Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

недеља, 24. јул 2011.

SLOBODAN RELJIĆ: GRCI IMAJU ŠANSU DA BUDI PRVI HEROJI SPASAVANJA DEMOKRATIJE'

SLOBODAN RELJIĆ: GRCI IMAJU ŠANSU DA BUDI PRVI HEROJI SPASAVANJA DEMOKRATIJE'


SLOBODAN RELJIĆ: GRCI IMAJU ŠANSU DA BUDI PRVI HEROJI SPASAVANJA DEMOKRATIJE'

reljic21071articleSamo eksperti i političari govore da u grčkom dužničkom krahu ima nekih nejasnoća. grčkom narodu je sve jasno



Ulazak u Grčku tog pretposlednjeg dana juna Leta Gospodnjeg 2011. podsetio me je na neke slike s kraja osamdesetih koje sam skoro bio zaboravio. Tako su tog jutra, na prostranom platou - na kome su izbledele linije koje su nekad tako precizno i sugestivno delile automobile, autobuse i kamione, pa EU citizens od ostalog prostog evropskog i inog sveta - stajale desetine drumskih prevoznih sredstava. Možda se to moglo izraziti i stotinama. Teško je u anarhičnim porecima praviti precizne procene.

Ljudi su izlazili iz njih i gledali dole prema onim belim kućicama u kojima se biometrijski pasoši(!) daju na proveru najboljim sistemima kontrole koji su ikad napravljeni - da se tu već odvaja žito od kukolja. Svaki put kad običan putnik tu dođe, oseća se kao neko kome „nešto" svakako mogu naći. Diskreciono, u krajnjoj liniji. Jer ovo je ulaz u Evropsku uniju. To je kao kad su neprefinjenog seljaka puštali u srednjovekovni grad. Sumnjičavo, hladno, ubadajući ga službenim nadmoćnim pogledom kao vrhom strele.

Onda je kroz tu gomilu motorizovanih nomada prošlo nešto kao „kreće se" - ali nešto što nije rečeno ni na jednom jeziku, ni kao poziv ni kao naredba, nešto kao poruka iz podsvesti. Kolona se ustalasala, motori zabrektali, započe nekakvo prestrojavanje, da bi sve na kraju zaličilo na stampedo.

Putnik koji je pre godinu dana - da ne govorimo o pre pet godina - dolazio na grčki granični prelaz Evzoni „znao je" - jer po evropskim standardima drugačiji biti nije moglo - da će se pred nadirući „neevropejski haos" isprečiti uniformisana lica, podići prst, mahnuti tablicama i „remetilačku" individuu odmah gurnuti u stranu. Red je bio kao led.

Ali ovo je 2011. i grčki carinici, namršteni policajci, lupači pečata, kontrolori misli, ozbiljne higijeničarke, poluuniformisani redari svih profila - štrajkuju. I evo ih, pomažu stampedu, mašu rukama da se dođe i tamo gde haos još nije stigao, formiraju se (ne)redovi toliko prirodni za mediteransko-balkansko poimanje poretka, oni iz kućica udaraju „skupe" evropske pečate tako lako i nesumnjivo uvereni da su svi ovi ljudi, svi oni, vredni njihove službene dozvole da putuju po svojoj želji i potrebi; kao dim se raspršila ona višedecenijski gajena sumnja prema svakom putniku koji ulazi u Uniju a koji svakako nosi neki greh i neku pokvarenu misao sobom i gotovo da mu se to vidi kao Pinokiju nos ili grbavcu grba; ovo je sad kao ono: "Ma, daj komšija nema potrebe. Ljudi smo."

Prelazak granice pobunjene Grčke sada liči na razmađijavanje putnika od neke jake mađije: čarobna reč „Unija", koja je lebdela ispred očija kao zebnja slabog bića i uterivala mu strah u srce, postaje samo bivša virtuelna slabost koja se kao i svako takvo osećanje kruni, kopni, tanji da bi, dok dajem gas na autoputu prema Solunu - po čijoj sredini su vredni Grci posadili lijandere, tako se valjda zvaše ona visoka rascvetana biljka - razumeo na šta su me te scene podsetile: na dolaske iz inostranstva u moju (SFR) Jugoslaviju krajem osamdesetih!

