Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

четвртак, 26. мај 2011.

Фонд Слободан Јовановић | Милан Дамјанац: Хапшење Ратка Младића и сумрак Србије

Фонд Слободан Јовановић | Милан Дамјанац: Хапшење Ратка Младића и сумрак Србије


This page as PDF

Америчка колонија Србија ухапсила је генерала Ратка Младића, управо уочи долазак Кетрин Ештон у Београд, за коју се чини да је чудотворка- слама и најтврђе, плаши и најхрабрије. И тако, у том страху, а посебно у страху од евентуалног неодобравања статуса кандидата услед лошег извештаја Сержа Брамерца специјалне јединице Србије и њена „власт“ реаговале су жестоко и предано.

Милан Дамјанац: Шта ћемо добити од хапшења? Једни се надају „бржим Еу интеграцијама“ а други „мањим притисцима“. Нећемо добити ни једно ни друго. Брзина европских интеграција је процес који зависи од мноштва фактора, а хапшење Ратка Младића, то треба свима да буде јасно, није један од њих. Сличну смо ситуацију имали када је ухапшен Радован Караџић. Могуће је да ћемо добити статус кандидата за пријем, али тај бисмо статус добили и без хапшења, упркос страху наших власти. Статус кандидата, са друге стране, не значи ништа; новчана помоћ из европских фондова биће опљачкана од стране локалних мафијаша који су у договору са лидерима политичких странака на власти (а за разлику од бугарских ови наши ни трагове неће оставити) а сам статус кандидата може трајати и двадесет, и тридесет година, или бесконачно.Генерал Ратко Младић

Једини је проблем што држава Србија реагује правовремено и искључиво селективно, само у туђем интересу а никада у српском. Тешко је разумном човеку објаснити зашто је хапшење Ратка Младића у политичком интересу Србије. Шта ћемо добити од хапшења? Једни се надају „бржим Еу интеграцијама“ а други „мањим притисцима“. Нећемо добити ни једно ни друго. Брзина европских интеграција је процес који зависи од мноштва фактора, а хапшење Ратка Младића, то треба свима да буде јасно, није један од њих. Сличну смо ситуацију имали када је ухапшен Радован Караџић. Могуће је да ћемо добити статус кандидата за пријем, али тај бисмо статус добили и без хапшења, упркос страху наших власти. Статус кандидата, са друге стране, не значи ништа; новчана помоћ из европских фондова биће опљачкана од стране локалних мафијаша који су у договору са лидерима политичких странака на власти (а за разлику од бугарских ови наши ни трагове неће оставити) а сам статус кандидата може трајати и двадесет, и тридесет година, или бесконачно.

Европска унија је у тешкој економској ситуацији, пријем нових чланица није пожељан нити за то постоји већина у овом тренутку. На страну то што многе чланице имају проблем са локалним јавним мњењем које све више нагиње ка евроскептицизму. Дакле, брже интеграције нећемо добити. Да ли ћемо овим потезом показати нашим европским „партнерима“ да смо пријатељски (ја бих рекао послушнички) расположени и да притисци нису неопходни? Да ли ћемо им показати да нас је страшно повредила констатација да не чинимо све како бисмо ухапсили Младића? Не. Показаћемо једино да је притисак основно и непходно оружје које ваља користити када се од Србије нешто жели. Кетрин Ештон је, са друге стране, заслужила повишицу плате. Чим она крене у обилазак српских земаља, отпор се чудесно слама, а власт наједном постаје „кооперативна“.

А шта ћемо добити од хапшења Ратка Младића? На почетку, добијамо ново понижење Србије и српског народа. Добијамо губитак самопоштовања, који додуше, није ни тако страшан имајући у виду да је редован и да смо сви на то помало отупели. Добијамо још већи психолошки притисак на млађу популацију која у све већем броју напушта Србију и покушава да заборави којем народу припада. Неоспорно је тешко и мучно припадати овом народу.

