Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

недеља, 24. јул 2011.

ZORAN ČVOROVIĆ: SRPSKO NACIONALNO PITANJE IZMEĐU SANSTEFANSKOG I BERLINSKOG PUTA

ZORAN ČVOROVIĆ: SRPSKO NACIONALNO PITANJE IZMEĐU SANSTEFANSKOG I BERLINSKOG PUTA


ZORAN ČVOROVIĆ: SRPSKO NACIONALNO PITANJE IZMEĐU SANSTEFANSKOG I BERLINSKOG PUTA

cvorovic13071articleDanašnja stvarnost isuviše podseća na prošlost s kraja 19. veka. Da li će je Srbi i Rusi do kraja na isti način ponovo proživeti?



SANSTEFANSKI MIR I BERLINSKI KOGRES U ISTORIJSKOJ SVESTI SRBA Trinaestog jula navršavaju se 133 godina od završetka Berlinskog kongresa, na kome je Velika istočna kriza, otvorena srpsko-turskim i rusko-turskim ratovima, vođenim od 1876. do 1878, dobila od velikih sila svoje međunarodnopravno rešenje. U srpskoj istorijskoj svesti pominjanje Berlinskog kongresa izaziva trojaku asocijaciju. S njim se najpre neizostavno povezuje međunarodno priznanje nezavisnosti Srbije i Crne Gore, koje je zbog ranije stečenih atributa suverenosti, posebno u odnosu na Srbiju, bilo samo zvanično odobrenje srpskim kneževinama da mogu da pristupe klubu evropskih država. Uz formalnopravno proklamovanje nezavisnosti, Berlinski mirovni ugovor je srpskim kneževinama doneo i teritorijalno proširenje. Srbiji su pridruženi Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug, ukupno 11.100 km², dok je Crna Gora dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin, a na primorju Bar, kome je kasnije, usled albanskog otpora u Plavu i Gusinju, kao teritorijalna kompenzacija pridružen i Ulcinj, ukupno oko 3.900 km². 1) I najzad, Berlinski kongres se redovno povezuje sa poništavanjem Sanstefanskog mirovnog ugovora od 3. marta 1878. godine, koji je, rečju klasika srpske istorijske nauke V. Ćorovića, „bio veliko razočarenje za Srbe" jer je „ruska diplomatija stvarala na njemu Veliku Bugarsku na čistu štetu srpskih interesa". 2)

Iako su odluke Berlinskog kongresa imale dalekosežan uticaj na srpsku nacionalnu politiku u 19. i 20. veku, izostala je ozbiljna ocena njihovih stvarnih dometa, jer je predstava o Berlinskom mirovnom ugovoru građena u senci navedenog stereotipa o Sanastefanskom ugovoru. Rezultati Berlinskog kongresa prikazivani su kao bezuslovno pozitivni, ali ne zbog toga što je nasuprot Berlinskog ugovora stajao poništeni Sanstefanski, već zato što je protivteža njegovim dobicima bio vrednosni sud o „o velikoj ruskoj nepravdi prema Srbima" učinjenoj u San Stefanu. Ovakav istoriografski stereotip o Sanstefanskom ugovoru postao je omiljeno opšte mesto svih prozapadnih politika u Srba, a time je dobrim delom odredio i put koji je srpska nacionalna politika prošla od 1878. do danas.

Sto trideset tri godine posle Berlinskog kongresa i prvog srpskog ulaska u klub evropskih država, članstvo u novom preuređenom evropskom klubu, stvorenom na ruševinama poredaka nastalih posle Prvog i Drugog svetskog rata, ponovo se u srpskoj politici vrednuje sa nestrpljivošću i bezalternatvnošću jednog kralja Milana: „Srbiji ne ostaje ništa drugo nego postati modernom evropskom državom ili izgubiti svaki raison d' etre (razlog postojanja) svog samostalnog opstanka". 3) I dok je strasna evroeuforija kralja Milana isključivo bila opredeljena obećanjima bečke diplomatije, današnje generacije Srba za proveru obećanja briselske diplomatije imaju siguran aršin 133-godišnjeg iskustva vođenja srpske politike pod evropskim tutorstvom. Zato virtulenom briselskom bilansu budućih srpskih prihoda i rashoda, treba suprostaviti realni bilans prihoda i rashoda koje je srpskom narodu donelo berlinsko članstvo u evropskom društvu od 1878, ali i bilans srpskih prihoda i rashoda koji su bili predviđeni sanstefanskim ugovornim klauzulama kao i razloge njihove ondašnje neodrživosti.

SANSTEFANSKI I BERLINSKI BILANSI SRPSKIH GUBITAKA I DOBITAKA Za Srbe se decenijama unazad celokupni Sanstefanski ugovor iscrpljivao u brojci od 163.000 km², koliko je iznosila teritorija novoosnovane Velike Bugarske, koja je obuhvatala najveći deo današnje Makedonije, uz dodatak Pirota i Vranja. Pred utiskom da je, uz rusko žrtvovanje klasičnih teritorija srednjevekovne srpske države, na granicama Srbije stvoren jedan potpuno novi i respektabilni faktor balkanske politika, u potpunosti su iz srpske istorijske svesti nestale sve druge odredbe ovog Ugovora.

Sanstefanski mirovni ugovor doneo je, kao i docniji Berlinski ugovor, međunarodno priznanje nezavisnosti Srbije i Crne Gore. I, dok je berlinsko priznanje nezavisnosti bilo, rečju M. Pavlovića, „pod prismotrom velikih sila" jer je „Srbija bila ograničena u vršenju nekih atributa suverenosti", 4) sanstefansko priznanje je bilo lišeno ovakvih ponižavajućih klauzula. Evropske države su suverenost Srbije najdrstičnije ograničile održavanjem tzv. režima kapitulacija, prema kome su stranci bili izuzeti iz nadležnosti srpskih sudova, i to kako u građanskim tako i u krivičnim stvarima. Ni poznati germanofil profesor prava Ž. Perić nije moga da prećuti ovakvu nepravdu evropskog kluba velikih, ističući da su se „stranci u Srbiji, mnogo pre Berlinskog kongresa, što se tiče pravosuđa, nalazili u isto tako povoljnom položaju kao u ma kojoj evropskoj državi. Kad dakle, i pre no što je postala nezavisnom, Srbija nije zasluživala da se s njom postupa kao sa muslimanskim državama u odnosu na položaj stranaca, onda je utoliko pre nju trebalo poštedeti režima kapitulacija u trenutku kada je proglašena slobodnom i suverenom". 5) Nezavisnost Srbije našla se pod prismotrom Berlinskog kongresa i u pogledu slobode veroispovesti. Naime, posebnom ugovornom odredbom, koja se odnosila samo na Srbiju, zabranjivao se svaki vid verske diskriminacije, a povod je bio zakon kojim se zabranjivalo naseljavanje Jevreja u unutrašnjost Srbije. Reč je o još jednom licemerju evropske diplomatije jer je inicijator odredbe bila „Izraelska alijansa" a podržan je, između ostalog, i od Austro-Ugarske, u kojoj su Jevreji plaćali „Tolerancijske takse", zapravo porez kojim su kupovali toleranciju od tradicionalno antisemitskih Germana. 6)

U pogledu veličine teritorijalnog dobitka Sanstefanski ugovor je zaista za Srbiju bio nepovoljniji od Berlinskog ugovora jer je teritorijalno proširenje obezbeđeno od Rusije za četvrtinu bilo manje od onog koje je Srbija dobila od velikih sila na Berlinskom kongresu. Međutim, posmatrana iz perspektive 133-godišnjeg nacionalnog istorijskog iskustva, teritorija sanstefanske Srbije predstavljala je neuporedivo bolje geopolitičko polazište za buduće državnopravno objedinjenje srpskog nacionalnog prostora, od teritorije koja je Srbiji dodeljena na Berlinskom kongresu. Naime, gubitak Pirota i Vranja kompezovan je proširenjima na zapadu jer je po odredbama Sanstefanskog ugovora Srbiji trebalo da bude pripojeno celukupno područje između Laba i Sitnice, čime bi se u Vučitrnu obezbedio izlaz na prugu Mitrovica-Solun; uz to trebali su da budu priključeni i najveći delovi tadašnje Mitrovačke i Novopazarske kaze, uključujući ceo Ibarski Kolašin. Tako bi Srbija, da nije došlo do poništenja Sanstefanskog ugovora, već 1878. godine bila na samim obodima Prištine, sa granicom na Sitnici i Ibru do Ribarića. Oslobađanjem delova Kosovskog vilajeta, nepovratno bi bile narušene istočne granice ove turske administrativne jedinice, koje su 32 godine posle konačnog oslobađanja Kosova od Turaka, ponovo oživele u Brozovom ustavnopravno sakaćenju Srbije kao administrativne granice autonomne oblasti Kosova i Metohije. Uz to, Sanstefanskim pripajanjem najvećih delova Novopazarske kaze, doduše bez samog grada Novog Pazara, bila bi trajno urušena teritorijalna celovitost turske administrativne jedinice - Novopazarskog sandžaka, koja i danas kao avet izranja u svim antisrpskim planovima prekrajanja Balkana. 7)

