Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

четвртак, 03. новембар 2011.

Легенда о младом слабом српском човеку | Културна политика

Легенда о младом слабом српском човеку | Културна политика

Културна политика

Легенда о младом слабом српском човеку

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Ивановић
понедељак, 17. новембар 2008.

Још из средњошколске лектире памтим реченицу из ремек-дела Дервиш и смрт: ''... четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да не би имао жеља, а већ стар да их остварује.'' Тих осамдесетих чинило нам се, као и свим тинејџерима, да време стоји те да је пета деценија нашег живота читаву вечност далеко од нас. Годинама касније, схватили смо нешто: иако смо тада испред школе жицкали за ужину и маштали да једног дана купимо половног фићу, били смо најбогатији: имали смо осећај да је читав живот пред нама! Данас је моја генерација достигла животно подне и некако уморно и са страхом гледа у магловиту будућност, чекајући да је с вечерњег неба судбине обасјају жуте европске звездице. Кад кажем ''моја генерација'', наравно, не мислим прецизно на једно годиште из средине шездесетих, већ на шири генерацијски опсег: почев од оних ''из педесет и неке'' што су се, уз логорску ватру, својим кардио-васкуларним потенцијалом клели у верност поретку и поручивали његовим владарима да Рачунају на њих, па све до оних рођених неколико година пре смрти ''највећег сина наших народа и народности''. Његов одлазак деца су запамтила као општи плач: плакало је небо, планине и шуме, плакале су птице, цвеће, цела земља, а најболније и најтужније њихова Србија. Дакле, кад кажем моја генерација, мислим шире, на тог Новог евросрпског Човека мога рода и нараштаја, то упоришно биће европских интеграција; све анализе и истраживања показују да је управо тај човек најтврђе подржао Европу и од ње направио Апсолут. Али како се десило да се један титоизмом заражен и животне жеље препун тинејџер у својим средњим годинама конвертује у еврофундаменталисту, пошто је схватио да је ''одвећ стар'' да би могао остварити жеље?

Моја генерација васпитавана је у атеистичком, југословенском и марксистичком духу. Одбацивање Бога и хришћанства, раскид с монархистичком и равногорском традицијом те презир према приватној имовини и иницијативи чинили су идеолошке темеље нове религије коју су нам проповедали. Од нас су тражили да обожавамо култ прогреса и будућности, да верујемо у новог Месију, тог интернационалног Човека пролетера, који незадрживо граби ка Комунизму – обећаној земљи где ''свако ради колико може, а узима колико му треба''. Током школовања бомбардовали су нас историјатом Другог светског рата и партизанима, као и заветним догађајем, револуцијом, и мисионарством авангарде радничке класе, од чијег појављивања почиње да се мери наше време. Ово идеолошко, једноумно образовање стално је поткрепљивано уверавањем да живимо у богатој и срећној држави чије се границе пружају све докле има братства и јединства, и у којој је слободни радни човек у своје руке преузео све. Од нас се само тражило да завршимо школе и да ни о чему више не мислимо – друштво је ту да се за све побрине. Ми смо омладина са слета, учена да је априорно у праву само зато што је млада и што на њој свет и држава остају. Кад се једног дана будемо запошљавали, треба да нађемо фирму ''у којој се ништа не ради, а у којој је велика плата''. Тада ће само одабрани, који покажу најбоље резултате и који због тога постану чланови партије, моћи да руководе (оно што нам нису говорили, а што смо јасно знали, било је да ће нам директор сигурно бити Црногорац!). Од преостале већине тражила се само чврста вера у тековине НОБ-а и у социјалистичко самоуправљање. Зашто би неко искакао из воза који јури у просвећену Утопију?

Моја генерација није у потпуности прихватила овакав идеолошки одгој, као што је то урадила генерација наших очева, и није показала искључивост према алтернативном образовању. Наслућивали смо некако да је мантра коју су нам стално износили, понављајући патетичне фразе, била неискрена. Бежали смо од њене усиљене, лажне тежине. И, како то обично бива, одговоре смо тражили на другој, заводљивој и животнијој страни света. Тако смо, живећи као да лебдимо над сопственом земљом, у тренутном историјском предаху у сукобу Истока и Запада, постали обожаваоци и конзументи опојне западне популарне културе. Сакупљали смо празне лименке ''кока-коле'' и тврде паклице ''марлбора'', лепили по зидовима својих соба постере Стонса и Пистолса, гужвали се по возовима до Трста због ''левиски'' и ''старки'', на часовима кришом читали ''Загора'' и ''Алана Форда'', гурали се у редовима да купимо карте за Бриљантин и навијали за онај чувени тим из Ливерпула: Киген-Тошак-Мекдермот. Кад данас размишљам о томе, мислим да је сасвим људски што је моја генерација, одбацујући патетични партизански мит, сходно нашем тадашњем узрасту и духу времена, прихватила један нови, модерни мит: мит о Западу као царству слободе у џиновском шљаштећем мегамаркету. Не схватајући да лебдимо кроз меки историјски вакуум, и да се таква геополитичка подела може догодити само Једном и само Тада, и прилагођавајући се, због бољег живота, општој хипокризији оваплоћеној у полтронском култу лажног Југословена, лажног левичара и лажног бравара, трајно смо пропустили шансу да се темељно и дубински приближимо изворним западним вредностима. Без храбрости и без воље да се сусретне с том заветном вертикалом Гете-Хегел, око које се концентрисао мислећи западни свет, моја генерација пливала је по површини западног живота. Такмичили смо се ко ће више пута да иде на море током распуста и ко ће више да путује на Запад да би тамо шопинговао. Дуго смо, попут ноја, држали главу у песку и гајили илузију благостања током тих неисторијских ''златних осамдесетих'', кад смо заувек изгубили сопствену историју у вртлогу великог светског времена. Обезбожени и банално подвргнути материјализму, нисмо имали снаге да се суочимо ни са историјским Исусом, а камоли с Христом вере.

Али ми смо, као и сви тинејџери на свету, у својим очевима гледали узоре. А они су просто живели и ћутали. Систем их је преко ноћи отргао од мрке сеоске земље и жуљева на рукама, и довео у топле градске небодере. Дао им је добру плату за мало рада и пружио сигурност. Заузврат је од њих тражено само да забораве ко су, шта су и одакле су. Праву цену ове самоиздаје зарад привида бољег живота платиће моја генерација у ''мрачним деведесетим''. Кад данас питамо наше очеве како су могли да пристану на такву лаж и да се одрекну вере и традиције зарад путовања без виза и зимнице преко синдиката, прво само ћуте и гледају у земљу, а онда, сагнуте главе, процеде кроз зубе: ''Шта знам, живело се... такво је, ваљда, било време.'' А то време, тачније његов омамљујући злодух, подмукло је срочио фамозни Устав из 1974, који је креирао све потоње ратове и наше поразе. Против Устава устало је тек неколико интелектуалаца с професором Ђурићем на челу, док су наши очеви били заокупљени набавком јефтине грађе за викендице. Деценију и по касније судбина се горко поиграла с њима. Пролазећи кроз тешку катарзу на путу повратка коренима, породили су сатрапски режим Слободана Милошевића. После читавог живота проведеног у глувонемом страху и под окриљем велике лажи, и са спознајом о сопственој срамоти јер су добровољно изабрали да их систем корумпира, крајем осамдесетих пукао им је чир на души. Они су тада грчевито пожелели да се поново уселе у сопствену историју. Ми смо само остали на њеним капијама.