Добијамо доживотну пресуду Ратку Младићу за геноцид, затим поновну тужбу БиХ против Србије у којој ће се позвати на пресуду Ратку Младићу. Затим, а ту није крај, плаћаћемо ратну одштету Босни и Херцеговини. Пресуда ће утицати на губитак тешко стеченог међународног угледа Републике Српске и на све веће захтеве за њено укидање. Макс Вебер је својевремено написао: „Према томе, закључило се да треба објавити сва документа, поготову она која терете властиту земљу, и да на основу тих једностраних публикација треба признати кривицу за избијање рата, једнострано, безусловно, без обзира на последице. Политичар ће открити да се тиме неће унапредити истина, већ да ће је напротив злоупотреба и разобручене страсти замрачити; да само свестрано и планско испитивање спроведено преко оних који нису заслепљени страначким обзирима може довести до резултата; и да сваки друкчији поступак може имати такве последице за читав народ које се деценијама не могу поправити. “

Пресуда ће утицати на губитак тешко стеченог међународног угледа Републике Српске и на све веће захтеве за њено укидање.

Само политичари који немају ничег државничког и визионарског у себи могу да од свих оптужених ухапсе Младића и Караџића. Никада, али никада, се не хапсе они оптужени који могу нанети непоправљиву штету држави и народу. Онима који су створили слику о Србима као јединим кривцима за рат у бившој СФРЈ ово је прилика коју неће пропустити. Наша ће деца у уџбеницима учити да су им очеви и дедови спроводили геноцид, иако нашег народа више неће бити на вековним огњиштима. Врло државнички и пророчки од стране „нашег“ режима- свака част!

А сада још само пар речи о нашој, усудићу се да кажем, дилетантској власти. Председник Тадић је, обраћајући се грађанима колоније Србије на српском и страним „пријатељима“ на енглеском језику, обзнанио да је генерал Младић ухапшен. Уредно је још подсетио суграђане да се држава претворила у тоталитарну олигархију, запретивши свима онима који буду протествовали да ће бити ухапшени и по хитном поступку процесуирани. Наш демократски председник нас је известио да је, бар се тако мени учинило, сваки демократски протест на улицама Београда „притисак на правни поредак“ и да ће „сви који тако нешто покушају бити ухапшени и процесуирани“.

Дакле, наша власт никако не одустаје од спровођења „језивих“ мера. Ништа ново ни неочекивано. Свакоме је дозвољено да доводи у питање интегритет и суверенитет Србије, да позива на сецесију, да протествује, само није Србима у сопственој земљи дозвољено ни најосновније право. Не знам шта ме је на крају највише погодил о- да ли ликовање медија и „независних“ аналитичара, наивност обичних грађана који верују да ће им хапшење Младића донети „сигурну будућност“ или кордони полиције на улицама. Биће да је ипак ово последње. Увек сам се грозио и јежио тоталитарних поредака и система, а доживео сам да демократски изабрана власт (додуше настала на превари грађана) спроводи недемократске мере. На крају, тешко је дати неки закључак који би био иоле оптимистичног карактера.

Док су Хрвати плачући и кунући испуњавали градске тргове, док су хрватски медији организовали озбиљне политичке емисије, дотле је у Србији на улицама само полиција, чује се мук, а са телевизијских екрана смех и одушевљење. Тешко је и описати овај облик друштвеног обољења.

Ми смо се толико идентификовали са својим непријатељима, да то малтене прелази у патологију.

Србија није Хрватска. Нећемо на улицама видети Србе како протествују, носе генералове слике и подносе иницијативе за називање тргова по генералу. Нећемо, зато што је српски народ одвећ апатичан и изгубљен. Нећемо, зато што српска држава није национална нити брине о националним интересима. Зато на телевизији слушамо хвалоспеве о решености Србије да изручи Младића (?!?) попут инфантилног преношења неинтелигентих изјава страних званичника (на сличан се начин радило и деведесетих) попут: „…је изјавио да никада није ни сумњао у решеност српског председника Тадића да ухапси Младића“, затим инфантилних питања страним посматрачима и констатација попут: „да ли је Србија сада доказала да је демократско друштво(?!?)…“ или „процес ЕУ интеграција је сада незаустављив…сви светски медији преносе вест о…“ и тд. Идолатрија у Србији је дефинитивно попримила неслућене размере. Готово да сам прихватио као чињеницу да је српска влада поднела ритуалну људску жртву новом божанству, не би ли га мало одобровољила.

