Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 20. мај 2011.

MATIJA BEĆKOVIĆ Jezik je isto što i Bog – niko ga ne može videti a on vidi sve

MATIJA BEĆKOVIĆ Jezik je isto što i Bog – niko ga ne može videti a on vidi sve

MATIJA BEĆKOVIĆ Jezik je isto što i Bog – niko ga ne može videti a on vidi sve

2 Intervju | Ljiljana Bogdanović | maj 12, 2011 at 14:23

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Ko izdrži da svira u praznoj dvorani, da piše knjigu koju niko ne objavljuje, da slkika a nema čime da kupi platno i boje, da u pedesetoj godini čeka prvo zaposlenje, da u šesnaestom redu hora od dvesta članova nastupa bez publike, da glumi u filmu bez para ili igra u kolu koje niko ne gleda, da nema podrške koliko god da vredi – jedino tako može da učestvuje u borbi za opstanak umetnosti

Sa pesnikom i akademikom Matijom Bećkovićem, prvim laureatom nagrade „Pečat vremena“ za književnost, neposredno uoči uručenja ovog priznanja razgovarali smo o aktuelnim temama i događanjima na široj društvenoj i književnoj sceni savremene Srbije, kao i o politici nagrađivanja u našoj kulturi.

Dobili ste gotovo sve najznačajnije nagrade koje se dodeljuju piscima i stvaraocima u srpskoj kulturi. Kako doživljavate nagradu „Pečat vremena“? Imponuje li Vam činjenica da je, bez obzira na naglašeno strogi ekskluzivitet kriterijuma , ova nagrada kao nova u transparentnoj situaciji da u svoj sjaj(sadašnji i budući) ugrađuje harizmu i sjaj dobitnika!?
Ova nagrada se razlikuje od ostalih i po tome što je nije dobio niko drugi. Posebno se radujem što mi je čast ukazana zajedno s akademikom Miloradom Ekmečićem. Možda je ovo prilika da se izgovori reč: poštovanje. Ta reč je i ključ za opstanak, a nije se odavno čula. Uvek brže odjekne eho nipodaštavanja u vreme kad su se književnost i kultura i umetnost našli „između klanja i oranja“.

Da li se slažete sa ocenom da su u Srbiji i velike i „male“ nagrade, u kulturi i drugde, oduvek bile i jesu politički obojene i određene? (To je, razume se, usud koji čini da delo često ostane u senci ideoloških i političkih rezona. ) Mislite li da je ovo vreme donelo nešto novo i drugačije u ovakvom poretku činjenica?
Bilo bi zastrašujuće ako je ta strast još uvek neguje. Nadam se da je odavno iščezla i da je poslednji put bila na delu u sukobu četnika i partizana. A izgleda da je ni tada nije bilo. Sada je to priča za sirotinju. Kad se ugase kamere svi idu na piće i bacaju se jedni drugima u zagrljaj. U svakom slučaju ako je ikad bilo manje, to je sada. I to što ima veštački se održava iz rentijerskih razloga. Inače nas optužuju da smo mimo sveta. Bilo bi najgore da negujemo podele i kad ih nema. Ako ih ima nisu iz naših glava, niti posledica naših interesa i opredeljenja. Situacija se promenila. Svi smo podjednako ugroženi i bar u tom pogledu izjednačeni. Naše političare razumemo više nego ikad ranije. Tu je nestala svaka strast. I oni moraju nekog da slušaju. Ako ne svoj narod, ima koga moraju. S jedne strane im nije lako, a s druge nikad lakše, jer svi znaju koliko od njih ništa ne zavisi. Nikad nije bilo lakše biti političar. Zato pravih podela i nema.

Da li je zbirka nagrađena „Pečatom vremena“ Vaše testamentarno delo, jedan od stvaralačkih vrhunaca, ili ćemo takvu knjigu tek čitati?
Što je čovek stariji i što mu više klecaju kolena lestvicu podiže sve više. Zato ne smem ništa da obećam. Pogotovo posle ove nagrade, čiji opipljivi deo podstiče da ambicije razvijem do kraja, baš kad sam pomislio da deo sebe ponesem sa sobom. Ako „verni čitaoci“ saznaju gde stanujem moraću da pazim da ne zaboravim ključ u vratima.

