Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

недеља, 24. јул 2011.

Skriveni dosije „genocida“ Srebrenice

Skriveni dosije „genocida“ Srebrenice

Skriveni dosije „genocida“ Srebrenice

Region | Milica Ostojić | jul 17, 2011 at 23:41

Piše Milica Ostojić

Kako je grupa nezavisnih istraživača, pojedinaca visokog stručnog i moralnog kredibiliteta, sastavivši nanovo činjenicama dokumentovani iscrpni Dosije ovog događaja – simbola „srpskog varvarstva“, ozbiljno dovela u sumnju gotovo sve tvrdnje o srpskom genocidnom zločinu

Knjiga „Skriveni dosije ‘genocida’ Srebrenice“ posvećena je ovom ratnom događaju koji je postao simbol „srpskog varvarstva“. Pošto su ga Zapad i mediji čitavog sveta okvalifikovali kao „najužasnije zlodelo izvršeno u Evropi od kraja Drugog svetskog rata“, grupa nezavisnih istraživača sastavila je Dosije koji ozbiljno dovodi u sumnju navedenu tvrdnju o „genocidu“.

ISTINA – ZBOG PRAVDE
Ovo je deo poruke s početka knjige (koja je najpre izašla u francuskom izdanju sa istim naslovom, a potom na italijanskom 2007), a zapisao ju je predsednik francuskog Udruženja „Istina i pravda“ gospodin Luis Dalmas.
Knjigu je objavila izdavačka kuća iz Napulja „Grad Sunca“ („La citta’ del Sole“) koja se ponosi objavljivanjem većeg broj knjiga i analiza o raspadu Jugoslavije, stradanju srpskog naroda i medijskim lažima o njemu radi demonizacije. Autori zastupljeni u knjizi: Filip Korvin, Edvard Herman, Majkl Mendel, Levis Mekenzi, Karlos Martins Branko, Milan Bulajić, Bil Šiler, Veljko Lalić, Nebojša Malić i Džared Izrael.
Čitaocima „Pečata“ predstavićemo deo sadržaja objavljenog u ovom dragocenom izdanju. Reč je o analizi Međunarodne grupe nezavisnih autoriteta; univerzitetskih istraživača, slobodnih intelektualaca, zvaničnika UN, generala i novinara, pod nazivom „Srebrenica riserč grup“. Cilj je bio da se bez predrasuda ili unapred zauzetih pozicija istraži događaj Srebrenica. „Ne piše se istorija slušajući samo jednu stranu. Naša uloga nije da kažemo kako Srbi imaju uvek pravo, već da ih saslušamo. Ako javno mišljenje želi da prosuđuje treba da bude upoznato sa razlozima, dozvolivši optuženima da se izraze. To se do sada nije dogodilo“, zaključili su autori sakupljeni oko ovog izdanja…Jedan od podsticaja bila je verzija zamenjenog integralnog Izveštaja redigovanog od specijalne Komisije Vlade Republike Srpske, u kojem je bio iznet precizan opis fakata koji su usledili posle pada Srebrenice, kao i pobrojavanje kriminalnih dela u srebreničkom regionu prethodnih godina od strane muslimanskog garnizona u enklavama tzv. „demilitarizovane zone“. „Taj izveštaj iz Republike Srpske je inače cenzurisao visoki predstavnik UN za Bosnu Pedi Ešdaun tekstom koji je njemu odgovarao“, navodi se u knjizi.
Koliko je zlonamerno i pogrešno prosuđivati o Srebrenici izvan konteksta perioda od najmanje tri godine sukoba u Bosni i celokupnog rata i raspada Jugoslavije, kao i onog o strateškom planu SAD i NATO-a, piše najviši civilni predstavnik OUN u Bosni i Hercegovini, Amerikanac Filip Korvin. On je još 1999. godine pisao o upotrebi jedne tragedije u knjizi „Sumnjiva misija“, upozoravajući na iskrivljavanje istine u međunarodnim medijima, ne samo u slučaju Srebrenice već o sveukupnosti rata u Jugoslaviji između 1992. i 1995. godine. Kao član Istraživačke grupe o Srebrenici, Korvin iznosi dokumentovanu studiju ispisanu jula 2005. godine u Njujorku. „Neki čitalac će možda posumnjati u podatke i tadašnju stvarnost. Ali imam i lične razloge za podsećanje iznošenjem podataka i fakata kakvi su se dogodili; muslimanski snajperista baš tog 11. jula 1995. godine pucao je u vozilo u kojem sam se nalazio, bele boje i obeleženo da pripada UN, na Igmanu i povratku sa sastanka iz Gornjeg Vakufa. Hitac je usledio samo koji minut pre zaustavnog mesta koje je držala bosanska armija, a snajperista je gađao sa mesta koje je držala muslimanska vlada i znao je dobro ko je u vozilu. Gađao je vozača znajući da će tako vozilo sa putnicima sleteti u provaliju. Tada sam odučio da ne objavljujem ovaj slučaj jer bi ga i inače negirala muslimanska bosanska vlada, iako je poruka snajperiste bila više nego jasna: muslimanska vlada je OUN smatrala neprijateljem“.
Dalje se navodi da kada su Srbi započeli kretanje oko Srebrenice, posmatrači nisu imali preciznu ideju o značaju njihove snage, niti namera. Najveći deo zapadne Evrope smatrao je da Srbi hoće da zauzmu trećinu teritorije južno od Srebrenice, kako bi tuda transportovali trupe i nabavku; bili su totalno bez benzina. U to vreme general Kes Nikolaji, šef holandskog glavnog štaba UNPROFOR-a, bio je neprestano na telefonskoj vezi sa Hagom i razgovarao o eventualnom bombardovanju NATO-a. „Salonski bombarderi“, specijalno oni iz Vašingtona, nisu prestajali da zahtevaju vazdušni napad. Ali u očima evropskih snaga zahtevi SAD, koje nisu imale trupe na terenu i kasnile su u plaćanju njihovih obaveza OUN-u, poslovično su se činili kao kauboji, kadri samo za razmetanje i hvalisanje, i pomanjkanje razboritosti. I dok su u Vašingtonu neki bili spremni da se bore sve do smrti poslednjeg holandskog vojnika, druge nacije, sa vojnicima na terenu, nisu bile sklone da sa entuzijazmom prihvate intervenciju NATO-a.

