Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 20. јул 2011.

Распад евра? | Савремени свет

Распад евра? | Савремени свет



среда, 20. јул 2011.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Банер
Савремени свет

Распад евра?

PDF Штампа Ел. пошта
Мајкл Хадсон
петак, 15. јул 2011.

(Global Research, 30.5.2011)

Да ли би одбијање Исланда да пристане на финансијско шиканирање био добар модел понашања и за Грчку и Ирску?

Прошлог месеца Исланд је гласао против усвајања захтева Британије и Холандије да се изврши надокнада њиховим националним агенцијама банкарског осигурања које су спасиле домаће депоненте исландске онлајн штедионицеIcesave[1]. Ово је друго гласање против споразума (у односу 3:2), а исландска подршка чланству у еврозони је пала на само 30 одсто. Притом је преовлађујућа филозофија била раширена перцепција да се европска политика води у корист банкара, а не социјалне демократије, онако како је Исланд то замишљао – и како је стварно и било када је 1957. године формирана Европска економска заједница (Заједничко тржиште).

Дозволивши да Британија. и Холандија уцењују Исланд да плати за грешке Гордона Брауна и његових холандских колега, Европа је условила учлањење Исланда наметањем финансијских мера строге штедње и осиромашењем становништва – а све да би платили новац који законски не дугују. Проблем је пронаћи поштен суд спреман да спроведе европске сопствене законе о банкарству постављајући одговорност тамо где се законски налази.

Разлог што се ЕУ толико напињала да примора исландску владу да преузме одговорност за Icesave дугове је оно што повериоци зову "зараза" (“contagion”).Ирска и Грчка се суочавају са много већим дуговима. Европска поверилачка "тројка" - Европска централна банка (ЕЦБ), Европска комисија и ММФ – гледају на отпис дуга и прогресивно опорезивање у циљу заштите домаћих економија као на заразну болест.

Као и Грчка, и Ирска је затражила смањење терета дуга, тако да њена влада не би била присиљена да смањује трошкове усред растуће рецесије. "Ирска штампа је писала о томе да су званичници ЕУ искочили из сопствене коже на помен ширег дељења терета дуга од стране Ирских преговарача. Европска централна банка се плаши да би такав потез узроковао тренутно ширење заразе диљем тржишта дугова јужне Европе", написао је један новинар, упозоравајући да би преузимање хипертрофираног јавног дуга на национални банковни рачун запретило банкротом привреде.[2] Европа – у ствари, немачке и холандске банке – одбила је да допусти да влада умањи степен преузетих дуговања (осим за ситније и мање политички утицајне депоненте). "Коментари су уследили баш када су власти ЕУ искључиле као опцију "шишање" инвеститора у Ирској, као услов за одобравање новог кредитног зајма у висини од 85 милијарди евра (72 милијарде фунти). Даблин је наметнуо 80-процентно опорезивање тзв. јуниор дуга Англо-ирске банке (Anglo Irish Bank), али то није проширио на тзв. сениор дуг који се сматра недодирљивим".

Са тачке гледишта Европе – или у најмању руку њених банкара – у питању је општи принцип: владе треба да управљају својим економијама у корист банака и власника обвезница. Оне треба да спашавају барем крупне повериоце пропалих банака (то јест, крупне институционалне инвеститоре и коцкаре), и исплате њихове дугове и јавни дуг распродајом предузећа, пребацивањем пореског терета на радну снагу. Не би ли избалансирали своје буџете они треба да смање планове потрошње, број запослених у јавном сектору и њихове зараде, а подигну накнаде за јавне услуге, од медицинске неге до образовања.

Овај програм штедње ("финансијско спасавање") достигао је врхунац само годину дана након што је Грчкој као аконтација пружен пакет помоћи од 155 милијарди долара у мају 2010. године. Незадовољна спорошћу у спровођењу мера за опоравак грчке економије, ЕЦБ је саопштила Грчкој да мора да почне приватизацију државне имовине у вредности до 70 милијарди долара до 2015. године. Распродаја ће отпочети продајом првокласних туристичких некретнина, затим следи продаја преосталих владиних удела у националној лутрији ОПАП, Постбанци, атинској и солунској луци, солунском предузећу за водоснабдевање и канализацију, и телефонији. Жан-Клод Јункер, премијер Луксембурга и председавајући министара финансија Еврозоне, упозорио је да ће ЕУ пристати да пружи зајам за покриће доспелих потраживања грчког дуга и "спаси" Грчку од банкрота само ако она пристане да покрене продају имовине ("консолидује свој буџет")[3].

Проблем је што таква приватизација и регресивне измене пореза повећавају трошкове живота и пословања. То чини привреде мање конкурентним, па чак и мање способним да плате дугове на које се нагомилавају камате, што води ка још извеснијем банкроту.

Сугерисани образац за реаговање на финансијску кризу претварањем привреде у штанд за распродају је пљачкашки. Земље трећег света демонстрирале су његове деструктивне последице још од 1970. године па надаље под ММФ-овим програмом штедње. Европа сада понавља исто такво ’затезање каиша’.

Финансијском моћи се постиже оно што је некада постизало војно освајање. Док се са једне стране претварају да економски субјект чине "конкурентнијим", циљ је краткорочнији: исцедити довољно наплата, тако да власници обвезница (и свакако, бирачи) не морају да се суоче са реалношћу да многи дугови напросто нису наплативи сем по цени преоптерећивања привреде дуговима, са превише регресивних пореза и све већим трошковима исте оне приватизоване инфраструктуре е да би иста та привреда могла остати конкурентна. Смањење потрошње и регресивне пореске промене пре или касније ће истопити капиталне инвестиције и продуктивност. Таквим привредама се управља слично компанијама које су преузете од поверилаца због дуга: оне се затим ресистематизују, смањи им се број запослених, а своју радну снагу изнајме другим компанијама како би исцедиле довољно прихода да исплате своје повериоце – који узму оно што могу и побегну. Маневарска тактика ових финансијских освајача више не подразумева отворену помоћ војних снага, већ је много јефтинија зато што жртве подлежу добровољније.

