Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 20. мај 2011.

MILORAD EKMEČIĆ Jedino protiv Srba su svi složni

MILORAD EKMEČIĆ Jedino protiv Srba su svi složni

МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ Једино против Срба су сви сложни

2 Интервју | Милорад Вучелић | мај 12, 2011 ат 13:51

Разговарао Милорад Екмечић

Ова ми је награда данас тако дошла као охрабрење самом себи да сам још жив, као оном античком глумцу који је на гробу оставио епитаф „Много сам пута умирао, али никад овако“

Добитник награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију за књигу „Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492-1992)“ академик Милорад Екмечић у интервјуу за „Печат“ говори о свом делу, судбини српског народа, распаду Србије, Совјетског Савеза, јачању турског утицаја, променама граница на Балкану и демографским променама и историјским збивањима која су значајно утицала на данашње светске токове.

Да ли вас је награда „Печата“ изненадила?
Касно сам открио да „Печат“ додељује такве награде. У животу сам се надобијао великих признања која не носе новчани додатак. Пре ове, ниједна моја књига није доживела тираж од пет хиљада примерака. Треће издање је издато у три хиљаде, иако је грешком написано хиљаду мање, па је то надокнађено. Прво издање је изашло 2007. године, друго после годину дана и треће 2010. године. Доживео сам награду као царску даровину са обешеном „Висушта печат“. Био сам поласкан пре него што ми је ова велика награда уручена, са дипломом 4. априла 2010. године, „Књижевног магазина“ на телевизијском каналу „Б“, уз образложење да је књига обележила 2010. годину у нашој култури. Пропраћено је са телевизијским интервјуом у два наставка. И пре се дешавало да добијем вредну награду. Посебно је била годишња награда „НИН-а“ „За публицистику и друштвене науке Димитрије Туцовић“, за велику синтезу у два тома „Стварање Југославије 1790 – 1918“. Изишла је управо пред државну кризу, 1989. године. Моја прва књига „Устанак у Босни 1875-1878“ је после 1960. године доживела још два издања, али не у року од три године. Друго је издато десет година после, као најуспешнија научна књига за претходних десет година. Било је подлога „27-јулској награди СР Босне и Херцеговине“. Ова ми је награда данас тако дошла као охрабрење самом себи да сам још жив, као оном античком глумцу који је на гробу оставио епитаф „Много сам пута умирао, али никад овако“.

По чему се ова књига разликује од Ваших других дела и шта мислите који је разлог да је јавност за њу показала одређени интерес?
Ја сам стручњак за општу историју, а мора се урачунати и стање у којем се српски народ данас налази. Ја сам и раније писао синтезе из историје Југославије и опште историје. Сваки историчар на првом месту мора да буде плодан истраживач, по библиотекама и архивама, али и синтетичар који ће „упластити оно што је косио“. Неко то ради у мањој, а неко у већој мери. Бити само једно је слабост. Ако по белосветским архивама кривиш леђа 60 најбољих година и објављујеш студије са малим темама, онда прети опасност „Архивитиса“, болести у време када су покушаји писања синтеза обично изазивали нелагодне идеолошке сумње. Онај ко пише само синтезе није уверљив да је закључке доносио из претходних трагања. Горе је ово друго од првога. Највећи домет синтезе је постигнут у „Историји Византије“ недостижног Георгија Острогорског. Требало му је десет година да дешифрује изворе за књигу о пронији. Написао је оригиналну синтезу једне историјске цивилизације, себи подигао споменик нерукотворни. Мора да је синтеза написана у зло време данас, изазвала читаоце да моје дело траже.

