Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 20. јул 2011.

Фонд Слободан Јовановић | Синиша Љепојевић: Поруке хрватског чланства у ЕУ

Фонд Слободан Јовановић | Синиша Љепојевић: Поруке хрватског чланства у ЕУ



This page as PDF

Неочекивани обрт у брзини пријема Хрватске у Европску унију (ЕУ) је наметнуо многа питања о садашњем стању Уније, будућности Балкана и плановима њене најмоћније чланице Немачке о будућој форми те европске интеграције.[1] У политичким круговима Уније је, међутим, приметно и извесно изненађење таквим обртом, иако су преговори са Хрватском почели још 2005. године и упркос већинском мишљењу да је њено чланство у Унији неизбежно. Откуда сад то, најчешће је било питање.

Синиша Љепојевић: Мада се јавно ЕУ у процесу проширења заклања иза “јасних и чврстих принципа”, за нове чланице у реалности ти принципи и не постоје, изузев формалног усвајања стотина закона “у складу са европским стандардима”. Свака земља нова чланица је, уствари, примљена на неки посебан начин диктиран интересима најмоћнијих европских земаља и политичким околностима тренутка. Свака земља је засебна прича. Тако је и са Хрватском. Њен “европски пут” је од свих досадашњих био некако најтурбулентији и најнеизвеснији, у извесном смислу прилично мучан.

То питање и приметно изненађење су сведочанства стварног стања у Европској унији које нема везе са самом Хрватском. Овде није реч о томе да ли Хрватска треба или не треба да буде чланица ЕУ, него о начину функционисања те европске интеграције и поруци онима који све своје наде виде само у ЕУ. Случај Хрватске симболизује да проширивање Европске уније није јединствена, према правилима усаглашена, политика него, треба отворено рећи, процес повезан са политичким циљевима Немачке, најмоћније чланице онога шта је од Уније још преостало. Мада се јавно ЕУ у процесу проширења заклања иза “јасних и чврстих принципа” за нове чланице, у реалности ти принципи и не постоје, изузев формалног усвајања стотина закона “у складу са европским стандардима”. Свака земља нова чланица је, уствари, примљена на неки посебан начин диктиран интересима најмоћнијих европских земаља и политичким околностима тренутка. Свака земља је засебна прича. Тако је и са Хрватском. Њен “европски пут” је од свих досадашњих био некако најтурбулентији и најнеизвеснији, у извесном смислу прилично мучан. Пре шест година, када су преговори са Хрватском отворени, чинило се да не би требало да буде озбиљнијих проблема на том путу. Али, десило се другачије. Листа услова и захтева из Брисела је била дужа него обично, а у том времену су се десили велики ломови у самој Европској унији. Отворено говорећи, током преговора са Хрватском ЕУ је престала да постоји у оној форми у којој је до сада била позната. Десила се дубока криза. У једном часу је изгледало да је чланство Хрватске далека будућност. Мешали су се и интереси европских сила, те је дуго времена форсирана идеја да Хрватска треба да сачека Србију, па да обе земље заједно уђу у ЕУ. Истовремено, Хрватска је имала и неколико озбиљних проблема које никако није решавала. Два су најбитнија: проблем протераних Срба и нерешена питања граница са суседима. Протеривање Срба је највеће појединачно етничко чишћење у бившој Југославији. Потом је дошло и образложење пресуде Хашког трибунала хрватским генералима да је то био “организовани злочиначки подухват”, што би требало да значи да је Хрватска и формално оптужена за ратне злочине, у преводу земља створена на злочинима. Није баш препорука за “елитни” европски клуб.

Отворено говорећи, током преговора са Хрватском ЕУ је престала да постоји у оној форми у којој је до сада била позната.

Можда је далеко већи проблем граница Хрватске. У јавности је познат сукоб са Словенијом око границе. У једном часу је изгледало да због тог сукоба Хрватска неће никада постати чланица Европске уније. У једном периоду је чак претио и оружани сукоб двеју земаља. Обе су тајно правиле ратне планове, а Хрватска је интензивно на црном тржишту куповала и посебно оружје за такав сукоб. Али, под притиском својих заштитника, и Љубљана и Загреб су попустили и договорена је арбитража. Проблем, међутим, још није решен. Хрватска такође има граничне проблеме и са Босном и Херцеговином, са Црном Гором и са Србијом. Уствари, највећи проблем има са Србијом, у појасу Дунава, јер је реч о највећој територији.

Председник Србије Борис Тадић је под изговором европских амбиција Србије онда кренуо у мисије “извињења и помирења”, а те мисије, како се показало, нису имале никакве везе са самом Србијом него са Хрватском и њеним европским паковањем. На слици: Са једног ранијег сусрета Председника Србије и хрватског Председника.