Али сада планиране жртве предаторских финансија узвраћају ударац. И уместо да агресори имају губитке у војсци и људству, угрожени су њихови рачуни у банкама - и стога и њихова властита мрежа ликвидности. Када су грчки синдикати (нарочито у јавним предузећима која се приватизују), владајућа Социјалистичка партија и водеће мањинске партије одбацили подношење такве жртве, званичници Еурозоне су изашли са захтевом да финансијско планирање буде постављено изнад партијске политике, и тражили “све-страначки споразум о било којим изменама програма спашавања“. Од Грчке се очекује да на талас штрајкова и протеста народа у својој земљи одговори суспензијом партијске политике и економске демократије. "Влада и опозиција треба да заједнички изјаве да су посвећене споразуму о реформама постигнутом са ЕУ," објаснио је господин Јункер за немачки "Шпигл".

Критикујући кашњење премијера Јоргоса Папандреуа у отпочињању процеса продаје државне имовине, европски финансијски лидери предложили су државну агенцију за приватизацију која би деловала као посредник за пренос прихода од ове имовине страним повериоцима и тако умањивала јавни дуг – а такође и да Грчка заложи јавну имовину као покриће које би било конфисковано у случају кашњења у плаћању власницима владиних обвезница. Сугеришући да грчка влада "оснује агенцију за приватизацију државне имовине" на примеру немачке приватизационе агенције Тројханданшталта (German Treuhandanstalt), која је деведесетих продавала источнонемачка предузећа, господин Јункер сматра да „Грчка може да добије више новца од приватизације од процењених 50 милијарди евра (71 милијарди долара)“.[4]

Европски банкари су били намерачили да продају чак 400 милијарди долара грчких актива – што је довољно да се исплате сви владини дугови. У случају неплаћања дуга, ЕЦБ је запретила да неће прихватити обвезнице грчке владе као покриће. Ово би запречило пословање грчких банака, уништило финансијски систем и паралисало економију. Циљ ове претње био је да приватизација буде "демократски" одобрена – а након ње би уследили разбијање моћи синдиката и смањивање плата ("интерна девалвација"). "Холандски министар финансија Јан Кеес де Јагер је предложио да сви додатни зајмови Грчкој буду условљени колатералним аранжманима, према којима би европске државе-зајмодавци преузели грчку имовину у случају државног банкрота".[5]

Проблем је у томе што је коначни банкрот неизбежан, с обзиром на дужнички ћорсокак у који су владе упале због безобзирног дерегулисања банака, смањења пореза на имовину и прогресивног опорезивања добити. Банкрот ће постати неизбежан оног тренутка кад ЕЦБ буде одлучила да заврне славину.

ЕЦБ онемогућава владе да своју потрошњу финансирају сопственим централним банкама.

Увођење евра 1999. године увело је изричиту забрану да ЕЦБ-а или било која национална централна банка финансира дефицит владе. То значи да ниједна држава еврозоне нема централну банку која је у стању да уради оно ради чега су централне банке Британије и Сједињених Држава биле успостављене: монетизацију кредита домаћих банака. Јавни сектор је направљен тако да зависи од комерцијалних банака и власника обвезница. Ово је златан рудник за њих, редуковање три века покушаја да се створи мешовита финансијска и индустријска економија приватизацијом монопола у креирању кредита, као и капиталним инвестицијама у јавне инфраструктурне монополе који су сада гурнути у продајни пакет за понуђаче - на кредит, а победник ће бити онај који обећа да ће исплатити највише камате банкарима како би апсорбовали приступне трошкове ("економску ренту") који се могу извући.

Док се привреда приватизује, политика се ’финансијализује’. Финансијска стратегија је била да се економско планирање ускрати демократски изабраним представницима, а да се централизује у рукама финансијских менаџера. Оно што је Бенито Мусолини називао "корпоративизам" двадесетих (као пристојан термин) сада обављају велике европске банке и финансијске институције - иронично (али ваљда неминовно) под еуфемизмом "економије слободног тржишта."

Језик се прилагођава да би одразио текуће економске и политичке трансформације (капитулацију?). "Независност" централне банке је био еуфемизам за "обележје демократије", уместо да означи победу финансијске олигархије. Задатак реторике је да скрене пажњу са чињенице да циљ финансијског сектора није "слободно" тржиште, већ преузимање контроле од стране финансијских менаџера – а њихова је пак логика привредама и економијама наметнути штедњу па чак и рецесију, распродати јавно земљиште и предузећа, допустити исељавање становништва и смањење животног стандарда уз оштро повећање концентрације богатства на врху економске пирамиде. Идеја је срезати број државних службеника, смањити плате у јавном сектору које ће пратити пад зарада у приватном сектору, уз оштро смањење социјалних издатака.

Унутрашња контрадикција (што би марксисти рекли) је да постојећа маса каматоносног дуга мора расти пристизањем камата – које се онда поново улажу да би понеле још више камате. Ово је "чаролија" или "чудо" акумулиране камате („камата на камату“). Проблем је што исплата камате преусмерава приход од циркулисања између производње и потрошње. Сејов закон (Say's Law) каже да исплате од стране произвођача (запосленима и произвођачима капиталних добара) морају бити утрошене, у целини, на куповину производа које производи рад и реални капитал. У супротном, јавља се презасићеност тржишта и послови се смањују - а највише трпи мрежа потраживања финансијског сектора.