KADA „GENOCID“ POSTAJE – „ODMAZDA“
O Srebrenici, imenu koje je postalo sinonim za večno ponavljanje tvrdnje o „srpskom genocidu“, napisane su knjige, izveštaji, radio i TV emisije zasipali su kanale „dokazima“ o kriminalnom delu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN ustanovio je Međunarodni sud kako bi potvrdio presudu pre procesa. Nije preterano reći da su izvesni novinari i politički aspiranti napravili karijeru ponavljajući ovu tvrdnju.
Istraživačka grupa koja iznosi svedočenja i podatke do kojih je došla, iznosi i dokaze o masakriranim Srbima, o progonima, maltretiranjima na najsuroviji način tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Ali Međunarodna zajednica nije želela da sudi o tim grozotama; kao što je sa velikom snagom to činila u evociranju masakra u Srebrenici. Maja meseca 1995, na primer, hrvatska vojska je zauzela Istočnu Slavoniju i proterala 90 posto srpskog stanovništva, a Međunarodna zajednica nije izgovorila jednu reč o tom proterivanju; naprotiv aplaudirala je hrvatskoj operaciji. Ubijeni Hrvati, ili bosanski muslimani, ili Albanci na Kosovu, značilo je genocid. Masakrirani Srbi – predstavljalo je opravdanu odmazdu.
Značajno je, slažu se autori, podvući da procena onoga što se dogodilo 11. jula 1995. godine i tragedija Srebrenice predstavljaju mnogo širu tragediju i trebalo je nastojati da se protumače ratovi u bivšoj Jugoslaviji u svetlu Srebrenice, jer predstaviti taj događaj izolovano iz šireg okvira znači izopačiti pravu sliku i demonizovati jednog od njenih aktera. To što se dogodilo u Srebrenici ne predstavlja samo stradanje muslimana od strane Srba, već seriju krvavih napada i kontranapada iz perioda dugog tri godine, koji je kulminirao 1995. godine. Novinar Bi-Bi-Sija Džonatan Ruper smatra da broj muslimana ubijen tom prilikom nije veći od onoga srpskih žrtava tokom prethodnih godina u Srebrenici i okolini pod komandom bosanskog muslimana Nasera Orića i njegove bande pljačkaša. Strani intervencionisti raduju se što su provalili u bivšu Jugoslaviju zbog takozvanih „humanitarnih razloga“. Nikada, kaže se, nije preduzet jedan rat zbog humanitarnih razloga, pa tako ni onaj u bivšoj Jugoslaviji na kraju XX veka ne čini izuzetak. Nikada se ne bi dogodila Srebrenica da Jugoslavija nije bila nasilno rasturena, protiv volje 45 posto njenog naroda, odnosno Srba, koji su pre rata u Bosni činili 31 procenat stanovništva. Danas se samo može pretpostaviti šta bi se događalo da se diplomatija drugačije sporazumela i da NATO nije imao ambicija da se proširi prema istoku sve do granica bivšeg Sovjetskog Saveza. Kada najveća vojna snaga svih vremena ima krizu identiteta, svet je u opasnosti. Sa prestankom Hladnog rata, naime, uloga odbrambenog saveza NATO-a doživela je kraj. Bilo je mišljenja da bi trebalo da bude raspušten, ali i da NATO treba da posluži kao oružje u „stabilizaciji demokratije“ u svetu. Četiri od šest bivših jugoslovenskih republika prihvatile su ovu „tranziciju prema demokratiji“. Srbija i srpski narod u drugim republikama to su odbacili i platili su cenu tog odbacivanja. I Srebrenica čini deo te cene.
Jevreji se sećaju holokausta i treba da se sećaju. Zašto onda ne dozvolimo Srbima da se sećaju masakra tokom Drugog svetskog rata koji su počinili nacisti, čije su marionete bili u to vreme bosanski i hrvatski fašisti?, pita se Korvin. Zbog čega Srbi ne bi trebalo da osećaju sumnju i gnev kada im je presuđeno da treba da postanu manjina u novim zemljama, a gde su živeli sa stanovnicima koji su bili njihovi dželati tokom Drugog svetskog rata?
Događaji iz jula 1995. godine u Srebrenici imaju i posebnu istoriju. Kada su Srebrenica i neki drugi bosanski gradovi proglašeni zaštićenim zonama, te zone nikada nisu bile ograničene. Drugim rečima niko nije posebno označio legalne granice Srebrenice, niti je definisao granice demilitarizacije. Grad je generalno smatran kao sigurnosna zona, ali okolo su se nalazila sela, šume i doline koji nisu bili smatrani delom zaštićene zone. UN nisu imale pravo intervencije u sklopu njihovog mandata, osim ako bi bili napadnuti vojnici OUN u cilju samoodbrane. „Tvrdim vam da je bilo napada na srpska sela u tom regionu, a polazili su iz bezbednosne zone Srebrenice“, kaže Korvin. Glavna opasnost u tom periodu bio je muslimansko-bosanski komandant Naser Orić, on se Srebrenicom služio kao bazom za polazak u svoje ubistvene prepade u okolna srpska sela. O tome su pisali holandski novinari Viljem Honig i Norbert Bot, kao i o Orićevim „gangsterima Zulfu Tursonoviću i Hakiji Meholjiću koji su terorisali izbeglice i izvlačili ratni profit“. Na pravoslavni Božić, 7. januara 1993, autor Dosijea opisuje napad Orićevih snaga na srpska sela i civile kada je smrtno stradao veliki broj Srba. „Taj napad je usledio samo tri meseca pre nego što je Srebrenica bila proglašena zaštićenom zonom, a dezinformacije su zajedno sa leševima praktično sahranile činjenice. Jer izolovan događaj ne objašnjava tako složen proces kao što je jedan rat. Autori prvog izveštaja UN o ‘Padu Srebrenice’, objavljenog u jesen 1999, nikada me nisu pitali ništa, niti uzeli u obzir moju knjigu koju sam već bio napisao, a bio sam tamo kada je zauzet grad i to u ulozi visoko odgovornog OUN. Jednoga dana istorija naše realnosti trebalo bi da bude saslušana ako se želi shvatiti istorija Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta“, zaključuje Korvin.

