Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 20. јул 2011.

Демократски капацитет ЕУ – догађај који се није десио | Савремени свет

Демократски капацитет ЕУ – догађај који се није десио | Савремени свет


среда, 20. јул 2011.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Демократски капацитет ЕУ – догађај који се није десио
Савремени свет

Демократски капацитет ЕУ – догађај који се није десио

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић
понедељак, 18. јул 2011.
Као што је политички идентитет ЕУ – у ситуацији у којој се ЕУ препознавала и развијала као, у најоптималнијем случају, маргинални продужетак, а чешће као дослован инструмент и објект политике САД и НАТО-а – био осуђен на сопствену „немогућност“, „европски“демократски принципи дочекали су сличан облик усуда. Унутрашња веза између судбине „европског идентитета“ и „европске демократије“ почива у чињеници да ма којег облика идентитета нема без самосвојности – која даље имплицира свест о слободи, аутономност и независност у теорији и пракси – баш као што, са друге стране, нема демократије тамо где се губи свака веза са њеним појмом, тј. „владавином народа“. Зашто је, дакле, истина да демократија данас, у том, најважнијем погледу, представља догађај који се није десио, један уствари par excellence измишљени догађај? Зашто је реч о појму који је толико рабљен и злоупотребљен да пречесто изазива негативне асоцијације, док нам је, с друге стране, изузетно неопходан, можда чак и више него пре?

Теза је следећа: од свих, и најразличитијих, теоријских злочина већинске „западне интелигенције“ у протекле две деценије изједначавање појма демократије са западном либералном демократијом један је од тежих и можда најозбиљнијих. Либерализам није демократија, и то признају чак и они од поштенијих либералних теоретичара, који су, додуше, у претходном периоду неуморно радили на натезању сличности међу њима.[1] Овај редукционизам, међутим, у САД, а онда и у ЕУ, теоријски, а разуме се у циљу практичне примене, био је апсолутно нужан са становишта интереса западних политичких олигархија, јер је обезбедио ефектне политичке и медијске манипулације. Јер, када се појам демократије сведе на, у најбољем случају, тек један њен облик, а заправо специфични конструкт „западне либералне демократије“ одједном је све постало могуће – и дозвољено. Тако је демократија успешно претворена у процедуру. Можемо, дакле, да причамо о „демократским изборима“, „демократским правима“ и „демократском дефициту“ – и у случају ЕУ – али не смемо, вероватно, ни да помислимо да је демократија нешто структурно другачије од процедуре, и да има некакву суштину. И да не буде дилеме – то свакако не значи да анализе посвећене недемократичном уређењу ЕУ нису релевантне, то само значи да оне представљају sine qua non, нужан али не и довољан услов за разумевање појма демократије. У том погледу, чињеница, рецимо, да се представници ЕУ, сем у случају ЕП, не бирају непосредно, тј. да се они на функције постављају, уопште није безначајна, јер сведочи о томе да у случају репрезентативне демократије ЕУ уопште није јасно – како с правом тврде еврореалисти и евроскептици – кога представници ЕУ репрезентују. Али проблем је, ипак, дубљи и сложенији, иако на њега посредно указују и ови „процедурални недостатци“, јер упућују на озбиљну кризу легитимитета.

Проблем је што је, у неком тренутку, чак након пада Берлинског зида и у ери „златног тријумфа неолиберализма“, постало јасно да се за ефективно вођење империјалне политике „оцрњени социјализам“ ипак мора заменити „још нечим“ – и за ту улогу, нимало наивно, изабран је појам демократије. И овом узурпацијом се, заиста, постигло много: не само да је било убедљивије рећи да се „извози демократија“[2], него нпр. да се „извози либерализам“,и да се воде, што је разуме се contradicio in adjecto, „демократски ратови“ (опет, то звучи „боље“ од рецимо, „либералних ратова“), него је произвољном поделом на „демократске режиме“ и „недемократске режиме“ наметнута опозиција између „демократије“ и „тоталитаризма“ као фундаментална.[3] У том створеном црно-белом свету, заснованом на бинарним опозицијама, било је онда лако рећи: све што није (западна либерална) демократија - то је тоталитаризам.

Европска интелектуална и политичка „елита“ са краја XX и почетка XXI века махом је преузела ову матрицу од америчких либерала и на тај начин на себе преузела бреме пресецања сопствених најбољих традиција.[4] Упоредо је нашироко прихваћено фалсификовање тј. невероватна и „немогућа“ идентификација појмова „лево“ и „либерално“, као да је то једно те исто, и оно „добро“, чему је супротстављено оно „национално“, разуме се оно „ружно“ и „зло“. Овај историјски, теоријски и политички злочин елите ЕУ прихватиле су и промовисале, због чега су „левица“ – али и демократија у Европи постали празни појмови. Борба против тоталитаризма и борба против тероризма показали су се као суштина „либералне демократије“, која нема ничег заједничког са пореклом изворним смислом demos-а.

