Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 27. мај 2011.

Леонид Ивашов: Русија и Европа: Којим то путем идемо? | Хроника

Леонид Ивашов: Русија и Европа: Којим то путем идемо? | Хроника


петак, 27. мај 2011.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Леонид Ивашов: Русија и Европа: Којим то путем идемо?
Хроника

Леонид Ивашов: Русија и Европа: Којим то путем идемо?

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 27. мај 2011.

17. маја је у Атини одржана међународна конференција „Војно-политичко одмеравање европске безбедности“. Највише је дискутовано о питањима заједничког деловања Русије и Европе у безбедносној сфери, о мерама поверења и контроли наоружања. Проблематика је, сасвим сигурно, важна, али како је конференција текла, тако су почеле да се појављују нејасноће. На пример:

- Какав је циљ таквог заједничког деловања, ако би се дискутовало не о процесу, већ о жељеном резултату, до кога може да доведе „тесна“ сарадња

Русије са, на пример, НАТО?

- Не представља ли овакво, у приличној мери млитаво, заједничко деловање само политичко-дипломатско покриће за разбојничко понашање Запада, на челу са Сједињеним Америчким Државама и да, можда, оне не користе преостали потенцијал Русије за учвршћење америчке хегемоније над светом?

- Какву штету по националну безбедност Русије може да нанесе њена једнострана оријентација ка војној сарадњи са Западом?

Све те нејасне тачке су измакле пажњи конференције, а моје питање учесницима преговора о заједничкој против-ракетној одбрани (ПРО) у Европи: „Ка чијим ракетама ће бити уперен тај систем?“ – остао је да виси у ваздуху. Истина, један колега је приметио да ће заједничка ПРО побољшати укупну климу нашег поверења. Сумњам, и та сумња се осетила у мом извештају, о коме хоћу укратко да кажем. Значи, овако...

Основни проблеми заједничког деловања Русије и Европе у сфери безбедности и контроле наоружања, по мом мишљењу, леже управо у равни поверења. На ниво поверења утиче читав низ фактора, међу којима су најважнија следећа три:

- Разлика у култури, у цивилизацијској структури између евро-азијске Русије са њеном православном традицијом, и низа водећих европских земаља које себе поистовећују са западном цивилизацијом, доминантном у свету: ми смо различити светови са различитим вредновањем и различитим кодовима за формирање смисла, који се не могу поклопити (код нас је основна савест, а код њих – корист);

- Историјска мржња Европе према Русији. Та мржња се исказивала чак и у заједничкој победи непријатеља у годинама Другог светског рата. Консолидовану мржњу Европе осетили смо и у августу 2008. године, у току разбојничке агресије Грузије против Јужне Осетије и руских миротвораца. („Агресија је током векова представљала једини облик комуникације Запада са спољним светом… Хронике вековне борбе између две гране хришћанства, стварно показују да су Руси били жртве агресије, а људи са Запада – агресори“). (А. Тојнби, Цивилизација пред судом историје, М. 1996., стр. 106);

- Доминантни утицај САД на војну политику и политику безбедности европских земаља. Тешко је са Европском унијом водити дијалог о проблемима безбедности када је она ограничена у доношењу самосталних одлука у тој сфери, јер делује у оквирима америчке војне стратегије.

У проблеме треба сврстати и непоклапање интереса у војно-стратешкој сфери. Руско друштво не дели тежње поклоника евро-атлантизма који теже повећању војног потенцијала НАТО, његовом постепеном померању ка источном правцу, ширењу зоне одговорности на целу планету, игнорисању норми међународног права, у које спада и Повеља ОУН, подметању себе уместо универзалних међународних институција, укључујући и ОУН. У Русији не верују такође ни у добронамерност Американаца, који теже да у Европи прошире стратешку ПРО.

Озбиљно мимоилажење између Русије и Европе се појавило и по питањима испуњења резолуција СБ ОУН о Либији. У руском јавном мњењу преовладава мишљење, према коме су земље НАТО уз помоћ медија, пре свих Ал-џазире, организовале против Либије информациони рат, провукли резолуцију 1973 и затим је сами грубо прекршили. Убиство сина и малолетних унука М.Гадафија се упоређује са поступцима нациста-хитлероваца, а код Руса то изазива бес и одвратност. Мешање НАТО у послове суверених држава сваким даном у Русији учвршћује осећање непријатељства према алијанси. Да подсетим: међу руским грађанима има 20 милиона муслимана, и они на агресивна дејства САД и Европе на северу Африке реагују исто онако, како су православци реаговали на зверства према Србима 1999. године. Па и руски бизнис у злочиначкој политици Запада види разлоге за губитке који се мере милијардама, а које су они претрпели.