Сви ти проблеми нису решени, напротив, још су далеко од почетка решавања. А наводно је један од основних принципа ЕУ за земље чланице да имају решене све проблеме граница. Јесте чињеница да ти проблеми нису решени и нису ни решавани, али није да се баш ништа није радило по тим питањима. Пронађена је бирократска формулација “спремности и воље Хрватске да сарађује са суседима” која формално треба да замени решавање тих проблема. У остварењу те замене теза кључна улога је била немењена Србији, јер већина тих проблема Хрватске је и везана за Србију. Председник Србије, Борис Тадић је под изговором европских амбиција Србије онда кренуо у мисије “извињења и помирења”, а те мисије, како се показало, нису имале никакве везе са самом Србијом него са Хрватском и њеним европским паковањем. На тај начин је Хрватска у формалном и политичком смислу елиминисала нерешене проблеме протераних Срба, јер мисије председника Тадића, као човека који је председник земље која има обавезу према српском народу, сугеришу да што се Србије тиче тај проблем више не постоји. Тако онда и за Хрватску. Уз то, толико пријатељство између Београда и Загреба значи да и проблем са границом није проблем, мада није решен. Тако се читају мисије председника Тадића у бирократским круговима Европске уније. На неки начин, утисак је, кључни изговор за напредак Хрватске ка чланству у ЕУ је обезбедио председник Србије Борис Тадић.

Уз све то, Хрватска је држава којој, према анализама лондонског института Економист, прети неизбежни банкрот. Хрватска има спољни дуг од преко 60 милијарди долара, а њена привреда је у потпуној блокади. Али, то се, додуше, и не сме јавно представљати, јер Хрватска је урушила своју привреду примењујући управо модел који је од ње тражила Европска унија. Продала је, углавном немачким компанијама, све своје привредне ресурсе и природне потенцијале, а живот грађана финансирала масовним кредитима. Без обзира на примену “европског” модела, намеће се питање како Европска унија може у своје чланство да прими земљу која је пред сигурним банкротством, са, у односу на број становника и реалан потенцијал, изузетно високим дуговима и са толико нерешених проблема са суседима. И који је то и чији интерес? Јер, очигледно неки други интереси и “принципи” су били важнији. Шта би то требало да значи у геостратешком смислу и креирању нових карата на Балкану?

Пре нешто мање од годину дана, немачки канцелар Ангела Меркел је у интервјуу Хрватској телевизији поручила да ће у ЕУ бити примљена још само Хрватска и то је све.

Канцелар Меркел је то изјавила у време највећих сумњи да ли ће Хрватска уопште доспети до чланства и тако је, уствари, званични Берлин одагнао све сумње.

Пре нешто мање од годину дана, немачки канцелар Ангела Меркел је у интервјуу Хрватској телевизији поручила да ће у ЕУ бити примљена још само Хрватска и то је све. Канцелар Меркел је то изјавила у време највећих сумњи да ли ће Хрватска уопште доспети до чланства и тако је, уствари, званични Берлин одагнао све сумње. Та изјава је прошла релативно незапажено у европским политичким круговима преокупираним сопственим проблемима и дубоком финансијском кризом. Али, изгледа да треба веровати немачким канцеларима. То је била изузетно важна изјава. Сада је јасно ко стоји иза неочекиваног обрта у брзини пријема Хрватске, али и ко је “идеолог” оних “мисија извињења и помирења” председника Тадића. Шире гледано, далеко је занимљивији онај други део Меркелове изјаве да после Хрватске више нема проширења. Ту се, вероватно, пре свега мисли на Србију, барем на овакву каква је сада, у територијалном смислу. Да ли то значи да Немачка, кроз форму европских интеграција, ствара нове “европске” и “не-европске” границе на Балкану? Да ли Немачка “на време” ствара свој забран на Балкану? Ова питања су утолико важнија у светлу све дубље кризе у Грчкој, која прети да ту земљу искључи из евро-зоне, а вероватно и чланства у Европској унији, и нарастајућег нерасположења Брисела према Бугарској и Румунији. Бугарска и Румунија су већ извесно време у некој форми суспензије у ЕУ, а не искључује се ни могућност њиховог искључења. Постоји тако могућност да Хрватска постане најисточнија балканска граница “Европе”.

Предстоји, уствари, период велике неизвесности и разних експеримената, лажних обећања и, наравно, позивања на принципе и “европске стандарде”. Кључни проблем је то што још нико не може да каже шта ће бити са Европском унијом. Каква ће то интеграција бити у будућности. То заиста нико не зна и не може да каже изузев, можда, потпредседника Владе Србије, Божидара Ђелића.