Али шта смо друго могли? После читавог детињства проведеног под стакленим звоном слабићког и левичарског васпитања, после младости потрошене на лажне идеале и површне алтернативе, после неповратно изгубљеног времена у усиљеној хармонији и после чамљења на споредним перонима сопствене историје – одакле бисмо уопште могли скупити храбрости да се ухватимо у коштац с новим, необуздано изазовним и непредвидљиво тешким временом? Док смо расли, нико нам није говорио да је живот непрестана и сурова борба и да његова суштина не лежи у крајњем циљу, већ у биткама на путу до њега. Нико нас није учио да богатство не пада с неба, већ да се ствара у зноју сопственог лица; од нас нико није тражио спремност на саможртвовање, већ нам је подстицан нагон за саможивост. Гледали смо запуштене породичне њиве и имања те слушали савете да бежимо од сваке приватне иницијативе ко ђаво од крста, јер је ''само државни посао сигуран '', и ''да све може пропасти сем државе''. Деценију касније судбина нам је доделила улогу да се вратимо у сопствену историју на згариштима баш те ''неуништиве'' државе!

Управо је та историјска нужност постала претешко бреме за слабог човека моје генерације, изгубљеног на раскрсници европских и југословенских путева. Нас су одувек учили да смо окружени братским народима који сложно живе у једној великој, богатој, снажној држави – Југославији. И да ћемо вечно живети у миру, јер су доласком социјализма на врх светске историје сви њени неспоразуми превазиђени, пошто ''зло лежи у друштву, а не у човеку''. Васпитавани смо да верујемо у тог племенитог и просвећеног дива, разумног и рационалног човека, који кроти природу да би оплеменио планету и живот на њој. Оно чему нас нису учили, али јесу трасирали краљевски пут до такве животне оријентације, било је уверење да је напредни и богати Запад ''царство добрих намера'', на које се увек можемо ослонити кад нам затреба. Пут од меког комунистичког поретка, протканог шармом западњачког дизајна егзистенције, до љубави према Западу јесте стреловит, непогрешив и кратак. Заволели смо тог урбаног, модерног и технички напредног западног човека, ''алтруисту'' који се бори за опште добро. У конфузију смо уткали све што нам се хтело, остајући слепи за целину слике, која је много комплекснија и никако једнозначна. Тако су текле године нашег стасавања, под капсулом меког левичарског васпитања, у којој је време заустављено. Ту је растао тај млади и нејаки човек моје генерације, то Неисторијско и Безвољно биће, са идеалима нерада и партизанштине. То је родно место Младог Слабог Српског Човека, себичног и размаженог миљеника неисторије, тог чеда титоизма и хедонизма, којег су разорне историјске силе у ''мрачним деведесетим'' избациле на сопствену историјску позорницу. Неспремног, безвољног и размаженог. И изнад свега уплашеног.

Читав један свет срушио се преко ноћи, растакало се једно безбрижно и просто време саткано од путовања, провода и рокенрола, док се генерација Младог Слабог Српског Човека пред сложеним огледалом новог времена сусретала с граничним, егзистенцијалним стањима: ратови, немаштина, безнађе. Као да је пукла заштитна капсула и пропустила стари, заборављени задах крваве балканске историје. Генерација Младог Слабог Српског Човека нашла се у чуду, слуђена и унезверена. Неспремна на борбу и нова правила. Многи су побегли у најдаље ћошкове западне цивилизације на планети, носећи у џепу факултетске дипломе и новац од продатих родитељских станова. Одлазили су огорчени на своју родну земљу, која им је ''ускратила право на нормалан живот'', живот какав им је годинама био обећаван чим заврше факултет. Једнострано су оптуживали Србију јер је за председника већински изабрала човека који је ''повео све нове ратове'' и који је ''једини кривац што ништа није као што је било некад''. Говорили су да беже од примитивизма и некултуре земље промењене ратом и санкцијама. А онда би одлазили у своје нове, удаљене домовине, и то управо државе које су подржавале и спроводиле изолацију Србије. И онда би баш те нове домовине начиниле изузетак у санкцијама према Србији, прихватиле би врло срдачно и дипломе са српских факултета и новац од продатих српских станова. А њихови нови становници тако би платили улазнице за богати западни свет: практично бесплатним високим школовањем које им је даровала родна, сиромашна и примитивна земља, и новцем од продатих родитељских станова, једином озбиљном материјалним вредношћу коју су ови за радног века стекли. Пролазиле су године у новим домовинама, и они су живели разапети између љубави и мржње, притешњени између сећања и наде, згрчени између кајања и интереса. Није још забележен случај да је неко од њих дошао да врати Србији дуг: разлику између тога колико је њега коштало универзитетско школовање и колико таква диплома кошта у њиховим новим домовинама. Нити је забележен случај да је неко од њих родитељима вратио новац од продатог стана.

С тим истим осећајем смешаним у коктелу љубави и мржње, поноса и беса, живеће многи из генерације Младог Слабог Српског Човека који су остали у домовини. Током ''мрачних деведесетих'' имаће све мање прилика за иживљавање хедонизма и све више разлога за скромност. И управо је та диспропорција била најмања цена коју је плаћала генерација Младог Слабог Српског Човека, када се у својим најбољим годинама обрела на ветрометини новог балканског поретка. То је била цена какву одувек многе генерације широм света плаћају, бунтовно се питајући на почетку своје мисије ''Зашто баш ми?'', или ''Ко нам је одузео младост?'', али и корачајући судбински напред у правцу стреле времена, као карика у дугачком генерацијском ланцу постајања и постојања. На крају те судбинске параболе, са опомињућим искуством од крви и меса, безвољно би се, реторски, запитали: ''Ко зна чије смо рачуне плаћали?!“. Били су свесни да се у међугенерацијском подвлачењу црте рачуница никад не сложи. Али генерација Младог Слабог Српског Човека није имала храбрости да попут Изгубљене генерације после Првог светског рата уђе у сопствену историју и ратом и немаштином прекинуту лепоту младости надомести једном другом, можда још вреднијом, уметничком лепотом. Уместо тога, из уста читаве генерације је, као сукрвица, цурио само очај. Очај који је породио мржњу према свему што личи на српско или се зове тако, очај који је замрзео све локално и национално. Очај те генерације која није могла да схвати да је заувек испричана бајка о ''златним осамдесетим'' и која је за нестанак овог неисторијског, хипнотичког времена једносмерно оптужила свој народ и његову историју. ''Ништа се од овог не би десило да није било српског национализма'' – био је лајт-мотив свих анализа. Шта се друго могло очекивати од несолидарне генерације која је учена да је њена основна јединка средиште космоса, да је свако од њих појединачно центар света, да су лична права изнад обичаја заједнице те да је хедонизам религија напредног човека?!