I, dok u pogledu Srbije prednosti Sanstefanskog u odnosu na Berlinski ugovor nisu odmah uočljive, u pogledu Crne Gore i Bosne i Hercegovine su više nego očigledne. Teritorija koja je Crnoj Gori bila pripojena po odredbama Sanstefanskog ugovora bila je dvostruko veća od berlinskog proširenja. Ipak Sanstefanski mir je za srpski narod bio najpovoljniji kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, čije je oslobođenje bilo u žiži svih srpskih nacionalnih planova i pregnuća, pa i srpsko-turskih ratova 1876-1878. Rusi su u San Stefanu za ove dve srpske pokrajine obezbedili autonomiju u okviru Otomanskog Carstva, dok je na Berlinskom kongresu glasovima predstavnika velikih sila, a na inicijativu britanskog lorda Solsberija i nemačkog kancelara Bizmarka, doneta, kako je još tada ocenjeno, „fatalna odluka" o austrougarskoj okupaciji BiH. Uz to, Austro-Ugarskoj je omogućeno da u Novopazarskom sandžaku, koji je u celini ostao pod turskom vlašću, drži svoje vojne garnizone. 8)

SRPSKE OSLOBODILAČKE TEŽNJE IZMEĐU SANSTEFANSKOG I BERLINSKOG PUTOKAZA Predviđenim sanstefanskim proširenjima Rusija je odredila magistralni pravac budućih oslobodilačkih pokreta Srbije i Crne Gore. Usmeravala ih je ka Kosovu a naročito ka zapadnim srpskim pokrajinama, gde su se i nalazile van matičnih kneževina najbrojnije kompaktne mase srpskog naroda - u Bosni i Hercegovini i bivšoj Vojnoj Granici, koje su u patrijarhalnim uslovima očuvale uzornu nacionalnu svest. U ovakvom sanstefanskom teritorijanom uređenju Balkana mogu se uočiti dva strateška interesa ondašnje ruske balkanske politike. Najpre, sprečavanje da se pravoslavni Sloveni putem „katoličkog panslavizma", po rečima tada uticajnog I. S. Aksakova, „pretvore u materijal evropske germansko-romanske kulture". 9) Sledstveno, Rusi su usmeravali Srbe da oslobode svoje, ali i svepravoslavno zapadnobalkansko teritorijalno nasleđe. Drugi interes Rusije je bio da preko teritorijalno značajno uvećane Bugarske i Crne Gore, kao prijateljskih pravoslavnih slovenskih država, osigura izlaz na južna mora. 10)

S druge strane, evropske države koje su vodile glavnu reč na Berlinskom kogresu - Nemačka, Velika Britanija i Austro-Ugarska - zaustavljaju nacionalno-oslobodilačke težnje Srbije i Crne Gore na prilazima BiH, Novopazarskog sandžaka, Kosova i Metohije i Stare Srbije (severni deo današnje BJRM). Tako evropske sile guraju Srbiju da na rubnim istočnim nacionalnim posedima kroz sukob sa pravoslavnim Bugarima obezbedi vitalno teritorijalno proširenje. Očuvani turski suverenitet i austrougarski vojni garnizoni u Novopazarskom sandžaku sprečavali su teritorijalni dodir Srbije i Crne Gore. Ovo će kasnije i potvrditi jedan austrougarski ministar spoljnih poslova: „Mi ni u kom slučaju ne možemo trpeti sjedinjenje Kraljevine Srbije i Kneževine Crne Gore; mi bi ga sprečili čak i po cenu rata". 11) Austro-Ugarska okupacija BiH je sprovedena pod evropskim mandatom kao „jedna mera evropske policije" (francuski punomoćnik na Kongresu) da se, rečju lorda Bikonsfilda, „održi i obezbedi mir, da se uvede red i blagostanje i najzad ojača sama Porta". Nekrofilska turkofilija engleskog lorda bila je samo maska iza koje se krio pravi cilj okupacije BiH, koji je priznao drugi Britanac, lord Solzberi: „U slučaju ako bi znatan deo tih provincija pao u ruke jednoj od susednih kneževina (Srbiji ili Crnoj Gori), onda bi se obrazovao jedan lanac od slovenskih država, koji bi se pružao preko Balkanskog poluostrva i čija bi vojnička snaga pretila stanovništvu drugih plemena koja zauzimaju južne krajeve poluostrva". 12)

SAVREMENICI I ISTORIČARI O SANSTEFANSKOM I BERLINSKOM UGOVORU Sudbina poništenog Sanstefanskog ugovora, posle ruskog diplomatskog poraza u Berlinu, najbolje potvrđuje tezu da pobednici najčešće pišu istoriju. Redovnom i politički instrumentalizovanom zloupotrebom stereotipa o antisrpskom karakteru Sanstefanskog ugovora potpuno su potisnte sve objektivne ocene ovog istorijskog dokumenta.

Među njima posebno je interesantno svedočenje koje je o Sanstefanskom ugovoru dao glavni srpski pregovarač u Berlinu Jovan Ristić: „I Srbija, kao Kneževina, mogla je posle Sv. Stefanskih odluka, zaista biti zadovoljna ishodom svoga pitanja na Berlinskom Kongresu. Ali sa gledišta opšte Srpskoga, mora se žaliti za ugovorom Sv. Stefanskim, zbog rešenja, koje je u Berlinu dano pitanju o sudbini Bosne i Hercegovine". 13)

Mišljenje o Sanstefanskom ugovoru ostavio je u svom dnevniku i prvi srpski pravni istoričar i sudija Kasacionog suda Nikola Krstić. Uoči zaključenja mira u San Stefanu, 20. februara, Krstić piše: „Ako Bosna i Hercegovina ne postanu austrijske provincije, no ostanu i dalje pod turskim sizerenstvom, onda, po mom mišljenju, možemo biti potpuno zadovoljni s rezultatom ovogodišnjeg rata. U tom slučaju ostaju nam sačuvani izgledi da će skorim i te zemlje doći pod nezavisnu srpsku upravu, bilo da se pridadu Crnoj Gori, bilo da se spoje sa Srbijom. Samo kad bi se Austrija u tim zemljama ugnjezdila, stajala bi naša narodna stvar loše u tome, što bi se u tome nalazila velika smetnja za Srbiju da se samostalno razvija". Pod 22. februarom 1878. Krstić o Sanstefanskom miru beleži i sledeće: „Po mome nahođenju, dobitci su ovi toliki da, mada se poslednjim ratom ne ispuniše naše želje, opet zato s rezultatom ratovanja možemo biti zadovoljni". Nikola Krstić već 13. jula 1878. daje ocenu Berlinskog ugovora: „Ako se gleda na neposredni rezultat, onda prema tome što Srbija postaje nezavisna i što se uvećava, moglo bi se reći da je Srbija na kongresu još najbolje prošla. Ali, kada se postavi pitanje da li je uopšte srpska stvar unapređena, odgovor će biti pre negativan, no pozitivan. Osim vanrednih velikih događaja, mora se uzeti da je Bosna i Hercegovina, srce našeg naroda, za srpstvo izgubljena. Ispod Austrije teže će se osloboditi, no što bi se oslobodile ispod Turske. Austrija dobija okupacijom Bosne i Hercegovine dominirajući položaj prema Srbiji i Crnoj Gori i ove dve državice biće više nominalno slobodne i nezavisne, no u samoj stvari, jer će upliv Austrije na njih biti neodoljiv". 14)

Među gledištima savremenika posebno je zanimljiv stav koji je o budućoj reviziji Sanstefanskog ugovora dao otvoreni protivnik ruskog prisustva u Srbiji naprednjak Milan Piroćanac: „Ali, naravno, Austrija i Engleska ne misle da Srbiji izrade više no što je Rusija učinila, no prosto da je odluče od ruske politike". 15)

Autor monografije o istoriji Habzburške monografije A. Tejlor, pišući o Sanstefanskom miru ocenjuje da su Rusi u pobedničkoj opijenosti nametnuli Turskoj panslavistički mir". On dalje dodaje da je „Berlinski sporazum još jednoj generaciji u Turskoj, pa i u Austrougarskoj, dao vremena da opstane". 16)

Vladimir Ćorović, i pored negativnog suda o Sanstefanskom miru, podvlači da je „Berlinski Kongres vođen sav u antislovenskom duhu. Ruski dobici ispali su nesrazmerno mali prema žrtvama, a Srbima je zadat krvav udarac dvostruko. Ne samo da su Bosna i Hercegovina, radi kojih su oni ušli u rat, dopale Austro-Ugarskoj, koja je tako postala balkanska sila, nego joj je pridodat još i Novopazarski Sandžak do iza Mitrovice". 17)

PLODOVI SRPSKOG BERLINSKOG (EVROPSKOG) PUTA Uravnotežena spoljna politika koju je u toku Berlinskog kongresa i neposredno posle njega vodio Jovan Ristić nije mogla da ima dug vek. Podrška koju je Srbiji na Kongresu pružila Austro-Ugarska da bi dobila Pirot i Vranje došla je brzo i višestruko na naplatu. Srbija sa novom naprednjačkom vladom, koja je pod plaštom evropeizacije Srbije vodila otvorenu austrofilsku politiku, zaključuje sa Austro-Ugarskom najpre Trgovinski ugovor, a potom i tzv. Tajnu konvenciju.