Финансијски систем ремети овај кружни ток. Приходи утрошени на исплате повериоцима не троше се на робу и услуге; они се поново улажу у нове кредите, или на акције и обвезнице (активу у облику финансијских и имовинских потраживања од економије), или све више на "коцкање" ("казино капитализам" дериватима), међународну девизну размену (то јест, профитирање на разлици у девизним курсевима и каматним стопама[6]) и друге финансијске послове који су независни од економије производње и потрошње. И док финансијска актива гомила камате – појачана новим кредитима креираним на компјутерским тастатурама комерцијалних банака и централних банака – отимачина новца из "реалне" економије се повећава.

Идеју о плаћању дугова без обзира на социјалну цену подржавају математички модели комплекснији од оних које физичари користе за пројектовање атомских реактора. Али ти модели имају основни недостатак који је толико прост да га могу разумети и основношколци на часовима математике: они претпостављају да привреда може да плати дугове који експоненцијално расту више него производња или извоз. Само игнорисањем способности да се плати - кроз стварање економског вишка преко тачке поравњања издатака и прихода - би неко могао поверовати у усклађивање дуга које може да произведе довољно добитака на "банковном билансу" да се исплате банке, пензијски фондови и друге финансијске институције које своје камате рециклирају у нове зајмове. Идеја је да се финансијским инжењерингом уведе постиндустријско друштво које зарађује новац од новца (или тачније, из кредита) и то путем раста вредности актива за некретнине, акције и обвезнице.

То све изгледа много лакше него зарадити од конкретних инвестиција у производњу тржишних роба и услуга, јер банке могу погурати инфлацију цена активе простим електронским креирањем кредита на својим рачунарским тастатурама. До 2008. многе породице широм света гледале су како цене њихових кућа расту више него што су зарадили у целој години. То премашује оквир проблематичних М-Ц-М циклуса (употреба капитала за производњу роба за продају ради добити), и М-М циклуса (куповина некретнина или имовине која већ постоји, или акција и обвезница које су већ издате, и чекање да централна банка увећа њихову цену снижавањем каматних стопа и неопорезивањем добити, тако да инвеститори са високим приходима могу да повећају тражњу за некретнинама и хартијама од вредности).

Проблем је што је кредит дуг, а дуг мора бити плаћен - са каматом. А када привреда плаћа камату, преостаје мање прихода који се могу усмерити на робу и услуге. И тако се тржиште скупља, продаја опада, падају профити, а ту је и мање готовине да се плате камате и дивиденде. Незапосленост се шири, ренте падају, хипотекарни носиоци банкротирају, а некретнине заврше на тржишту са знатно смањеним ценама.

Када цене актива крахирају, дугови остају. Пошто се ’балон-економија’ претворила у ноћну мору, политичари су пренели приватне (и често лажне) банкарске губитке на јавни текући биланс. Ово је поделило европску политику, чак прети и да разбије еврозону.

Распад еурозоне?

Земљама Трећег света је од шездесетих до деведесетих година прошлог века речено да девалвирају валуту како би се смањила куповна моћ радника и тиме смањио увоз хране, горива и друге робе широке потрошње. Али чланице Еврозоне приковане су за евро. Зато им остаје једино опција "унутрашње девалвације" - смањивање нивоа плата ради отплаћивања поверилаца на врху европске економске пирамиде.

Летонија се често наводи као модел успешне приче. Летонска влада је смањила запосленост, а плате у јавном сектору опале су за 30 одсто у периоду 2009-2010. Плате у приватном сектору пратиле су овај пад. Све ово било је поздрављено као "добар пример" и "прихватање реалности". Тако је сада влада изнела "амандмане на избалансирани буџет", које прати паушални порез на радну снагу (око 59 одсто, уз само 1 одсто пореза на некретнине). Бивши амерички председнички кандидат неолиберал Стив Форбс би ово оценио као економски рај.

"Спасавање евра" је владин еуфемизам за спашавање финансијске класе – а притом и динамике отплате дуга која се ближи свом крају, шта год да ураде. Циљ је да евро дугови Немачкој, Холандији, Француској и финансијским институцијама (сада су им придружени и шпекулативни фондови) не изгубе своју вредност. (За њих нема оштрих резова.) Цену ће платити радници и индустрија.

Највише ће страдати ауторитет влада. Исто како се јавни сектор сецка и продаје да би се исплатили повериоци, тако и економска политика прелази из руку демократски изабраних представника у руке ЕЦБ, Европске комисије и ММФ-а.

Шпанска стопа незапослености износи 20%, слично као и у балтичким земљама, са скоро дупло већом стопом незапослености међу свршеним дипломцима. Али баш као што је наводно изјавио Вилијам Насау старији када је милион Ираца умрло од глади услед оскудице кромпира: "То није довољно!".

Може ли ишта бити довољно – може ли се нешто урадити, а да није на кратке стазе? Оно што "помоћи Грчкој да остане солвентна" у пракси значи јесте помоћи јој да не опорезује богате (богати не плаћају порез) и да смањи зараде запослених, а да притом раднике (тј. "пореске обвезнике" тј. радничку класу) обавеже да плаћају веће порезе, док влада за то време распродаје јавно земљиште и предузећа да би спашавала стране банке и власнике обвезница, касапећи своја социјална давања, субвенције индустрији и јавне инвестиције у инфраструктуру.

Један грчки пријатељ у годинама сличним мојима ми је рекао да је његову пензију (коју је зарадио у рачунарској фирми) срезала влада. Када је његов син отишао по своју накнаду за незапосленост, и она је била преполовљена, на основу тога што његови родитељи наводно имају новца да га издржавају. Цена куће коју су купили пре неколико година је срозана. Рекли су ми да ни они, исто као што су то исказали исландски бирачи прошлог месеца, не желе да остану део еврозоне.