Kažu da ste „neprevodivi“, da Vaše delo zbog toga u svetu nema recepciju koju je zaslužilo. Da li je, prema Vašem viđenju, reč o stvarnim ograničenjima, nametnutim „tajnom smisla zapretenog u jeziku“ ili o nečem drugom, možda prećutanom?
To nikad nisam čuo od prevodilaca. Prevodivo je sve što ima ikakvog smisla. Ali ja sam tu brigu prebrinuo i imam svoje lične prevodioce. Naime, što su mi unučad starija sve sam prevođeniji. Moja unuka Anđelija Janićijević već je prevela i objavila moje dve poeme. I ko god da ih je čitao pitao je ko je preveo.

Danas se razgovori o temi kao što je „razaranje srpske književnosti“ shvataju kao „reprezentativna priča“ za trenutak i stanje u književnosti, a još više u životu šire književne scene. Pisci, kritičari i istoričari književnosti tvrde da je u vrlo složenom spletu teških okolnosti u kojima se nacija nalazi na delu i razaranje njene bogate književnosti. U potenciranju ovakve ocene, reč je o preterivanju, „učitavanju viška značenja“ ili pak blagovremenom upozorenju?
Sve što podseća na vrednost na velikom je iskušenju, primorano da se bori za opstanak. U tom smislu ni književnost ne može biti izuzetak. Reč razaranje je u međuvremenu korigovana, ako ne i proskribovana i izbačena iz upotrebe. Nema je u jeziku EU. Na delu je jezik razumevanja i tolerancije. Ako je i došlo do kakvog razaranja, to je samo iz najboljih namera i za naše dobro. Uostalom, Sveti Sava nas savetuje: „Uteši se opštom ljudskom sudbinom, da Bogu tvojim slučajem ne dosađujemo“.

Vaše knjige se prodaju u dobrim tiražima, a neuobičajeno je mnogo i onih ne baš sklonih poeziji koji Vas rado citiraju i „napamet“govore Vaše stihove. Kako pesnik Matija tumači tu sreću i povlašćenost lakog i neposrednog komuniciranja, prepoznavanja i (spo)razumevanja sa čitaocima i najširom publikom?„Korespondencija” sa duhom vremena ili sa mentalitetom naroda?
Hvala, ali nije moje da to tumačim. Moje je da se zahvalim roditeljima i precima koji su imali dara da komuniciraju i sa Istokom i sa Zapadom.
Dakle, odgovor se krije u mom DNK.

Čitamo nedavno, u ambicioznom medijskom mapiranju prilika u srpskom društvu i kulturi, ponavljanje poznate činjenice da zauzimate najviše mesto među kreatorima domaće, ne samo kulturne, scene. Kažu da ste najuticajniji u krugovima takozvane „nacionalističke“ struje. Vaša moć koja iz toga ishodi jeste nesporna, uprkos činjenici da je u javnom diskursu savremene Srbije sve što nosi epitet nacionalnog, a nacionalističkog pogotovo, nepoželjno, čak prokaženo. Kako objašnjavate ovu protivrečnost : moćni jeste, iako jednim od svojih dominantnih kvaliteta, poželjni –- niste?
Ne znam kada su me poslednji put kosnule takve kvalifikacije. Osim u nekim glavama, to nigde ne postoji. Što je postajalo davno je isparilo kao neuspeli pokušaj da se objasni bilo šta. Nemoguće je biti talentovan, a ograničen bilo čime. To je aksiom. Tipične balkanske vibracije od kojih su mnogi poludeli. Zato je i stigao okupator sa svojim optimizmom. Kod njih to nećete naći ni u kakvom, a kamoli u tako brutalnom obliku. I kad dobiješ otkaz nisi svestan da si ga dobio. I ko bi danas postavljao takve dijagnoze i odlučivao koga da stavi u koju rubriku. Strane ambasade ili njihovi spoljni saradnici? Čak ni oni, sem pod dejstvom alkohola i u najužem krugu ne bi nekog etiketirali kao mi čim otvorimo oči. A tek novine.