И тако је Млади Слаби Српски Човек бауљао кроз деведесете, очајан због губитка комфора и жељан ''нормалног живота'' као воде у пустињи. Тако је и Запад, на колективно несвесном нивоу генерације, полако постајао њена митска обећана земља, оаза живота опуштених, богатих и насмејаних људи. И да Србија није таква каква јесте и да на њеном челу није Слободан Милошевић – говорили су многи из генерације – исто би се живело и код нас! Млади Слаби Српски Човек у својој острашћености и површности никад није направио тај лако уочљиви логички корак напред и сагледао природну савезничку везу између омраженог Милошевића и обожаваног Запада. Неантрополошки васпитаван, одбио је да види оно што је било очигледно: морал западних сила у спољној политици најчешће је у директној супротности с правилима која важе у њиховом унутрашњем уређењу, и таква политика базирана је искључиво на голом интересу. Алтруизам и етички принцип нису одлике спољне политике Запада, не зато што је то специфичност Запада, већ зато што је то онтолошко својство свих империја. Логични интересни брак између великих западних сила и малог балканског диктатора била је само једна од реприза из историјске читанке. Али Млади Слаби Српски Човек није познавао ту историју, он је стасавао на неисторијским околностима и учио искривљене повесне лекције. Зато се његово обожавање Запада као ''царства добре воље'' рапидно повећавало, управо онолико колико је расла мржња према Милошевићевом режиму. Мржња која ће брзо прерасти у једини колективни смисао и психолошки компензациони механизам, да би се лична стварност снабдела макар и лажним значајем. Тако је Млади Слаби Српски Човек упао у замку сопствених слабости, створивши од Милошевићевог режима антиапсолут и једину референтну тачку у координантном систему свог живота. Он је тако, филозофским речником речено, добио толико потребну Другост, али је поништио Првост, то јест себе. Тиме је несвесно показао да суштински никад и није био прави противник овог наказног и штеточинског режима, већ његова супротстављена, нашминкана илузија у закривљеној тачки простора и времена. По ко зна који пут поставило се питање: ''Да ли је диктатор стварно толико снажан или његова моћ долази из унутрашње потребе његових противника?'', то јест како пронаћи излаз који води до афирмације из лавиринта негације? И гневни Млади Слаби Српски Човек опет је запао у ћорсокак, претворивши свој целокупан ангажман у негацију, одговарао је на искључивост новом искључивошћу. Као поражени победник дочекао је победу, већ сутрадан након 5. октобра мешкољио се под топлим сунцем слободе, али се и јежио од нејасне слутње да је нестанком Милошевићевог режима у његовом животу створена трајна празнина. Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?

И баш та слобода и њено варљиво постпетооктобарско сунце које ће накратко спокојно грејати Младог Слабог Српског Човека (тада већ зашлог у ране средње године), снабдеће његову биографију сумњивим револуционарним значајем. Пошто је у младости пропустио праве прилике за побуну и није имао капацитета за суштинска морална питања, да би некако затрпао рупу на психолошком терену, овај типичан генерацијски примерак ће свој ненадокнадиви бунтовнички губитак из младости покушати да компензује у револуционарној шанси која му се указала. Тако ће пристрасно предимензионирати своју улогу у претходној деценији, себично приписујући себи тај ''пресудни џиновски корак ка слободи''. Подсвесно репродукујући менталне чипове које су му уграђивали током школовања, с патетичном реториком ''шетње, шерпе и пиштаљке'', која толико подсећа на пароле из његовог детињства о ''голоруком народу против до зуба наоружаног непријатеља'', повероваће, као што су људи веровали и 1945, да је он месијански појединац који је трајно освојио Слободу и Благостање. Време ће убрзо, као и увек до тада, показати преурањеност и испразност великих очекивања, показујући да казаљке историје куцају у еволутивном ритму. Млади Слаби Српски Човек у својим средњим годинама, због сопствених едукативних понора, није могао да схвати своју судбинску мисију у националном ланцу слободе. Уместо да зна да је само једна карика у дугачком непрегледном низу и да слобода расте у друштву као биљка из генерације у генерацију, он је пригрлио трансценденталност и поверавао у сопствену величину. Модерни, револуционарни човек који је уз помоћ савремене технике сам освојио слободу када ју је декретом прогласио и који због тога никоме ништа није дужан! И зато захтева одмах све благостање – плодове револуције на послужавнику привилегија!

Поносан на своју новокомпоновану слободарску улогу и слеп од сопствене гордости, Млади Слаби Српски Човек није желео да зна колико је за своју слободу дужан оној сиротињској и сељачкој Србији која је у Марићевића јарузи и код Таковског грма дизала устанке, да би њену будућу децу обасјала светлост. Није желео да зна ни за све оне тежачке синове који се нестајали у голготама пркосећи неслободи и сили. Уместо тога, он је говорио о свом европском духу заточеном на брдовитом Балкану. Говорио је о својој европској перспективи, о потреби најхитнијег повратка у своју природну европску породицу, те о благостању које га чека на крају мисије.

Никад му није пало на памет да каже коју реч о свим оним поколењима којима највише дугује ''свој европски дух''. О поколењима којима је вековима после Косовског боја нуђено да пређу у ислам и тако уместо раје постану грађани вишег реда који школују децу у Цариграду и уживају привилегије синова Отоманске империје. Али та поколења су изабрала да носе крст који су им преци оставили 1389. године, када су кренули на Косово равно, знајући куда иду и да се више никад неће вратити. Тако су вековима на овим просторима (упркос примамљивим понудама за верску конверзију, притисцима или претњама) чували хришћанску веру, византијску традицију и европски дух. И не само да нису имали подршку већине евро-хришћанских великих сила, него су их чак имали против себе, удружене с Турцима. Колико се само кроз историју великих српских интелектуалаца кретало по тој мучној политичкој параболи: од слепе опијености до горког разочарања према Западу! Али Млади Слаби Српски Човек, на велику несрећу и на колосалну штету, није у свом образовању имао те историјске лекције, као ни многе друге, круцијалне! Њега су васпитавали да учи о тешком детињству малог Јоже, да чита Приче партизанке и да гледа Отписане. Зато чак ни у својим зрелим средњим годинама није схватио колико свим својим прецима и њиховој муци дугује за свој ''европски дух''. Да ли би данас тако гласно могао да га призива да се, рецимо, зове Мехмедалија?! Или можда Млади Слаби Српски Човек не разуме да је европски дух никао и растао кроз хришћанство?!