Штрајкови се настављају. Бес расте. Када је долазећи шеф ММФ-а Кристин Лагард била француски министар трговине, она је предложила да: „Француска мора да преправи свој закон о раду. Раднички синдикати и њене колеге министри су се успротивили, и госпођа Лагард се повукла, рекавши да је изразила лично мишљење“.[7] То мишљење ће постати званична политика – од ММФ-а који је деловао као „добар полицајац“ до ЕЦБ-а који је „лош полицајац“.

Мислим да све што је заиста потребно је да људи разумеју шта се тачно дешава, то јест динамику која онемогућава покушаје да се исплате дугови. Повериоци знају да је игра при крају. Све што они могу да ураде је да узму што више могу, докле год могу, сами себи исплате бонусе који су "ослобођени" од заплене од стране јавних тужилаца, и побегну у своје офшор банкарске центре.

* Овај чланак је извод из ширег рада професора Хадсона чије писање је у току: „Дугови који не могу бити исплаћени, неће ни бити“ (“Debts that Can’t be Paid, Won’t Be”), а који ће бити објављен у току ове године.

Мајкл Хадсон (Michael Hudson) је од 1996. председник Института за проучавање дугорочних економских кретања (InstitutefortheStudyofLongTermEconomicTrends - ISLET) у Њујорку и Лондону, професор економије на универзитету Мисури, радио као финансијски аналитичар на Волстриту, био је економски саветник САД, Канаде, Мексика и влада неколико европских земаља и агенција Уједињених нација, као и међународних корпорација, објавио више од десет књига о међународним финансијама и историји економске мисли

(Превод: НСПМ)


[1] Icesave је онлајн банкарски бренд у власништву и под управом приватне банке Landsbanki који послује у две земље - Великој Британији (од октобра 2006.) и Холандији (од маја 2008.). Око пословања Icesavе штедионице дипломатски спор је отпочео у 2008. између Исланда са једне стране и Велике Британије и Холандије, с друге. Спор је центриран на неколицину поверилаца исландске банке Ландсбанки која је од 2003. у приватном власништву, а која је понудила онлајн штедњу под брендом "Icesave". Банка је била постављена под принудну управу од стране исландског финансијског надзорног органа (FME) 7. октобра 2008. Као резултат тога, више од 400.000 штедиша са Ицесаве рачунима у Великој Британији и Холандији нису успели да приступе свом новцу за најмање 6 до 8 недеља, чекајући на исплату код институција за гаранцију депозита у овим земљама. Велики део контроверзи у јавности настао је око употребе у Великој Британији "анти-терористичког закона" против Исланда као неке врсте одмазде за непопустљивост Исланђана, као и претњом званичника Британије и Холандије да ће онемогућити улазак Исланда у ЕУ уколико не попусти у вези са овим питањем. (Прим. прев.)

[2] Амброуз Еванс-Причард: "Исланд представља ризично искушење за Ирску поткрај рецесије", Телеграф, 8.12.2010. (Ambrose Evans-Pritchard, “Iceland offers risky temptation for Ireland as recession ends,” The Telegraph, December 8, 2010.)

[3] Бернд Радовиц и Џефри Т. Смит: „Јункер позива за грчку Агенцију за приватизацију," Волстрит журнал, 23.5.2011. (Bernd Radowitz and Geoffrey T. Smith, “Juncker Calls for Greek Privatization Agency,” Wall Street Journal, May 23, 2011, based on Juncker’s earlier interview in Der Spiegel magazine.)

[4] Исто.

[5] Петер Шпигл: „Грчки активи могу да иду на ’фонд експерата’“, Фајненшел тајмс, 24. мај, 2011, Димитрис Контогианис, Керин Хоуп и Џошуа Чефин: „Грчка продаје уделе у компанијама у државном власништву“, Фајненшел тајмс, 24. мај 2011, и Алкман Границас: „Грчка убрзава планове за продају државних актива“, Волстрит журнал, 24. мај 2011. (Peter Spiegel, “Greek assets could go to ‘fund of experts’,” Financial Times, May 24, 2011, Dimitris Kontogiannis, Kerin Hope and Joshua Chaffin, “Greece to sell stakes in state-owned groups,” Financial Times, May 24, 2011, and Alkman Granitsas, “Greece Speeds Up Plans to Sell Off State-Held Assets,” Wall Street Journal, May 24, 2011.)

[6] interest-rate arbitrage, берзански посао који се заснива на коришћењу истодобних курсних разлика за исте берзанске предмете на две берзе ради стицања профита (прим.прев)

[7] Алесандра Галони и Давид Готје-Виљар: „Францускиња Лагард тражи место шефа ММФ-а“, Волстрит журнал, 26. maj 2011. (Alessandra Galloni and David Gauthier-Villars, “France’s Lagarde Seeks IMF’s Top Job,” Wall Street Journal, May 26, 2011.)

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Банер
Банер

Анкета

Где ћете ове године летовати?

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер



Распад евра?

петак, 15 јул 2011 10:01
вања
Аутор: Мислим да све што је заиста потребно је да људи разумеју шта се тачно дешава, то јест динамику која онемогућава покушаје да се исплате дугови. Повериоци знају да је игра при крају.

Јако важан став! У току је Велико блефирање светске банкарске елите у сарадњи са локалним марионетским елитама (типа "Европа нема алтернативу") како би се одрала кожа народу пре него што се објави општи банкрот запада.

Изузетан чланак. Хвала редакцији и преводиоцу.
Препоручи коментар:
68
0
петак, 15 јул 2011 10:12
dinkicarije
Sa tačke gledišta Evrope – ili u najmanju ruku njenih bankara – u pitanju je opšti princip: vlade treba da upravljaju svojim ekonomijama u korist banaka i vlasnika obveznica.