Trgovinskim ugovorom je bez reciprociteta Srbija dala Austro-Ugarskoj položaj najpovlašćenije nacije, a strukturom carinskih tarifa omogućila je severnom susedu da dugoročno spreči „naše industrialisanje i u najskromnijem vidu". Ovim nas je, kako primećuje S. Jovanović „Austrija puštala da se razvijamo samo kao agrarna zemlja", i to sa izvozom pooljoprivrednih roba koji je u potpunosti bio usmeren ka njenom tržištu.18)

Posle trgovinskog vezivanja, kralj Milan i naprednjaci su Srbiju i politički vezali za crno-žutu monarhiju Konvencijom koja će preko dvadeset godina ostati nepoznata srpskoj javnosti. Članom 2. ove Konvencije Srbija se odrekla ne samo samostalne spoljne politike već i svake nacionalne svesrpske politike: „Srbija neće trpeti političke, verske ili druge mutnje koje bi, polazeći sa njenog zemljišta, išle protiv Austro-Ugarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Hercegovinu, i Novo-Pazarski sandžak". Među Srbima jedini dobitnik Tajne konvencije bio je kralj Milan jer se Austro-Ugarska obavezala da štiti presto svog klijenta.19)

Kako izgleda srpska spoljna politika pod patronatom evropskih velikih sila pokazao je 1885. godine tragični rat koji je kralj Milan poveo protiv Bugarske. Podstaknut austrougarskim obećanjima, Milan je otpočeo rat s ciljem da sprečavanjem bugarskog ujedinjenja spašava ravnotežu evropskog poretka. U slučaju ratnog uspeha trebalo je da sa dva do tri bugarska sreza nadoknadi od Austrije otetu Bosnu, Hercegovinu, Rašku i Kosovo. Evropska vojna misija, u milanovsko-naprednjačkoj izvedbi, protiv pravoslavne Bugarske i njene zaštitnice Rusije zametnula je trajno seme razdora i podozrenja u srpsko-bugarskim odnosima, čime je uspešno ostvarena zamisao glavnog režisera, ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske čuvenog Benjamina Kalaja. 20)

Odustajanje od vođenja samostalne nacionalne, svesrpske politike dovelo je i do jačanja srbijanskih partikularnih interesa, što je posledično proizvelo prve značajne nesporazume sa cetinjskim dvorom.

Srbijin suverenitet u vreme trajanja evropske naplate za članstvo u klubu velikih, nije bio ograničen samo spolja već se, kako ističe M. Pavlović, „nalazio i pod svojevrsnim unutrašnjim samoograničenjem, koje bi se moglo označiti kao kompleks države drugog reda, sa kompleksom evropske podobnosti". Naime, Srbija svoj državnopravni razvoj nije odmeravala prema svojim potrebama, mentalitetu i nasleđu, već prema imperativu potpune nekritičke evropeizacije. 21)

Prosvetna reforma koju je posle Berlinskog kongresa sproveo naprednjak Stojan Novaković, u skladu sa novom spoljnopolitičkom orjentacijom države, stvara generacije Srba u čijoj je svesti Rusija markirana kao suprotni pol evropskim liberalnim demoktatijama. Sledstveno, pravoslavno duhovno nasleđe postaje toliko daleko i nerazumljivo da Srbi svoju hagiografsku književnost uče uz pomoć komentara rimokatolikatolika Vatroslava Jagića. Promenu koju je Berlinski kongres doneo u duhovnom životu Srbije najbolje je primetio doktor sa Sorbone i diplomata u monaškom stadu Sv. vladike Nikolaja (Velimirovića) - Jakov Arsović: „Berlinski ugovor menja istoriju Evrope... Srpska inteligencija prestaje ići u Rusiju. Odlazi u Nemačku i Francusku, i otuda se vraća skeptički i epikurejski nastrojena. Srbija gubi pokroviteljstvo Rusije. U Srbiji nastaju politička i partijska trvenja i trovanja". 22)

Iščupani iz zajedničkog pravoslavnog korena, Srbi počinju da veruju u jezuitsku političku prelest pod sentimentalnim imenom jugoslovenstva. Optužbe ruskih slavjanofila od 1876. da srpski nacionalni pokret, umesto da vodi rat za oslobođenje Bosne i Stare Srbije, teži stvaranju južnoslovenske države, potvrđuju se jugoslovenstvom mnogih srpskih intelektualaca u periodu posle Berlinskog kongresa. 23)

RAZLOZI ZA RUSKI SANSTEFANSKI SPOLJNOPOLITIČKI NEUSPEH Pri zaključenju Sanstefanskog mirovnog ugovora Rusija je izašla iz međunarodnopravnih okvira predviđenih Pariskim ugovorom od 1856. i vratila se na poziciju jedinog pokrovitelja pravoslavnih balkanskih naroda, koju je imala po Kučuk-Kajnardžijskom ugovoru od 1774. godine. Da zaista napusti Prokrustovu postelju u koju su je evropske sile smestile posle Krimskog poraza, Rusiji nije bio dovoljan jedan ugovor sa Turskom, već i volja da se on realizuje. Činom zaključenja Sanstefanskog ugovora Rusija je slala poruku već pobeđenoj Turskoj, tek njegovim sprovođenjem u delo Rusija je trebalo da pošalje poruku na pravu adresu - evropskim državama koje su joj pariskim klauzulama vezale ruke u balkanskoj politici. Samo tako je Rusija mogla da se u punom kapacitetu vrati na Balkan.

Međutim, ruska politika je i pre i posle zaključivanja sporazuma išla potpuno suprotnim putem. Umesto jednostrane demonstracije snage, koja bi priličila velikoj sili koja se vraća na političku pozornicu, Rusija se upustila u sporazumevanje sa evropskim državama, pre svega Austro-Ugarskom, i time posredno potvrđivala režim podeljenog pokroviteljstva nad Balkanom, koji je bio ujemčen Pariskim ugovorom. Na kraju je jedan međunarodni ugovor, koji je u međuvremenu ostao bez podrške svog bezvoljnog tvorca, morao da bude poništen, a s njim da posle svih ratnih žrtava na Berlinskom kongresu budu poraženi ruski, srpski i bugarski interesi. Glavni ruski pregovarač u Berlinu knez Gorčakov zapisaće kasnije da „Berlinski traktat 1878. godine ja smatram najtamnijom stranicom mog života". 24) Slovenofil I. S. Aksakov je tada s pravom ocenio da je „Berlinskim kongresom petrovgradska birokratija odnela pobedu nad Rusijom". Rusi su, dodavao je on, „snažni na bojnom polju, gde se pitanja rešavaju junaštvom ruskog vojnika, to jest, naroda, a skoro uvek trpimo poraze na diplomatskom polju" jer ruska diplomatija „ne razume ruske interese i ruske nacionalne zadatke". 25)

POSLEDICE RUSKOG BERLINSKOG DIPLOMATSKOG PORAZA Događaji koji su usledili potvrdili su stav ruskih slavjanofila da će „trijumf austrijske krivde na Balkanskom polustrvu biti pre svega moralni poraz Rusije". 26) Rusija je, rečju V. Ćorovića, „bila potisnuta na celoj liniji, skoro bezobzirno". 27) Kontrolišući balkanske krunisane glave, Beč je u svoju interesnu zonu jednu za drugom uvukao Srbiju, Rumuniju i Bugarsku. Istovremeno, nove političke elite u tek oslobođenim pravoslavnim državama pokazale su se kao politički skorojevići i nezasiti koristoljubci, koji su bili spremni da zarad lične dobiti i statusa u evropskom klubu velikih, okrenu leđa ne samo vekovnoj pravoslavnoj pokroviteljki Rusiji već i sopstvenom narodu i zavetnoj ideji oslobođenja i ujedinjenja.

Stanje posle ruskog berlinskog diplomatskog poraza bilo je verna slika geopolitičke procene jednog kasnijeg ruskog carskog diplomate Sazonova: „Porobljavanjem naših prirodnih saveznika na Balkanu i razarajući uticaj koji nam je istorija tamo stvorila; to bi bilo isto što i osuda Rusije na bedno životarenje zavisno od arbitrarne volje centralnih sila". 28) Ipak, situacija u kojoj je Rusija, posle višedecenijskog prisustva na Balkanu, samo za nekoliko godina potpuno istisnuta, pre svega pokazala je tačnost u mnogo čemu proročkih zaključaka Konstantina Leontjeva: „Zato nije dobro da imamo u vidu samo proterivanje Turaka iz Evrope, samo emancipaciju Slovena... već nešto šire i po zamisli nezavisnije. To šire i nezamislivije ne treba da bude drugo do razvijanje svoje sopstvene izvorne slovensko-azijske civilizacije." „U suprotnom", dodaje on, „svi ostali Sloveni bi vrlo brzo postali gori od kontinentalnih Evropljana, i ništa više... Nisu ruski orlovi zato preletali Dunav i Balkan, da bi Srbi i Bugari, kasnije, na slobodi, izlegali piliće građanskog evropejstva". 29)

Stvarnost isuviše podseća na prošlost s kraja 19. veka, a da li će je Srbi i Rusi do kraja na isti način ponovo proživeti ili će krenuti putokazima mudrog grofa Leontjeva - videćemo.

