Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

уторак, 15. новембар 2011.

Дејан ПЕРИШИЋ: Нова Отаџбина « Србски ФБ Репортер

Дејан ПЕРИШИЋ: Нова Отаџбина « Србски ФБ Репортер

Дејан ПЕРИШИЋ: Нова Отаџбина

14.11. 2011 Српски културни клуб

otadzbina

„Боже дај нам снаге да створимо Отаџбину праву“

Могло би се рећи да је ово био credo и основни мотив једног предратног духовно-политичког покрета.
Стварање Отаџбине праве јесте свевременски мотив и нешто што надахњује живот човека, без обзира којој генерацији припадао. Ипак, разлика између њиховог и нашег времена је у томе што се у оно време Отаџбина стварала и градила, а данас – после свих пропасти – морамо да је обнављамо. У оно време држава је окупљала готово све националне територије тако да је била заокружена национална целина. Заправо, како је то била Југославија, јединствена нација се тек требала стварати. Требало је градити Отаџбину којој је јединствена држава била оквир. Ми данас немамо тај оквир; наша држава је разобручена и она је и даље у процесу распадања, а државотворне идеје нема на видику.

Тај покрет је представљао природног настављача оног одушевљења којим је кроз велике жртве 1918. створена држава, већа од Душанове. Већ тад, после осамнаесте, дошло је до кобне смене. Хероје су сменили шићарџије, државна управа и друштвено-економски односи су били заостали и корумпирани, али је постојао огроман морални кредибилитет који је тај покрет покушао да реанимира и афирмише кроз политичко деловање тако што би се „најбоље снаге ума и карактера ставиле у службу Отаџбине“. Тако би се континуитет светле народне традиције слободарске борбе и одушевљења наставио и у новоствореној држави.

Ми смо тај континуитет изгубили. Југославија, која је после другог светског рата постала антисрпска и антитрадиционална, распала се, а данашња Србија је реликт те и такве државе.

ГОРКИ ПЛОДОВИ

Могуће да је то основни разлог што данашња Србија не окупља све Србе, а какви смо и ова држава је превелика. Најгоре је што смо изгубили народни пут. Живели смо у времену отпадништва, а сад живимо у времену опадања. Изгубљене су три генерације у комунистичком – „египатском“ – ропству, и сад смо постали уморна нација. Многе наше Крајине и историјски крајеви остали су без Срба. Срце нам је ампутирано – отето нам је Косово. Духовно-морално преживљавамо на непризнавању тог насиља. Оног тренутка, ако буде држава Србија признала да Косово није њено, тад ће се – вероватно – угасити српска нација и почеће дефинитивно распарчавање Србије на неколико полудржавних творевина. Ни београдски пашалук нам неће остати. Без Косова горе од Косова, што би рекао родоначелник наше духовне фамилије.

ИЗГУБЉЕНА ОРЈЕНТАЦИЈА

Не само Косово и Крајине, ми смо изгубљени као гуске у магли; не знамо где ударамо, не знамо на коју ћемо страну. И у личном и националном и геополитичком смислу. Привреда нам је уништена, политичари државу третирају као супермаркет који бескрупулозно пљачкају. А народ, огорчен и очајан, не зна шта да учини. Не знамо шта су нам идејне основе, шта су основне вредности на којима Отаџбина почива, на којима се гради етос, који је стил живота. У свим овим „годинама расплета“ нисмо се ни запитали, шта је права Отаџбина. Зато не можемо ни да утврдимо стратегију геополитичке оријентације.
Због тога нам је потребна не некаква нова Отаџбина, већ ново сагледавање шта Отаџбина јесте. Нова оријентација, којом ћемо пронаћи старе основе и нови пут. Тај покрет је градио нову Отаџбину; ми морамо да обнављамо духовно-моралне основе, односно главницу на којој Отаџбина и народ почива.

ЗНАЧАЈ ОТАЏБИНЕ

Као компоненте нашег националног идентитета узимају се православље, косовски завет и српски језик и традиција. Нећемо говорити о сваком понаособ, већ пре свега желимо рећи да Отаџбину чини колоплет свега овог. Oна сама је духовно-органска категорија. Отаџбина је континуитет једног народа кроз векове, веза актуелног поколења са прецима али и са потомцима. Отаџбина је отелотворење у народном бићу одређеног етоса. Она има вертикалну – вредносну и хоризонталну – народно-органску димензију. Свака заједница, по учењу једног нашег духовног предводника , „није само скуп појединаца, већ ново биће духовно“. Отаџбина је проширени завичај, а завичај је проширена породица. Дакле, Отаџбина је заједница окупљена око узвишености. Породична заједница почива пре свега на крвној основи („крв није вода“) док је Отаџбина заједница окупљена око традиције и вредности и она превазилази крвне, географске, па чак и историјске границе. Зато је Отаџбина икона Царства небеског, а Царство небеско је Отаџбина права. Једино непролазно у историји је Отаџбина.

Царство небеско је заједница народа Божјег, окупљена око Христа као Цара и Господа. Што подсећа на слику нашег народа коју је дао Његош на крају Горског вијенца као „коло народа око Цркве“. Православље није спиритуална категорија, није духовност изолована од материјалног света. После оваплоћења Христовог ништа у овом свету није неутрално у односу на Бога – све или приводи ка Христу и сједињењу са Богом или одводи од Бога. „Српство је рам за Христа“ рекао је владика Николај, а Отаџбина је par exellans остварење концепта Емануила (с нами Бог) у историји.