Jel sad jasno zasto je dosledni sprovodnik ovakve politike u Srbiji, Mladjani "ekspert", nezaobilazni član svake postpetooktobarske vlade? I zašto mu niko u Srbiji ne može ništa?
Препоручи коментар:
62
0
петак, 15 јул 2011 10:15
slucajni prolaznik
Izuzetan clanak, suptilan, strucan ali dovoljno jasan da se vidi gde ovo sve vodi
Препоручи коментар:
44
0
петак, 15 јул 2011 10:16
ecc
Dok se privreda privatizuje, politika se ’finansijalizuje’. Finansijska strategija je bila da se ekonomsko planiranje uskrati demokratski izabranim predstavnicima, a da se centralizuje u rukama finansijskih menadžera

Da, to je kljucni deo velikog plana. Pogodak u metu. Bravo za Hadsona. Bravo za NSPM.
Препоручи коментар:
41
0
петак, 15 јул 2011 10:22
ледени отпор
Исланђани су показали зубе банкарско-политичкој мафији и добро су прошли. Али не треба заборавити да је кључну улогу у организовању отпора јавности имао исландски председник, који у три наврата лично одбио да подржи товарење дугова банака на Исланђане и захтевао референдум по том питању - на којима су Исланђани одбили да буду банкарско робље. Е сад, упоредите исландског председника са овим овдашњим бескичмењаком, или са оним из чувене клептократске грчке фамилије која влада тамо деценијама, или са фиат Силвиом... Само их погледајте, и упоредите
Препоручи коментар:
62
0
петак, 15 јул 2011 10:34
sahrana neoliberala
Hadson: Finansijska strategija je bila da se ekonomsko planiranje uskrati demokratski izabranim predstavnicima, a da se centralizuje u rukama finansijskih menadžera. "Nezavisnost" centralne banke je bio eufemizam za "obeležje demokratije", umesto da označi pobedu finansijske oligarhije. Zadatak retorike je da skrene pažnju sa činjenice da cilj finansijskog sektora nije "slobodno" tržište, već preuzimanje kontrole od strane finansijskih menadžera.

Eto kako jedan svetski ekonomista sahranjuje zivotnu ideologiju srpskih ekonomskih komedijanata i manekena od clds preko prokopijevica do soskica, bajeca, madzara i ostalih
Препоручи коментар:
49
0
петак, 15 јул 2011 10:36
dox
"Sa tačke gledišta Evrope – ili u najmanju ruku njenih bankara – u pitanju je opšti princip: vlade treba da upravljaju svojim ekonomijama u korist banaka i vlasnika obveznica."

Tačka. U tome je sva tajna evropske politike. I objašnjenje za njezin krah.
Препоручи коментар:
47
0
петак, 15 јул 2011 10:42
jovan
Finansijskom moći se postiže ono što je nekada postizalo vojno osvajanje. … Manevarska taktika ovih finansijskih osvajača više ne podrazumeva otvorenu pomoć vojnih snaga, već je mnogo jeftinija zato što žrtve podležu dobrovoljnije.

Upravo tako. Uz pomoć virtuelne kreditne šargarepe (levom rukom daju ono što desnom uzimaju) i svakodnevnim upornim medijskim obmanjivanjem preko Javnih servisa Evropeske Srbije, okupirali su nekad slobodnu i ponosnu Srbiju i komadaju je i ponizavaju i rade joj sta im padne na njihov perverzni um. Ali tome uskoro stize kraj. Drzite se dobro, sticice vas bozja kazna!!!
Препоручи коментар:
45
0
петак, 15 јул 2011 10:44
Marko Gay
Sve sto treba zapamtiti iz ovog dugog teksta je da drzave ne moraju otplacivati dugove.

Otplata dugova je sasvim opciona a odluka o njoj je jedino politicka a niposto pravna ili finansijska.

Odgovara se na sledece pitanje: zelite li provesti svoj radni vek radeci za kreditora ili ga zelite odvesti u bankrot?

Sankcije za odbijanje da se dug otplacuje su nikakve jer imovina koja se Srbiji moze zapleniti prilikom prinudne naplate je zanemarljiva u odnosu na vrednost njenog duga.
Препоручи коментар:
22
10
петак, 15 јул 2011 10:44
u cara trojana kozje uši
Veoma dobar tekst, koji pokazuje suštinu dužničke krize.Istina ne objašnjava sve uzroke iste, ali je i više nego korektan.
To su institucije kojima naši vlastodršci veruju i mole pomoć od njih!
Ima nekoliko poslovica koja se mogu primeniti na ovo:
1. Bog je sebi prvo bradu napravio.
2. U se i u svoje kljuse.
3. Svako u svoj tanjir neka gleda.
Препоручи коментар:
29
0
петак, 15 јул 2011 10:48
МП
"...политика води у корист банкара, а не социјалне демократије.."
Нормалан закључак оних које је криза погодила.Но до тог нормалног закључка, убрзо ће доћи стотине милиона људи,пре свега младих и образованих, широм света.Тада следи њихово умрежавање и организовање.После тога сваком нормалном јасно шта следи.
Препоручи коментар:
39
0
петак, 15 јул 2011 10:52
memento
Mislim da sve što je zaista potrebno je da ljudi razumeju šta se tačno dešava, to jest dinamiku koja onemogućava pokušaje da se isplate dugovi.