* * *

Mnogo je optužbi danas na račun pristojnog grčkog sveta i njihovu nejaku državu širom i njihove - Unije. Kad neki daleki potomak slavnog Homera bude opisivao ovo (ne)herojsko doba, verovatno će Angela Merkel proći k'o prokleta Jerina, ali pošteno rečeno, Nemica je bila samo najiskrenija. Ugrožena Unija je oko Grčke isplela toliko laži i kleveta da to nije mogla da učini ne samo jedna Nemica nego ni sama Nemačka. Sve se u stvari dešavalo kako je nedisciplinovani Silvio Bersluskoni, italijanski premijer, još na početku ovog raspadanja rekao: u Uniji su svi prijateljski raspoloženi jedni prema drugima dok im dobro ide, čim neko padne u nevolju, svi mu okreću leđa.

Kad je sad stigao trenutak da se obelodani da - posle Grčke, Irske, Portugalije i Španije - ništa bolje stanje nije ni u Italiji, tek onda se moglo normalno pročitati nešto čistih činjenica i o trećoj ekonomiji u evrozoni, npr. da je „Italija najzaduženije tržište u Evropi, treće po razmerama duga u svetu"; onda su se pojavile „crne cifre" od 1,9 triliona evra (2,6 triliona dolara), što je 120 odsto bruto društvenog proizvoda, a što je, inače, „tri puta više od Grčke, Irske i Portugalije zajedno" („Ekonomist"). „Grčka tragedija", kako je atinske finasijske izveštaje svojevremeno zvao „Špigl", obična je jednočinka glumaca amatera u „Evropskoj tragediji" kad se u izvesnoj budućnosti na sceni priključe i Britanici i Francuzi. Jedino, zasad izgleda, da su Nemcima noge suve, te je razumljivo zašto iz Berlina drže najviše lekcija i prave najveću buku.

* * *

Šetnja po Solunu, poluturističko nesuvislo raspitivanje, razmenjivanje opštih činjenica, cenjkanje bez žara - odaje Grke koji su i uplašeni, i premoreni, i jedni. Da, nešto se nepovratno, preko noći rekao bi turista, promenilo u tom gradu, u kome je do prošlog leta novac kolao kao nezaustavljiva voda između kamenja, a što su ti ljudi trgovci odvajkada podnoslili kao kapu koja čini svoju funkciju a da glava zaboravi da je ona i nataknuta.

Sad kao da je odzgo iz brda sišla neka aždaja i isisala baš taj sastojak, a ljudima „to" nedostaje kao vazduh. Sve je usporeno i čini se s nekim nesvakidašnjim naporom. Stariji svet i domaćice vraćaju se s pijace s plastičnim kesama, bez žurbe. Mlađi svet, onaj čije ponašanje daje živost društvima, sedi po senovitim baštama lista raskupusane tabloide, cevči duge kafe i, kad podigne glas i razmaše se rukama, to sve izgleda kao sekvenca iz filma u kojoj je režiser isključio ton i upotrebio „slou mošn" tehniku. A kad se, usled te oduzetosti, iznenada začuju tradicionalni mediteranski ribarski ili razgovori lučkih radnika - njihova vika vam se čini kao zalutala epizoda koja je uletela nepažnjom montažera.

Grcima je sve jasno.

Jedino se u televizijskim raspravama, u kojima pet-šest „kompetentnih" sagovornika viče uglas - a što kafedžije puštaju na velikim ekranima na kojima su nekad išli košarkaši i fudbaleri - jedino tu, izgleda kao da u grčkoj drami ima nekih nejasnoća.