Kao neko ko pripada krugu ljudi koji u srpskoj kulturi i društvu oblikuju i uspostavljaju merila, koliko se osećate odgovornim za prilike i teško „ruševno“ stanje u kulturi? Da li se moglo učiniti više i bolje da razaranje nacionalne kulture, njenog vrednosnog i institucionalnog sistema, koliko i autoriteta, bude manje drastično i po posledicama manje teško? Verujete li u snagu i moć ličnog i pojedinačnog angažmana i autoriteta?
Pojedinac nije u trendu. Veliča se timski rad i množina. Sve smo mi, ništa ja. Sve je delo kolektiva. Kolaboracija, kooperacija, jedni bez drugih ne možemo. To nam je odnekud poznato, ali ne smemo da kažemo. Istina, nismo se još dogovorili da li smo lideri ili menadžeri, pojedinci ili deo tima. U tom smislu smo u tranziciji. Pojedince ističemo samo kad smo primorani. Kad ih veliča ceo svet moramo i mi, makar bili i naši. Ili nekom greškom. Ili kad nam jave da među nama ima i takvih pojedinaca koji su dostojni isticanja, tako da ih bez straha možemo hvaliti. Sigurnije je kad ih, na svoju odgovornost, istakne neko drugi. Ponekad, ponegde, pojavi se odnekud, iznikne i neki pojedinac. Ali mi se trudimo da ga ignorišemo u svakom pogledu. Koliko god možemo i koliko od nas zavisi. Kad nam svet nametne nekoga kao, recimo, Milankovića, vraćamo ga iz zaborava i krijemo da smo ga hapsili. Naše je da ignorišemo sve što možemo i koliko možemo. Žalimo što je Andrić dobio Nobelovu nagradu, jer da se to nije desilo tek bismo videli šta bi s njim bilo. Još uvek nas poneko iznenadi, kao Novak Đoković ili Kusturica, ali dajemo prednost drugima da im se dive. Našoj euforiji nema kraja, ali prvo treba neko preko bare da zvizne u zviždaljku.

Vaši kritičari, a ima ih i u redovima onih koji Vas poštuju i vole, kao najoštriju zamerku navode sledeće zapažanje: Matija, svojim humornim pristupom i genijalnom dosetkom zapravo „razvodni“ i obesmisli razgovor i promišljanja o značajnim nacionalnim i društvenim temama i problemima. Tako tragično postane komično i čini nam se da smo to tragično, kao „nedostojno“ naše velike brige – nekako već „savladali“. Sluti se, naime, da drama biva doživljena manje ozbiljno, ukoliko joj se – i kada bi hteli plakati, od srca nasmejemo!
Ono što je održalo mene preporučujem i drugima. Promena tačke gledišta i načina razmišljanja mogu biti lekoviti. Ionako se ni u ustanove za očuvanje mentalnog zdravlja ne ulazi sem preko veze. Ispalo je da je Srbija jedina zemlja na svetu kojoj su pesnici odredili sudbinu. I to što oni misle je odlučujući faktor za njenu budućnost. Pesnici su o svom trošku odlučivali o svemu. A kajmak su pokupili drugi. I to je deo fenomena koliko se našim liderima ne veruje. Sve im je došapnuo ili neki pesnik, ili naredila neka strana sila. Uostalom, bolje i pesnici nego glumci!A bolje i glumci, ako nisu domaći!

Humor je Vaše veliko pribežište i često najmoćnije oružje. Književni teoretičari kažu: reč je o „humoru delotvornijem i ubitačnijem od samoga smeha.“ Koliko ciljano i svesno „ubijate“ smehom i ruganjem? I da li Vam se čini da se u nekakvoj savremenoj opštoj energetskoj i emotivnoj entropiji snage naroda, danas zapaža i svojevrsan umor, otupelost i iščezavanje „kapaciteta“ i želje za smehom?
Ko izdrži da svira u praznoj dvorani, da piše knjigu koju niko ne objavljuje, da slika, a nema čime da kupi platno i boje, da u pedesetoj godini čeka prvo zaposlenje, da u šesnaestom redu hora od dvesta članova nastupa bez publike, da glumi u filmu bez novca ili igra u kolu koje niko ne gleda, da nema podrške koliko god da vredi – jedino tako može da učestvuje u borbi za opstanak umetnosti. I da se nada pobedi. To je pravilo, sve drugo je izuzetak.