Setite se ovoga za par meseci ili godina!
Препоручи коментар:
29
0
петак, 15 јул 2011 11:49
nataša @ Marko Gay
Marko, za rogove se drže volovi, a ljudi za reč.
Ja ne želim da budem nitkov, niti želim da moja država bude nitkov, niti želim da trošim tuđe nezarađene pare.
Sve što hoću to je da me puste da radim i zaradim sebi koliko mi treba, a državi koja će braniti moju imovinu ću uredno platiti porez.
Dakle ne treba mi nezarađeni novac i ne treba da mi država traži posao.

Nažalost živimo u vreme gde svi 'oće leba bez motike, da "uživaju" u nezarađenom, da se zadužuju, a ne vraćaju. Te koji su nametnuli takav sistem "vrednosti" i svoje nevaspitanje i rđave karakterne osobine, ličnu nesposobnost i lenjost, promovisale u "modernost" treba pohapsiti i što strože kazniti.
Препоручи коментар:
40
2
петак, 15 јул 2011 12:25
Зоран
Ко се задуживао знао је да мора да враћа паре. Сада нека види како ће. Лепо бејаше док смо се зајмили и живели лагодно, сада кукамо када треба да враћамо дугове. Па знали сте, драги моји. Сада враћајте.

Да вас није неко силом терао да узмете зајам? Није. Ево ја сам 10 година на Западу никад у минусу нисам био. Значи можеш и да се не задужујеш.
Препоручи коментар:
18
11
петак, 15 јул 2011 12:44
Nik
Bravo majstore! Nije lako citati, ali razvejava iluzije i budi na akcije.
Препоручи коментар:
21
0
петак, 15 јул 2011 12:47
мики
Вансеријски чланак, права економско-финансијска будилица за угњетени и опљачкани народ. Браво.
Препоручи коментар:
24
0
петак, 15 јул 2011 14:00
uzgred
Majkl Hadson na maestralan način razotkriva najbrižljivije prikrivane i najjezuitskije sprovođene planove iluminatsko-masonske bratije o porobljavanju sveta dužničkim ropstvom, a sve pod maskom "slobodnog tržišta" i širenja međunarodne ekonomske saradnje.

Za one koji (kao) ne znaju ko se i u čije ime zaduživao, i još uvek se zadužuje, a ko treba da otplati te dugove i na koji način, predlažem da još jednom pročita Hadsonov sjajni članak.
Препоручи коментар:
32
0
петак, 15 јул 2011 14:21
mila
Da li bi odbijanje Islanda da pristane na finansijsko šikaniranje bio dobar model ponašanja i za Grčku i Irsku?

Naravno da bi bio i dobar i jedini model koji vodi iz jame, ali za tako nešto preduslov je da imaju slobodnu i nezavisnu vladu i predsednika. Kako to nije slučaj (na vlasti su američki, britanski i nemački agenti i razne prišipetlje zapadnih banaka), ostaće u robovskom položaju, po svoj prilici, sve do konačne propasti.

Ostaje eventualno još i mogućnost nekontrolisane pobune naroda i zbacivanja marionetske vlade, ali nisam sigurna koliko je to verovatno (i da li bi u Grčkoj kao kontramera izazvalo vraćanje vojne diktature).

Vrlo vredan tekst. Pohvala za prevod ovog zahtevnog štiva.
Препоручи коментар:
28
0
петак, 15 јул 2011 15:12
Milan Nedic
Narodski receno: "Djavo uvek dodje po svoje" ,niko ih nije bio po usima da se zaduzuju. Komformizam i hedonizam su uzrok krize valuta.Ne mogu se banke kriviti za to sto su mase naroda poletele u gradove,uletele u skupe automobile ,odnosno sto su se ljudi odvojili od tradicije i skromnosti,a uleteli u modernost i oholost.Na delu je u sustini Duhovna kriza.
Препоручи коментар:
16
9
петак, 15 јул 2011 15:57
Marko Gay
@ nataša

niti želim da trošim tuđe nezarađene pare


Nisu to tudјe pare, jer banka Srbiji ne pozajmljuje dolare iz krvavo zaradenih stednih uloga.

Banka dolare stvori bukvalno ni iz cega udarcem po tastaturi. Nova lova zasvetli na bancinom racunu, pre nego sto bude prebacena na racun Srbije.

Tako se danas emituje skoro sav novac-novac se stvara kad vam banka da kredit.

U trezorima zapadnih banaka skoro da nema novca (jer skoro da nema stedisa), najvrednije sto banke imaju od kapitala su ugovori–obecanje Srbije i drugih duznika da ce otplacivati dugove.

Jedino sto je realno je vas rad i vrednost koju njime stvarate–koja ide banci.

Realna je i US vojska, koja:

1. Primorava duznika da placa–ovo retko radi jer cesto nije efikasno.

2. Okupira Saudijsku Arabiju, zbog cega se nafta prodaje samo za dolare, zbog cega svima trebaju dolari-ovo je vazno. Ko god se zalaze za povlacenje iz Saudijske Arabije (kao npr Osama) je prvorazredni neprijatelj.
Препоручи коментар:
15
5
петак, 15 јул 2011 16:00
ko je koga uveo u dug
Citavi narodi su planski uvedeni u duznicko ropstvo. Verovali su "svojim" izabranim predstavnicima, vladi i predsedniku, da znaju sta rade, i kuda sve to vodi, a ovi su ih svom snagom i svakodnevno putem svih medija ubedjivali da znaju 'pravi put'. Naravno da je sitna ljudska pohlepa takodje odigrala svoje, i sve skupa zavrsilo se tu gde jeste.
Ali ne treba nikada zaboraviti da postoji znacajna razlika u odgovornosti za ovu opštu propast. Jedno je puki narod, neobrazovan i neobavesten, koji sada placa debelo, i tek će platiti svu cenu za svoju naivnost i sitnu pohlepu ("hiljadu evra od akcija",itd). A nesto sasvim drugo je politicko-ekonomsko-medijska elita i sva ta posluga vlasti - tj. skupina jadnika koji sebe nazivaju 'intelektualcima' (raznorazni "docenti" i "saradnici instituta", NVO mediokriteti i dr) koji se od naroda razlikuju TIME ŠTO SU PROFITIRALI na opštem bedačenju naroda i države. Dakle, razlika je više nego jasna. I stepen odgovornosti za propast, takođe.
Препоручи коментар:
26
0
петак, 15 јул 2011 16:10
Marko Gay
@ nataša

Sve što hoću to je da me puste da radim i zaradim sebi koliko mi treba


Sta vam pada na pamet; to bi po nas i po sistem bilo pogubno.