SVEDOČENJE RATNOG IZVEŠTAČA
General Luis Mekenzi, prvi komandant snaga OUN u Sarajevu, zapisao je jula 2005, između ostalog, da su muslimanske snage izlazile iz Srebrenice, palile srpska sela i ubijale civile, da su ti napadi dostigli vrhunac 1994. i nastavili 1995. godine. Kada se otopio sneg u proleće 1995. godine i postalo evidentno Naseru Oriću da će srpska vojska napasti Srebrenicu kako bi sprečila daljnje napade i ubistva Srba, on je sa velikim brojem njegovih boraca napustio krišom grad. Srebrenica je ostavljena bez odbrane i bilo kakve strategije, tako da su Srbi mogli da napadnu, a to je onda trebalo da natera NATO i OUN da preduzmu vazdušni napad da bi opravdano kaznili Srbe. Ono što se potom dogodilo nepobitno je, osim cifara koje se izgovaraju. Odvojeni su muškarci i mladi od staraca, žena, dece, i odvoženi prema Tuzli na sigurno mesto. Treba primetiti da je reč o genocidu jer ne bi dopustili ženama da pođu. Kada je reč o ciframa, izvađeno je više od 2.000 tela u Srebrenici i okolini, ali taj broj podrazumeva i žrtve koje su pale u trogodišnjim borbama u tom regionu.
Svedočenje ratnog izveštača Bilija Šilera o susretu sa Naserom Orićem beleži da je on „jedan zastrašujući čovek i time se ponosi. Krvoločan muslimanski komandant, bio je fatalan za Srbe, uprkos okruženju grada. Organizovao je noćne iznenadne napade na srpske ciljeve; kao i jedan od najkrvavijih napada koji se video na bojnom polju. Umakao je iz Srebrenice pre nego što je pao grad“. Reporter ga je sreo januara 1994. godine u njegovoj kući u Srebrenici: „pokazao mi je jeziv video snimak; kuće zapaljene, leševi, odsečene srpske glave, ljudi u bekstvu. Nije prestajao da se smeje diveći se svome poslu“.
Septembra 2002. godine, posle sedam godina istraživanja, Centar za dokumentaciju Republike Srpske za istraživanje o ratnom kriminalu objavio je Izveštaj sa sakupljenim podacima tokom rata u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini. Pedi Ešdaun ga je cenzurisao. Prema Izveštaju, saradnici nacisti u Bosni i Hercegovini, koji su pripadali Nezavisnoj državi Hrvatskoj, nazvali su se SS Handžar divizija (ustanovljena februara 1943. godine, po naređenju Hitlera i sa blagoslovom muftije iz Jerusalima, Hitlerovog saradnika). Uloga Divizije bila je da iskoreni Srbe. U istoriji Srebrenice povezano je ime Alije Izetbegovića sa njegovom ulogom tokom Drugog svetskog rata, kada je bio ključna ličnost u Handžar diviziji. Pristupio je organizaciji „Mladi muslimani“ za Handžar diviziju, u saradnji sa Hitlerovim tajnim službama. Drugi značajan momenat: Nacionalni muslimanski savet, konstituisan uoči Bajrama, krajem februara 1992, imao je za cilj da svi radikalni muslimani predvođeni Izetbegovićem stvore islamsku državu unutar granica Bosne i Hercegovine. Sredstva se nisu birala, pa tako, kao primer, i onda kada se grupa muslimana preoblačila u Arkanove vojnike, dolazila u region Srebrenice i sejala teror među civilnim muslimanskim življem (svedočenja Sehre Ibišević, muslimanke koja je pobegla iz Srebrenice u Sarajevo jula 1995, „ti tzv. ‘Arkanovi vojnici’ bili su preobučeni lokalni muslimani“). Ili svedočenje Sefera Halilovića, starog komandanta glavnog štaba vojske BiH, da je strategija muslimana zavisila od hrane kojom su bili snabdevani Srbi i onoga što su oni imali, drugim rečima pljačkalo se. Od maja 1992. do januara 1994. godine najmanje 192 srpska sela bila su zapaljena, opustošena, napadnuto 8.000 srpskih kuća, a 5.400 kompletno srušene, broj ubijenih je više od 1.000, među njima žene, deca i starci, najviše u prvih šest meseci, počevši od maja 1992. godine. Divljačka muslimanska okrutnost u regionu Srebrenice bila je slična onoj SS Handžar divizije. O tome je „Vašington post“, 16 februara 1994, pisao i snimio video-kasetu na kojoj su pokazani poklani Srbi. Za ova kriminalna dela Nasera Orića svetski mediji nisu pokazali interesovanje.

