Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

недеља, 24. јул 2011.

БУГАРСКА - МРЉЕ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

БУГАРСКА - МРЉЕ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ



Home

БУГАРСКА - МРЉЕ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ
Пише: Божо Бјелак
24 јул 2011

Ако се анлизирају изјаве српских и бугарских вођа у последњих десет година, онда се долази до закључка да у Србији и Бугарској влада процес демократизације, привредни просперитет, да су изразито проевропски оријентисане, односно да ЕУ и НАТО немају алтернативу, те да су односе довеле до савршенатва. Улазак у ЕУ захтева сређивање односа са суседима. Бугари су, уз велику помоћ масмедија, доказивали представнику ЕК, у подужем припремном периоду уласка у НАТО и ЕУ, да немају буквално ниједан проблем са Србијом. Прагматично, ограђивали су се од изјава неких партијских првака, антисрпских књига, од неких историчата, Ганев, Госцев (територијалних претензија, мењања граница), уз девизу да би прошлост требало оставити по страни.

Успели су да убеде Европу да са Србијом тече мед и млеко, иако то, да се не заваравамо, и није био услов, јер је та Европа Србију сатанизовала. Бугарска је за несрећу Бугара и околних народа, ушла у НАТО и ЕУ. По најважнијим параметрима, она и није чланица ЕУ. Нису јој дозволили да 2009., како је било предвиђено, уведу Евро, није добили обећане огромне кредите од фондова ЕУ, CARDS i FAR, и што је основ равноправности, Бугари се не могу слободно кретати, селити се, живети у другим земљама ЕУ. Она је, од уласка у ЕУ, најсиромашнија земља, њена привреда је у колапсу, стандард становништва је на ивици тоталне беде, влада „бела куга“, изгубила је духовни, културни, историјски, православни и сваки други идентитет. ЕУ је Бугарску ставила у један велики саркофаг и сахранила је. Да ли су Бугарска, Румунија, сада ништа мање Грчка, Италија, Шпанија, Ирска, Пољска, опомена онима који као овце, без предводника и чактара, хрле у ЕУ.

Када се о славјанским народима ради, после крвавих ратова Руса и Пољака, највише таквих ратова су водили Срби и Бугари. Није лако заборавити ту несрећну прошлост и великодржавне тежње вођа. Кад год се са Бугарима појави неки проблем (случај пуковника Бранковића, или афера након објављивања докумената о шпијунажи, признање фантомске државе Косово, покушај митинга партије АТАК-а у Босиљграду и др), одмах исплива на површину све оно што је кроз историју оптерећивало две земље. Тај анимозитет, који прокључа, свако коме МИР нема алтернативу, требало би да сузбија.

У свим временима, па и у овим (иако је знано), потребно је поновити да су рецидиви прошлости на Балкану снажно присутни. Регион Балкана и Црноморског басена представља значајно подручје, са свих аспеката, посебно геополитичког, где се дефинишу интересне сфере главних центара светског одлучивања. На овом подручју преламају се стратешки интереси Имаперије зла, Русије, ЕУ. Интерси су исти: контрола политичких, економских, војних и др. кретања, док су разлози за овако стратешко опредељење различити.

Бугари и Срби су се у „великим“ и „малим“ ратовима и у мирним периодима углавном налазили на супротној страни, пре свега блоковској. Такво стање је и данас. Бугарска је уместо Варшавског пакта врло брзо постала пуноправна чланица НАТО-а. На питање неким угледним Бугарима: како то да је Бугарска похрлила у НАТО, а док је била у Варшавском пакту, шапутали сте нам на уво, како је Варшавски пакт велико зло. Са дозом буквално туге, само су затварали очи, показујући одговарајућим покретом, да им је доста пактова.

У временима пре великих сукоба са Бугарском, Србија је, а посебно Београд, била Бугарима мост за Европу. Пре Сливничке битке, 1885. године, Београд је био најзначајнији град за бугарску културу. Постојале су разне културне институције у Београду, штампане су књиге на бугарском језику итд. Учевни људи су сматрали да западна цивилизација, заснована на култу знања, односно примене знања у техници, може наћи заједничке компоненте са медитеранском цивилизацијом, којој припадају Србија, Бугарска, Грчка, Румунија, Македонија. Очекивало се да те земље могу да одиграју значајну улогу у прожимању и уједињавању те две цивилизације. Нажалост, западна цивилизација је метафизичка, није успела да реши ниједно битно питање: духовно, економско, морално, историјско.