_______________________

1) V. Ćorović, Istorija Srba, Niš, 2001, str. 654-655; M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u Novom veku (1492-1992), Beograd, str. 296-297.

2) V. Ćorović, Istorija Srba, str. 653.

3) M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije 1804-1914, Kragujevac, 2008, str.450-451.

4) M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 466-467.

5) M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije 1804-1914, str. 446-447.

6) Z. Čvorović, Sloboda veroispovesti u Kneževini i Kraljevini Srbiji, Slobode i prava čoveka i građanina, knj. IV, Kragujevac, 2004; M. Pavlović, Srpska pravna istorija, str. 467;M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u Novom veku (1492-1992), str. 255-256.

7) Ž. Živanović, Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knj.I, Beograd, 1923, str. 377; V. Stojančević, Odnosi između Srbije i Bugarske od Sanstefanskog do Berlinskog ugovora, Srpski narod u Staroj Srbiji u Velikoj istočnoj krizi, Beograd, 1998, str. 303-313; V. Stojančević, Srbija u 1877. i 1878. godini, str. 347-359; V. Stojančević, Odnosi između Srbije, Austro-Ugarske i Rusije od Sanstefanskog do Berlinskog ugovora, str. 317-331.

8) Ž. Živanović, Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knj.I, str. 370-372;M. Ekmečić,Srpsko pitanje u Istočnoj krizi 1875-1878, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, Beograd, 2002,str.193-212.

9) V. Vuletić, Ivan Aksakov:Srbi i istočno pitanje, Zbornik Matice Srpske, br. 67, Novi Sad, 2005.

10)M. Ekmečić, Rusija i Balkan 1914, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, str. 316.

11) V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, Beograd, 1990, str. 112.

12) G. Geršić, Položaj Bosne i Hercegovine i ostrva Kipra, Beograd, 1893, str. 21, 75.

13) Ž. Živanović, Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knj.I, str. 373.

14) N. Krstić, Dnevnik: javni život, knj. III, Beograd, 2007, str. 83-84, 91-92.

15) M. Piroćanac, Beleške, Beograd, 2004, str. 6.

16) A. DŽ. P. Tejlor, Habzburška monarhija, Beograd, 2001, str. 172-173.

17) V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, str. 105-106.

18) S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. II, str. 54-55.

19) S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. II, str. 59.

20) S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. II, str. 232-280; V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, str.114-118.

21)M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije 1804-1914, str. 460.

22) R. Svetković, S. Obradović, Jakov Arsović (život i delo), Kragujevac, Gornji Milanovac, 2010, str. 44-45.

23) M. Ekmečić,Srpsko pitanje u Istočnoj krizi 1875-1878, str. 204.

24) M. Ekmečić, Diplomatske pripreme rata Srbije protiv Turske 1877-1878, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, str. 277.

25) V. Vuletić, Ivan Aksakov:Srbi i istočno pitanje.

26) V. Vuletić, Ivan Aksakov:Srbi i istočno pitanje.

27) V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, str. 113.

28)M. Ekmečić, Rusija i Balkan 1914, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, str. 322.

29) K. Leontjev, Istok, Rusija i slovenstvo, Beograd, 1999, str. 22, 28.


Fond strateške kulture




( 29 ocena )

Dodaj novi komentar

Opciono: Prijavite se ispod.

Pokazano 27 komentara

  • Захваљујући
    овом изванредном тексту господина
    Чворовића, можемо слободно рећи да је
    Тадић изашао из шињела краља Милана. И
    не само он, но и сви садашњи српски
    еврофили, и они штрајкачке провинијенције.
    Инерција еврофилства и паралелне
    русофобије (још потхрањиване у време
    америчког агента Броза) тако је јака да
    могућ пад ДС с власти никако неће значити
    и њено успоравање. Процес позападњавања
    Србије увелико је захуктао и тешко се
    назире препрека која би га могла
    зауставити. Немали део његов је јачање
    екуменизма у СПЦ, који слаби духовну
    отпорност српства, а материјално упориште
    му је већ увелико остварено распродајом
    српских добара међународном капиталу
    и усвајањем и озакоњивањем немилосрдних,
    асоцијалних и нељудских капиталистичких,
    неолибералних и глобалистичких начела
    у привреди. Питање свих питања јесте:
    да ли смо на крају тог давно зацртаног
    пута, или се можемо надати обрту који
    ће нас спасити судбине Лужичких Срба и
    других практично несталих Словена, или
    оних који су преживели променивши
    идентитет? Још једном – желим да се захвалим
    господину Чворовићу за овај користан труд.

  • Bio je to tezak period za srpski narod. Bez obzira na sve Bugari nisu imali moralno pravo na delove Srbije, jer je Srbija najvise ucestvovala u rusenju turske drzave na prostoru Balkana. Srbi su digli Prvi srpski ustanak kada su na kocku stavili svoj bioloski opstanak. Obrenovici su kasnije shvatili da moraju da vode prevrtljivu igru jer Srbi u tom periodu nisu imali apsolutnog saveznika u Evropi, Rusima je bila vaznija stvaranje velike bugarske drzave zbog njenog oslonca na Crno More. Zato nemojte da pricate i izmisljate opravdanja za tako licemeran potez Rusije, jer je Sanstefanski mirovni ugovor jedan od najsramnijih politickih poteza u istoriji. Srbi kao narod su izgubili trecinu ukupne populacije tokom i posle Prvog srpskog ustanka. Tesku situaciju Srbi su trpeli u sredinom tog veka prvo u Austriji, a kasnije u Austro-Ugarskoj. Tokom revolucije 1848/49 velike borbe su Srbi vodili protiv Madzara, pogotovo u Vojvodini. Pored svega toga Srbi su vodili Srpsko-turske ratove, sto je bio veoma iscrpljujuce za Srbe na teritoriji Bosne i Srbiju. Pored svega toga Rusi su na stetu Srbije i Srba promovisali Veliku Bugarsku, oni su promovisali Bugare koji nisu bili u stanju dva gradica samostalno da oslobode u tom periodu, dok su Srbi vec uveliko vodili drzavotvorne ratove tokom tog veka. Zato zapamtite jedno, nema opravdanja za Sanstefansku konferenciju, to je bio politicki potez koji je ostao upamcen kao jedana velika sramota i licemerje. Kada je postalo jasno da ce Sanstefanska Bugarska biti uspostavljena, tada je Kralj Milan doveo visokog ruskog zvanicnika u Nis. Oni su stali ispred Cele kule, i Kralj Milan je rekao tom ruskom funkcioneru: " Vidis ovu kulu napravljenu od glava srpskih junaka, kada vi napravite istu ovakvu kulu i moju glavu stavite na vrh kule, e tada ce Nis biti bugarski".
    Zato svi mi moramo da znamo jednu stvar, bez obzira na Sanstefanski mir i posle Berlinski kongres, Srbija bez velikog iscrpljujuceg rata ne bi predala Nis Bugarskoj. To je razlog zasto se na Berlinskom kongresu Srbija izborila za Nis i jug Srbije. Zapadne drzave nisu volele Srbe i Srbiju,i njima je odgovarala sto manja Srbija, ali niko nije hteo da rizikuje novi rat.
    Licno ne simpatisem dinastiju Obrenovic, jer oni su bili evropejci 19.veka, i uopsteno gledano njihova politika nije dala neke velike rezultate.
    Ali jednu stvar jako cenim kod Milana Obrenovica , a to je upravo ta recenica: " Vidis ovu kulu napravljenu od glava srpskih junaka, kada vi napravite
    istu ovakvu kulu i moju glavu stavite na vrh kule, e tada ce Nis biti
    bugarski".
  • Господине, нити сам учествовао у закључењу Санстефанског уговора, нити сам га оправдао било где у своме коментару. Чини ми се да то није радио ни аутор текста. Но, слажем се, начелно, са њим да је тај уговор, ма колико непоштен према Србима, по непосредним и посредним последицама био мање шкодљим по њих него одлуке Берлинског конгреса. И то је, наравно, за дискусију. Оно што сам устврдио јесте да је с краљем Миланом започела инерција српског "европејисања", која се пренела и на Карађорђевиће и на Србију у Брозово доба, и још (изгледа незауставно) траје. Да ли је краљ Милан изрекао ту велику реченицу, као и да ли је упао у прокот - неважно је за ту тврдњу.
  • Занима ме извор ове 'приче' о краљу Милану и руском званичнику ?!

