Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 30. мај 2011.

Сиви Соко

Сиви Соко


Дан 1056. Мало ли је?

28 мај 2011

Око Соколово #20

Дан 1056. Жутократски јарам је све тежи. Додали су још ланаца.

Већ сам имао прегршт белешки о вредним текстовима ове недеље, када су у четвртак стигле вести о хапшењу у Лазареву. Ако вас занимају само коментари о томе, спустите се на другу половину овонедељног „Ока“. Одлучио сам да ипак задржим шему коју сам припремао током недеље - тек да покажем да је жутократија један континуитет зла, где се наизглед невезане теме уклапају у један велики мозаик непочинства.

Пре неколико година, не могу да установим тачно када, у дискурс о политици у Србији ушао је термин „елита“ - којим се ваљда означава слој властодржаца и тајкуна што за рачун Империје управљају државом. Тај ми се израз никада није допадао, јер ако је ово елита, онда сама та реч више нема никаквог смисла. Жарко Јанковић објашњава о каквим се елитним сподобама у ствари ради.

У прошлом „Оку“ споменуо сам покушај Срђана Шапера, маркетиншког гуруа жутократије, да некако присвоји успехе Новака Ђоковића. Реаговао је на то Слободан Владушић, објашњењем шта стварно покреће Ђоковића, из којег бих да издвојим следећи цитат:

„Ђоковић се симболички жели приказати као део овог ужасног система, као пример коме тај систем наводно стреми, или, чак, као његов потенцијални производ. А заправо је Ђоковић управо све супротно од свега што вас окружује, и то што је постао, постао је управо зато што се оглушио о све у шта вам овај систем, врло експлицитно, саветује да верујете.“


Причало се доста почетком недеље о Ивици Дачићу и његовој иницијативи за поделу окупираног Космета. Ђорђе Вукадиновић не мисли да је реч о некој мудрој политици, већ типује на обичну глупост али се прибојава да је реч о злоби. Мислим да је страх основан, јер жутократија - за чије постојање је Дачић итекако одговоран - просто не мисли ништа добро ни земљи ни народу којим влада. То је ваљда већ толико пута доказано...

Ивичину иницијативу прокоментарисала је и Ана Радмиловић, која тренутно борави на окупираним територијама. Текст о Јерусалиму који је тамо пронашла, као и о ужасној истини о тамошњим квислинзима, итекако су вредни пажње.

Зејнел Зејнели допунио је дискусију о Космету освртом на историју која се упорно негира, а уместо ње се форсирају псеудо-историје некаквих „ауторитета“ са Запада - који су тамо, у ствари, анонимуси или шарлатани.

За крај, бар овонедељне, приче о подели Космета издвајам цитат из текста Остоје Симетића, који Дачићеву идеју сматра примером политичког дилетантизма:

„'Аргументи' који наглашавају нову политичку реалност насталу услед Милошевићеве недемократичности, те угрожавања Хашимових и Рамушових права на протеривање Срба, паљење манастира и неометану дистрибуцију наркотика, која је условила губитак права Србије да управља Косовом су толико глупи да им се чак не може учитати безобразлук.“


Занимљива је била и анализа Драгомира Анђелковића о утеривању НАТО на Балкан кроз самит у Црној Гори, док је Ђуро Билбија коментарисао српску потрагу за сопственим Путином. Чинило се да ће велика вест ове недеље бити извињење за наводни говор мржње деведесетих, који је у уторак објавио управни нови, жути дабоме, одбор РТС (режимске телевизије Србије). Реакцији Слободана Антонића нема шта да се дода.

А онда је дошао четвртак...

Текст који се, по мени, дотиче свега битног око Младићевог хапшења је коментар Жељка Цвијановића.

Срећни су они што не говоре енглески, да им не позли од пропаганда коју су англо-амерички медији поводом вести о хапшењу генерала Младића очас извукли из својих мемљивих подрума. У државама где се иначе пази да се пише и говори о „оптуженим“ убицама и њиховим „наводним“ делима, Младић је већ медијски линчован - а с њим и целокупна нација. Тек да не паднете на причу о личној кривици, имајте на уму да је целокупно војно, политичко и полицијско руководство Срба из бивше СФРЈ оптужено за фантомску заверу „Велике Србије“. То западни медији и владе врло добро знају, и не дозвољавају својој јавности да заборави.

Илузија о легитимитету Хашког трибунала и тамошњих процеса нема руски академик Георгиј Енгелхард, који је прокоментарисао хапшење за Глас Русије. Званична Москва је, међутим, остала на саопштењу да се нада „фер суђењу“. Као што се надала да ће се НАТО у Либији држати слова резолуције 1973?

Али није поштено замерати Русима. И такви су већи Срби од Срба. Сасвим је непримерено да се председник једне земље толико радује хапшењу официра који је ту земљу својевремено бранио (шта год му стављали на терет), чисто из државничке перспективе. Додуше, Друг Бота није ни „д“ од државника, али ово махање репом и кевтање је чак и њему испод части. Дубину своје моралне беде су показали и Вук Драшковић и такозвани принц Александар.

Ако је судити по фрагментима који успевају да се пробију кроз медијску блокаду - дисидентски сајтови и Фејсбук су под жестоким ударом демократске цензуре - осећање у народу је углавном мучнина, туга и тихи бес. Један пример је писмо Николе Живковића. А Стевица Деђански се пита да је губитак душе цена коју су Срби спремни да плате за пуко обећање уласка у ЕУропство. Драгослав Павков мисли да јесу, али се нада да нису.

Баш ту наду Империја и њени жути поклисари хоће да убију.

Дан 1056. Мало ли је?

Нема коментара:

Постави коментар