Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 20. јул 2011.

Фонд Слободан Јовановић | Синиша Љепојевић: Лицемерје и очај Запада у Либији

Фонд Слободан Јовановић | Синиша Љепојевић: Лицемерје и очај Запада у Либији

This page as PDF

Неочекивана и по свему судећи на брзину изнуђена одлука Америке и још “тридесетак западних и арапских земаља” да као “легитимну власт у Либији признају побуњеничку екипу, Транзициони национални савет, је пре свега знак очаја и панике Запада. После четири месеца свакодневног бомбардовања, разарања земље и наоружавања побуњеника НАТО није успео у основном циљу – свргавању пуковника Гадафија и, у основи, званично најмоћнија војна алијанса је суочена са поразом, не од Гадафија него од својих политичких лидера. Настао је велики хаос међу западним савезницима и одлука из Истанбула је директан резултат тог политичког хаоса.

Синиша Љепојевић: Пре само недељу дана амерички Конгрес је одбио да одобри средства за помоћ побуњеницима што је била јасна порука америчке позиције. И онда наједном, промена. Амерички Конгрес не жели да помаже побуњенике у Либији јер сматра да они тога нису вредни у овом часу а потом државни секретар Хилари Клинтон обзнањује да Америка признаје побуњенике као једину легитимно управљачко тело у Либије.

Иако је неколико западних земаља на челу са Француском која је то прва урадила признала побуњенике одлука у Истанбулу по свему изгледа као изнуђена и као “на брзину покупљено рубље пред кишу”. У таквим околностима се намеће питање који је њен стварни значај, који је смисао и које су последице. Приметно је да та у основи значајна одлука у западним медијима није добила велики публицитет, на интернет сајту Б-Би-Сија је скинута после неколико сати. Очигледно је да је одлука донесена под америчким притиском. Али, шта се то у међувремену десило јер званични Вашингтон је до сада упорно одбијао да формално призна побуњенике а са објашњењем да је још рано и да је потребно време који су капацитети побуњеника и каква је њихова политичка орјентација ако такво што уопште постоји. Пре само недељу дана амерички Конгрес је одбио да одобри средства за помоћ побуњеницима што је била јасна порука америчке позиције. И онда наједном, промена. Амерички Конгрес не жели да помаже побуњенике у Либији јер сматра да они тога нису вредни у овом часу а потом државни секретар Хилари Клинтон обзнањује да Америка признаје побуњенике као једину легитимно управљачко тело у Либије. Она је изјавила да је такву одлуку донела пошто су Истанбулу побуњенички лидери објаснили свој план управљања Либијом и демократсих реформи.[1] Већ виђено и не мења основно питање шта је америчка политика? То личи на политику хаоса и тумарања по мраку.

Шта ће та одлука значити у реалности? Прво, изузев подршке лидерима побуњеника који сада путују по свету и обећавају свакоме свашта у реалности ће врло мало имати резултата. Јер, побуњеници су заиста побуњеници, тамо нема јединственог покрета и у Либији постоји неколико побуњеничких покрета који немају велике везе једни с другима а има и оних који су међусобно супротстављени. Највећи званичан резултат одлуке из Истанбула се очекује да буде финансијска помоћ побуњеницима и то Гадафијевим парама. Одлучено је, наиме, да се око 30 милијарди долара замрзнутих средстава Гадафијевог режима ослободи и усмери ка побуњеницима. Али, то је веома неизвесно шта ће бити са тим парама. Ту одлуку је донела такозвана Контакт група која формално-правно не постоји и не зна се тачно ко су све њени чланови и под којим ауторитетом. Читава ратна операција у Либији је кренула на основу резолуције Савета безбедности којом су та средства и замрзнута. Значи, не може их нико други ни одмрзнути. Постоји, дакле правни проблем. Затим, према тој истој резолуцији Савета безбедности забрањено је слати новац и оружје у Либију, било којој страни. То изгледа добро знају и сами побуњеници па и не очекују тај новац барем не у скорије време. Размишља се да би можда тај правни проблем могао бити заобиђен тако што би тај новац послужио као гаранција, колатерал, за кредите побуњеницима. [2] Познаваоци прилика и искуства пре свега америчког тврде да ће највећи део тог новца завршити у НАТО рукама. Кредити на основу замрзнутог новца као гаранције би могла бити и “спасоносна” формула за НАТО благајнике. НАТО није под санкцијама. Тим новцем ће бити плаћени трошкови досадашњег бомбардовања и војних операција у Либији. Уосталом, подсећају ти познаваоци, побуњеници су јавно обећали да ће платити све трошкове НАТО акције. НАТО-у је новац преко потребан. Неке земље чланице које учествују у бомбардовању више немају бомби а ни новца да купе нове. Америка има проблема и због непостојања јасне политике и због финансијске кризе да “улети” са својим парама а најбогатија земља НАТО-а после Америке, Немачка уопште не учествује у операцијама у Либији. Али, ту је новац Либије а кроз помоћ побуњеницима. То се, уосталом, већ десило у Ираку са милијардама замрзнутих долара у време Садама Хусеина. Могло би се тако десити да Либија сама плати НАТО бомбардовање, да се разарање земље и њен потпуни колапс плати новцем самих грађана који су и једине жртве. Јер, то је новац када су сви грађани Либије живели у једној Либији и то су њихове паре. Невероватан апсурд и невиђено лицемерје. На некодираном језику речено, оружана пљачка једног народа.