    По Санстефану, Ниш је требало да припадне Србији а не Бугарској.
  • Пошто су ми два претходна коментара ионако преопширна, неколико мисли о краљу Милану Обреновићу изнећу као одговор Вама, иако тиме одговарам и на ауторово мишљење о том владару.
    Одмах ћу рећи: Милан Обреновић се, у целини узев, показао заиста као слаб, плаховит и страшљив владар. Али не треба му приписивати кривицу и тамо где је објективно нема.
    Владарске брачне везе говоре понешто и о њиховим политичким тежњама. Кнез Милан је оженио племкињу руско-румунског порекла, и то 1875. године, уочи самог руско-турског рата. Тиме је млади српски кнез дао знак на чије савезништво првенствено рачуна када је у питању остваривање српских националних интереса и ослобађања још увек поробљених српских територија, показао је да он у својој спољној политици уопште није имао намеру да се ослања беспоговорно на западњачке силе, понајмање на Аустроугарску, према којој је у народу владало велико нерасположење.
    Та његова очекивања убрзо су изневерена несмотреношћу руске стране, о чему сам понешто ниже већ рекао. Једна од последица кнежевог разочарања у Русе је свађа и међусобно удаљавање кнежевског (касније и краљевског) пара.
    Милан се јесте бојао за своју личну и судбину династије Обреновић. Време је показало да ти његови страхови нису били неоправдани. Отуда његов пад у аустријски загрљај, довођење Србије у полувазални положај, по Србију штетан рат са Бугарском и последице које су из свега тога произилазиле.
    Међутим, рећи да је Борис Тадић "изашао из шињела краља Милана" је чиста бесмислица. То се најбоље види према односу ове двојице према војсци.
    Борис Тадић је српску војску једноставно УПРОПАСТИО.
    Милан Обреновић је све чинио да српску војску што боље опреми, ојача и образује. Официрски кор, који је Србију касније прославио у Балканским и Првом светском ратовима је "изашао из шињела краља Милана", и то је заслуга коју му нико не може одрећи.
  • Узроци и мотиви су за дискусију. Но, остаје чињеница да је краљ Милан покретач инерције у оријентацији Србије према Западу, инерције која траје и дан данашњи и нема јој краја. У том смислу "шињел" није тако бесмислен како се Вама чини.
  • Гремлин 1 недеља ago
    Санстефански мировни споразум је највећи историјски промашај руске дипломатије на Балкану. Ако је сврха овог чланка оправдавање грешака које су Руси тада учинили, онда аутор брани неодбрањиво. Санстефанским споразумом руска држава се није показала неправедном само према Србији, него и према Румунији, која је такође у рату учествовала на руској страни (чињеница да је Румунија такође била против Санстефанског споразума у чланку није ни дотакнута).
    Последица тих (не тврди се: намерних) грешака руске дипломатије није само то што су Санстефанским споразумом Руси против себе окренули дојучерашње савезнике, него и анулирање сопствених ратних успеха и губљење сваког утицаја на балканска збивања за следећих готово 70 година.

    Потпуно је разумљива руска „победничка опијеност“, њихова тежња да преко Бугарске, чији народ и земљу је ослободило руско оружје, буду остварени и руски државни и геополитички интереси. Али то нипошто нису смели чинити науштрб интереса Срба, који су се до тада већ показали и доказали као највернији руски савезници на Балкану. Српски народ је осим тога, преко својих представника који су се животом везали за руску државу, приложио скромну лепту и у развој руске државности и културе.
    Нашим прецима слободу нико није донео на тацни. Једини су је на Балкану остварили сопственим радом, без ичије (па и руске) озбиљније помоћи. А шта су Бугари уложили у ослобођење своје земље?

    Русија је морала знати с колико чежње је Србија гледала ка југу, где се налазило језгро њене средњовековне државе и остаци старог српског сјаја и славе. Одлуку да се делови југоисточне Србије и вардарске Македоније просто укључе у састав новостворене бугарске државе кнез Милан Обреновић, руски зет, с пуним правом је доживео као шамар од својих ратних савезника.
    Бугари су, имајући у виду да за сопствено ослобођење нису имали готово никаквих заслуга, могли бити задовољени и да су та српска историјска подручја понуђена Србији. Русија би тиме за себе обезбедила захвалност највећег и најважнијег народа на Балкану, и западне државе би свој наум у Берлину исте године много теже спровеле. Зато што би Срби своју прадедовину, на коју им је у то доба много теже него данас било оспорити историјско право, жестоко бранили. Овако је учињено како је учињено, од готовог је направљена вересија, а бугарску „захвалност“ својим ослободиоцима неједном је показала потоња историја.
  • Закључци које аутор изводи „бранећи“ Санстефански уговор су више него спорни. Осврнућу се укратко само на неке од њих.
    Санстефанским споразумом Србија је, иако једна од ратних победница, уназађена и стављена у положај да бира између два зла. Управо о томе говори изјава Јована Ристића, коју аутор наводи. О томе, ако се мало пажљивије погледа, говоре и цитиране изјаве Аксакова и Николе Крстића.
    Тврдња да је „губитак Пирота и Врања“ надокнађен подручјем „између Лаба и Ситнице“ је потпуно промашена. Ако је (а јесте!) СРПСКА војска САМА ослободила и Пирот и Врање и подручје између Лаба и Ситнице, све тамо до Грачанице, а Санстефанским споразумом се ова два града просто ПОКЛАЊАЈУ Бугарима – о каквој онда „компензацији“ уопште може бити речи?! Зар то, напротив, није управо чињеница више у прилог тврдњи колико је тим уговором Србија понижена од свог савезника?
    У ондашњим околностима очигледно је било тешко учинити ишта у погледу Босне и Херцеговине. Међутим, Србија би поклањањем већ ослобођених територија на југу другој држави сама себи пресекла пут ка вардарској долини, што се за читаву њену будућност могло показати катастрофалним.

    И на крају, да се разумемо: делим у потпуности становиште аутора (изнето не само у овом његовом чланку) о потреби јачања свих могућих веза између Срба и Руса, између њихових држава. Али то мора бити чињено без узајамног празног ласкања, искрено, са свешћу о свим грешкама које смо у прошлости учинили једни према другима (наравно да и Срби у том погледу имају својих „греха“, но то сада није тема, прича о томе однела би превише простора).
    Да Русија понавља старе грешке своје дипломатије – показују нам догађања последњих 10-ак година. Нико Русију не може кривити што Србији није више помогла 90-тих, будући да се тада и сама налазила у стању потпуног расула. Но, са доласком Путина многе ствари су промењене на боље. Србија је у међувремену потпуно окупирана помоћу модерних западњачких јаничара. И шта Русија чини да подржи оне снаге у Србији које су јој склоне (а то је, како год се окрене, огромна већина народа) и узгред повећа сопствени утицај у овом делу света? Готово ништа!
  • Немојте заборавити да Санстефанском споразуму претходи и Кримски рат који је више од било ког другог догађаја одредио будућност балканских народа. Србија је тада могла да буде језичак на ваги историје и ко зна, можда би и Цариград био ослобођен. Ипак, Срби у овом случају нису били довољно смели и нису ваљано подржали руске војне напоре. Руска кампања је пропала, а Руси нам то никада нису заборавили.
    На крају, највећу цену смо опет платили ми сами и плаћамо је и данас.

    п.с. најважнији део текста односи се на бесповратни заокрет српске културне политике и раскид са сопственим коренима. То је теже од губитка било које територије и због тога нестајемо тако брзо. Па једини континуитет у Србији је континуитет "Ватрослава Јагића".
    (нпр. у нашим школама још увек проучавају Његоша игноришући чињеницу да је био православни епископ)
  • По мени, најбољу оцену Кримског рата дао је Достојевски. Он је написао да је сам Бог спасио Русију тиме што је формалну победу дао западњачкој коалицији и Турској. Да је исход био другачији, цела Европа би се ујединила против Русије и покренула нови рат за који Русија, због несређених унутрашњих прилика, није била спремна, те би се тешко и одбранила. Овако је добила у времену: сачекала слабљење неких држава (пораз Француске у рату с Пруском), потписала војни споразум са моћном, уједињеном Немачком, укинула крепосно право... тако да је свега 15-так година после Париског мировног уговора изашла ојачана, успевши да поништи све лоше последице које јој је тај рат донео.
    На малу Србију, у којој су се тада по градовима још налазили турски гарнизони (њих је отерао тек кнез Михаило), у таквом односу снага у Русији мислим да нико није озбиљно рачунао.

