Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

недеља, 03. април 2011.

Фонд Слободан Јовановић | Душан Вучковић: Мистично и езотерично у Другој Србији

Фонд Слободан Јовановић | Душан Вучковић: Мистично и езотерично у Другој Србији

This page as PDF

За време тоталитарног титоистичког режима на овим нашим просторима владала су два култа која се нису смела оспоравати – култ Јосипа Броза и култ радног народа. Свако време има своје бреме, и бремена су тешка онолико колико су тешка времена. Културна елита онога доба имала је задатак да идејно створи, јача и непоколебљиво чува ова два култа, ако је уопште желела да се легитимише као елита.

Душан Вучковић: Творци и господари онога што се еуфемистично назива „Новим светским поретком“ за главни циљ имају то да тај и такав поредак постане и остане један и једини – то је суштина процеса глобализације. Вредности јудео – хришћанске цивилизације се рапидном брзином урушавају јер никако не одговарају новим господарима.

Три деценије је протекло од Брозове смрти, а она времена као да се враћају. Разлика се састоји једино у томе што су се промениле позиције моћи. Некада је пар амбасадора контролисала вођу, вођа елиту, а елита медије. У оној мери у којој се држава смањивала, то је моћ амбасадора постајала већа. Токови глобализације дали су неслућену моћ медијима, који данас као своју изворну, суштинску функцију виде неограничено арбитрирање у свим јавним и многим приватним сферама. Једино је званична културна елита остала мање више иста – самодовољна, крајње нарцисоидна, егоцентрична, неретко необразована или полуобразована и – што је најважније – бескрајно одана налогодавцима. Данас позиције моћи стоје овако: западни амбасадори контролишу медије, а медији културну елиту. Здружено, ова три фактора контролишу вођу, у чијим рукама је законодавна, судска и извршна власт. На дну лествице је бирачка маса.

Творци и господари онога што се еуфемистично назива „Новим светским поретком“ за главни циљ имају то да тај и такав поредак постане и остане један и једини – то је суштина процеса глобализације. Вредности јудео – хришћанске цивилизације се рапидном брзином урушавају јер никако не одговарају новим господарима. Да би се систем планетарно успоставио, потребно је да она гореописана лествица моћи буде пресликана на лествицу вредности. Језиком старогрчких филозофа – да физис постане номос. Кључну улогу у овом идеолошком преображају има онај квантитативно, а вероватно и квалитативно безначајан део друштва, за који је Ноам Чомски срочио израз „секуларно свештенство“.

Међутим, у западно-европским земљама са дугом и јаком демократском традицијом процес глобализације не успева баш неком завидном брзином. С друге стране, у источно-европским земљама које већином немају демократску традицију, овај процес наилази на снажан отпор, јер ове нације не желе да само што су се ослободиле једног, комунистичког тоталитаризма, падну под шапу другог, неолибералног. У целој причи, српски случај је специфичан из једног кључног историјског разлога. Наиме, док су државе источне Европе биле под неупитном војном и политичком влашћу Кремља, и самим тим негативно настројене према Западу, Југославија је важила за тампон зону која дели западну Европу од Источног блока. Власт је у њој била комунистичка, али идеолошко усмерење није било антизапањачко. Не каже се узалуд да је Тито извадио прву циглу из Берлинског зида.

Једна реченица Дајане Џонстон луцидно описује америчку спољну дипломатију: „Питање никада није било да ли је неко диктатор, већ да ли је наш диктатор.“ Тако је било и у нашем случају. Премда је Брозов режим мимо сваке сумње био диктаторски, чак и деспотски, америчка администрација није никада видела непријатеља у „највећем сину свих наших народа и народности.“ Броз је био огорчени Стаљинов непријатељ, и то је био довољан разлог да постане амерички миљеник. А како Америка усваја своје спољнополитичке стратегије пар деценија унапред, није тешко закључити да су овдашњи комунисти титоистичког усмерења били њена кључна инвестиција у Југославију, превасходно Србију. Кад је хладни рат завршен, и кад је ваљало започети процес глобализације, титоистичко и проамеричко крило српских комуниста и комунисткиња је непогрешиво знало на чију страну треба да стане.