Један пример који илуструје да се ствари у овом правцу, када је реч о интелектуалној елити ЕУ, још увек нису много помериле, јесте однос према рату Европе и Запада против Либије. Реч је о преписци између Алана Бадјуа и Жан-Лук Нансија, односно, о Нансијевом чланку[5] у којем се тврди да управо „побуњеници“ симболизују „борце за слободу“, те је зато „западни интервенционизам“ још једном добродошао. У одговору на ово мејнстрим мишљење, Бадју је указујући на битне разлике између Туниса и Египта са једне, и Либије са друге стране, Нансију је поставио и следеће питање: „Да ли верујете, да ли можете да верујете, да они представљају „цивилизацију“, да њихове (западне) војске могу бити војске правде? Питам се чему вреди филозофија ако она није непосредно радикална критика ове врсте нерефлектованог мишљења…“[6]
Уместо закључка

У светлу поменутих „европских“ неуспеха – необразовања европског политичког идентитета и недогађања демократије – као и низа других политичких и економских проблема који садашњост и будућност ЕУ чине изузетно дискутабилном, потребно је поменути и нешто сасвим другачије, условно названо „стварносно догађање Европе“. Зато би, поред осталог, било добро да се никако не пристаје на изједначавање појма ЕУ и појма Европе – и то не само стога што прво, сем „замишљног“ а не оствареног пројекта, махом упућује на „бриселску класу“ тј. машинерију бриселске бирократије, или „поједине“ и „слабе“ политичке личности попут Ештон или Ромпеја, него из много суштаственијег разлога, а то је историјска, политичка, духовна и културна традиција коју баштини појам Европе. Ту традицију, са друге стране, не баштини појам Европске уније, који делује у специфичном деконтексуализованом вакуму, стерилном и безсадржајном „безваздушном простору“ у којем се – супротно старој изреци ex nihilo nihil fit веровало да се из „ничег“ може направити „нешто“.

Зато нимало није чудно – а верујем да је економска криза само убрзала тај процес – да се данас рађа једна нова Европа. У савременој Европи не само да се – уз пратећи раст еврореализама и евроскептицизма – убрзано појачава улога држава у односу на Брисел, него се појављује и једна нова јавност и другачије „грађанство“. О томе да је реч о сасвим новим појавама, за које се ипак не може рећи да, рецимо, у случају Немачке „личе на Немачку тридесетих“, сведочи чак и Хабермас[7] који, упркос својој „забринутости“ и чињеници да се овакав развој догађаја коси са његовим либерализмом, препознаје да се ради о новим облицима Европе који израњају на пропасти мултикултурализма.

Размимоилажење и јаз између ЕУ догме и европских стварности – које, разуме се, и у складу са појмом Европе, постоје једино у множини – зато је данас јасније него раније. Може се рећи да се јаз у исти мах односи и на ново јачање државе, али не мање и на друштво тј. саморазумевање друштва, европских нација, као и смисла савремене Европе. А у њој је већинско расположење народа такво да се, по свему судећи, жели снажнији повратак идеја правде и једнакости, али и легитимитет и поштовање националних осећаја и националне културе – уз свест да је, у тим случајевима, реч о јединственим и незаменљивим облицима идентитета.


[1] Видети, рецимо, Bobio, N. Liberalism and Democracy, Verso, London-New York, 1990.

[2] Видети зборник Can Democracy be Exported?

[3] Опозиција „демократија или тоталитаризам“ најчешће се, и углавном с правом, приписује њеном идејном „творцу“ Ремону Арона. Видети Арон, Р. Демократија и тоталитаризам, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1997.

[4] Овде се можемо, рецимо, сетити Марксовог говора о „истинској демократији“ (Марx, К. Early political writings, Cambridge University Press, Cambridge, 1994.) или нама још ближег Јована Скерлића и његових речи о томе шта значи преточити демократију у „живу стварност“. Истинска демократија, каои борба за истинску демократију је, изнад свега, ствар народа и јавне сфере тј. политике и јавности која се супротставља политичкој бирократији и технолозима власти. Истинска демократија, у том погледу, упућује на суштинске везе са идејама не само слободе него и правде и једнакости за све. Али о томе опширније неком другом приликом.

[5] Nancy, Jean-Luc, „Ce que les peuples arabes nous signifient“, Liberation 28 mars 2011.

[6] Badiou, A. „Alan Badiou’s reply to Jean-Luc Nancy“, Critical Legal Thinking, www.criticallegalthinking.com

[7] Habermas, J. „Leadeship and Leitkultur“, The New York Times, 28 October 2010.

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Банер
Банер

Анкета

Где ћете ове године летовати?

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер

Нема коментара:

Постави коментар