Како верујем у народ, а не у вође, народи и једне и друге земље последњих година су свесни да се морају ослобаћати међусобних оптуживања, иако смо сви рођени од чињеница прошлости. Не можемо негирати ни величенственост ни сервилност прошлости, ни живот ни смрт, али ћемо и даље само сањати добру будућност, ако тој будућности прилазимо са теретом прошлости. Велики догађаји у историји сваког народа и државе увек се изнова процењују и осењују, најчешће по последицама које се створе много година касније. То је случај и са односима бугарског и српског народа.

Чињеница је, што је такође знано, да су Србима, Бугари најближи од свих других јужнославјанских народа (иста вера, постоји немала сличност између старе штокавице и бугарског језика). У неким временима, као у доба просвећеног, култувисаног и европски оријентисаног Михаила Обреновића, заговарана је заједничка држава са Бугарском ( у Букурешту је Михаило Обреновић 1876. године склопио тајни споразум са бугарским првацима о заједничкој држави). Заједничку државу (до појаве Информбироа) договарали су Броз и Димитров (Георги Димитров, познат као јунак Лајпцишког процеса, шеф Коминтерне, извадио је Броза из чувеног хотела „Лукс“ у Москви, где су боравили многи комунистички прваци из Европе, одакле су одвођени без повратка у Љубљанку, затим Сибир, или су се убијали, односно једини је жив изашао анонимус, сумњивог поријекла Броз, кога је Бугарин поставио за генералног секретара КПЈ, а српске левичаре и комунисте, као браћу Вујовић и друге, су убили и сахранили под зидинама Кремља). Дакле, није случајно да је Коминтерна, односно Бугарин Димитров, одабро (клонираного Амброзија), а не некога од Срба да води КПЈ од 1937. године.

У време Информбироа, поготово у периоду до Стаљинове смрти, Бугарска је, од свих земаља Варшавског пакта, понајвише изражавала непријатељство прем оној Југи, боље речено Србији. Примери понашања Бугарске у тим временима, не би стали у неколкико дебелих књига. Довољна је констатација да је Бугарска (Бугари) била најоданија, најпослушнија слугењара СССР-а, од свих чланица ВП, као што је преко ноћи, након растурања Источног блока и СССР-а, постала најоданија Западу, односно НАТО-у и ЕУ. Први тзв. демократски председник Владе, бугарски цар (чија је странка НПСД, са партијом Турака ДПС формирала Владу након избора јуна 2001. године), прекинуо је сарадњу са Русијом, односно поништио је све уговоре, споразуме, протоколе, конвенције, забрањен је руски језик у школама, институцијама, чак и на улици. Енглески и немачки језик постали су доминантнији од бугарског.

Односе са Бугарском не би требало идеализовати. Не чека нас у тим односима, већ споменути - мед и млеко, али како се у народу каже: „Комшија је вежнији него кошуља“, те односе ваља градити са добрим намјерама. Свијест о томе требало би да захвати све средине у Бугарској. Међутим, стално су у власти присутне жеље за лидерством, а то лидерство схватају као наметање неких решења која би задирала у самосталност, достојанство, основне интересе, основе опстанка неке од суседних земаља. Поуздано се зна да је НАТО дао Бугарској посебне задатке када је Србија у питању, о чему је несмотрено нешто мало проговорио председник Бугарске 2006. године (критикован и од америчке стране), када је одржао предавање у Институту за стратешке студије у Вашингтону. Није Бугарска, у случају немира или рата, задужена само за Србију већ и за друге балканске земље. Себе сматра у том погледу лидером. Ако би, недо Бог, дошло до сукоба на овим просторима, Бугарска и Мађарска, као чланице НАТО, одмах би отцепиле део територије Србије. Бугари хлеба немају да једу, али годишње НАТО обавезе морају да измире из сиромашног буџета.

О односу према Македонији и жељама да је присвоји, да се и не говори. Водила је ратове, уцењивала савезе, све због Македоније. Сада би била задовољна једним њеним делом. Све македонске познате јунаке и историијске личности из разних области, сматрају Бугарима. У првој посети Македонији, бугарски цар, председник Владе, положио је венце на гробове Гоцета Делчева, Санданског и других, а на запрепашћење домаћина (К. Глигорова и др.) имао је одвојене, затворене разговоре са шиптарским првацима, иако Програм посете то није предвидео. Није тешко одгонетнути о чему су разговарали. Нажалост, Македонија неће опстати као држава. Једнога дана ће бити подељена између Шиптара (велика Албанија) и Бугара. Дигресија: та судбина ће задесити Црну Гору, Словенију, БИХ, Хрватску (о томе другом приликом).