REZOLUCIJA SB KAO POKLON
Ono zbog čega su muslimani nastojali da istraju u Srebrenici, jeste da iskoriste život sopstvenih građana i OUN za njihovu korist. Stanovnici su 10. i 11. jula 1995. godine počeli da napuštaju grad Srebrenicu zbog borbi koje su bile u toku i krenuli prema Potočarima. UNPROFOR je odlučio da im pomogne u prevozu, ali su muslimanski vojnici i gradonačelnik Srebrenice tražili od civila da naprave polukrug, kako bi eventualno poslužili kao ljudski štit pred srpskim snagama i računajući na direktno učešće OUN koji je imao nalog da zaštiti civile. To je ono što je OUN poklonio Rezolucijom 836 Saveta bezbednosti šefovima muslimanima, autorizujući bosanske snage da ostanu u sigurnosnoj zoni zajedno sa civilima. U protivnom ta zona je trebalo da bude demilitarizovana, tako da je zatraženo od UNPROFOR-a da ne teži da je demilitarizuje „suviše aktivno“ (iz poverljive poruke Kofi Anana, generalnom podsekretaru generalu Vahlgrenu, 23. aprila 1993) 8 jula 1995. Kada je ušao u grad Ratko Mladić je tri puta pregovarao sa Karemansom, holandskim komandantom, i sa trojicom delegata civila i muslimanskih izbeglica i organizovao evakuaciju stanovništva. Zatražio je da vojnici polože oružje u roku od 24 sata. Obećao je muslimanskim vojnicima, i onima bez uniforme, kao i onima koji su počinili ratni kriminal da će biti tretirani po Ženevskoj konvenciji ako predaju oružje. To se nije dogodilo. Prevashodno zbog toga što je najveći deo muslimanskih boraca imao okrvavljene ruke srpskim žrtvama između 1992. i 1995. godine. Ali i zbog straha od osvete i nade da će ostati nekažnjeni. U noći 10. jula muslimanski vojnici koji su odlučili da se ne predaju počeli su da beže. Po holandskom bataljonu jedna grupa oko 300 vojnika je uspela da pobegne. U noći između 11. i 12. jula, između 10.000 i 15.000 muslimanskih vojnika su napustili Srebrenicu probijajući se kroz šume. To je cifra iz Izveštaja generalnog sekretara, a ona Nasera Orića je oko 12.000 vojno sposobnih. Oko 25.000, od 40.000 muslimana, odlučilo je da se preda i krenuli su put Potočara, stoji u Izveštaju generalnog sekretara, po holandskom bataljonu većina ovih ljudi bili su žene, deca i starci, ljudstvo vojno sposobno predstavljalo je dva do tri odsto. Srbi su odvojili njih od onih koji su bili sposobni za oružje, cilj ovog razdvajanja bio je dvostruk: uzeti što više vojnika kao ratne zatvorenike, da bi se potom razmenili sa srpskim zatvorenicima koje je zarobila muslimanska vojska, posebno u Sarajevu, ali i otkriti muslimane koji su počinili krvoločna zverstva protiv srpskih građana, posebno u periodu između 1992. i 1993. godine. Žene, deca i starci bili su transportovani na muslimansku teritoriju, a grupa muškaraca, njih 500 do 750, odnosno dva do tri odsto od 25.000, u Bratunac, gde su bili izdvojeni zbog kontrole u tri grupe za moguća počinjena kriminalna dela.