Војислав Коштуница је персонификација свега онога што другосрбијанци нису: врло је образован, али не и егоцентричан, био је опозиционар Титовом режиму, а да притом није био стаљиниста или шездесетосмаш, избачен је са Универзитета, а није ревидирао да би на исти био враћен, био је оштар критичар хрватског неонацизма и босанског исламизма, а није позивао на клања, победио је Слободана Милошевића, а да није ишао на „будимпештанске консултације“ код Монтгомерија, радио је на европским интеграцијама, а да тиме није кардинално угрозио државни интерес, увек је мирно одлазио са власти, онда када је увиђао да његова политика губи подршку, изузетно се залагао за достизање европских стандарда, али не по цену аутоматског одрицања од своје традиције, идентитета, Цркве и културе…

Једном речју, био је доследан у оној политици за коју је добио народно поверење.

Додатна несрећна околност је та што америчка администрација гледа на српски народ баш онако како је на њега гледао Јосип Броз. И ко је бољи кандидат зе „секуларно свештенство“, тј. за медијску и културну елиту од некадашњих Брозових једномислених послушника? Циљ покојног диктатора био је да српски народ што је могуће више ослаби и обогаљи, а средства је бирао на прилично језуитски начин. Исто тако, циљ Вашингтона у последњих двадесетак година је да Србе прикаже као најдивљачкији народ на Балкану, да би тиме оправдао своје мешање у балканска збивања. Извршитељи овог задатка су нама добропознати још из Титовог доба.

Ето, зашто имамо утисак да се „брозна времена“ враћају.

Преостаје да кажемо нешто и о идеологији и технологији нашег секуларног свештенства.

Као и свако друго свештенство, и оно припада одређеној вери, која има своју предисторију, историју, стриктне ритуале, култове и табуе, езотеријске и мистичке елементе. Правера другосрбијанске медијске и културне елите (уколико такав појам – „другосрбијанска култура“ – није contradictio ad adjecto) је, без сумње, титоизам. Њена историја има једну кључну фигуру пре Зорана Ђинђића, а то је професор Драгољуб Мићуновић, кога не ретко називају „оцем српске демократије“. Након Мићуновића, долази покојни премијер Ђинђић који је хипостазиран у неку врсту полубога.

Сликовито речено, Тито му дође нешто као Бог Отац, Мићуновић има улогу Јована Претече, а Ђинђић је ововремски Христос. Чеда Јовановић је у улози апостола Павла, који ће, ако устреба, мачем и огњем ширити другосрбијанску веру. Остатак Друге Србије има статус јеванђелиста, великих и малих апостола, светих или блажених – све по заслугама. Колико год је ова паралела вредносно и метафизички неумесна, толико она адекватно осликава структуру ове вере у повоју.

Ритуали, табуи, мистички и езотеријски елементи ове вере, сконцентрисани су око њена три главна култа.

Први по важности је свакако култ (покојног) Зорана Ђинђића. На сваку годишњицу премијеровог убиства приређују се на трговима стриктно утврђени ритуали, са процесијом великодостојника, мелодраматичним и трагикомичним одама, химнама, „беседама“ у Његову част, заклињањима да са Његовог пута нећемо скренути, по било коју цену. Медији компонују целу светковину, тамна и смртно озбиљна лица водитеља и водитељки су канон који се не сме кршити.

Култ другосрбијанске вере представља сама Друга Србија.

Аутодивинизација овде постаје нешто попут чина вере, а евентуална скромност бива одбачена као недопустив хибрис.

На ширем плану, то је вера у глобализацију, у месијанство транснационалне, постнационалне и антинационалне елите. Да би глобализација била успешно спроведена, морају нестати засебне националне културе и културни модели.

Цела атмосфера за циљ има да изазове оно што је Ана Радмиловић изузетно проницљиво описала као катарзу.

У строгрчким трагедијама, комплетна фабула и карактери били су тако скројени да у гледаоцу изазову неку врсту духовног, моралног и емоционалног прочишћења. Цео систем катарзе, у случају ових другосрбијанских ритуала, замишљен је да функционише на принципу хомеопатије: церемонија треба да у нама изазове неко негативно осећање, сапатништво, тугу, малодушност, да би нас путем таквих афеката учинила отпорним на сличне недаће у будућности и очувала нашу веру. Чаробна формула која се притом користи је „први демократски премијер“, дакле нешто попут Прометеја који је Србији уместо ватре донео демократско уређење. Међутим, српски народ је незахвалан, неук и прост, није још увек био сазрео за такве слободоумне идеје, па је премијер страдао попут Христа, а његове убице су аутентични изданци српске затуцаности.