Зато прича о „јачању поверења између Европе и Русије“ значи тврђење нечег, што је потпуно супротно стварности. Речи и патос европских политичара се кардинално разилазе са политичком праксом, а то у Русији виде јако добро. Данас огромна већина руских грађана (преко 80%) осуђује сарадњу Русије са НАТО као наношење штете Русији и њеним савезницима. Такво расположење при доношењу спољнополитичких одлука Москва не може да не узме у обзир.

Следећи важан аспект - процена мера поверења и контрола наоружања, према мом мишљењу, је повезан са ефикасношћу међународних и регионалних организација за безбедност. Не једном сам имао прилике да на научним конференцијама слушам карактеристику СБ ОУН као потпуно непотребне структуре. И то као најблажу оцену тог органа. Понекад га карактеришу као међународну злочиначку групу. Због попустљивости СБ ОУН уништена је југословенска држава, у складу са резолуцијом СБ ОУН уништен је Ирак, води се неразумљив рат за вишекратно повећање испорука дроге Русији и Европи из Авганистана, званично је прихваћено уништење Либијске Џамахирије. У раду ОЕБС-а се не виде резултати стварања европског система колективне безбедности. У вези ОУН – ОЕБС – НАТО доминира Северно-америчка алијанса, која представља оружје за рат, не за мир. Проблем ниче и у руској спољној политици: са киме да се удружимо по питању европске безбедности – са ЕУ, НАТО или са Американцима?

Почетак 21. века представља време крупних геополитичких померања. Државе и међународне институције за безбедност, које су оформљене на бази чланства држава, губе свој значај, а на арену излазе светске цивилизације. С.Хантингтон је у својој књизи „Судар цивилизација“, која је била дигла велику прашину, тврдио: „Појављује се светски поредак, заснован на цивилизацијама… Глобални рат цивилизација је могуће избећи само ако светски лидери прихвате полицивилизациони карактер глобалне цивилизације и ако почну да сарађују, како би га подржале“. (С. Хантингтон: „Судар цивилизација“, Москва, 1996г.)

Не може да се не поведе рачуна о чињеници да цивилизације Истока бацају изазов Западу. Природно, САД и транснационална олигархијска заједница не желе да уступе позицију глобалне доминације. И с обзиром да они нису у стању да зауставе офанзиву Кине, исламског света, Латинске Америке, они позивају за савезника и Русију и Европу, али не у интересу новог хармоничног уређења света, већ да би ратовали са Истоком. Врло јасна потврда за такво тврђење је и агресија против Либије.

Како би Русија и Европа могле да делују заједно у сфери безбедности?

Један. Европејци и Руси морају да схвате да сигурност народа Евроазије зависи од целовитости Руске државе, „средишње“ за тај континент. Русија је, према речима Х.Макиндера, центар континента, хартленд. Слабљење Русије, тим пре њен распад, дестабилизују и Европу, и Евроазију, и укупне међународне односе. Европа је објективно заинтересована за јаку Русију, да не би дошло до нове „татарско-монголске“ најезде.

Два. У новој конфигурацији уређења света Русија и Европа би требало да заједно направе дневни ред. Амерички модел је катастрофа за човечанство, Кина није приказала свој модел уређења света и, очигледно, за сада га нема… Русија и Европа би могле да заједно предложе реорганизацију Савета Безбедности ОУН на цивилацијској бази. Стални чланови СБ ОУН би били представници светских цивилизација, при чему би Северна Америка (или англо-саксонска цивилизација) и Европа имале посебне представнике. Под покровитељством новог СБ ОУН би се формирале регионалне структуре за безбедност.

Три. Потребна је концепција система колективне безбедности за цео евро-азијски простор, који би се заснивао на приоритету невојних мера безбедности. ОЕБС може и мора да постане нека врста Савета Безбедности за Евро-Азију.

Такав заједнички и поштен посао би повећао степен поверења између Русије и Европе, уклонио историјску мржњу, свет учинио сигурнијим. И отворио би могућности за потпуну сарадњу у свим сферама живота. Међутим, да би до тога дошло, потребно је да Русија стекне контуре светске цивилизације тако што ће спојити матрицу православно-словенске културе (Русија, Украјина, Белорусија, плус православно-словенски ареал Балкана и Европе уопште) са Евро-азијском матрицом (муслимански свет Русије плус муслиманске републике Заједнице Независних Држава), а Европа, која би се отргла у културно-духовном смислу од САД, да формира сопствену евроцивилизацију. За сада се не назире ни прво, ни друго.

(Фонд стратешке културе, 27.5.2011.)

Нема коментара:

Постави коментар