У једну реч, границе су биле и остале основна болна тачка Бугарске и Бугара, од момента ослобађања од Турака и признања на Сан-Стефанском миру. Кад год обележавају Национални празник, позивају се на Сан-Стефански мир, односно негирају ревизију граница на Берлниском конгресу у суженом виду. Бугарска се никада неће одрећи промене граница. Независно од политике предходних или садашње Владе, у интерним материјалима неких институција, академским круговима и НВО, неретко употребљавају синтагму, Западне покрајине. Исти ти кругови, уз благослов неких политичара, посебно деснице, актуализују питање промене Нејског уговора из 1919. године (претензије према свим пограничним градовима са Србијом, чак до Ниша). Након једне посете патријарха Павла Бугарској, бугарски свештеници, који су га пратили преко наше границе, у разговорима у Босиљграду, изјавили су да се налазе у „западној бугарској провинцији“. Сведоци кажу да је патријарх то изузетно тешко доживео.

Сливничку битку Бугарска обележава као свој велики празник, уз Национални, државни празник 3. март, када је ослобођена од Турака (Србија не обележава Брегалничку битку, крваве походе у светским ратовима бугарске солдатије, као нпр. у Бојник селу и које куде). Посебне свечаности су одржане поводом 120 и 125 годишњице битке. У присуству гостију из иностранства, представника Дипломатског кора и највиших државних и партијских руководилаца, њихови говори, садржај акдемије, дакле цели сценарио одише једним негативним призвуком према Србији и Србима. У том сценарију (учествују бугарски глумци и певачи) не пропусте да прозову по имену погинуле команданте, војнике, истовремено све то повезују са погинулим официрима и војницима чија имена, такође, прозивају, који су „ослобађали Београд и Србију“ (тако су фашистичке бугарске дивизије, заједно са Црвеноармејцима, ослободиле Србију, прим ББ).

Досманлијиски војни аташе, након завршетка четворогодишњег мандата, примио је у јуну 2005. године високо бугарско одликовање, које је симбол Сливничке битке (када на путу од границе на Калотини према Софији дођете у Сливницу, са леве стране на једном од брда, где се одиграла та несрећна битка, види се тај велики симбол, знак). Уручујући одликовање, бугарски генерал је у кратком говору, између осталог, позвао да те године на прослави учетвују у дефилеу и српски кадети. Рекао је: „Господине пуковниче, ако дођу ваши кадети, то ће бити први пут да на територију Бугарске уђе српска чизма, униформисани војник, а да није агресор“.

Када говоримо о мрљама, онда се мора, ради православља, подсетити да је и историја односа две цркве обиловала више лошим него добрим примерима сарадње. Бугари су чето својатали познате Србе. Мошти краља Милутина налазе се у храму Св. Кирила у Софији. Иако је након дугих преговора Свети синод Бугарске православне цркве донео одлуку 2006. године да се део моштију Светог краља Милутина врати Српској православној цркви, Кивот са моштима је и данас у Софији.

И мошти Св. Саве (Растко Немањић) биле су у старој бугарској престоници Трнову. На повратку са његовог другог ходочашћа на Гроб Господњи, представио се Господу 1236. године у Трнову. Српски краљ Владислав у више наврата молио је свога таста, бугарског цара Арсена, да дозволи да се мошти Св. Саве пренесу у Србију, што је цар Арсен одбијао. На крају Владислав је дошао код њега са великом свитом владика, игумана и попова и уз огромне дарове буквално откупио мошти и сахранио их у Милешеви.

Као што је познато, у близини Хиландара на СВ. Гори Атоској, налази се бугарски манастир Зограф. У Хиландару у 18. и 19. веку по бројности доминирају бугарски монаси (1722. године у пожару страдала је хиландарска библиотека, са великим бројем драгоцених докумената). Тих година проигуман је био Пајсије, родоначелник бугарске историје, коју је писао управо у овом српском манастиру. Враћање Хиландара Србима највише је допринео краљ Александар Обреновић, који је 1896. године посетио Хиландар, платио огромне дугове (монаси Срби га даривају Мирослављевим јеванђељем). Тада су се сви бугарски монаси морали вратити у матични Зограф. Бугари су поново у 20. веку покушали да се домогну Хиландара. На почетку тог века измолили су од Турака тапију на Хиландар. Срби су успели да дођу до тапије и униште је. Треба, такође, напоменути да је 1941. године, Хиландар са целим Атосом, као окупациона зона, додељен Бугарима, јер су се сврстали уз Хитлера и силе осовине.

