Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 13. јун 2011.

Црнoгорски генетски инжењеринг | Србија и Црна Гора

Црнoгорски генетски инжењеринг | Србија и Црна Гора


понедељак, 13. јун 2011.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Црнoгорски генетски инжењеринг
Србија и Црна Гора

Црнoгорски генетски инжењеринг

PDF Штампа Ел. пошта
Славко Живанов
недеља, 05. јун 2011.

Пре пет година, на референдуму за независност, бирачко тело Црне Горе одлучило је да та република иступи из заједнице са Србијом. Од 484.718 бирача, гласало је 419.240, што је 86,5 одсто, а 55,49 одсто важећих гласова отишло је присталицама независности. Тиме је Црна Гора постала независна.

Порођајне муке

За успешност референдума требало је да опција самосталаца добије 55 одсто важећих гласова. Тако је, између осталог, независност Црне Горе рођена и због тога што су 2047 људи "претегли на ону страну". Да је тих пола процента зафалило, референдум би пропао.

Поред тога, скоро 3,5 одсто, или 14.400 људи гласало је ван бирачког места, а било је и 3.577 неважећих листића. Не знамо да ли је црногорска опозиција утврдила због чега су ти листићи неважећи, но то је само још један разлог због којег Ђукановићев режим никада неће моћи да опере сумњу у регуларност свог референдума. Али, и такав какав јесте, дакле сумњив до неба, референдум је ипак чињеница. Ту се последице које је створио мењати неће, барем не ускоро.

На другој страни, многи су наивно поверовали да ће се после проглашења независности проблеми решити, да ће штошта нестати као руком однесено. Међутим, свакоме ко је погледао изборне резулате, ко је схватио да се изборна воља буквално поделила и на полове једна од друге дистанцирала, било је јасно да се отварио понор између политика, људи и народа.

То што је, од укупног броја бирача, за независност гласало 47,5 одсто и што су у том броју готово сви несрпски и нецрногорски гласови (четвртина укупног броја бирача), алармантан је показатељ праваца неминовних конфликтих процеса. Та црногорска независност прогурана је кроз иглене уши, лармаџијски и мангупски, уз мртви сан српске власти и немерљиво значајну асистенцију Европске уније, САД и НАТО. Референдум је прогуран на "о-рук" и уз значајну подршку бирача у Црној Гори, и такође немерљиво велику и пресудну улогу локомотиве покрета за независност − Мила Ђукановића и његовог моћног властодржачког апарата. Сваки од тих чинилаца удруженог подухвата: "Назависност", има своје мотиве, али за Србе и будуће нараштаје свакако ће бити важно да се учинак тадашње српске Владе достојно уклеше у историјске уџбенике и осветли, да се види колико је она томе допринела радећи накарадно и наопако, или пак, на другим местима не чинећи ништа. Додуше, и да је референдум пропао, опет не би ваљало јер би се антисрпска кампања „ђукановаца“ наставила, а агонија, храњење непријатељства и саботирање заједничке државе само би добили у замаху.

То је, наравно, блиска прошлост, и барем ми ту ништа мењати нећемо нити можемо. Црној Гори смо и раније желели срећан пут, ма куд да крене и како иде. И пустила би Србија Црну Гору, али Црна Гора не може тек тако да пусти Србију, јер за разлику од нештобројних београдских "фенси" Црногораца са вишком завичајних акцената и мањком цивилизацијских манира, Срби у Црној Гори чине барем трећину становништва, и, што је још значајније − не би тек тако, квазијапијевски и сочно да пљуну на корене. За те своје корене чврсто су се везали јер им је, осим њих, мало шта друго и остало. Даве се у сиромаштву, понижени и уцвиљени као и остали поштен свет диљем бивше СФРЈ. А још им тару језик, веру, историју и културу.

Преформулисање нације

Дакле, није ово жал због одласка Црне Горе, нити покушај да се накнадно релативизују резултати референдума. Србија је, уколико је уопште и жалила, прежалила Црну Гору оног тренутка када је Ђукановић први пут поменуо референдум. На другој страни, резултати тог референдума довољно су сликовити и јасни да им додатно тумачење и није потребно. Суштина је, чини се, у томе што српско национално питање није решено, што такво, нерешено, лебди над Балканом међу свим оним народима који су своје национално питање решили, стружући српске територије, српске поседе и Србију.