А шта би онда било са преосталим делом? То је у овом часу веома тешко рећи, јер у том делу се поред Брисела као самостални “играчи” појављују и Америка и Русија, а у случају Грчке и Кина. Америка је недавно у Сарајеву самостално организовала и конференцију о западном Балкану, без учешћа ЕУ. Била је то засебна, америчка конференција. Велика Британија је као одговор на немачки план убрзања пријема Хрватске, кроз форму текста Педија Ешдауна у лондонском Тајмсу, предложила да би, уствари, све земље бивше Југославије требало убрзано примити у Европску унију. То је, према Британији, једино исправно решење, мада из угла Немачке, као најмоћније земље ЕУ, и нереално. Предстоји, уствари, период велике неизвесности и разних експеримената, лажних обећања и, наравно, позивања на принципе и “европске стандарде”. Кључни проблем је то што још нико не може да каже шта ће бити са Европском унијом. Каква ће то интеграција бити у будућности. То заиста нико не зна и не може да каже изузев, можда, потпредседника Владе Србије, Божидара Ђелића. Ако је судити према скоро свакодневним оптимистичким изјавама те најбизарније политичке личности у Србији, изгледа да Ђелић зна нешто што нико други не зна и не види.

Једноставно, још се ништа није променило у политици Запада према Србији. А то што Србија све своје наде окреће ка Западу и ЕУ – то је већ проблем Србије, а не Запада и ЕУ. Али, док се нешто не промени Србија мора да преживи, а то може само ако води рачуна о самој себи, не о другима ма како они моћни били.На слици: Борис Тадић се захваљује приликом пријема високог немачког признања.

Већ извесно време, иза затворених врата, Немачка предводи преговоре о будућности ЕУ и разрешењу кризе те европске интеграције. То су заиста тајни и веома важни разговори и у европским политичким круговима мало ко зна њихов садржај, а они који нешто знају држе се закона “омерте”. Једном приликом је немачки канцелар Меркел само рекла да је реч о разговорима: да ли ЕУ уопште може да опстане. Да ли се можда нека решења већ назиру, па Немачка у међувремену жели да обезбеди своје интересе чији је део и Хрватска? Јер, зашто би Немачка инсистирала на пријему Хрватске ако се још не зна шта ће стварно бити са Европском унијом? Нешто се, ипак, зна.

Шта би то могло да значи за Србију и њене европске амбиције? И, који је значај “ЕУ случаја Хрватске” за Србију? Пре свега, Хрватска је пример да се политика кључних земаља према простору бивше Југославије није променила још од 1991. године. Нису се променили ни њихови међусобни односи, ни политичка технологија. Као и 1991. године, Немачка је изгурала своју вољу упркос чињеницама које захтевају другачији приступ. Нема промена. Ако се зна какав је статус Србија имала пре 20 година, то значи да је такав мање или више и данас, упркос свим променама које су се у Србији десиле. Потом, хрватски случај је показао да за улазак у Европску унију нису битни принципи, него нечији интерес и подршка моћних земаља Уније. Не постоје јасни принципи за пријем у ЕУ. Све те листе захтева и упитника који стижу из Брисела су само “куповина времена” и политичко замајавање, постоје “док се другачије не нареди”.

На чију подршку би Србија моггла да рачуна ако се у ЕУ политички још ништа није променило, упркос променама не само у Србији него и у самој Унији? Мало је вероватно да ће у скорије време Србија имати одлучнију подршку, упркос небројеним путовањима њених лидера и изјава о подршци. Тачније, није реална подршка оних земаља које имају пресудан утицај у ЕУ. Једноставно, још се ништа није променило у политици Запада према Србији. А то што Србија све своје наде окреће ка Западу и ЕУ – то је већ проблем Србије, а не Запада и ЕУ. Али, док се нешто не промени Србија мора да преживи, а то може само ако води рачуна о самој себи, не о другима ма како они моћни били. Народ каже: “Има паса и поред Шарова”, па би тако и Србија за свој опстанак помоћ требало да проналази и на другим просторима, не само у Европској унији. Садашња званична верзија да ЕУ нема алтернативу би могла бити погибељна за Србију.

Синиша Љепојевић: "Протеривање Срба је највеће појединачно етничко чишћење у бившој Југославији. Потом је дошло и образложење пресуде Хашког трибунала хрватским генералима да је то био “организовани злочиначки подухват”, што би требало да значи да је Хрватска и формално оптужена за ратне злочине, у преводу: земља створена на злочинима. Није баш препорука за “елитни” европски клуб." На слици: "Долазак Хрвата у Хрватску", рад Целестина Медовића, 1903. године. Фото: Википедиа.

Напомене:

__________

[1] Европска комисија је 10. јуна 2011. одлучила да се у преговорима са Хрватском отворе и три последња поглавља што значи да би Хрватска 1. јула 2013. године требало да постане нова, 28. чланица Европске уније (ЕУ). Ту одлуку је 24. јуна потврдио Савет ЕУ који чине лидери земаља чланица.

Синиша Љепојевић, 29.06.2011.

Пошаљите коментар

ВАШ КОМЕНТАР

ВАШЕ ИМЕ

МЕЈЛ (неће се објављивати)

ВАШ САЈТ

Напомена: због модерације коментара вероватно је да се Ваш коментар неће појавити тренутно. Нема потребе да поново шаљете Ваш коментар.

Трибина Фонда: “Савременост национализма”
ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »
Иван Нинић: Атак на српскe оранице! http://t.co/Nn7RoZI

Нема коментара:

Постави коментар