    Што се тиче погубности српске културне политике под утицајем Срба школованих на западу (тзв. „немачкара“) – потпуно се слажем с Вама. Но, тај „заокрет“ у културној политици започет је давно пре краља Милана, још писменом реформом Вука Караџића. Вукова реформа је засекла сувише дубоко, у живо месо српског језика. Док је код Руса речнички фонд црквенословенског језика, захваљујући Ломоносовљевом утицају, постао основ тзв. „високог стила“ у књижевном језику, као и језика философије, науке и технике, Срби су под Вуковим утицајем сасвим одбацили језик своје средњовековне књижевности.
    Резултат је да савремени српски књижевни језик практично нема „високи стил“ (коме је темеље поставио Његош), а језик философије, науке и технике је преплављен латинским, немачким итд. Туђицама, што га ниуколико није учинило ни лепшим, ни разумљивијим, ни погоднијим за учење. Напротив.
    Учињена штета би се још и могла поправити малом корекцијом вуковског писма и озбиљнијим заокретом у језичкој политици, али за тако нешто код наше елите, на жалост, још увек нема довољно ни воље, ни памети.
  • Vukova reforma nije nikakva reforma - narod je tako govorio, intelektualci pisali tim jezikom vekovima..pa ssvaka druga štamparija u Vemeciji štampala je na tom jeziku nekoliko vekova pre Vuka.. ..Vuk je samo odbacio pokondireni novokmponovani ruskoslovanski jezik..
    pobrkao si i jednu drugu stvar JAGIĆ JE VUKOV PROTIVNIKI OPONENT, tvorac koncepcije da su Srbi samo pravoslavci ia Hrvati drugi narod koji piše latinicom i katoličke je vere... čime smo otrgnuti od kontinuiteta, jer se za vreme turske okupacije DELA SRPSKOG NARODA kultura razvijala u okviru katoličkog korpusa našeg naroda KOJI POJMA NISU IMALI DA "NISU SRBI"
    i glavno ponovo podsećam NA IZDAJU NAKON RATA SVETE ALIJANSE PROTIV NAPOLEONA TO JE KLJUČNI DEO NAŠE ISTORIJE....otada se katolici okreću nemcima a pravoslavni traže pouzdanije saveznie u Francuskoj i SAD kasnije..
  • Ви очито нисте разумели оно што сам написао.
    Ватрослава Јагића нисам ни поменуо, нити је битан у овој причи. Он је преко пола века, читава два покољења млађи од Вука. Вук је умирао у време кад је Јагић тек почињао своју каријеру. Штета је дотад већ била учињена.
    Судећи по ових пар реченица које сте написали поводом Вукове реформе, која "није никаква реформа" - Ви дајете суд о ствари о којој имате више него површна знања, па би Вам пробитачније било да се по том питању не изјашњавате. Глупо је паметовати о потпуно страним стварима. Толико о бркању ствари.
    Што се Свете Алијансе тиче - не знам шта бих Вам рекао. Није ми баш јасно на шта управо циљате... Света Алијанса је од почетка била врло климава, и у суштини формална ствар. Ко је ту кога и како издао?
  • Вук је умирао у време кад је Јагић тек почињао своју каријеру. ... stvarno ko bi reko... iz toga verovatno po vama prioizilazi da je delio Vukov konceptВи дајете суд о ствари о којој имате више него површна знања, па би Вам пробитачније било да се по том питању не изјашњавате..uzeste mi rec c iz usta... u vezi reforme koje je kao bilo.. Vuk nije reformisao nego uveo kao knjizzevni narodni jezik..a taj visoki suvoparni je odbacio..Gde je tu reforma?
    Што се Свете Алијансе тиче - не знам шта бих Вам рекао. Није ми баш јасно на шта управо циљате..
    i? ssat ja da radim? jedno predavanje iz istorije? A to je kljucccni momemmnat nasse istorije ..
    савремени српски књижевни језик практично нема „високи стил“ (коме је темеље поставио Његош),
    kako nema ako ga je postavio Njegoss..ima crnogorski?
    Света Алијанса је од почетка била врло климава, и у суштини формална ствар. Ко је ту кога и како издао?..Rusija nas
  • "iz toga verovatno po vama prioizilazi da je delio Vukov koncept"

    Не, али му је тај концепт итекако био од помоћи у ономе за шта га окривљујете.

    "Vuk nije reformisao nego uveo kao knjizzevni narodni jezik..a taj visoki suvoparni je odbacio..Gde je tu reforma?"
    НИЈЕДАН књижевни језик на свету није истоветан са "народним" језиком. Овим својим реченицама само потврђујете да нисам погрешио кад сам написао како о датом проблему знате мало, те стога ноншалантно мешате појмове. Друго, кад сам поменуо реформу, ја сам говорио о ПИСМУ, а не о ЈЕЗИКУ. Језик заиста није реформисан, пре је осакаћен. Бадава је о том питању овим путем разговарати, кад је очито да о њему немате основна предзнања.

    "jedno predavanje iz istorije?"

    Не, него просто укажите КАДА и КАКО нас је то Русија издала. Света Алијанса је трајала од 1814-1830. Је ли Русија починила "издају" 1814, кад је Србија опет била поробљена? Или после Другог устанка, кад се Срби окрећу остваривању својих интереса кроз вишегодишње преговоре и нагађање с Турском? Или 1817, кад су убили свог Вожда? Или, или...? Како су издали? Изневеравањем неког међусобног споразума? Издајом у битци?...

    "kako nema ako ga je postavio Njegoss..ima crnogorski?""

    Нема га, зато што Његош није имао настављаче. Људи који су ишли његовим путем су изузеци у нашој књижевности - Кодер, Лаза Костић, Момчило Настасијевић... Али бојим се да Вам ни то не вреди објашњавати. Једноставно, код нас јако мало људи се тим питањем занима, и још мање њих га разуме. Нема ту ничег увредљивог, то је просто тако.
  • e sad shvatam Ivo Andricc, mesa, miloss, borisav....pissu vulgarnim jezikom ... u pravu ste Бадава је о том питању овим путем разговарати, кад је очито да о њему немате основна предзнања.
    Како су издали?

    pa prepustili su celiu oslobodjenu obali Austriji koaj u borbama na tim prostorima nit luk jela nit luk mirisala... kad vecc toliko nekriticcki obozzzavate Ruse proccitajte meomare admirala Senjavina direktnog uccesnika i svedoka .... mozzda vam i hrvatsko pitanje pstane malo jasnije mada sumnjama
  • "e sad shvatam Ivo Andricc, mesa, miloss, borisav....pissu vulgarnim jezikom ... "

    Поново мешате бабе и жабе. "Високи" стил се пре свега везује за ПОЕЗИЈУ. Прозно стваралаштво почело је да се развија тек пре два века, и у доба о коме говоримо још је било у повоју.

    "kad vecc toliko nekriticcki obozzzavate Ruse proccitajte meomare admirala Senjavina direktnog uccesnika i svedoka .... "

    Сењавин је своје успехе у Далмацији низао 1806-7 године, кад је Наполеон био на врхунцу моћи, и кад су Руси на другим фронтовима трпели озбиљне поразе. Какве то везе има са Светом Алијансом, образованом тек 1814?
    Толико о некритичности.
  • пегепет 1 недеља ago
    Феноменалан текст госп.Чворовића, који је, истини за вољу, и раније наговештавао горе изнете ставове. Иако нисам љубитељ паралелних историја и развијања теза занованих на "шта би било, да је било", овакве историјске анализе факата који су нам се догодили и каснијих тешких последица по нас, имају своје место у текућим расправама "шта и како даље". Мислим, требало би да понешто и научимо на сопственим погрешним историјским изборима и да овога пута добро мућнемо главом. Јер, није довољно смакнути жуте, питање је шта после. Мене прогони, а ја са тиме по ко зна који пут мучим вас, да је највећи српски усуд тзв."припадност Србије западној цивилизацији"...
  • да закључимо:
    а) Русија је берлинксим уговром "израдила" и оставила на цедилу своје савезнике на Балкану...исто је учинила неколико деценија раније након рата свете алијансе кад је Далмација предата и ПРОДАТА Аустрији на згражаванње станоновништва које је само ослободило и спонтано изнело заставу како су мислили свог словенског цара мислећи наивно да и у Русији имају тако развиејену народносну свест као код нас тада..., што русофил историчар мудро прећутјује.. могао је да цитира и коу реченицу адмирала Сењавина.. и шта друго да раде мудри владари Србије, Румуније и Бугарске него да се невољно окрену јачем.... прећутао је и ко је убио кнеза Михајла због идеје Балканске конфедерације
    б) савезници Русије су Црна Гора и БУгарска а не Србија..ТАКО ЈЕ И ДАНАС - ВИДЕТИ РУСКЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ У миЛОВ ЕМИТРАТ..Црна гора увек настаје кад се Русиује појави на овим просторима, а кАД она оде нестане и ЦГ
    в) сукоб Русије и Србије је идеолошки... клерикалци против либерала (не у смислу ЛДП, већ "покрета пука у француском духу")

    С ОВАКВИМ ИСТОРИЧАРИМА И ТУМАЧИМА ЈОШ И ДОБРО ПРОЛАЗИМО
    чудо једно колико немерљиво више вочле Русијеу од своје домовине. По чему се разликују од покондирених европејаца?

    нама треба НАША а не туђа национална политика
  • морнар попај 2 дана ago
    У целом овом питању постоји један основни, вечити и несавладив проблем: Баш нико (ни Запад, ни Русија, ни Турска) нису и никада неће обраћати ама баш никакву пажњу на српске интересе, на мишљења и тежње Срба. Увек се радило, и радиће се само о њиховом натезању око Балкана (наравно, само нода када им је он из било ког разлога занимљив), њиховим нагађањима и погађањима на рачун малих балканских народа. Тако је увек било, и биће. Када год су балкански наивци (а Срби су још и најнаивнији) живели у илузији да су нашли искреног савезника, увек су били преварени. Лако је то - јер су неуки, наивни. Сетите се само нпр. колико волите Француску - онолико колико вас је и она волела? А ви сте је стварно волели - а када бисте је волели онолико колико вас је она волела и воли - требало би да је мрзите. Име Француске можете заменити именом било које друге велике силе. Живот је немилосрдан, шта да се ради.
  • Stevan Jaksic 1 недеља ago
    Ne mogu cudom da se nacudim citajuci razmisljanja g-dina Cvorovica. San-Stefanski ugovor je, kaze on, bio dobar po srpski narod? Cini se da autor ovog teksta pati i od istorijske amnezije, pomalo i od tunelskog vida, ali ponajvise mislim od zaprepascujucih neznanja ne tako daleke nam istorije naseg nesrecnog naroda.