Jer to sa grčkim otporom sve je jasno. On je klasično - demokratski. Narod, na kome je, po još uvek korištenim knjiškim definicijama, „suverenitet", pobuno se protiv „nemoguće misije", koju mu nude evropski manipulatori i domaći pomoćnici - jer to ugrožava opstanak „suverena". Narod trpi, dok iotkud stiže neka mrva ili iotkud izbija tračak nade, ali postoji trenutak kad manipulacija više nema nikavog učinka. Nema jer se i ona pretvorila u nasilje bez rukavica i anestezije.

„Postoji jedan kapitalistički princip na koji niko ne želi obratiti pažnju, a koji glasi: ako ja posudim novac od tebe, time sam preuzeo odgovornost na sebe da ti taj novac i vratim, dok ti preuzimaš rizik na sebe da ti taj novac možda neću vratiti. To je kapitalistički princip. Ali niko se gotovo i ne osvrće na to."

Tako je govorio Noam Čomski još pre decenije dok se taj princip nije primenjivao na zemlje „trećeg sveta". Sumanuti profiti finansijskih institucija tada nikom na Zapadu nisu izgledali čudni i niko nije ni pomišljao da će ta neman bez ikakvih principa i pravila ponašanja sići i do njih.

Čomski je opisao mehanizam delovanja na tada aktuelnom primeru Indonezije. Kako je nastao dug koji je razorio zemlju i Indonežane pretvorio u prosjake? „Ispostavlja se da je taj novac posudilo nekih dvesta ili trista ljudi, koji su bili deo vojne dikatature koju smo mi podržavali zajedno s svojim kompanjonima. Novac su im posuđivale međunarodne banke. Veći deo tog iznosa je sada podruštvljen, kroz MMF, što znači da su poreski obveznici sa Severa, koji su osnovali MMF, odgovorni za sve."

A šta se desilo sa tim ogromnim novcem? „Ljudi koji su ga posudili obogatili su se. Došlo je do odliva kapitala i nešto malo razvoja. Međutim, ljudi koji su posudili taj novac ne smatraju se odgovornim za to. Narod Indonezije je taj koji to sve treba da otplati, a to znači da moraju dalje da žive u skladu s jako nepovoljnim programima, u užasnom siromaštvu i patnji, i što je još gore, da moraju vratiti dug koji oni sami uopšte nisu napravili."

Da, još jedno pitanje: šta je s onima koji su posudili novac? „Oni su zaštićeni od rizika. To je upravo najznačajnija funkcija MMF da ljudima koji posuđuju i ulažu novac u riskantne kredite osiguraju uslove posuđivanja i ulaganja za koje neće biti vezan nikakav rizik. Dobici su ogromni, pošto je i rizik veliki, ali stvar je u tome da oni taj rizik ne moraju pruzeti na sebe jer je on podruštvljen."

Na kraju, da je to nepravedno nema sumnje. I to Amerikanci savršeno znaju: „Postoji princip u međunarodnom pravu koji su, pre stotinak godina, usvojile SAD kada su ‘oslobodile', tojest osvojile Kubu, kako bi je sprečile da se oslobodi Španije 1898. godine. Kad su SAD zauzele Kubu, njen dug prema Španiji je otpisan, i to po prilično razumnim osnovama: dug je proglašen neosnovanim, budući da je bio nametnut stanovništvu Kube, a da ono za to nije dalo svoj pristanak. Taj princip je kasnije priznat u međunardonom pravu, opet na inicijativu SAD, kao princip ‘omraženog duga'". Zato su nekad Amerikanci bili gledani kao neko ko svetu donosi pravila slobode. Danas više nema principa, nema prava, i živimo u vreme globalne epidemije „omraženih dugova".

Neutoljiva glad za profitom i žudnja za nekontrolisanim pravom za upravljanjem ljudima neoliberalnog kapitalističkog poretka potkopala je sve vrednosti i sopstvenog društva a sve principe pretopila u licemerje i lagarije. Grčka pobuna je samo trenutno najeklatantniji primerak stanja.