Do dana današnjeg se govori i sudi o masakru muslimana u bekstvu u Srebrenici; dva značajna faktora su izostavljena iz ove optike: ti vojnici nosili su oružje i uprkos više puta ponovljenom upozorenju Mladića nastavljali su sa krvavim borbama protiv srpskih vojnika. Muslimanski vojnici su se kretali preko šuma prema muslimanskoj teritoriji Tuzle i Kladnja, trebalo je da se preseku i putevi između šuma na raznim lokalitetima, kao što su Buljim, Kamenica, Kravica, Podublje, Nova Kasaba, Baljkovica, Crni Vrh, a i u pravcu od Konjevića Polja do Milića, srpska vojska je u tim borbama izgubila između 300 i 500 vojnika, bila je inferiornija i nije se mogla boriti protiv muslimanskih vojnika koji su imali tešku artiljeriju. S obzirom na to da su muslimani izgubili oko 2.000 vojnika, jer mnogo njih nije imalo snage da beži, a i mnogi su se udavili prelazeći reku Jadar, ove borbe, odnosno gubici na muslimanskoj strani, mogle su izgledati kao masovna egzekucija.
U zaključku istraživanja grupe o Srebrenici stoji i to: da je brojka od 8.000 ubijenih u zauzimanju Srebrenice bez osnova, da je do kraja 2001. godine broj ekshumiranih tela(po Hagu) bio 2.028 i da mnogi među njima nemaju nikakve veze sa periodom o kojem je reč. Međunarodna komisija za nestala lica identifikovala je 2.079, a namera da to učini putem DNK kako bi ih pripisala Srebrenici bila je promašaj. Potvrda da su svi muslimanski gubici u toku srebreničkog slučaja nenaoružane osobe, te da su srpske žrtve, bez ikakvog su osnova. Naprotiv, dokazano je da su gubici nastali tokom borbi, a da njih 450 mrtvih pripada srpskim trupama. Sve to sugeriše da je egzekucija izvršena nad nekoliko stotina osoba, ne više. Nadležni posmatrači na terenu, uključujući i oficire holandskog bataljona, potom bivšeg zamenika šefa OUN za kontrolu u Bosni Karlosa Martinsa Branka i visokog komesara UN za ljudska prava Henrija Vilenda, jasno govore da nema nikakvog dokaza o krvavoj masovnoj egzekuciji, niti o njenom planiranju. U zaključku stoji i to da „događaji iz jula 1995. godine ne mogu biti nepristrasno posmatrani izvan ratnog konteksta na tom sektoru između 1992. i 1995. godine. Posebno tvrdnja o zaštićenoj zoni OUN koja podrazumeva da su se tu nalazili samo razoružani civili je lažna. Prisustvo 28. divizije sa 5.500 veoma jako naoružanih koji su predstavljali muslimansku bosansku armiju je bilo konstantno pod komandom Nasera Orića. A pre toga, od maja 1992. do aprila 1993, Orićeve snage počinile su neke od najvećih ratnih zverstava, masakrirajući između 1.200 do 2.500 Srba upravo u području Srebrenice. Konačni broj srpskih žrtva (objavljena je lista od 3.287 imena) nije manji, već veći od onog muslimanskih žrtava.
Bivši komandant NATO snaga general Čarls Bojd rezimirao je čitavu situaciju: „Etničko čišćenje je osuđeno samo kada je počinjeno od strane Srba, ne kada je izvršeno od drugih“.