О спорним питањима, која би требало избегавати, могу се написати многе странице. Бугарска епска традиција често пева о Краљевићу Марку, „Крали Марко“. Својатају га да је њихов јунак. У историји светске културе постоје слични примери. О Хомера се отимало седам античких градова – држава, о Андрића се отимају Хрвати и Турци. Слично је и са Теслом (иако су у крвавом етничком и верском рату Хрвати минирали његов споменик). Народи се отимају за великане. О безвредности се нико не отима. Бугари су снимили целовечерњи филм (2004.) „Чија је ово песма“. Сви представници балканских народа рекли су да је песма „Русе косе цуро имаш, жалиш ли их ти“ искључиво њихова, сви су је својатали. Бугари сматрају да је та песма искључиво бугарска.

Када говорим о бугарским мрљама, не би требало схватити да су сви други невини. Међутим, Бугарска се често кроз историју понављала У свим великим ратовима, била је на погрешној страни. Вечито је била разапета између жеља и могућности. Предуго трају времена (не само у Бугарској) када нема склада између друштвене правде и економског развоја. Не полази јој за руком и није јој лако да повуче граници између унутрашњих и спољнополитичких момената, који захтевају (пројектанти) брзу промену курса у унутрашњој и спољној политици, зато и јесте разапета између жеља и могућности.

У том контексту (иако нема оправдања) треба посматрати велику мрљетину, односно бугарско признање непостојеће државе Косово. Нажалост, потребно је поновити по стоти пут да је Србија морала прекинути односе са Бугарском, задржати само конзуларне. Оно што је генерално недопустиво у односима између земаља, у овом случају Бугарске и Србије, јесте бугарско традиционално дволично понашање (српска политичка „елита“ нема историјско памћење).

У честим сусретима на највишем нивоу (председника, председника влада, министарским) у годинама 2004., 2005. (посебно када су те године у јуну победили социјалисти), 2006., Бугари су уверавали српску страну да су против мењања граница, отцепљења Космета, чак су говорили да неће признати Црну Гору ( о овим разговорима постоје забелешке, меморандуми, телеграми, похрањени у Бастиљи у улици Кнеза Милоша бр. 26). Након отцепљења Ц. Горе, само неколико дана касније, 29. маја 2006. године, прилком састанка шефова држава и влада земаља ЈИЕ у Софији, председник Бугарске је примио Председника Ц. Горе у чувеној резиденцији Т. Живкова подно Витоше, „Бојани“, којом приликом га је дочекао на улазу и уз љубљење, одмах му честитао самосталност. У разговору је рекао да је „увек заступао самосталност Ц. Горе, да је значајна историјска чињеница што је први признао Црну Гору, односно што се први сусрео са првим председником те самосталне државе, те да ће одмах отворити Амбасаду у Подгорици“ (тадашњи амбасадор СРЈ у Софији, црногорски кадар, који се дан након референдума изјаснио да остаје у дипломатији Србије из чистог прагматизма, јер би у супротном био одмах опозван, није вереовао да је то бугарски Председник рекао и није хтео да пошаље забелешку, телеграм МСП-у). Исте вечери у дневнику ТВ Бугарске и агенцији ФОНЕТ, бугарски Председник је дао изјаву, поновивши скоро све из разговора са Председником Ц. Горе. Нормално, тај амбасадор је амбасадоровао још пуне три године. То је Србија брале, односно то је досизам брале.

Да ли је свим народима својствено када су у великој беди, када гладију, када их се понизи, да изњедре вође који не знају да воде државу, који се непримјерено понашају, којима су други криви и у прошлости у садашњости. Иако су наведени само неки примери негативног наслеђа, бојимо се да и у будућности не би требало очекивати неко побољшање, што не значи да Бугари и Срби треба да одустану да траже друге путеве. Посебно се треба окренути вери и православљу, које је у својој бити мирољубиво и које треба да зближава два народа. Међутим, Империја зла и Западна Европа управо натерују (уцењују), захтевају да православне земље укину национални осећај и православље, јер сматрају „да национални осећај и православље не дозвољавају развој демократије“.

Управо због зла Империје и Западне Европе (ЕУ), требало би сузбијати мржњу, полазити од самога себе, свакодневно се упитати шта то радимо у сузбијању мржње, шта је потребно заборавити, опростити. Иако не треба у будућности очекивати неко велико и нагло побољшање (посебно ако смо оптимисти са искуством), требало би и Срби и Бугари (и не само они), заједнички да се боре против два највећа ИЗМА – американизма и натоизма, који су заменили ранија два изма, стаљинизам и фашизам. У чему је проблем? Ако је американизам идеологија, а јесте и то чувена по злу, онда неки сматрају да је антиамериканизам такође идеологија. Е, ту је превара и подвала, посебно младим генерацијама: антиамериканизам није идеологија, то је борба против зла, односно против американизма као зле идеологије, као ситема владања у целом свету.

Нема коментара:

Постави коментар