Demos grčki i sadašnja izabrana, a i ugrađena, elita razdvojeni su klancem iznad kojeg je, čini se, više i nemoguće podići most. Oni izabrani, koji pripadaju grupi 300 o kojoj govori Čomski, svoju moć i svoje bogatstvo pre će založiti za podršku istih takvih elita koje sede u sve daljem Brislu, nego što bi je u teškim vremenima (po)delili sa svojim ubogim narodom. Oni žive sa principom koji su sami svojom propagandom podigli na nivo božanskog principa: privatna svojina je svetinja. A ‘opljačkana' (po propisanim pravilima) svojina, sad njihova, svetinja je najsvetija. I izvesno je, bez nasilja, neće moći da deo ‘svetinje' podele sa onima s čijih leđa su ‘svetinju' stvorili. Čak, čini se, ni po cenu sopstvene propasti.

Danas već i sama Unija služi da bi veliki spasli svoj ulog. Kad ste Grk, Irac, Portugalac, sad već i Španac, sutra Italijan, postane vam sasvim belodano da ta ‘velika pomoć' Brisla, MMF, Svetske banke ne gleda muku Grka, Iraca, Portugalaca, sad već i Španaca, sutra Italijana nego spašava bankarski sistem i najkrvoločnije banke koje su u jednom sumanitom vremenu koje su same kreirale nekontrolisano brale profite i ne sumnjajući da su one Uniji važnije od Grka, tj. građana Unije. To je, valjda, usud velikih ideja. Da na kraju budu upotrebljene za najbanalnije i najnemoralnije ciljeve samoživih pojedinaca.Tako će nekako izgledati priča kada se na ruševinama ‘nemačke Unije' ili ‘američkog evropskog čeda', ko zna kako će se to tada nazivati. Grci imaju šansu da oni budi prvi ‘heroji spašavanja demokratije'. Iz nužde, naravno. Ali, i to je valjda istorijska zakonitost.


Fond Slobodan Jovanović




( 35 ocena )

Dodaj novi komentar

Opciono: Prijavite se ispod.

Pokazano 7 komentara

  • Odličan tekst, nažalost teško da će dopreti do šire publike koje su korporativni ( ili u našem slučaju kvislinški mediji ) poprilično dobro obradili sa pričama o 13, 14 i 28 plati kod Grka, o dodatku za pranje ruku od 400 eura, o Grcima poznatim neradnicima itd itd.
    Pa evo na ovom istom sajtu se samo pre nekoliko dana pojavilo nekakvo pisanije uglednog člana fantomske NVO ( Centar za novu politiku ) gde je taj nesretnik objašnjavao kako mi u Srbiji baš na primeru Grčke treba da naučimo kako je samo jedna Die beste Nemačka i kako bi se makar neki red znao samo kad bi oni i ovde uzeli stvar u svoje ruke.
    Grci će ukoliko sada popuste rasprodati celu zemlju i sve njene resurse i još se izvinjavati onima koji su ih doveli do toga da im država ode na doboš.
    Seća li se neko pripovetke Milovana Glišića Glava Šećera o seljaku Radanu, zelenašu Uzloviću i kapetanu Saramaševiću, eto vam te iste priče i danas sa Grcima, MMF-om, bankama i EU, sve je uvek bilo isto kao i danas i uvek će biti isto samo se glumci i vremena menjaju
  • EU(genika) je gotova!
  • Ko se Grcima zgadi,taj ih više ne može kupiti.
  • Maneken Pis 2 дана ago
    Brisela a ne "Brisla"...
  • Уз текст обавезно погледајте и видео

    http://www.youtube.com/watch?v...

    који појашњава још неке детаље око "грчког дуга" и фаме која се око њеха ствара већ деценијама.

    Attached files

  • Bruto Drustveni Proizvod (BDP) Italije za 2009. godinu je bio $2.1 biliona, a Vi ste ga povecali za 1000 puta.
Povratni URL
BLOG COMMENTS POWERED BY DISQUS
Poslednje ažurirano ( petak, 22 jul 2011 19:29 )

Нема коментара:

Постави коментар