Можда зато што наше генерацијско чедо, та херојска кукавица и то аисторијско мезимче, пошто није примило хришћанство, сматра да нема ни смисла ни потребе за саможртвовањем? Испољавајући пагански нагон за уживањем у забави, који ће с временом прерасти у сладостраст ка материјалном, овај носталгични новојугословен, извршиће добровољну конверзију преласком на обожавање новог култа. Тако ће Европска унија постати апсолут или тотем његовог доба, нови фетиш у који се не сумња и који се брани једнаком страшћу и истим вербалним арсеналом као некад социјалистичко самоуправљање. Ова несумњиво ефикасна и напредна државна творевина постаће за генерацију Младог Слабог Српског Човека, уместо реалног политичког пројекта, нека врста имагинарног царства благостања. Због тога ће темпирани савез два исконска људска мита, мита о бољем животу и мита о обећаној земљи, који су увек ту, надохват руке, одвести нашу генерацију, уместо у авантуристичко освајање искуства у простору, у меланхолично путовање кроз време. У вртлогу балканске историје неповратно ишчезле ''златне осамдесете'' тако ће своју реинкарнацију доживети у новом генерацијском миту о Европској унији. Нико неће говорити о великој шанси за тврди рад и зној који их тамо потенцијално чекају, већ ће сви маштати о некој врсти нове Брозове земље дембелије, у којој се ''мало ради, а много лепо живи''. Само да постанемо чланови те велике, богате породице цивилизованих народа и да тако почнемо ''да живимо као сав нормални свет''! Жал за напрасно прекинутом безбрижном младошћу генерације Младог Слабог Српског Човека испуниће све његове наде и снове за будућност. И он ће пристати на све, на било коју капитулацију и било какво понижење, само да лагодно и безбрижно проживи остатак свога живота. Под стакленим звоном сопствене срамоте и слабости, под кишобраном личне себичности и као изговор да све то ради због сопствене деце, све што чини чиниће једино и само због себе. На исти начин како су га учили да прихвати Брозов култ да би га, животарећи, трпео, створиће и дизаће култ Европске уније, који ће снабдети садржајем његова очекивања. Зато ће његова представа о Западу бити базично инфантилна; саткана од неподношљиве површности, хроничног необразовања и нереалних надања о материјалној сигурности која ће му напрасно бити поклоњена самим чином уласка у ову заједницу. Свако из генерације ће, несвесно понављајући изјаве неодговорних политичара, говорити о десетинама и стотинама милиона евра који нас тамо чекају. Само да више не будемо овакви какви смо. Ствари су веома просте и право је чудо како то сви не виде. Трајно благостање је надохват руке. Ова просјачка опера биће само тужни логични наставак васпитања да неко увек треба за тебе да створи и да ти поклони, да није твоје да се бориш и сам у сопственом зноју градиш. Такав вишедеценијски слабићки менталитет и његов нужни пратилац, неборбени дух, направиће од генерације данашњих четрдесетогодишњака неку врсту модерних наркомана – посрнулих овисника о потрошачком друштву и лагодном, малограђанском животу.

Избегавањем сваке саможртве у корист општег добра, ова асфалтна генерација средњег доба, да би прикрила своју праву природу грабљивца комфора, прогласиће своју урбану, проевропску мисију. Али неће, попут некадашњих посвећених и на патњу спремних мисионара, ширити изворни европски дух, тај узвишени спој хришћанства, философије и радне етике; већ ће, уместо тога, проповедати патетичну скоројевићевску сагу о рокенролу, журкама и путовањима из ''златних осамдесетих'', када је осванула зора европског духа на овим мрачним балканским просторима. И свако ће, како године пролазе, све више романтизовати ову колективну биографију, приписујући том времену необјективно висок сјај и величајући сопствену улогу у културној димензији тога времена. Млади Слаби Српски Човек чиниће оно што од постанка света раде све генерације када се у својим средњим годинама сусретну са спознајом о пролазности живота и о неповратно прохујалој младости, али ће у једном бити изузетак: напеће се из петних жила да у један реалан европски политички пројекат угради своје неповратно исцурело, бајато време. Тако ће још више ослабити себе, урушити своје ментално здравље и такав, слаб, полуинвалид и получовек, више неће требати никоме: ни себи, ни својој деци, а најмање Европској унији!

А можда је братским народима Европе баш такав и потребан? Шта ће им јак и непослушан? Шта ће им прави Запад у Србији, кад им само његов симулакрум верно служи! Али Млади Слаби Српски Човек неће се стидети своје вазалне улоге, он ће бити киван на Запад што му је раније није доделио. Биће репрезентант прве српске генерације у историји која добровољно пориче сопство, која своје крваво наследство слободе ограничава јер осећа да не може носити њену одговорност, која ће спас пре потражити у туђим рукама него у сопственој души. Биће биљка која ће сушити своје корене и вегетирати на европском сунцу, биљка без плодова и мириса. Генерација која ће се плашити слободе и сањати о комфорном ропству. Зашто би слобода морала да пева као што су сужњи певали о њој? На несрећу Младог Слабог Српског Човека, овај парадокс о напредовању идеје слободе до границе хоризонта иза којег следи њен нужни суноврат неће бити универзална космичка истина, већ неславни генетски застој у једном народу. Генерација данашњих средњогодишњака, која ће тражити мање слободе, мање независности и мање државе, у основи напуштена од стране Запада на чијем је магнетизму одрастала, неће имати тај горак осећај издаје у устима, јер прави Запад никад није ни тражила ни разумела. Ко данас из генерације, када говори о западним вредностима, мисли на Чомског, Пинтера, Солжењицина, Хандкеа, Бодријара? А ко када говори о томе не мисли на Стонсе, Мадону, Тома Круза, Версаћеа или на Федерера? Бекство од истраживања дубине западне вертикале и покушај пливања по површини западне хоризонтале отупеће достојанство генерације Младог Слабог Српског Човека до те мере да она више неће примећивати тужну сопствену улогу у великом парадоксу: по налогу и жељи западне политичко-културне елите, извршиоци западне идеје код нас биће дојучерашњи заклети комунисти! Да постоји један образ за читаву генерацију, био би то највећи шамар који јој је залепљен! Читав корпус Брозове генералске деце из отетих дедињских вила постаће утеривачи западне демократије на исти начин како су некад њихови преци утеривали социјалистичко самоуправљање. Распоређени по команди у широк спектар невладиних организација, ови некадашњи омладински комесари у Комунистичкој партији Југославије, добиће нова задужења, којима ће приступити са истом ревношћу, а то значи с мржњом и искључивошћу. Као нови западни комесари, само ће наставити онде где су у младости стали. Некад су, они или њихови хранитељи, прогонили неистомишљенике због морално-политичке подобности. Данас то чине у име политичке коректности. Ови лажни шездесетосмаши (тада када је било пуно ентузијазма они су били на далекој маргини која је гарантовала безбедност, или су били заштићени као деца црвених функционера) постаће лажни Европејци, чије ће заблуде и срамоту морати да испашта читава генерација Младог Слабог Српског Човека. Али генерација ће остати нема, неспремна да значајно подигне глас и пружи отпор овом новокомпонованом и меком терору. Уместо тога, певаће о путовањима без виза, добром шопингу и проводима, новим спотовима и концертима. Једна дубоко поражена и безвољна генерација, угојена од блата и пожуде за малограђанским гресима, кад год мисли о Западу, мисли на царство чувених брендова, последњих трендова и нових френдова. Тако ће две-три деценије касније неслобода само променити форму и комесари ће конвертовати идеологију, све остало ће остати исто.