Tags: , , , , ,

2 Komentara

  1. svaki komentar je suvisan
    mi srbi dovoljni smo sami sebi
    mi smo jos guske u magli jer jos nema srbina na vlasti u srbiji
    mnogo smo zilavi pa nismo jos dostigli kriticnu masu,ali dace bog da do toga dodje
    ipak je komunizam ispunio ocekivanja,ali samo kod srba
    sledece generacije nece se ponizavati kao moje sada zbog malo para i hranjenje sujete
    sto gore to bolje
    ne shvacaju da su na vrhuncu moci najslabiji
    nema dalje samo ponor
    kada padas lepo ti je,a kraj se zna
    srdacan pozdrav

  2. Svi gore navedeni i nenavedeni dušebrižnici,koji se sad javljaju i po prošlom pokolju tvrde da „nije tako kao što je bilo,da su znali i da su knjige napisali da je bilo drugačije,da su veliki moćnici prekrojavali pravilne izveštaje sa terena i slali prilagođene izveštaje za javnost,da su tamo na licu mesta bili odgovori prdstavnici O U N,UNESKA,….,i belosvetski visoki predstavnici“ zašto TADA,ODMAH,nisu alarmirali svetsku javnost,zašto tek sada hoće nekadašnja glavna tužiteljka da preuzme vodeću ulogu o istrazi trgovine ljudskim organima,na području bivše YU,(sećate se šta je sve i za šta optuživala Srbe u kompletu)zašto se tek sad otkriva da je „Račak“ nameštaljka samo da bi se provociralo bombardovanje Srbije,i ostale „male“ neugodnosti izrečene na račun Srba,bez obzira da li su krivi ili ne.Da li je to proradila griža savesti,ukoliko je „dušebrižnici“ uopšte i imaju“ ili možda ne dobijaju više, obećanu, vsoku mesečnu finansijsku doživotnu rentu od svojih naručioca,pa rešili da progovore???Zašto te,nazovimo ih,osobe što su skrivali istinu međunarodni sud ne procesuira,zatvori,…..,nego ih kao proverene rasturače šalju na nove zadatke,na nove interesantno koristne lokacije,da kao VISOKI predstavnici,….,i šire svoje „istine“.Takvih „dušebrižnika“ je i dan danas puna bivša juga, sve nam nešto ,za visoke honorare,savetuju i govore kako da pronađemo vruću vodu,i da će nam tad biti bolje.I mi,svakako,taj boljitak osećamo na svojoj grbači.Jedino što znam to je da niko više ne može mrtve vratiti.Možda ipak ima nade,uzdajmo se u naš naraštaj, koga smo maksimalno zakreditirali,….

Pošaljite komentar

Нема коментара:

Постави коментар