Kritika doslovno kaže kako rado „ispredate složenu temu odnosa političke mistifikacije, što činjenice modeluje prema prepoznatim interesima, i kolektivnog, narodnog basnoslovlja koje služi da nesnosne činjenice učini smislenim i podnošljivim“. Da li je to majstorstvo sada nanovo isprovocirano, čak više i otrovnije nego u prošlosti, u vreme „komunističkog totalitarizma“ na primer?Koje političke mistifikacije činjenica danas uočavate kao dominantne?
Čini mi se da nismo autori ničega. Ne znam po čijim sve instrukcijama, pozajmljenim glasom, političari pričaju providne priče. Kad smo verovali da je nešto moguće promeniti nije izgledalo da ništa neće zavisiti od nas. Sada ne znamo ni o čemu pričamo, ni gde se šta dešava. Sve obavljaju drugi preko svojih ljudi koje nam predstavljaju kao naše. Nama ostaje da radimo na sebi, a njihovo da rade šta im je volja. Mi ne smemo nikome da sudimo i ništa da pojednostavljujemo, a oni mogu što god hoće.
Ali sve dok za najveći praznik i Dan planete zemlje ne bude proglašen dan kad je bačena atomska bomba na Hirošimu – ima nade.

Autor ste kojem pripisuju „šifrovan pesnički govor kao kanal za prometanje nedozvoljenih istina“ i to u „doba totalitarizma globalnih medija i njihove podešene virtuelne postavke stvari“. Koje su to „šifre“ našeg doba presudne i danas najvažnije?
Umetnost i politika su dva sveta i dva jezika. Jezik je isto što i Bog – niko ga ne može videti, a on vidi sve. Maternji jezik nije jezik politike. Ma koliko se trudili i tvrdili suprotno, poezija nema nikakve obaveze prema Novom svetskom poretku. Da sam sebe prevodi na razumljiv politički jezik pesnik bi to mogao da čini jedino u zatvoru, pripremajući odbranu.
Šta bi bila svrha poezije ako u njoj ne bi bilo nikakve tajne i ničega što nije ostalo za tumačenje.
To bi bilo isto kao kad bi od Mocarta tražili da ne koristi note, nego da nam pošteno ispriča šta je hteo da kaže.

Kako nagrada koju ste dobili nosi ime „Pečat vremena“, prethodno pitanje možemo dopuniti pozivom da definišete najvažnija, presudna određenja „velikog pečata“ našeg doba i ovog trenutka našeg življenja? Da li su danas jasne i uočljive konture tog pečata našeg doba, bez kojih bi nekom neupućenom (na primer iz budućnosti) bilo teško da uopšte razume sadašnji trenutak naše istorije i (mnogima) teško objašnjivu stvarnost naše zemlje?
Naš posao je da izdržimo izazove vremena, kakvi god da su. Nije slučajna težnja ka mentalnom botoksu i filerima. Oni postoje za lepotu, ali su neophodni i za mentalnu večnost. Pomreše toliki geniji ne dočekavši svojih pet minuta. Nada da će se otkriti mentalni botoks jedina je šansa da nepravedno zapostavljeni dočekaju srećnije dane. I sve što može da produži ovaj život ne bismo li kad tad dočekali srećnije dane.

Definiciju kako nam „spasa nema, ali propasti ne možemo“ duhovita je ostavština poznatog autora, ali je toliko ponavljana i prepoznata kao dobro određenje nacionalnog usuda, da je bezmalo postala „narodna“ mudrost. Kako Vi odgovarate na ovaj paradoks:Ima li nam spasa?
Dok god se prepoznaju istinske vrednosti nade ima i orijentiri se ne gube. Valjalo bi da utvrdimo pravac i uhvatimo korak s današnjim danom, a ne da iz kontrapravca kidišemo na šoferšajbnu vremena. Jedan se skoro žalio da mu je automobil blistao celim putem od Stokholma do Horgoša, a čim je prešao naš granični prelaz učinilo mu se da su sav sitnež i vrvež, muve i insekti našli utočište u Srbiji. Kažu da je neka nevladina organizacija utvrdila fenomen da se te mušice najviše lepe na strane registracije. I kad se jednom zalepe nema sile koja može da ih skine. Tako ispada da nam je vidik toliko umazan i upljuvan, da se put jedva nazire.

Tags: , , ,

2 Komentara

  1. Поклон

    Све што пише у овом разговору најбоље тумачи и потврђује наслов: Језик је исто што и Бог -Нико га не може видети а он види све

Pošaljite komentar

Нема коментара:

Постави коментар