Дрхтаји, сузе, дивинизација Зорана Ћинђића, бескрајна вера у вашингтонско – бриселско Царство Божје на земљи – мистички су елемент ове религије. Њен езотеријски део, сачињен је од њених табуа, о којима ни највећим великодостојницима није препоручљиво да размишљају. Езотерија је тајно учење, које може бити доступно само највишим ауторитетима, у овом случају Вашингтону, јер Вашингтон је једини који је изнад Ђинђића, исто као што је и Усуд изнад Зевса. Можда два највећа табуа представљају Ђинђићев последњи интервју и посете Чедомира Јовановића Шилеровој. Свако ко у ове табуе дирне, под условом да то није Вашингтон, постаје јеретик, мета за идеолошку екскомуникацију.

Други култ другосрбијанске вере представља сама Друга Србија. Аутодивинизација овде постаје нешто попут чина вере, а евентуална скромност бива одбачена као недопустив хибрис. На ширем плану, то је вера у глобализацију, у месијанство транснационалне, постнационалне и антинационалне елите. Да би глобализација била успешно спроведена, морају нестати засебне националне културе и културни модели. Непријатељ се најефикасније руши изнутра, стога у националним културама ваља партикуларне интересе неких чланова мањина промовисати у универзална људска права. Псеудофилозофска окосница ове трансмутације је идеја да се тако унапређује цео људски род. А ако се неком припаднику већине угрози неко право, за њега није предвиђена никаква сатисфакција, из простог разлога јер је припадник већине, националне културе коју треба усмртити. И тако се круг затвара, а „еманципатори“ се легитимишу као једна и једина могућа културна елита. Уништавајући све ауторитете неке засебне културе, једино што за узврат могу да понуде су они сами.

Како свака индоктринација нужно захтева идејну биполарност, преко је потребан и један негативан култ.

Претходна два култа другосрбијанске вере су замишљени да буду вредносно и метафизички позитивни. Међутим, како свака индоктринација нужно захтева идејну биполарност, преко је потребан и један негативан култ, и то негативан култ лика и дела Војислава Коштунице. Како и сами другосрбијанци признају да се у Србији лоше живи, они морају да нађу неко објашњење зашто је то тако, када смо већ од 2000.године миљеници Запада. Простије речено, преко нам је потребан кривац, који ће понети сав терет наших (другосрбијанских) неуспеха.

Војислав Коштуница је персонификација свега онога што другосрбијанци нису: врло је образован, али не и егоцентричан, био је опозиционар Титовом режиму, а да притом није био стаљиниста или шездесетосмаш, избачен је са Универзитета, а није ревидирао да би на исти био враћен, био је оштар критичар хрватског неонацизма и босанског исламизма, а није позивао на клања, победио је Слободана Милошевића, а да није ишао на „будимпештанске консултације“ код Монтгомерија, радио је на европским интеграцијама, а да тиме није кардинално угрозио државни интерес, увек је мирно одлазио са власти, онда када је увиђао да његова политика губи подршку, изузетно се залагао за достизање европских стандарда, али не по цену аутоматског одрицања од своје традиције, идентитета, Цркве и културе…Једном речју, био је доследан у оној политици за коју је добио народно поверење. Онда када би то поверење слабило, понајвише под утицајем периодичних вашингтонско – бриселских претњи и оптимистичних обећања, штапова и шаргарепа, сасвим је мирно одлазио са положаја. Он може све оно што другосрбијанци не могу, и не жели оно што они могу. Ово су сасвим довољни разлози да Војислав Коштуница буде у улози самог ђавола другосрбијанске вере. Он је асоцијација на све што сматрају негативним, онај, кога ради добробити свих, ваља понизити, можда и физички уништити. Кључна теза „предања“ је да је Коштуница одговоран за погибију њиховог бога на земљи, Зорана Ћинђића. Само кад би то успели да докажу, сваки проблем би био решен, ђаво више никад не би могао да се уздигне. Но сав прогон који су повели, за сада не даје резултате.