Мучна хапшења хашких оптуженика која су се дешавала током свих ових година, као и силне понижавајуће пресуде из тога трибунала, неће пољуљати сада већ фундаменталистичку веру генерације Младог Слабог Српског Човека у Западно царство. Фанатизам који ће при томе испољавати неће се мерити гвозденом чврстином уверења или спремношћу на саможртвовање у име одбране уверења. Он ће бити постмодерна тековина, нека врста животног кемпа, и мериће се простором којим ће се бежати од суштине и значаја. Простором посутим баналношћу и површношћу, оивиченим самоискључивањем из наставка сопствене историје и ограниченим самоизгоном из авантуре освајања слободе. Док су генерације очева Младог Слабог Српског Човека живот трошиле попут нојева, држећи главе у песку, да би премостили историјски вакуум, њихови синови ће на ветрометини историје пожелети да се из простора и времена дезинтегришу у митску обећану земљу. Они нису ратовали, они нису подржавали Милошевићев режим, нису никоме мислили и чинили лоше, зашто онда немају право на бољи живот? Ко им је украо најбоље године, укинуо нова путовања, егзотична летовања и луде проводе? Догађаји који ће уследити након пада Милошевићевог режима неће остварити снове генерације Младог Слабог Српског Човека, Запад ће само појачати притиске на Србију и слобода неће умети да пева као што су сужњи певали о њој. Уместо добродошлице која би значајно интегрисала Србију у европски простор, Запад ће после историјског вакуума наставити своју антрополошку политику, оличену у вољи за моћ, и Србија ће остати на далекој периферији суштинског ширења западне цивилизације. Уместо добре воље и добрих намера, према Србији ће се водити политика симулакрума, с једне стране ће се чути громогласна реторичка добродошлица, док ће с друге стајати препреке, притисци и лоше намере.

Ову горку једначину разочарања и каснијег отрежњења први је на сопственом искуству открио покојни премијер Зоран Ђинђић. Овај несташни дечко српске политичке сцене, убрзано је, у складу с његовом доминантном али и ветропирастом интелигенцијом, прешао ту судбинску параболу од опчињености западним вредностима до потпуног огорчења западном политиком према нама. Нестао је управо у амбису тог наглог политичког заокрета од Запада ка Истоку, на начин чија званична и од стране скоро свих медија интерпретирана верзија вређа интелигенцију просечног човека. За ово недело оптужен је један несумњиво злочиначки клан, као једини организовани фактор у атентату, иако је с временом и малом детету постало јасно да је ова опака организација била недорасла за такав подухват без озбиљне унутардржавне или међудржавне безбедоносне подршке. Као и случају Лија Харвија Освалда, који је, очигледно, држао пушку и имао намеру да убије Кенедија, истина је полако цурила у јавност и званична верзија тог догађаја вређала је интелигенцију просечног Американца. У оба случаја постојао је бар један фамозни метак вишка, који је рушио званичне верзије.

Али генерација Младог Слабог Српског Човека вапила је за новим савременим митом, њу никад није интересовала суштинска трагична судбина Зорана Ђинђића, као парадигма једног народа који се нашао на крвавој ветрометини светске моћи. Она је у изрешетаном премијеровом телу само грозничаво видела понтонски мост ка митској обећаној земљи. Генерација васпитавана да не љуби истину и да не поставља питања, генерација с јаким сентиментом о добром животу из осамдесетих, није имала историјског даха да настави освајање слободе. Изабрала је, у име мита о бољем животу, сопствену окупацију. Није то било тамничење тела, није ни насилно ограничење простора или забрана кретања, већ је то била добровољна окупација сопственог духа.

А онда је у режији и изведби Запада стигао и тај дан великог српског понижења – једнострано проглашење независности Косова. И као и читаву деценију-две пре тога, примена двоструких стандарда, оно што се може против Србије на њеној легалној територији не могу у супротном случају Срби на другој међународно признатој територији!

Али сада је ту и једна новина, цинизам какав раније није забележен чак ни у милошевићевској пропагандној машинерији: да се све то чини у име напретка Србије! За ваше је добро што вам отимамо Косово, нису се либили да говоре амбасадори великих сила на служби у Србији, као и угледни политичари из великог света. Из њиховог угла, ствари су изгледале просте: пошто је доминантна политика у Србији, коју је тако грозничаво подржала генерација Младог Слабог Српског Човека, да је улазак у Европску унију приоритет свих приоритета, и пошто нема ниједног другог сличног циља, зашто онда не би била плаћена и скупа цена? Ако већ не постоји алтернатива, ко вас још пита колико ће то да кошта? Неки из генерације Младог Слабог Српског Човека мало су се поколебали, многима је несвесно, из генетске дубине, изронило сећање на кнежеву вечеру и клетву, али је ипак велика, тужна већина поново демонстрирала слабост и кукавичлук. Знате, ипак је то реалност, говорили су, тачно је да Запад није био коректан према нама, али напред се мора, нема друге. Ова бесадржајна и потуљена мантра, која се месецима у различитим мутацијама понављала у домаћој јавности, била је само траљаво оправдање за једну слабу, кукавичку генерацију која је продала веру за вечеру. Кад год би неко из те генерације стао испред моралног огледала и погледао се, видео би, уместо свог срца, само сопствени чмар. Да ли је некоме пало на памет да се тада, у том варљивом генерацијском комформизму и добровољном самопоништењу, рађа неки будући диктатор у Србији, неки нови Милошевић – као што је у сличним капитулантским околностима и у сличној атмосфери политичке инфантилности, у време Устава из 1974, политички рођен стварни Слободан Милошевић?