Да ли сте закаснили са овом књигом?
Без сваке сумње је књига дошла касно. Била је намера да неколико наших научника напише једну краћу историју српског народа, пошто је „Српска књижевна задруга“ објавила десет томова такве историје само до уједињења 1918. године. То је најмање 15.000 страница. Има рекордера који ће и то све прочитати, али су ретки. Одлуку за ову књигу сам примио када је књижевник Витезовић пренео у „Завод за уџбенике“ једно поглавље замишљене публикације о Србији, од које се одустало. Мислио је да би текст требало дорадити, додати што треба. Кад се и то отегло, па пропало, онда сам полако радуцкао и испало је што је испало. У два наредна издања сам додавао оно што бих накнадно дознао из књига којих раније није било.
Нисам само ја задоцнео са књигама из историје. За историју се иначе каже да је учитељица живота, али лекове даје касно, када никоме више нису потребни. За моју „Стварање Југославије 1790-1918“ из 1989. године, се зуцкало да је држава пропала, таман кад је Милорад о томе написао историју њеног стварања. Ипак морам да кажем да је свака моја књига имала, то јест и без моје воље накнадно добивала друштвени значај. „Устанак у Босни 1875-1878“ из 1960. године је код неких изазвао сумње да Османлијско царство није било тако лоше, како је у књизи написано. Проверавало се да ли је постојао и порез „Жвакарина“, које сељак даје кад ага сврати на обед и себи и коњу. Писали су историју тог устанка по турским документима, па се први пут сазнало како је купована зоб за коњицу и куда су војске ходиле, а устанка који је изазвао светски бродолом Берлинског конгреса није било. За те три године је пола православног народа из БиХ било етнички очишћено.
Мој део у „Историји Југославије“ Дедијера, Божића, Ћирковића је највише био изложен идеолошкој критици. Касније ми је један од критичара Зорива Стипетић причала како је Владимир Бакарић дао сугестију да се књига обезвреди. У том делу текста сам први пут шире разрадио раније створену тезу да је у југословенској историји религије била „вододелница нације“.
Бакарићу се није свиђало да у књизи, објављеној у великом тиражу у Њујорку и Пекингу на кинеском језику, неко пише да су Срби и Хрвати исти етнички народ, подељен по религиозном кључу. Званична теза је да је свака нација постала од свог Адама. На ту критику нисам оћутао и верујем да сам у нашој науци добио сатисфакцију. Књига је изишла у време када се припремао Устав из 1974. године са променама у смислу да је Југославија постајала конфедерација. То је тој књизи дало значај, а и мом прилогу у њој. Остало је свим каснијим кандидатима да своју републику прогласе независном државом, да народ у њој ограде зидом посебне цркве и вере. Муслимани су народним референдумом прогласили да су заједница која има посебност по свом босанском језику, исламу као вероисповести и називу „муслимани“ за етничку посебност. Етногенеза црногорске нације је први пут формулисана у једном меморандуму опозиције из Италије, Лиги народа 1921. године. Тврдило се да су Црногорци различите нације од Срба, по територији од Скадра до Неретве, по језику у којем се не каже секира, или сикира, или сјекира, него шјекира. Тако сам и ја говорио, пре него што сам пошао у основну школу. Ако је тако, онда се свака таква реч у којој се слово и глас „ш“ пише и изговара као „шј“, даје у екавском дијалекту. Црногорски језик, дакле, има и екавски дијалекат који се иначе приписује само Србима. Промењено је значење речи лингвистика јер је постала нешто више од холивудских утопија. Данас Балканом тутње теорије Карла Дојча из 1960. године да се етничка заједница може синтетизовати и, по политичким потребама, створити на вештачки начин – откине се мало туђег територија, јавно мњење невладиних организација разбукта филозофију о цивилном друштву тоталних слобода у којима човек први пут скида са леђа окове хиљадугодишњих нација. Увек сам се држао старих формулација, од почетка људске историје да је нација посебна по језику, обичајима (антички хеленски богови) и држави. Она је природна појава по процесима „дугог трајања“, неколико миленијума дугим.