Ето, ова три култа, основа су вере коју ћемо бити принуђени да беспоговорно исповедамо, уколико се мало не тргнемо и не освестимо. Тоталитаризам ће тим пре наново завладати у оној мери у којој будемо одбијали такву могућност из својих мисли. Уколико данас не станемо у одбрану Војислава Коштунице од медијског и правног насиља које се спроводи над њим и над ДСС -ом, брзих дана можемо очекивати да ће исто нама да се деси. Демократска и правна држава се осваја и чува, а много је лакше освојити, него сачувати.

Ако будемо ћутали, судбина ће нам бити запечаћена.

Мораћемо беспоговорно да верујемо у другосрбијанску мистику, и да се крајње богобојажљиво клонимо њихове езотерије.

Ако будемо ћутали, судбина ће нам бити запечаћена. Мораћемо беспоговорно да верујемо у другосрбијанску мистику, и да се крајње богобојажљиво клонимо њихове езотерије. На слици: Сцена из филма "Пројекат - Вештица из Блера" Дејвида Мирника и Едуарда Санчеза, 1999. године.

Душан Вучковић, 31.03.2011.

5 коментара

  1. Nikola Turajlić 31.03.2011. у 17:54

    Autor pravi celu naučnu disciplinu od prostituisanja (za male pare) drugosrbijanaca sa promoterima “slobodee i demokracije”, za koje provode njihovu propagandu. Ova propaganda nema nikakovi efekt u narodu, dok joj se adaptira vladajuća elita, pa je tako napr. Dačić postao gej, a Tadić majka keruše Mile.
    Tačno je da je Koštunica objekt (nebranjeni) njihovih jadnih utoka, ali on nije personifikacija vodje jednog naroda koji uspešno brani njegove interese. On se voli sakrivati za skute čestitih starina, umesto da pokaže zube džukelama.

  2. Милан Дамјанац 31.03.2011. у 21:18

    Izvanredan tekst, autor daje izvanredan opis stanja i argumentovano izvodi zakljucke.

  3. Marko 31.03.2011. у 21:39

    Веома занимљив текст, другачији од оних које свакодневно читамо…А поређење Коштунице и другосрбијанаца је дефинитниво најбоље које сам до сада прочитао, заиста убојито…

  4. Михајло 31.03.2011. у 21:47

    Никола,
    Коштуница пре свега и не жели да буде вођа, то га и издваја из масе безличних политичара у Србији. Кад би желео, или још горе настојао, да буде вођа порекао би сам себе. Тиме би порекао и вредности демократије и плурализма за шта се залаже. Није тачно да се Коштуница сакрива иза скута било кога, пре ће бити да га мало људи истински доследно следи. Он се доследно и упорно супротставља наопаком систему вредности у Србији. За то је потребни воља, знање, упорност и трајање. И те како им показује зубе зато га овако нечасно и нападају.
    Кад критикујете Коштуницу пођите од себе, ви и не настојите да га разумете, ви би сте у ствари да копирате њихов модел политичке борбе…… Коштуница је њима кост у грлу зато што је другачији. Они истински наслућују ту опасност која им прети, али чини ми се да им је касно. Успет ће Коштуница у свом настојању да Срби постану зрела, национално одговорна и политички профилисана политичка заједница. Процес је почео ……. неће стати….

  5. Стефан Душан 01.04.2011. у 11:53

    Занимљив допринос истраживању “другосрбијанства”, феномена који итекако заслужује пажњу. Другосрбијанство је пре свега својеврсна патологија (уочава се и епидемија). (Погрешно је тај покрет сводити само на “моду” и среброљубиво слугерањство Империји, мада има и тога.)

Пошаљите коментар

ВАШ КОМЕНТАР

ВАШЕ ИМЕ

МЕЈЛ (неће се објављивати)

ВАШ САЈТ

Напомена: због модерације коментара вероватно је да се Ваш коментар неће појавити тренутно. Нема потребе да поново шаљете Ваш коментар.

НАТО извози крваву демократију
ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »
Синиша Љепојевић: Либијски ћорсокак http://bit.ly/ePRBRE

Нема коментара:

Постави коментар