Све што је уследило само је нужност историје коју генерација Младог Слабог Српског Човека никад није желела да схвати. Као што су њихови очеви због баналности свог вредносног система, који је с временом створио погодну климу за ратове на овим просторима, жртвовали младост сопствене деце, тако ће и ова генерација, у име истих тренутних и плитких циљева, нажалост, довести у питање будућност своје деце. Ништа их неће спречити у том органском суноврату, чак ни очигледно упозорење да се цивилизација Млетачког трговца, коју они тако страствено љубе, љуља у својим темељима. Остаће глуви и неми.

И тако ће генерација одрасла на црвеном шалу и црвеним марамама, која је стасавала на Прлету и Тихом, своје средње животно доба дочекати на сасвим супротним моралним позицијама од оних које су јој некад програмирали комесари у образовном систему. Уместо да у заносу васпитања, заснованом на партизанској хероици, постану људи који ће се искалити по узору на књижевни лик Павла Корчагина, генерација ће своје судбинско пророчанство препознати на другом месту у обавезној школској лектири. У ремек-делу Браћа Карамазови, преко лика лакеја Смердјакова, Достојевски ће предвидети све. Смердјаков не жели да буде човек свог доба и простора. Он се некако стиди што је Рус и што живи ту где живи, у Русији. Он би да је Француз, јер сматра како је то велика култура, за разлику од руске, која је примитивна и немодерна. Презире народне обичаје и традицију, не воли руског народног човека, једном речи мрзи све што га окружује и са чим је живео. Он сања Европу и њене напредне људе. Не верује у Бога и Божје законе. Али он је, парадоксално, ипак слуга. С једне стране, свестан је своје лакејске позиције, с друге не чини ништа да промени тај статус. Није глуп, није ни необразован. Он је убеђен да има мисију преображаја у новог модерног и урбаног човека. Болује од неког облика шизофреније, чиме писац симболички показује његову расцепљену позицију у времену и простору. Велики Рус, аутор овог романа, преко лика слуге Смердјакова прозрео је и презрео доба које долази и људе који ће бити гласноговорници те епохе. Он лично нема никакве дилеме, нема човека без Бога и нема хуманости без вере. Зато лукавој и интелигентној врдалами Смердјакову додељује улогу убице који убија из чисте похлепе. На крају, нема никакве користи од тог новца, завршава бедно и пре времена. Али он и на самрти даје моралне судове, објашњава свом духовном саговорнику Ивану Карамазову да је убиство дозвољено! Јер, како му је овај и сам говорио, више нема Бога пошто разум и наука стално напредују, па нема ни ранијих правила. Зашто би поштовао Десет заповести из Светог писма када је Бог заувек нестао из живота човека?

Тако читава моја генерација, људи увелико зашли у средње године, чека свој судбински расплет, бежећи од изазова стварања слободе и прихватајући меку окупацију. Шта год и како год било, нека раде с нама шта хоће, само да нас оставе на миру и да нас ослободе било каквих великих изазова. Страх се одавно увукао у срца ове генерације, страх који је одувек био највећи непријатељ слободе и највећи савезник ропства. Кроз живот ће пролазити погнуте главе, утопљени у комфорну баналност и морално блато, далеко од херојских снова, без воље и без жеље. Како смо почели, с Мешом Селимовићем, тако ћемо и да завршимо: ''Бој се овна, бој се говна, а кад ћеш живети, Млади Слаби Српски Човече?''



Легенда о младом слабом српском човеку

понедељак, 17 новембар 2008 22:37
Гаги
Свака теби част, Србине, брате!

Ставио си на хартију оно што већина нас које описујеш не сме да помисли ни док се брије...

Поента: није ово време страшно што робујемо телом, него духом...

Господе Исусе Христе,Сине Божији помилуј нас грешне.
Препоруке:
0
0
понедељак, 17 новембар 2008 23:29
Lav
Iskrene čestitke autoru na izvanrednom tekstu. Mada sindrom srpskog Kalimera postoji i kod mlađih generacija - sećam se kako smo se moji drugovi i ja jedili tokom devedesetih što ne možemo da idemo na koncert, recimo, Nirvane, dok su naši vršnjaci po Bosni i Hrvatskoj umirali.
I bilo bi dobro kada bi domaća javnost prestala da očekuje da nas naša starija evropska braća ovako blago retardirane uzmu na svoju grbaču, već da odlučimo da sami malo počistimo svoje dvorište, makar i da nam niko ne nalepi etiketu s dvanaest zvezdica na čelo.
Ipak se ne bih složio sa stavom da u Evropi još iko daje i pet para za hrišćanstvo, Hegela ili Getea. Bezidejnost i hedonizam i tamo caruju, i barem u tom smislu, Srbija je punopravni član "velike porodice naroda". Ili, da se i ja pozovem na Dostojevskog i Dimitrija Karamazova (kriminalno pritom kasapeći tekst jer mi knjiga nije pri ruci): "Evropa je sada samo jedno veliko groblje. Dragi su to grobovi, ali u njima nema ničega do mrtvaca."
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 03:28
Ivan
Још једна честитка аутору текста, уз молбу, констатацију, предлог, како већ схвати, уколико чита ове коментаре. Описао је савршено мог оца, моју сестру, жену, моје пријатеље, непријатеље, познанике итд, али зашто за промену не би описао мене, то јест себе, то јест све људе који виде оно што и он, судећи по овом тексту, види, схватају све то, међутим, с неким морају да живе! Мени лично није било лако да решим тај проблем, некако сам се снашао, но, колико сам приметио, "они који виде" углавном одлучују да се изолују од осталих на овај или онај начин, што тешко да је решење проблема на колективном нивоу. С обзиром на то да аутор овог текста евидентно има дара за писање есеја (за разлику од мене, на пример), можда би један афирмативан текст о "онима који виде" далеко више допринео ма каквом побољшању наше немиле ситуације од критичког о "онима који не виде", тим пре што овај сајт ти други ретко читају, а и тешко да ће им овакви текстови отворити очи, јер ко је хтео могао је одавно све да уочи.
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 08:17
Paja
Istina !
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 08:55
Milos
Uuuuh, kakav tekst!
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 10:52
мрачни националиста
браво за текст....један детаљчић - коначно неко да напише нешто паметно о Ђинђићу, једином српском политичару у последњих пола века који је како тако мислио својом главом..
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 10:58
Deki
Odlican tekst.Ali jednu manu zasto tome ne doda i mentalitet ovog naroda.Kada sve to budemo obrazlozili videcemo gde smo i ko smo.
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 14:18
komandant
Bravo Igore, izvanredan esej! Za upamet svakom Srbinu dok jos nije kasno!
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 14:52
Zmaj
Pravi tekst u pravo vreme...Kome je ovo jasno, bilo mu je jasno i pre 10 godina.

Jedino se pitam, koliko ce ljudi u Srbiji biti u stanju da dodje do ovog teksta, sa obzirom na relativno mali broj internet korisnika. Mozda bi bilo korisno ici metodom "od postanskog sanduceta do sanduceta" i to sa skracenom i sazetom verzijom (jer kad je ovaj narod nesto citao?).