Какве последице очекујете од олаког прихватања америчких теза да нација није природна појава, настала кроз процесе дугог трајања?
На првом месту, тријумф идеологије да демократија није оно што је увек значила – право народа да врши власт. Демократија као природна појава је створила друштва у којем важи правни принцип да човек има председничких кандидата и да изабере само једнога, него у праву да учествује у владању. Победио је принцип слободе који су у време моје младости створили студенти београдског Правног факултета или сам барем тако чуо као студент 1947. године на загребачком Свеучилишту – да се народ вози у лимузинама преко својих министара, као што и демократска права врши у лимузинама преко својих политичара.
Даља последица, од које већ осећамо свраб по сопственој кожи, јесу покушаји једног покрета чије је средиште у Минхену, да се у Европи стварају „експериментална подручја за једну нову ингеренцију“. Уместо суверених нација, Европа треба да постане заједница на бази вештачки створене свести припадности регионима старих нација. У Италији је створена вештачки скројена покрајина Паданија, са бираним Парламентом који ни о чему не одлучује. Већина од 65 одсто народа одбацила је такву регионализацију. Даља последица овог напуштања обавеза је да има нешто старије и светије од голих политичких одлука великих сила и великих америчких банака, онда се мењају норме Међународног права. Приказао сам пре неколико година енглеског социолога Каплана, да у Међународном праву побеђује опште начело условљавања које замењује класично право суверенитета и права народа на слободну државу. Поцрвенела нам је кожа од чешања по њој сваки боговетни дан и ноћ. Не долази царство слободе и новог спасења, него царство малих и великих ратова. Стога и последња реченица у овом мом сада награђеном делу гласи да српски народ своју будућност гледа кроз таму.

За који од ваших закључака у овој књизи мислите да ће се највише изменити у наредно време?
Вероватно онај који сам написао у реферату, на скупу поводом годишњице уједињења Југославије 1988. године у „Књижевним новинама“. Тада смо страховали да двестогодишња борба за њено стварање ишчезава. На скупу је био и Добрица Ћосић, Селенић, Вучелић, Перишић и још неки. Чудновато је да сам запамтио да смо за ручак прешли преко улице у Официрски дом и јели добар свадбарски купус, а не сећам се шта сам зборио. Звонили смо на узбуну. У реферату сам написао реченицу „Европа је градила Југославију, Европа ће је и разграђивати“. Ужасно сам у души страховао од те истине и желео да она то није. Као да су доушници америчке обавештајне службе знали од чега народ у Југославији највише страхује, па управо радили да се то и оствари. Док је око 1918. године свет страховао да ће Немачка поново изазвати нови светски рат, западни свет је очекивао да ће и уједињена југославенска држава постати једна брана против тога. Када је религиозна нетолеранција показала да та држава не може да стоји на ногама, нестало је те бране као да никада није ни била дозвана у стварност.
У Другом светском рату је главни западни противник постао Совјетски Савез. Јединствена југословенска држава је постала опасност да ће она остати руски историјски савезник. Од 1948. године се подржава југословенско супротстављање совјетском комунизму, да би открили да опозиција католичких народа у томе далеко више вреди. Сада више нема опасности од руске експанзије. Не изгледа да би се она могла ускоро обновити.
Конфронтација Запада и Русије може имати смисла само због стратегије да се од Русије одузме Сибир. То јесте проблем и за саму Русију. Мере које се систематски спроводе у дело да се избегне демографско опадање Русије још нису дале праве плодове. Једино су Јевреји у Израелу нешто научили од историје, па тамо свака породица сада има најмање троје деце. Будућност имају народи који праве децу, а готово све велике европске нације све мање падају у тај круг. Пре три дана сам на руској телевизији гледао документарни филм о томе. Сибирска села завејана снагом, а око лепших колиба од балвана нигде утабаних путева, чак ни трагова људских ногу. Израчунали су да се за последњих десет година два милиона становника преселило на запад од Урала. Подручје између Москве и Петерсбурга постаје густо насељено. Кад сам пре четири године био у Москви нисам могао препознати булеваре којима сам некада пре, после рада у архиву, ишао кући пешке. Број аутомобила се у Москви сваке године повећа за 300.000, а град се постостручио. Мадлен Олбрајт је као амерички државни секретар у своје време рекла да Руси сами не могу да контролишу развој Сибира. Не кажем да ће се то заиста десити. Русија је увек у историји давала велике људе. Нису сви гњиле личности као Горбачов, па ће руски народ наћи излаз из главне бољке демографског падања. Да сам Путин, почео бих планове да се престоница Русије пребаци на Далеки исток, на Пацифик.
Сви велики ратови, укључујући и два светска, изгледали су као унутрашњи грађански ратови Европе које ниједна завађена страна није добила. После Наполеонових освајања 1815. године, Француска демографски стагнира и назадује. Де Голов сан да ће његов народ ускоро постати држава од сто милиона становника је прошао. Ако није прошао, онда ће у Француској да настане моћна муслиманска мањина „Франкарабија“ од Марсеја до Калеа или ће Французи у најмању руку да добију другу француску нацију муслиманске вере. СССР је пропао највише због губитка 26 милиона људи у рату, од тога 70 одсто Руса. Сеоба у индустријске градове је оставила празна села.
Границе држава бивше Југославије изгледају као мостобрани за нове грађанске ратове. Сем Хрватске, етнички најчистије земље Европе, сви су изгубили. Сад је јасно да некадашњи страх од Русије нема више исту основу каква је раније постојала. Лењиново убеђење да ће се нове европске челичане градити до Пацифика изгледа реалније. Паукове мреже јужних северних токова плиновода и можда електричних далековода стварају реалност да је европска сарадња са Русијом једино решење, без губитака. Ово би могло још једанпут да мења реченицу да је Европа градила Југославију и да ће је Европа и разграђивати. Једном том расулу, као сврсисходној подлози стратегије светске доминације, мора доћи крај.
Није на видику, али није нереалан. Пропао комунизам, не и нова Русија. У Хавани подигли су Руску православну катедралу.