Још је веће лицемерје то што Америка и Запад у Либији помажу, на истој су страни, оне међу којима доминирају људи из такозване Ал Каиде, они против којих се већ годинама западни савезници наводно боре.

Побуњеници то и не крију да су њихове оперативне вође исламски ратници који су били у Ираку и Авганистану. Ти људи, у ствари, оперативно воде побуњенике, они су стварни лидери. Један од тих лидера Абдел-Хаким ал-Хасиди је то јавно и признао. Он сам је још 2002. године као свети ратник муџахедин био ухапшен у Пешавару, у Пакистану. Онда је предат Американцима који су га касније послали у Либију у затвор.

И формално је нејасна одлука из Истанбула. Америка, на пример, не признаје владе или покрете него државе и шта онда све то значи. Покушало се избећи замку кроз игру речи па су побуњеници формулисани као “легитимни владајући ауторитет” (легитимате говернинг аутхоритy). [3] Шта то значи зависи од онога ко чита и тумачи али изгледа да ни игра речи неће бити довољна. Јер, у Америци постоји и проблем признања неизабраних представника. Још једно сведочанство хаоса и ароганције које, додуше, неће бити препрека да либијски новац заврши у НАТО рукама.

Још је веће лицемерје то што Америка и Запад у Либији помажу, на истој су страни, оне међу којима доминирају људи из такозване Ал Каиде, они против којих се већ годинама западни савезници наводно боре. Побуњеници то и не крију да су њихове оперативне вође исламски ратници који су били у Ираку и Авганистану. Ти људи, у ствари, оперативно воде побуњенике, они су стварни лидери. Један од тих лидера Абдел-Хаким ал-Хасиди је то јавно и признао. Он сам је још 2002. године као свети ратник муџахедин био ухапшен у Пешавару, у Пакистану. Онда је предат Американцима који су га касније послали у Либију у затвор. Могло би се рећи да на неки начин припрема терен. У време пријатељства Запада и Гадафија Ал-Хасиди је пуштен из затвора 2008. године и ево га сада савезник Америке и Запада. Либија је још један доказ да је такозвана Ал Каида западни пројекат и да је милитантни ислам део тог пројекта. Уз све то, побуњеници, сада западни савезници, су починили велике ратне злочине о чему је званично известила и организација Хјумен рајтс воч (ХРW). Другим речима, Запад сада потпуно стаје на страну оних који чине злочине. А злочини приписивани Гадафијевом режиму су били главни разлог резолуције Савета безбедности и НАТО интервенције. Упорно се прећуткује и да побуњеници користе децу војнике. [4]

Посебан проблем је до сада ретко виђена злоупотреба резолуције Савета безбедности. НАТО је одавно изашао из оквира тог документа и постао је део грађанског рата у Либији. То ствара велике проблеме унутар Северноатлантске алијансе и могло би се чак десити да се НАТО због Либије потпуно поцепа, тачније сломи као алијанса.