ЈЕЗИК И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Интересантна ствар је са језиком, који је некад био основна диференцијална разлика између народа, а и данас представља битну категорију националног идентитета. Наиме, он је духовно-органска категорија. Органско, односно билошко својство језик има зато што представља природну особину људи да комуницирају путем језика, али духовна његова карактеристика огледа се у томе што је он израз словесности односно духовно-умне природе човекове, којом се човек разликује од осталих живуљки.

Међутим, језик није исто што и етос. Иако би могли да се сложимо са Мартином Хајдегером да је „језик кућа бића“, не прихватамо да је то довољно за устројавање Отаџбинске заједнице.

Dejan Perisic

Довољно је у паганском смислу, као природне, биолошке заједнице коју је изградио дугогодишњи заједнички интерес, а потом је као „надоградња“ дошла заједничка култура. То не одговара нашем поимању нације, односно њеног јединства. За нас Србе и Словене уопште јединство нације базирано је пре свега на духовној основи, а не као код Германа на крви и тлу, или Француза у партиципирању у јединственој култури и држави.
Наш народ нису занимале пролазне вредности, па ни сама биолошка стварност; хтели смо да дишемо небоземни озон вечности. Зато језик и није у центру нашег националног идентитета већ је то косовски завет, којим смо природно органско биће наше народне заједнице повезали са Логосом Божијим као извором вечног живота.

ХРИСТОС ЈЕ НАШ БОГ

Није Христос свим нацијама централна вредност, али нама Србима јесте. Зато је српство, кроз косовски завет постало рам за Христа. Без тог рама православна благовест остаје неоваплоћена у историји. Без Отаџбине признајемо да су антихристове силе надвладале и однеле победу у историји. Чак и ако је тако, то не значи да треба да савијемо вратове и поклонимо се Валу и мамону. Остаје опција раног хришћанства – духовно-герилска борба малих заједница Духа Светог спрам богоотпадничке васељене. Међутим, од доба Светог Саве наш народ је постао грана прицепљена маслиновом дрвету милости Божје. Од Светог Саве све у српском народу прожето је Христом. Не значи да су Срби у потпуности постали благословен народ, да је јеванђеље прожело цело наше народно биће. Не! Управо супротно, и даље у нама има врло много паганског, грешног и нехришћанског, до те мере да понекад дивљи леторасти угуше питоме гранчице хришћанства. Али, од доба Светог Саве наша Отаџбина је добила свој пут. „Ми свој пут знамо – то је пут Богочовјека“ што рече Алекса Шантић.

Отаџбина је брана Антихристу и победи антихришћанског духа. Отаџбина није само материјална категорија, није само држава. Држава је отелотворење Отаџбине, али Отаџбина постоји и кад нема државе. То ми Срби најбоље знамо кад смо живели у турском и аустро-угарском ропству. Отаџбина је памјат, она живи у сећању својих синова, а „сећање је тврђава чвршћа од камена“. Ако се Отаџбина носи у срцу – а то значи ако се живи зарад вредности, а не служења мамону и материјалистичким прохтевима(„продао веру за вечеру“) – нисмо поражени, још увек ћемо дисати озон слободе и надахњивати душе вечношћу.

Новодопска козерија-омаловажавање Отаџбине

Не сме се одустајати од Отаџбине. Не смемо прихватити новодопску „жваку“ како је то заостала анахрона прича, како у уједињеној Европи и дигитализованом човечаству нема места средњевековним митовима. Како само припадност „чистом и бескрвном човечанству“ има смисла, баш као што и живот има смисла само у остваривању његовог квалитета и што бољег стандарда. Наш интерес је и духовни квалитет живота и не треба да се плашимо зато што ћемо трпети презриве погледе просвећених евро-американаца и поругу њихових домаћих сорошевско-макијавелистичких хуља. Нема везе што су „на стратешким местима њихови људи“, нема везе што смо на маргинама друштва и у медијском непостојању. Ми наше постојање градимо кроз Цркву и Отаџбину. То је извор нашег живота и никаква медијска и овосветска тама не сме угрозити ту светлост живота у нашим срцима. Наш интерес је да будемо припадници Отаџбине; то није морални императив, то је егзистенцијално питање сваког човека као духовно-материјаног бића. Често се понашамо као урбани тинејџери, који скривају своје порекло, па и властити укус, да не би испали примитивни „сељаци“ у друштву. Ово сервилно скривање сопства ми смо кроз репаганизирање, кроз идолопоклоничку свест усвојили као владајући дух нашег народа. Попут идолопоклоника и ми се клањамо идолу модерности, прогреса и, наводно, универзалних вредности.“ Нећемо ваљда да будемо ретроградни, заостали, заглибљени у балканској каљузи.“ Као одговор на такве тежње појављује се револт увређеног човека Балкана, којег је Љубомир Мицић дефинисао као Барбарогенија. Барбарогеније је, по Мицићу, органски и духовно супериорнији од Европљанина. Овакав став је оправдавање хибриса и бахатости, који је – чињеница – иманентан нашој виолентној природи. Политичке одлуке, доношене надахнуте овим духом, врло често су нас доводиле до руба националне катастрофе. Да би смо избегли наредне катастрофе, наш патриотизам не сме бити гневна реакција на понижења и страдања, већ стваралачко грађење народне куће, надахнуто аутентичном отаџбинском свешћу.

НАПОМЕНА: Оригинално штампано у бирмингемској “Искри”, а пренето и на сајту Видовдан

15. новембар 2011. - Објављено од стране | ВЕСТИ



Нема коментара:

Постави коментар