У Вашој књизи „Дуго кретање између клања и орања“ ви сте као кичму историјског развоја уградили мисао да је религија вододелница нација на бившем југославенском простору. Да ли је она и даље задржала ту улогу, иако више нема југословенске државе?
Да, без сваке сумње. Кад на телевизијском екрану данас гледамо загребачке улице, стално видимо да народ тамо против некога просвједује. Нема више југословенске државе, кад смо у време летовања на јадранској обали стално слушали како Срби пале хрватске шуме. Ко сад пали у вреле летње дане те старе, лепе шуме? На телевизијском екрану још видимо да нетолеранција према Србима, према народу друге вере, која је створила тај народ као јединствену заједницу, још увек делује. Једино се тада не просвједује против нечег свог. Сада узавру улице старим сјајем против источног блока. Једино су против Срба сви сложни.
Недавно су ми показали чланак једног сарајевског, муслиманског научника у којем се наводи статистика да само 37 одсто муслиманског света сматра припадност бошњачкој нацији. И даље је стање душе сачувало убеђење да је то нација са великим „М“.
У самој Турској су процветале неосманлијске идеологије. Турска је постала економска велесила, пење се ка врху до нације са сто милиона становника. Толико је Хитлер имао када је 1939. године почео велики рат. Де Гол је аматер према његовим убеђењима да ће, после победе, Немци постати нација од 500 милиона људи. Тада је Индија имала толико. На Криму и у Јужној Украјини би одмах после победе населили четири милиона Немаца, а одмах затим још осам, укупна нова насеобина два милиона више него данашњи Срби.
За будући развој бившег југословенског простора религија и даље обавља судбоносну улогу. У мојој књизи сам за целих 500 година наше историје пратио развој у којем је религија разбила некадашње историјске етничке целине. Тек од 1844. године почиње развој великих идеологија, на основама религиозних подела између православних, католика и муслимана. Тада се ствара реч панславизам који ће еволуирати у неославизам, са покушајима демократизовања словенског јединства. Од „Нада Италије“ Чезара Балба из 1844. године почиње идеологија да ће Немци ослободити балканске хришћанске народе и Пољску од руске немани. То је значило да ће хабзбуршка политика, одмах после уласка њених трупа у Босну и Херцеговину 1878. године, почети са насељавањем Немаца, католика разних националности по освојеним покрајинама. Од 1906. године се развијају планови о насилном пресељавању становништва из Подриња. Историчари Ђорђе Микић, Галиб Шљиво су о томе лепо писали. Микић и у његовој најновијој књизи о БиХ у току Првог светског рата, неправично слабо уоченом у нашој науци. У једној другог историји („Градишка“) Микић описује како се на путу између Градишке, према Бањалуци, око 1914. године чуло више европских језика, као у туристичким местима за време летњих празника. Насељавање 240.000 хабзбуршких досељеника у Босни и Херцеговини је био главни дубински узрок светског рата 1914. године. Од три Виндхорста на том путу, Кенигсфелда, па Рудолфстала, од Моховљана са тиролским италијанским досељеницима, сада је остао само црквени торањ у неоготском стилу. Од Виндхорста није остало ни име, од Рудолфстала је Милорад Додик направио лепо европско насеље. Оно што је остало је настојање да се етничка структура против Срба наново прочисти.
Прошао је панславизам, у обе његове варијанте, као проширење царске Русије на Балкан и демократско предвиђање да ће то бити више културна сарадња, него политика. У својој књизи сам цитирао књигу, Херцеговца пореклом, а истакнутог европског публицисте Божидаревића-Веселинског 1906. године о демократском неославизму будућности. Остали пусти снови.