    Kako na drugaciji nacin da se protumaci pokusaj da se ulepsa jedan bezobzirni pokusaj veliko-ruske drzavne politike da izdrobi srpski nacionalni korpus, te da na iskonsko-srpskim zemljama (Ponisavlje i Povardarje) stvori satelitske pseudo-entitete, zavisne i pod potpunom kontrolom.

    Gospodine Cvorovicu,

    Da bi ste mogli da pojmite ideologiju, duh i poruku San Stefana trebali bi ste da prvo prostudirate proces "stvaranja" Blgarske nacije jer je on bio samo srce ovog projekta.

    Taj projekat kao takav zamisljen je kao deo jedne vece generalne konstrukcije u ruskim veliko-drzavnim planovima, a ciji je zavrsni cilj bio izlazak na topla mora i ovladavanje Dardanelima.

    U ovim ruskim planovima, Srbi sa svojim JA, svojom tradicijom buna, slobodarskom epikom i svojim Kosovom bili su samo jedan neugodan remetilacki faktor.

    Projekat je zapocet tridesetih godina XIX veka sa Jurijem Venelinim, ruskim akademikom Viktorom Grigorovichem a centar ovih propagandnih aktivnosti bio je u crnomorskom gradu Odesi.
    Ruska drzava je tokom citave druge polovine XIX veka finansirala projekat "blgarskog preporoda" ISKLJUCIVO svojim sredstvima.
    Otvarane su blgarske skole (gde Blgara NIKADA nije bilo!), placani su ucitelji, deca su stipendirana i slata u Rusiju na "doskolovavanje", poput ovih danasnjih Sorosovih junosa . Zvuci poznato?

    Protiv kanonski stvorena je cak i Blgarska crkva - tzv Blgarska Egzarhija kojom su OMEDJENE teritorije San Stefanske Blgarske (1871) neposredno pre rata iz 1877/78 godine .
    Da, stvaranje Blgarske crkve na teritorijama Povardarja, Ponisavlja sprovodjeno je pod direktnim ruskim patronatom, stalnim pritiscima na Otomansku Portu.
    Time je fakticki stvorena tapija na granice San-Stefanske Blgarske na duga vremena.

    Na prostorima danasnje BJRM/Povardarja za ovaj projekat blgarizacije V Grigorovich i njegovi agenti nisu mogli da nadju NITI JEDNOG JEDINOG ETNICKOG SLOVENA, vec iskljucivo Grko-Cincare poput Zinzifova, Prlicheva, bracu Miladinove koji nisu ni poznavali ni govorili niti JEDNU JEDINU slovensku rec .
    Treba da se kaze i da nijedno gore pomenuto ime nije autenticno vec da su doticni naprasno uzimali " svoja slovenska" imena koju su trebala da sto vise "zvuce" slovenski.

    Dakle, ako doista zelite da razumete San Stefan pocnite od "Odeske veze" i Jurija Venelina, Viktora Grigorovicha i njegovog "Ocherk puteshestviia po Evropeiskoi Turciii" iz 1845 godine.
    Evo i linka za pocetak:
    (http://www.vostlit.info/Texts/...


    Na zalost, ovaj proces stvaranja pseudo-entiteta na ustrb srpskog narodnog korpusa nije zavrsen. Montenegrini, Vojvodjani, Bosanci samo su repriza i daleki eho onoga sto su prvi zapoceli upravo "nasi" ruski "jednoplemenici"...


    Pozdrav,

    S Jaksic
  • Ви одосте у другу крајност. Русији приписујете оно што се аустријанци и западњаци уопште чинили мање-више отворено, и то почев од Првог српског устанка.
    У Григоровићевом путопису нема ни трага тога о чему говорите. Очигледно је његово недовољно разумевање многих ствари и да је све време путовања био под бугарском пратњом, која му је виђено тумачила у складу са својим интересима.
    Руси у то време једноставно нису имали јасна сазнања о балканским Словенима. Тешко су разликовали Србе од Бугара. Венелинови радови у руској научној средини нису узимани озбиљно, камоли да су представљали некакву подлогу руском експанзионизму. Више су посматрани као национално-романтичарско фантазирање једног бугарског патриоте.

    Бугари можда нису имали довољно храбрости да покрену рат за своје ослобођење, али су итекако умели да пропагирају интересе свог народа, да изазивају саучешће због његове злехуде судбине код моћне једноверне браће. У ту сврху добродошло је и приписивање себи туђе историјске славе.

    Срби такав вид "пропаганде" нису имали. Увек су се понашали као да се подразумева да оно што сами знају о себи морају знати и други. У бризи за очување и пропагирање своје културе и баштине Срби су последњи на Балкану. Па и данас оно наклоности коју уживамо у руској јавности није плод нашег труда, него рада појединаца-ентузијаста с обе стране.

  • Zeleo bih da razjasnim neke nedoumice prisutne u Vasem odgovoru. Mislim da niste dovoljno pazljivo procitali Grigorovichev putopis. Kazete sledece:

    "У Григоровићевом путопису нема ни трага тога о чему говорите. Очигледно
    је његово недовољно разумевање многих ствари и да је све време путовања
    био под бугарском пратњом, која му је виђено тумачила у складу са својим
    интересима."

    Na protiv, Grigorovich je VRLO DOBRO znao sta radi. U njegovom putopisu ima mnostvo ciljanih netacnosti i otvorene maliciznosti prema svemu sto je u opreci sa njegovom teorijom o prisustvu Blgara u Povardarju.
    Na strani 175 njegovog spisa (drugo izdanje, str 102, iz 1877 godine) on govori o svom "Blgarinu" vodicu/pratiocu na ovom putovanju, izvesnom Georgiju Bodli-u.
    Grigorovic ga naziva Blgarinom iako Bodli NE GOVORI blgarski jezik, a u kuci (prema Grigorovicu) kao i drugi "Ohridski Blgari" koristi uglavnom grcki, a ponekad i turski jezik.
    Grigorovich kaze sledece: "Ohridske Blgare odlikuje obrazovanje i zivost karaktera...moj vodic, nosac po zanimanju znao je mnoga dela grckih pisaca...uticaj grcki silno je prigusio prirodni njihov jezik, no kome se Blgari sporazumevaju sa velikim teskocama...u neposrednom porodicnom krugu Blgari pribegavaju grckom, a nekada i turskom jeziku. "

    Grigorovich zatim kaze da u citavom Ohridu nije mogao da nadje NITI JEDNOG stanovnika "koji bi razumeo slovensko pismo" (Ibid, str 102).

    Iz svega ovoga gore navedenog vidi se da Grigorovich nije ni mogao da bude pod uticajem nekakvog maliciznog i pristrasnog Blgarina jer doticni nije ni govorio blgarski, niti je bio upoznat sa "slovenskim pismom". Prezimenu Bodli najverovatnije je CINCARSKOG porekla i cinjenica da je doticni govorio ISKLJUCIVO grcki jezik (dakle, filhelen!) unutar svoje porodice potvrdjuje ovu pretpostavku.

    Uprkos svemu gore recenom i cinjenici da jedini "Blgarin" sa kojim je bio u neposrednom kontaktu jeste cincarski filhelen nije ni najmanje sprecila Grigorovicha da tvrdi da vecinu stanovnistva u Ohridu cine Blgari?!

    Interesantna naucna metodologija!

    Na kraju svoje knjige (ibid, str 175/176) Grigorovich se osvrnuo i na rad Dr Jozefa Millera, poreklom Ceha u austrijskoj vojsci koji je u svom radu Slovene Povardarja smatrao Srbima.

    Miller je vise godina proveo u danasnjoj zapadnoj BJRM, u tadasnjem Elajet Rumili kao lekar u Turskoj vojsci i u NEPOSREDNOM kontaktu sa domicilnim stanovnistvom.
    (Albanien, Rumelien Und Die Osterreichischmontenegrinische Granze : Oder, Statistischtopographische Darstellung Der Paschaliks Skutari, Priserend, Ipek, Wien 1844)
    Prema Grigorovichu Miller-ov rad je "nepouzdan".."netacan"..."cudan".
    Grigorovic kaze: "Cudno je da Slovene koji naseljavaju Ejalet Rumili naziva Miler UOPSTE Srbima. Zitelji Bitolja, Ohrida i Debra oduvek sebe nazivaju Bolgariima..."
    (Ibid, str 175)

    Grigorovichu je uzelo tri strane njegove knjige da detaljno "opovrgne" Dr-a Millera. Ocito da ga je ovaj rad veoma brinuo. Pitamo se: zasto?