Jos jednom, hvala i svaka cast autoru na ovom tekstu, a ja cu uciniti sve da sto vise ljudi ovo procita.
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 17:05
Влада Канада
Ово је најбољи текст-есеј о менталном (не)здрављу многих Срба рођених у социјалистичкој Југославији. Признајем да, у неким деловима ове редивне анализе, препознајем и себе, али сам на време успео да нађем себе. Истина боли, али и лечи. Боље је вратити се са половине погрешног пута, него тврдоглаво и слепо ићи до краја тог пута и до краја и свог сопственог пута.

Саветујем писцу да што више пише, Бог му је дао и превише телента. Овакви текстови имају велики утицај и прочитаће га многи људи (управо сам послао линк на стотине адреса).

Саветујем редакцији да линк на овај текст постави на врх странице и остави га тамо до даљњег.
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 21:21
Драган М.
Трагикомична историја наше генерације на најболнији начин садржана је у судбини чланова групе *Екатарина Велика*.Да невоља,по нас саме,буде већа нема ни једног иѕ целе генерације који баш њих неће уѕети као докаѕ наше сопствене иѕуѕетности која би иѕбила свом снагом само да нам се пружила прилика.Римтутитуки је био наш одговор.Каква генерација такав и одговор.Да, ми јесмо нарцисиодна,декадентна и духовно лења генерација.Зато и не чуди фасцинација ЕУССР-ом,јер ми смо тамо где је и Златно теле.
Многи од вас ће се сетити култне представе Љ.Ристића *Миса у А-молу* па ћу ѕа крај парафразирати главног јунака - Ми смо слијепи путници у влаку еуропских народа!
Препоруке:
0
0
уторак, 18 новембар 2008 22:35
Boban
Kakav perfidan tekst. Pitam se samo da li su takve i namere autora, ili je autor prosto prihvatio ovu pricu od nekog drugog, pa je sam prica. Pre je, dobrim delom, ovo prvo, jer tekst obiluje retorickim trikovima, manipulacijom citaocem, a tekst, na nacin na koji je formulisan, ipak dolazi od autora. Npr. ono sa nosenjem para od prodatih roditeljskih stanova na zapad, ili ono o poturcenju radi skoloovanja dece u Carigradu, ili ono sa Djindjicem, gde se on predstavlja otprilike kao bezmalo vodja Dveri srpskih i Obraza... Prijatelj mi je poslao link, sav odusevljen, kamo srece da nije.
Препоруке:
0
0
среда, 19 новембар 2008 10:36
краљ-вештац
Одлично, заиста. Али не очекујте да ће неко од тих младих и слабих да прихвати критику. Не, он ће прво да крене са пар презривих квалификација на рачун аутора текста, а затим ће на исти начин да окарактерише неке његове делове ничим не демантујући њихову тачност. А у свему ће се јасно препознати тон увређености што се неко уопште усудио да каже да можда нису анђели од Бога послати свету, а камоли да критикује њих и њихову поглед на стварност.
Препоруке:
0
0
среда, 19 новембар 2008 10:51
мрачни националиста
бобане камо среће да је Образ читао и слушао Ђинђића. за Двери немој да будеш тако сигуран, боље их пажљивије читај.
Препоруке:
0
0
среда, 19 новембар 2008 14:09
Данило Тврдишић
Лично сматрам, а сигуран сам да не преувеличавам када то кажем, да је текст Игора Ивановића - РЕВОЛУЦИОНАРАН. Ово је право мало ремек дело које има снагу генерацијског разобличавања лажи и заблуда којима су нас кљукали годинама, а којима нас нажалост и данас кљукају дневним дозама евромантри и евроутопија. Тако бритко и јасно изнета истина о једном народу у једној лажљивој епохи са једне, и врцаво интересантан мемоарски стил писања са друге стране, даје посебан печат и специфичну тежину чињеницама које су у тексту изнете. Ето како може да се пише једноставно, а дубоко и интересантно у исто време. Свака част.
Препоруке:
0
0
среда, 19 новембар 2008 14:44
Милорад Станојловић
Потпуно разумем тешкоћу аутора да успостави линију раздвајања два система вредности, па и два антрополошка случаја. Наиме, један је идеологија синдикално-анархистичког (самоуправног и тоталитарног) система, а други је покушај да се тај систем пласира као квази-вишепартијски систем, од 90-тих наовамо (до данас).
Теоријски покушај ове врсте заслужује свако поштовање, поготову што је у том, за мене важном аспекту, Игор Ивановић у потпуности успео, што профи теоретичарима тешко полази за руком. Но, емпиријски треба данас дубоко истраживати чињенице, мимикрије и семантичке преваре.
Стога, заиста не видим зашто бисмо критиковали удружење грађана Хелсиншки одбор и сличне (за која се тврди да се обилно финансирају споља), а не и удружење грађана СУБНОР који се колосално финансира из буџета, гради и дели станове, као уочи доношења устава из 1974. године... Ако се држимо начела то је необјашњиво. И не само то, већ је СУБНОР извршни орган законодавне власти по неким уредбама Владе са значајним правима у погледу недефинисаних захватања из буџета.
Такође, приликом доношења једног закона у Парламенту, ова организација је пре пар година претила да се тиме «може проузроковати нестабилност у Србији» (отворено претећи оружаном побуном), ако тај закон донесу посланици Парламента, овлашћени за овај посао од народа, тј. гласача, о чему су писале «Вечерње новости». И ником ништа! Или, тачније, ко све сме да прети држави? Додуше, код нас је све могуће. Својевремно је Марко Ристић прогласио Црњанског за мртвог песника иако је био жив!?...
Није ли то само питање лика «највећег сина Србије» у чему је и сукоб прве и друге Србије (Стамболићеваца и Милошевићеваца), тј. тзв. Осме седнице, која се наставила на тротоарима и ратиштима. Бар како виде гласачи Србије ову породичну свађу српских републиканаца.
Препоруке:
0
0
среда, 19 новембар 2008 18:08
Неофит
Одличан текст, можда једана од најбољих анализа ове наше саможиве генерације.
Препоруке:
0
0
среда, 19 новембар 2008 18:23
Džejn
Impresivno.
Препоруке:
0
0
среда, 19 новембар 2008 18:48
Pera
Ivanović je genijalan! Možda mu fali malo više liberterijanizma i berkovskog konzervativizma!
Препоруке:
0
0
четвртак, 20 новембар 2008 00:01
Прозвани
Имали наде да се искупимо ?
Препоруке:
0
0
четвртак, 20 новембар 2008 00:43
Миљан
Добар текст. Дао бих ипак себи слободу да примијетим да појам "моја генерација",са почетка текста, који се односи на све нас који припадамо тој генерацији, у току текста уступа мјесто појму "Младог Слабог Српског Човека". Тако да се стиче утисак да или су у питању двије теме или је неко престао бити моја генерација, са обзиром на то да у опису, горе поменутог човјека, нијесам препознао себе. Или сам пак ја тај, који је престао бити нечија генерација. Хоћу рећи да нас овакве подјеле ипак неће ослободити одговорности за оно што нам се дешава. Нити ће дефинисањем "Младог Слабог Српског Човека", наша савјест бити мирнија.
Препоруке:
0
0
четвртак, 20 новембар 2008 07:05
pero-pero
Interesentan clanak, ali kako su neki komentari i primetili, na mnogo mesta 'ne drzi vodu' obiljnijoj analizi. Uostalom komentari koji sa odusevlenjem prepoznaju "MSSC" u drugima, bez ikakvog kritickog osvrta, su samo dokaz koliko je MSSC medju nama. Na primer, price o "(ne)vracanju para" su na nivou baba Vange, a tavih delova ima jos. Uostalom, siguran sam da i autor ima prijatelje u inostranstvu, ali sumnjam da je trazio da vracaju pare za skolovanje i roditeljske stanove, kao sto oni njega nisu pitali za pare od rasprodate-poklonjene srpske imovine (boze moj, pa i autor je bio tu dok se to radilo, pa mora biti da je i on nekako odgovoran). Siguran sam ni prijatelje koji su dobili pare od privatizacija ne pita da ih vrate, sigurno mu medju njima vise ne bilo mesta. Da, mnogo je lakse pricati prazne price o bezlicnom, MSSC, za koga svako moze da kaze 'nisam ja', nego pristupiti ozbiljnoj analizi situacije na osnovu licnih iskustava, ljudi i sudbina koje licno pozanjemo.
Препоруке:
0
0
четвртак, 20 новембар 2008 11:42
Миломир Степић, 1959.
Није чудо што је овај текст покренуо бројне коментаре. Коначно нас неко истински, а не тенденциозно "суочава са прошлошћу". Ментална лењост која је окупирала нашу генерацију ће можда и бити побеђена.
Препоруке:
0
0
четвртак, 20 новембар 2008 15:55
Vladimir
Zaista interesantan tekst, ali ne mogu a da ne primetim dvustruke standarde i u njemu. Naravno, slepo pracanje ideologije komunizma ili evropeizma nije dobro, ali zasto smatrate da je slepo pracenje tradicije pozitivno? Po cemu sam ja slobodan covek ako ne smem da izadjem i da kazem "Ja ne verujem u boga!" (bar ne u opste-prihvacenom smislu) a da ne budem posmatran kao izrod?