Zapitate li se ponekad od cega bismo mi ziveli ako bi zemlje Treceg sveta i njeni stanovnici tek tako mogli da zarade “koliko im treba”?

Zasto bismo mi pristali da se trkamo u nekakvom “postenom radu”, u cemu bi nas oni bez sumnje prestigli?

Razumem vas argument, ali taj film necete gledati.

Mi pristajemo da se trkamo samo u nosacima aviona i nuklearnim glavama. :)
Препоручи коментар:
10
5
петак, 15 јул 2011 16:50
Marko Gay
U komentaru gore, omaskom sam napisao "Saudijsku Arabiju" umesto "Arabiju" (poluostrvo).
Препоручи коментар:
2
5
петак, 15 јул 2011 17:51
Раша НС
Чланак је изванредан јер просто врви од веома јасних описа, дијагноза и прогноза, речених једноставним језиком, без непотребног муљања – чега има код многих економиста, нарочито оних очараних еуропским и иним мантрама.
Међутим неколико коментатора - међу којима су Наташа и Милан Недић, иако су им коментари ако гледамо принципијелно у реду – заборављају да је такав модел понашања и држава и народа НАМЕТНУТ скоро целој планети (довођењем компатибилних режима на скоро свим тачкама ове јадне и слуђене планете) и да је мање више свима „ђаво дошао по своје“.
Бар ми овде не смемо НИКАДА заборавити да је, између осталих, један од кључних разлога за наше „милосрдно бомбардовање“ био и тај да нас натерају на њихов чувени модел понашања који нас је систематски деструисао и економски и политички и морално. Како се ми можемо из овога извући можда се да видети из чланка Мајкла Хадсона, ако се он темељно и више пута прочита.
Препоручи коментар:
19
0
петак, 15 јул 2011 18:06
Aleksandar
Resenje je jasno: zabrana privatnog bankarstva (pogotovu privatnih banaka koje izdaju, stampaju novac, kao Banka Engleske, koja uopste nije engleska, ili Federalna rezerva, koja nije ni federalna ni rezerva). Svaka drzava treba da ima centralnu banku koja izdaje svoj novac, a privatni bankari po principima kulturne revelucije treba da budu oterani u bastovane (ako imaju srece) ili u rudara.
Препоручи коментар:
26
0
петак, 15 јул 2011 19:47
Дугачко
Оволики текст за нешто што се може изразити само једном ријечју - ЛОПОВЛУК.
Читавим системом руководе лопови, а највећи су они у међународним институцијама и великим компанијама, а њима раме уз раме стоје руководећи кадрови највећег броја држава и то никакво медититрање некаквих аналитичара који су најчешће блиски истим тим лопужама, а често и блиско сарађивали са њима неће исправити нити помоћи да се нешто промијени.
Батина је из Раја изашла.
Кад је дохвате они који испаштају онда ће се и степен овог безобзирног лоповлука смањити.
Препоручи коментар:
17
0
петак, 15 јул 2011 20:23
Sten
@Zoran a i jos neke
U bankama se radi "Risk management". Tako, ako neko zeli da uzme kredit, banka je duzna da oceni njegovu kreditnu sposobnost, da bi izbegla rizik. Problem je sto su banke svesno dovodile korisnike kredita u zabludu, da bi ih kasnije mogle ucenjivati. Zato bi pravedno bilo i da banke snose solidarnu, verovatno i vecu odgovornost, kada se ima u vidu da su to profesionalne institucije. Pogresno je banke predstavljati kao nekoga ko je zbog svog postenja i naivnosti postao zrtva neodgovornih korisnika kredita. Bilo je upravo obrnuto. Banke su prvo kreirale modele pa su krenule u zelenaske akcije.
Препоручи коментар:
14
0
петак, 15 јул 2011 21:15
Iz Amerike
GLOBALIZACIJA je imala za cilj da rekolonizuje ceo svet i koncentrise bogatstvo (prirodno, infrastrukturu i ljude) - jer to je cilj NOVOG SVETSKOG poretka - to se zove NEOFEUDALIZAM -KOMPLETNA KONTROLA nad zivotima i smrti cele planete. Za to je trebalo da se unisti SSSR i Istocni blolk. Pred sam raspad sovjtska vlada je angazovala 2 nezavisne grupe istrazivaca da naprave analizu ekonomskog stanja u SSSR. Jedna je, mislim japanska, zakljucila da je SSSR samo 2-3 godina iza Zapada druga, ona cije misljenje je je prihvaceno ili nametnuta od strane tadasnje vlasti je utvrdila da je stanje u SSSR katastrofalno. Danas je to mnogo jasnije mnogima - Sovjetski oligarhi su pokrali Rusiju je trebalo i fizicki unistititi. Nije SSSR bio u katastrofalnom stanju - nego Zapad sa svojim sistemskim problemima pa je globalizacija trebalo da resi problem- ili da ga bar odlozi. EU i NATO su kolonizovali i opljackali prvo istocnu Evropu a onda su se obrusili na ceo svet sistematski i planski.
Препоручи коментар:
19
0
субота, 16 јул 2011 12:22
Калауз
Овај чланак може бити да личи на Комунистички манифест .
Препоручи коментар:
1
8
недеља, 17 јул 2011 06:58
Jovanka Orlovic
Ova analiza osvetljava sve sto se u svetu trenutno dogadja, a pogotovo u Sbiji: ko je i zasto rasturio Jugoslaviju, sa svim posledicama koje je to rasturanje donelo, bombardovanjem, unistavanjem ljudskog i privrednog potencijala, ko je i zasto unistio srpsku privredu, pogotovo industrijsku proizvodnju i bankarstvo, ko je i zasto organizovao strane banke u Srbiji, zasto se Srbija i dalje zaduzuje kod medjunarodnih organizacija i stranih banaka da bi isplatila samo penzije i druge drzavne obaveze...
ako zaduzivanje za svakodnevnu isplatu i potrosnju ne prestane u najskorije vreme, situacija u Srbiji ce postati neuporedivo gora od one u Grckoj.