Да ли ће доћи до даљих демографских промена?
Дубље демографске промене, на основама историјског мандата да је религија вододелница нације, могле би да настану са могућношћу да се остваре планови које јасно исповеда данашњи турски министар спољних послова, да ће Турска консолидовати демократску Босну и Херцеговину, чак и Кавказ. Неспретњаковићи који стварају данашњу америчку стратегију су успели само у једном, а у свему другом промашили, што су из боце на светлост дана извели задремали дух панисламизма. Хтели су да га искористе као оружје против Совјетске Русије и њених савезника. Гурнули су устрану шаха Ризу Пахлевија и довели Номеинија. Од турских и босанских муслимана стварају привиђење демократског, европског ислама као свог савезника. Ја ипак страхујем од написа у новинама да неки раде на обнови Калифата у исламском свету. До пропасти султана 1923. године и стварања републике Кемала Ататурка, калифа са Босфора је усмеравао цели сунитски део исламске вере. Колико ја знам први који је говорио у Сарајеву о новом калифату био је Мухамед Хаџијахић, неколико деценија пре него сам ја почео да носим штап. Дуг је пут до тога. Можда је реалан само у страху будућих жртава. Турска неосманлијска демагогија ће изазвати само велике светске кризе, са Европом и Русијом.

Како видите будућност ваше књиге?
Као будућност сваког другог научног остварења, одређеног достигнућа у знању, излог чињеница и закључака на основу њих, на чему ће будући историчари писати боље књиге. Ако ови наши политичари распрчкају и ово што је од државе остало – а изгледа да су то запели- онда ће ми се опет ругати да сам написао историју Срба, баш када им се држава растурила. Ипак, лепо је под старе дане добити једну „Висушту печат“. Књига ће на себи понети тај белег.

Тагс: , , , ,

3 Коментара

  1. Пуно здравља и среће највећем живом уму Србије.

  2. Петар

    Хвала г. Милораду Екмечићу на лепим речима !

  3. Једно велико хвала насем увазеном академику Милораду Екмецицу за цео његов опус. надајмо се да ова књига неце бити задња ,позелимо му пуно здрављаи много лепог сто могу донети његове године.

Пошаљите коментар

Нема коментара:

Постави коментар