Поред тога што су неке чланице Алијансе остале без бомби НАТО је остао и без циљева. Шта још гађати? Потпуни ћорсокак.

* * *

Помоћ су одавно обећали и Француска и Италија и то либијским парама у њиховим банкама.

Једино Америка није обећала финансијску помоћ нити има намеру.

Посебан проблем је до сада ретко виђена злоупотреба резолуције Савета безбедности. НАТО је одавно изашао из оквира тог документа и постао је део грађанског рата у Либији. То ствара велике проблеме унутар Северноатлантске алијансе и могло би се чак десити да се НАТО због Либије потпуно поцепа, тачније сломи као алијанса.[5] И што је најважније НАТО је показао своје лимите. Ни после четири месеца интензивног бомбардовања Гадафи није поражен мада је сломљен. Најмоћнија светска војна алијанса није у стању да порази релативно слабог и неорганизованог Гадафија. Поред тога што су неке чланице Алијансе остале без бомби НАТО је остао и без циљева. Шта још гађати? Потпуни ћорсокак. У Истанбулу је споменуто и гађање медијских телекомуникација које користи Гадафи, уништавање телевизије и радијских траса. [6] Неколико НАТО земаља је већ у Либију послало своје специјалне снаге да помажу побуњеницима. Процењује се да има око неколико хиљада пре свега британских, француских, италијанских али и америчких војника специјалних снага. Има, међутим, и плаћеника које плаћају порески обвезници тих земаља. То су махом бивши војници припадници специјалних јединица. [7] Све је то кршење резолуције Савета безбедности. Резолуцију масовно крше и друге државе, амерички клијенти, па су тако Кувајт и Катар побуњеницима већ послали око 100 милиона долара помоћи. Помоћ су одавно обећали и Француска и Италија и то либијским парама у њиховим банкама. Једино Америка није обећала финансијску помоћ нити има намеру. [8]

У таквом западном хаосу и либијском ћорсокаку приметне су и прве пукотине међу западним савезницима. Французи, који су уз Британију били лидери НАТО интервенције, сада показују знаке одустајања. Француски министар одбране је изјавио да војна акција није решење и да не доноси никакав резултат и зато је најбоље да се преговара. Французи су наговестили да Гадафи може да остане у Либији али да не буде власт. И Италија је наговестила повлачење из акције у Либији и чак могућност да откаже гостопримство у својим базама одакле полећу авиони у бомбашке походе. Италијански премијер Силвио Берлускони је изјавио да он, у ствари, никада није подржавао рат. [9] Истовремено, међутим, његов министар иностраних послова Франко Фратини је у Истанбулу био међу “јастребовима”. Која је онда политика Италије?

Американци су од почетка, без обзира на изјаве Хилари Клинтон, у целу авантуру ушли невољно и председник Барак Обама није био ентузијаста.

Шта даље – основно је питање. Британски војни историчар и веома читани публициста Макс Хејстингс процењује да би се све могло завршити “у сузама”, великим дебаклом. [10] У Либији, у ствари, упозорава он, бесни грађански рат који се не може зауставити без масовне НАТО копнене инвазије. Копнена инвазија је још увек једна од опција али изузетно мало вероватна јер једноставно нема војника. Нема толико војника. На основу искуства из Другог светског рата и немачког маршала Ромела јасно је да у Либији нема успеха без изузетно великих копнених снага. НАТО овакав какав је сада, поцепан и урушен, нема тај капацитет. Могао би се чак десити и још већи расцеп. Американци су од почетка, без обзира на изјаве Хилари Клинтон, у целу авантуру ушли невољно и председник Барак Обама није био ентузијаста. [11] Према најновијим истраживањима мање од 25 одсто Американаца подржава интервенцију у Либији. Није искључено да се ускоро Американци потпуно повуку из те НАТО акције јер у Вашингтону преовлађује мишљење да је Либија “европски рат” и да Европљани треба да се баве тиме. А Европљани, тачније Француска и Велика Британија, немају капацитета. Француска се већ на неки начин повлачи и једино је ратоборна остала Велика Британија, мада је таква британска позиција потпуно нејасна.