Jedan od uslova za "restruktuiranje" grckog duga je privatizacija svega sto ima vrednost u zemlji, i ako ste primetili medju mnogim drzavnim sluzbama predlaze se prodaja solunskog vodovoda! Zamislite kako ce privatni vlasnik da naplacuje vodu, koliko ce kostati samo golo prezivljavanje...
Препоручи коментар:
3
0
недеља, 17 јул 2011 07:10
Jovanka Orlovic
nastavak

Glavna ideja "bankarskog sistema" medjunarodnih lupeza je da sada i Evropa postane kao Amerika: tamo je mnogo ljudi bez adekvatnog obrazovanja( a adekvatno obrazovanje je skupo, pa ga mogu priustiti samo bogati),koji tesko rade non-stop, od ranog jutra do kasno uvece, na dva ili vise radnih mesta, i pored toga ne zaradjuju dovoljno da bi mogli da plate stanarinu, ili ratu za otplatu kredita za kucu. Mnogi zive u napustenim skladistima, bez ikakvih uslova. Posto roditelji rade neprekidno, kako bi mogli da nabave hranu za decu, njihova deca su prepustena sama sebi, rano izgube sansu da bilo sta promene u zivotu, vrlo rano pocnu da piju, uzimaju drogu i zacarani krug se nastavlja...
Препоручи коментар:
2
0
недеља, 17 јул 2011 12:01
Владимирсон Ериковски
Исландска прича је занимљива због злокобног баука Русије. Кад је Исланду запрећено финансијском блокадом, Русија је понудила да финансира Исланд кроз кризу. Некако у то доба је разарач Петар Велики запловио пут Венецуеле, а на дебелом мору не би било згорег имати пристаниште за допуну негде успут, нпр, баш на Исланду. Тренутно, Исланд служи баш у те сврхе североатланској флоти и ескакронима, али за паре би исланђани ствар и другачије размотрили. На наговештај могуће појаве Руских пара, а и флоте, на Исланду, и Еуропа и Америка су брже боље окренуле на врло умиљато опхођење с Рејкјавиком. Али Исланд не би имао такву маневарску могућмност да је тзв. пуноправан члан еуропске заједнице. Ко има мозак, нека размисли.

Узгред, зашто је на новчићу евра источа Европа иза решетака? Такве ствари нису случајне. Можда је то знак који бисмо морали пажњивије да узмемо у обзир.
Препоручи коментар:
5
0
недеља, 17 јул 2011 21:44
babaroga
@Marko Gay

Marko, u pravu si, drzavu niko ne moze natjerati da otplacuje dug. Stavise, EU pokusajima da spasi Grcku, spasava njemacke i francuske banke koje su kupile grcke obveznice.
Ali, pogledajmo malo sta se desava ako neka drzava ispali. Moratorijum na isplatu dugova bi proglasila prezaduzena drzava, koja je ranije trosila vise nego sto zaradjuje. Postojoj niko vise nece pozajmiti pare, a trosla je vise od prihoda, moze svoje troskove pokrivati samo stampanjem novca, a svjeza su nam sjecanja na to. Posto joj je rejting najnizi svi ce gleadti da izvuku pare odatle, dakle imace dodatni odliv novca. Za godinu dana ponovo 1993. Ja u toj godini bas i nisam uzivao, ako vi jeste podrzite moratorijum.
Препоручи коментар:
0
0
недеља, 17 јул 2011 22:25
Црни Ђорђије
Србија такође не може да отплати свој спољни дуг. Нарочито је забрињавајућа брзина новог задуживања, сваког месеца 100 -200 милиона. Мислим да смо, потпуно, пропали због неспособности наших државника да увиде да су нас мало по мало довели у дужничко ропство. Само с нашим дугом ће бити другачије, нама нико неће помагати (претварати се да помаже).
Препоручи коментар:
5
0
понедељак, 18 јул 2011 13:08
Вељко
За нас изузетно вредан и поучан текст. Да знамо шта нас чека са овом влашћу и опозицијом. Аутентичне ни на видику, а ни Бог не помаже онима који не знају ни шта хоће.
Препоручи коментар:
2
0
понедељак, 18 јул 2011 13:18
@babaroga
Argentina je osamdesetih objavila moratorijum na otplatu spoljnog duga i - izvukla se iz krize! Slicno su uradile i neke druge zemlje Latinske Amerike, nakon cega je doslo do snaznog oporavka privreda u citavoj L.Americi koji traje do danas, a ciji je najbolji primer i simbol Brazil, koji je u medjuvremenu postao svetska ekonomska sila.

Da, ali je za tako nesto potreban PRAVI LIDER, poput Brazilca Lule, a ne nekakva marketinska klimoglava marioneta...
Препоручи коментар:
3
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]

Нема коментара:

Постави коментар