И тако, док су Хрвати плачући и кунући испуњавали градске тргове, док су хрватски медији организовали озбиљне политичке (па чак и пропагандне, зашто да не) емисије, дотле је у Србији на улицама само полиција, чује се мук, а са телевизијских екрана смех и одушевљење. Тешко је и описати овај облик друштвеног обољења. Ми смо се толико идентификовали са својим непријатељима, да то малтене прелази у патологију. У светлу извињења РТС-а за извештававање деведесетих година, које је, како је Слободан Антонић виспрено приметио, упућено не нашим грађанима већ Империји, и овај случај говори о свеопштем посрнућу. Како једном полушаљиво рече Матија Бећковић: „Да нам је ова памет била онда (1999, прим. Д.М.), сами бисмо себе бомбардовали“. Управо је то суштина. У целом том контексту треба посматрати и Дачићеву идеју о подели Космета и самит НАТО пакта у Београду. Који ли је следећи потез наше државничке елите да ми је знати? Или пак то није тако тешко закључити?

Лепо једном приликом рече афористичар: „Уколико будемо доследно спроводили овакву политику наши и непријатељски циљеви ће се поклопити“.

Милан Дамјанац: Председник Тадић је, обраћајући се грађанима колоније Србије на српском и страним „пријатељима“ на енглеском језику, обзнанио да је генерал Младић ухапшен. Уредно је још подсетио суграђане да се држава претворила у тоталитарну олигархију, запретивши свима онима који буду протествовали да ће бити ухапшени и по хитном поступку процесуирани. Наш демократски председник нас је известио да је, бар се тако мени учинило, сваки демократски протест на улицама Београда „притисак на правни поредак“ и да ће „сви који тако нешто покушају бити ухапшени и процесуирани“. На слици: Генерал Ратко Младић

Милан Дамјанац, 26.05.2011.

2 коментара

  1. Mladen Šipka 26.05.2011. у 16:38

    Pozvao sam u pomoc čika Jovu Zmaja.
    Svaka slicnost sa Kraljem trinajstim Balakahom je slučajna.

    U kraljevstvu Jutututu
    Kralj trinajsti Balakaha
    Obećao svom narodu
    Da će dati juhahaha.

    Samo neka budu verni,
    Nek vojuju o svom kruhu,
    Neka ćute i nek žmure,
    Nek plaćaju juhuhuhu.

    Poslušni su Jututunci,
    Plaćali su juhuhuhu,
    Ćutali su, žmurili su,
    Vojevali o svom kruhu.

    A prolećem svakog goda
    Popne s’ na breg Balakaha,
    Pa poviče gromoglasno:
    Dobićete juhahaha!

    U kralja su jake prsi,
    Grlat li je Balakaha,
    Kad poviče, brda s’ ore -
    Juhahaha, haha, haha!

    Svi se grotom smejat stanu,
    Sve se trese brat do brata,
    A od smeha, teška smeha,
    Za trbuh se i kralj hvata.

    A šta im je tako smešno?
    Il’ je smešan Balakaha?
    Il’ su smešni Jututunci?
    Il’ je smešno “juhahaha”?

    Sve troje je dosta smešno,
    Ponajviše Balakaha,
    Kad ozbiljno, milostivo,
    Progovori: Juhahaha!

    Srećni su ti Jututunci,
    Srećan li je Balakaha,
    Kad ih tako razveseli
    Prazna rečca: Juhahaha!

  2. Vukasin 26.05.2011. у 16:51

    Sve se slazem, samo je vece pitanje sta ce po ovom i svim drugim kljucnim pitanjima uraditi opozicija, pre svih DSS? Za vlast vec znamo sta je spremna da uradi, i bar mene vise nista ne iznenadjuje.

Пошаљите коментар

ВАШ КОМЕНТАР

ВАШЕ ИМЕ

МЕЈЛ (неће се објављивати)

ВАШ САЈТ

Напомена: због модерације коментара вероватно је да се Ваш коментар неће појавити тренутно. Нема потребе да поново шаљете Ваш коментар.

Додела награде “Печат Времена”
ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »
Милан Дамјанац: Хапшење Ратка Младића и сумрак Србије http://bit.ly/lBbQZB

Нема коментара:

Постави коментар