    Zatim kazete i sledece:
    "Руси у то време једноставно нису имали јасна сазнања о
    балканским Словенима. Тешко су разликовали Србе од Бугара. Венелинови
    радови у руској научној средини нису узимани озбиљно, камоли да су
    представљали некакву подлогу руском експанзионизму. Више су посматрани
    као национално-романтичарско фантазирање једног бугарског патриоте."

    Ni to Vam nije tacno. Venelin je poreklom Ruten (danas Zakarpatska oblast u Ukrajini) koji je 1830 godine poslat u izvidjanje ondasnje Podunavske Blgarije od strane St Petersburgske Akademije Nauka. Po zavrsenom poslu u Rumeliji, Venelin je 1836 godine zapoceo je saradnju sa Aprilovim, blgarskim trgovcem iz Odese, osnivacem prve blgarske skole u selu Gabrovo, 1835 godine.

    Ima toga mnogo. Iz diplomatske prepiske ruske carske diplomatije toga vremena, vidi se da je ruska diplomatija "savetovala" prominentnim ljudima Bitolja da se izjasnjavaju kao Blgari.
    Velikom vecinom bili su to Grko-Cincari/filheleni koji su prve slovenske reci izgovarali po dospecu stipendija, novcanih uplata. Dakle imena koja se danas smatraju svetim u pseudo-entitetu zvanom BJRM: Miladinovi, K Sapkarev, G Prlichev, Zinzifov, bitoljski Robevi itd.

    Cinjenice su neugodna stvar, postovani g-dine Gremline.....

    Pozdrav,

    S Jaksic
  • Грешком сам одговор Вама поставио као одговор Браниславу Конраду. Извињавам се.
  • милица 1 недеља ago
    Што се мене тиче, вредело је прочитати овај текст..и сада су неке ствари мало јасније...Одувек ме је нервирало када слушам о критикама на рачун Русије што у неком тренутку извуку и тај Сан Стефански уговор...а, уствари Руси су само правилно распоредили снаге на Балкану и ишли да створе ТРУСТ православно-словенских земаља...Узели нам Пирот и Врање..А ко да ми и држимо до тих Пироћанца и Врањанца? Исмевамо их и за многе поготово западне Србе они и јесу више Бугари но Срби ..е сада доказати да ова идеја Русије и није тако лоша често агресивним и површним саговорницима који терају своје без обзира на све је јалов посао...а људи не воле да се удубљују и немају времена да читају овакв текстове а много воле да су у праву...али добро..биће да је наш заједнички Руско-Српски проблем та фасцинираност западом и вера у супериорност запада, због које смо одбацили сами себе..код нас се то баш види јер смо мали и на директном удару, али се осећа и код Руса...

    Кључан је овај цитат: Словенофил И. С. Аксаков је тада с правом оценио да је „Берлинским конгресом петровградска бирократија однела победу над Русијом". Руси су, додавао је он, „снажни
    на бојном пољу, где се питања решавају јунаштвом руског војника, то
    јест, народа, а скоро увек трпимо поразе на дипломатском пољу" јер руска дипломатија „не разуме руске интересе и руске националне задатке".

    ја бих додала да руска дипломатија не разуме интересе своје земље баш као ни српска своје, због идолопоклоничке фасцинираности западом, а то су у суштини ништа друго него комплекси...
    ето зашто нам је тако како нам је већ вековима..

  • "Исмевамо их и за многе поготово западне Србе они и јесу више Бугари но Срби .." - Мила Милице, Ви сте превише заражени црногорштином. А, црногорштина је најпогубнија болест, и скоро па неизлечива, за Србско биће васколико. Црногорштина је највећи непријатељ Србије тј. србијанске државности. На несрећу по црногорштвујуће : моћни дух србијанске државотовворности је неуништив.
    Свако добро желим...
    Живела Србија !
    (а Црној Гори нек` је онако како су и наумили били још пре 150 годиница)
    Србија ће постојати и када Ваше Црне Горе не буде било ни у траговима
  • Branislav Konrad 1 недеља ago
    Izvanredan tekst. Ali moram primetiti da izostaju dva znacajna cinioca. Prvi da Bugarsko ni pod kojim uslovima ne bi bilo odobreno da se prosiri i Ujedini dve knezevine Rumeliju i Bugarsku i da bi onda ta za 1/4 manja Srbija imala jako mnogo strateski problema prema istoku. I drugi da je Bugraska i da je kojim cudom dobila zeljena prosirenja i preiznanje(za koje morala da ceka do 1908) ne bi prestala da prizeljkuje granicu na moravi I da izbije na usce Save i Dunava. Drgim recima Velikobugarska politika se nije sastojla samo u izbijanju na Jadran preko Makedonije i Albanije vec i u obnavljanju granica Bugarsko Carstava. Za to vreme Crna gora bi pokupila ostatke novopazarsko sandzaka, Hercegovine, Kosova severne albanije, i zapadne ustanicke Srbije i postala jedini entitet srpstva koji nije imao panilirske ciljeve oslobadjanja svih juznih slovena. Evropa bi cak rekla da je srbija povratila sve sto "zakonski" njeno. S druge strane Austro-Ugarska bi povratila deo Bosne koji je odavno uvrscen u spisak zemalja pod madjarskom krunom. Uloga Grcke ostala bi nepromenjena sa otvoreim pitanjem tracke oblasti od Halkidikija do Jedrena. Narvno ovaj sceario je slab kao i ideja Velike Srbije. Samo smatram da San Stefan ne bi resio pitanje Srpsko-Bugarskog rivalstva. Srbiji je odgovaralo da glumi bugarskog prijatelja i da skoluje bugarske oficire ali iskreno mislim da samo kupovala simpatije i ocekivala da Bugari budu samo instrument Ruske politike ka Mediteranu.
  • Господине Јакшићу,
    Кад сам Венелина назвао бугарским патриотом, нисам мислио на његово русинско (тачније русинско-румунско) ПОРЕКЛО него на његово животно ОПРЕДЕЉЕЊЕ. Код свих народа су се јављали појединци-странци који из неких својих разлога толико заволе туђу земљу, њену културу, да је прихвате као своју сопствену. Зато назвати Венелина бугарским патриотом није никаква грешка, као што не би била грешка назвати нпр. Арчибалда Рајса српским патриотом.

    Што се Григоровића тиче – свој суд о њему сам донео прочитавши део путописа за који сте указали копчу. Тог аутора досад никад нисам читао. Из датог одломка се заиста не могу извући закључци које износите. Ви сте, за разлику од мене, очито имали могућност да прочитате ЦЕЛУ његову књигу, тако да Вашу тврдњу о свесној недобронамерности аутора морам прихватити (нарочито имајући у виду да се у списку Григоровићевих радова на интернету може наћи и књига посвећена Србији и њеним односима са суседима).

    Међутим, Ваше коначне закључке не могу прихватити, како због свега осталог што сам прочитао и научио, тако и због свог личног искуства с Русима (које није мало – чињеница да не пишем под својим правим именом ваљало би да Вас увери да сврха мојих „разговора“ овде није хвалисање ни жеља за празним надгорњавањем). Ви овим људима једноставно приписујете утицај какав они никако нису могли имати. Неко би, читајући Вас, још могао помислити како су обојица били део некаквог „тајног злочиначког подухвата“, иако је Григоровићу било свега 14 година кад је Венелин умро.

    Венелин је, осим што је млад (у 37. години) умро, у Русији био странац (рођен у Краљевини Мађарској). Без обзира на сав труд, он у Русији никад није озбиљно ни схваћен, ни прихваћен.

    Григоровић као научник по руским мерилима припада трећој лиги.

    Руска дипломатија у ХIХ веку јесте више играла на „бугарску карту“, чему су допринела два кључна фактора: српски нерад и пословична неслога, и бугарска наметљивост и упорност.

    Од тада су се околности, међутим, јако промениле. Бугарска је, захваљујући свом недостојном понашању у оба светска рата и након распада СССР-а у руским очима изгубила сваки углед и наклоност. Ту им никакав „пи-ар“ више не може помоћи. Са друге стране, у свету нећете наћи државу и народ који према Србима гаји веће поштовање и љубав од Руса и Белоруса. Сви остали нас презиру, или су према нама у најбољем случају равнодушни. Слику о нама у њиховим очима највише кваре српски политичари, који нас невиђено успешно брукају не само пред Русима, већ и пред друштвом у које би хтели да нас уведу.

    Како изгледа да је државни суверенитет за који смо знали прошлост, и назире се окупљање држава у неколико интересних група, ја потпуно делим становиште госп. Чворовића да је чврсто везивање за Русију најбољи и најприроднији избор за нас. Разлика међу нама је у ПРИСТУПУ. Са чињеницама немам никакав проблем. Мислим да ће управо поштено сагледавање „грехова“ које смо починили једни према другима допринети да се наши међусобно односи изграде на здравим основама. Ваш став и став госп. Чворовића видим као две крајности које томе тешко да могу допринети.

    Све најбоље.
Povratni URL
BLOG COMMENTS POWERED BY DISQUS



Нема коментара:

Постави коментар