Бар већина мислећих, образованих и одговорних људи требало би да се запита − шта доноси будућност у којој најбројнији народ западног Балкана остаје без решеног националног питања, силом сабијен управо у онакве територијалне оквире који су омогућили намиривање националних апетита суседних народа?

Због одговора на то питање Мило Ђукановић би хтео да у независној Црној Гори живе Црногорци са својим писмом, језиком, са својом црквом, па чак и с одређеним антропометријским разликама у односу на Србе. Јер, ако грађани Црне Горе не буду Црногорци, онда ће бити Срби (са Албанцима и муслиманима тај је посао јалов и унапред осуђен на пропаст, јер су разлике огромне. Они чак нису ни хришћани, па им тек не треба Црногорска православна црква). Да би рекомбинована националност могла да опстане, она мора бити слична оној која се брише. Због малих разлика и лакшег прилагођавања. А Срби, да подсетимо, осим што су лошег имиџа, па је исплативије да са њима никакве везе нико и нема, носе и једно опште својство − да, попут других народа, живе у једној држави. Ђукановићу се то опште својство народа, а које имају и Срби, не свиђа. Прво због тога јер је већу државу теже контролисати, више компромиса треба правити, па се и плен дели на више глава којима онда мање припада. А друго, јер се Ђукановићевим пријатељима са Запада не допада идеја да српско национално питање буде икада решено. Запад толико зазире од решавања тог питања да би стао на пут било каквој интеграцији, чак и оној која би се догодила када би у Црној Гори и БиХ живело и по 99 одсто Срба. Благонаклоно је гледано и на интеграцију две Немачке крајем прошлог века, благонаклоно се гледа (САД) и на тежњу да се Турска интегрише у ЕУ, да не помињемо хрватско, муслиманско и албанско питање, али чак и помисао на интеграцију српских територија за Америку је равно објави рата.

Цементирање стања

Међутим, свака је сила за време и немали број људи верује да се и овој америчкој спољној политици крај неће дуго чекати. Не треба много мудрости да би се видело да су многе државе на Балкану вештачки створене. Да су настале по сили интереса велик(е)их сил(е)а, а не природним слегањем и решавањем проблема. Нема дилеме да је и Американцима јасно да балканско буре барута може поново да се запали. Због тога чине све да се српска супстанца, која је узгред речено и оправдано незадовољна и потпуно, а дубоко неправедно поражена – особито у расејању разори. Да би се то постигло, Срби ван Србије треба да престану да буду Срби, чиме се Србија толико слаби да се и српско национално питање, како се данас разуме, обесмишљава. Због тога им је важно да Срби у Црној Гори постану Црногорци, да се том богу моле, тим језиком пишу и почну чврсто да верују да су заиста друге нације и друкчијег порекла. Такво је семе посејано и северније, па све више имамо и некаквих "Војвођана", а вероватно ће се рецепт из исте кухиње крчкати и у Републици Српској, док ће северно Косово свим силама бранити како се не би приближило Београду. Не верујемо ни да ће Хрватску много притискати да би та држава исправила барем имовинске неправде након спроведеног геноцида над Србима.

Због тога Мило Ђукановић, цементирајући се на престолу некрунисаног краља Црне Горе, свом снагом чупа и најдубље корене оних који су сами одбили да то учине пре пет или нешто више година. Видећемо да ли су јачи Мило и његови богати, јаки и моћни пријатељи или су корени дубљи и жилавији.

Српско питање у Србији

Ова Ђукановићева накана мора да добије одговор из саме Црне Горе. Ма колико болно било то што покушава да уради Србима у Црној Гори, управо је на Србима да виде шта ће са својом влашћу. Чак и црногорска опозиција, па и Српска Православна Црква могу Србима у Црној Гори да пруже тек подршку, охрабрење и солидарност. То није мало, али није кључно. Србија у овом тренутку није кадра ни способна да решава своје национално питање, што јесте трагично и истинито. Боље је погледати истини у очи и признати да су битке овог типа, у овом контексту и временском тренутку, ипак само индивидуалне. Ко жели масовно да промени нацију – просто му. Већ се то у историји, а под снагом силника и силе, виђало. Још од Турака и потурица. Али, мало је "јунака" у историји који су се подухватили оваквог посла који дела Мило Ђукановић. Овиме је владар Црне Горе превазишао чак и самога себе. (25.05.2011).

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Банер
Банер

Анкета

Да ли подржавате идеју о подели Косова?

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер

Нема коментара:

Постави коментар