Преговори не могу решити проблем. Више није толико важан Гадафи. Либија је захваћена грађанским ратом, међуплеменским сукобима и тај унутрашњи сукоб ће трајати и када једног дана оде Гадафи. То је основни проблем.

Побуњеници које подржава Запад су неорганизовани и слаби и они немају капацитет да уведу мир.

Те наде су узалудне.

Преостају, дакле, само преговори. Али, какви преговори. Досадашњи покушаји су били неуспешни јер није било јасно ко кога представља и са чијим ауторитетом долази а истовремено и сам Гадафи шаље разне емисаре са нејасним овлашћењима. Покушај тражења неког “новог Черномирдина” до сада није успео. Американци траже од Русије да помогне у преговорима али и позиција Москве није јасна и неизвесно је да ли Русија уопште може да било шта уради унутар онога шта Запада тражи. Додатну конфузију је унела и такозвана Контакт група у Истанбулу када је рекла да Запад или, како се то каже, међународну заједницу може да представља само изасланик Уједињених нација, јордански дипломата, Абдул-Илахан Хатиб. [12] Па шта се онда тражи од Русије? Вероватно је, ипак, да ће се неки преговори десити и то брже него што се претпоставља. Проблем је, међутим, што ти преговори не могу решити проблем. Више није толико важан Гадафи. Либија је захваћена грађанским ратом, међуплеменским сукобима и тај унутрашњи сукоб ће трајати и када једног дана оде Гадафи. То је основни проблем. Побуњеници које подржава Запад су неорганизовани и слаби и они немају капацитет да уведу мир. Те наде су узалудне.

Створен је такав хаос да су се потпуно изгубили стварни циљеви, ако су икада били и јасно дефинисани, НАТО интервенције у Либији. Једна просперитетна земља са највишим стандардом међу арапским држава је уништена, претворена у руине. И још се не назире крај тој несрећи. И изгледа да, барем на Западу, за то никога уопште није брига. У медијима Либија као да не постоји и јавност живи као да се у њихово име не разара једна земља и убијају њени грађани. То је непријатно и трагично сведочанство савременог Запада.

Синиша Љепојевић: "Створен је такав хаос да су се потпуно изгубили стварни циљеви, ако су икада били и јасно дефинисани, НАТО интервенције у Либији. Једна просперитетна земља са највишим стандардом међу арапским држава је уништена, претворена у руине. И још се не назире крај тој несрећи. И изгледа да, барем на Западу, за то никога уопште није брига. У медијима Либија као да не постоји и јавност живи као да се у њихово име не разара једна земља и убијају њени грађани. То је непријатно и трагично сведочанство савременог Запада." На слици: "Заузимање Триполија", рад Шарла Александра деБака, 1842.

Упутнице:

__________

[1] Вашингтон пост (The Washington Post), 15. juli 2011. www.washingtonpost.com

[2] Исто.

[3] www.bbc.co.uk/news , 15. jula 2011.

[4] Према извештајима лондонског Дејли телеграфа и америчког Вест поинт рипорта, www.telegraph.co.uk , www.tarpley.net , преузетих са www.prisonplanet.com

[5] www.dailymail.co.uk , 13. јула 2011.

[6] www.bbc.co.uk/news , 15. јула 2011.

[7] www.dailymail.co.uk , 13. јула 2011.

[8] Вашингтон пост, 15. јули 2011.

[9] www.dailymail.co.uk , 13. јули 2011.

[10] Анализа Макса Хејстингса објављена 13. јула 2011. у лондонском Дејли мејлу, www.dailymail.co.uk

[11] Isto.

[12] Вашингтион пост, 15. јули 2011

Синиша Љепојевић, 19.07.2011.

Пошаљите коментар

ВАШ КОМЕНТАР

ВАШЕ ИМЕ

МЕЈЛ (неће се објављивати)

ВАШ САЈТ

Напомена: због модерације коментара вероватно је да се Ваш коментар неће појавити тренутно. Нема потребе да поново шаљете Ваш коментар.

Трибина Фонда: “Савременост национализма”
ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »
Иван Нинић: Атак на српскe оранице! http://t.co/Nn7RoZI

Нема коментара:

Постави коментар