U svakom narodu, ne samo u nasem, uvek postoje Vodje i Sledbenici, koja god da je ideologija u pitanju. Ovi drugi su uvek u vecini i ne vidim zasto se samo Srbima na tome zamera.

Dalje, licno ne osecam da ista dugujem borcima iz XIV veka, iako saosecam sa njima (i ne samo sa njima). Ali recite, zar onda nesto ne dugujemo i borcima iz 40-ih godina proslog veka? Ma koliko ideologija kasnije bila izvitoperena i zloupotrebljena, zar ne mislite da je, kao i svaka druga, nastala iz iskrenih pokusaja da se uradi nesto pozitivno?

I za kraj, prijateljski savet. Bez obzira sto se delimicno ne slazem sa Vama, pametan covek (sto Vi svakako jeste) ima pametne ideje, ali pametniji te ideje zna da predstavi obicnim ljudima, onima koji nisu doktorirali filologiju. Inace se postavlja pitanje sta je motiv za pisanje teksta - sirenje ideje ili afirmacija autora?
Препоруке:
0
0
четвртак, 20 новембар 2008 22:00
old fashion srbin
Poentu teksta sam shvatio ovako: generacija koja je rodjena izmedju 196x i 197x (u to vreme sam i ja rodjen i, hvala Bogu, nikada se nisam osećao pripadnikom ovako opisane generacije) uvek je pokazivala određenu količinu duhovne i moralne inercije, tj. morali su prvo da prožive neki period da bi tek naknadno spoznavali njegove loše strane. Uz samo malo intelektualnog napora, moglo je i da se unapred promišlja o onome što nailazi, a ne samo da se to pasivno proživljava. Mislim da je u tom vremenskom kašnjenju suština loše sreće te tzv. MSSC generacije.
Ja sam proveo dosta vremena pokušavajući da sa ljudima pričam o budućim posledicama trenutnih dešavanja, ali sam uglavnom nailazio na neshvatanje. Valjda je to zato što sam prerano otvarao teme. Osamdesetih sam prerano pričao o nacionalnom patriotizmu, kada su svi uglavnom upražnjavali samoubistveni jugo patriotizam. Devedesetih sam prerano pričao o besmislenosti podilaženja Evropi, kada su svi (dobro, ne baš svi) govorili da će nas Evropa spasiti od Slobe i njemu sličnih. Početkom ove decenije sam prerano pričao o ekonomskom patriotozmu, kada su svi podržali DOSovski koncept grabljenja i rasprodaje zemlje. I tako, uvek bi se, prekasno, ljudi lupili po glavi i rekli "jeste, tako je bilo ,ali šta da se radi."

Sada pričam o...

E pa neću da vam kažem. Generacijo "moja", proživite prvo sve sami, pa će te naknadno da razmišljate o onome što će vam se desiti.
Препоруке:
0
0
петак, 21 новембар 2008 08:27
emigrant
Straromodni (old fashion) Srbine:
1. Bio si dobro, vaspitano dete, posten i vredan covek. Zavrsio si fakultet. Otisao si na zapd, ti si MSSC, treba da platis Srbiji svoje skolovanje. Ako si ostao i dangubis po Srbiji - posao nisi nasao, svaka cast, ti si se zrtvovao.
2. Kad su mobilisali odazivao si se, najbolji drug, bivsi cimer, pogibe na Kosovu. Ako si otisao iz nemoci da ista uradis, ti si MSSC. Ako si radio suprotno, necemo spominjati, svako mora da misli svojom glavom.
3. Rintas na zapadu, da bi decu podigao kao ljude, sacuvao porodicu, odvajas da ih posaljes da znaju da su Srbi, vide rodbinu i steknu prijatelje, ti si MSSC. Ustalom ko da ti veruje da ti ne zivis u cvetnoj basti - zapad je isti ko Srbija, samo sa mnogo vise para. Ako si ostao, mozda se opijas, drogiras, razvodis, prijatelje bivse ne vidjas mesecima jer znas sta si radio, decu zapustas, besan na sve i svakoga - vremena su teska, razumecemo. MSSC je uzivao dok si ti stradao.
4. Prodao si roditeljski stan da bi imao gde da zivis na zapadu, ti si MSSC, vracaj pare. Ako si ostao i pokrao drzavnu imovinu, zloupotrebio poverenje, upropastio firmu i ostavio ljude bez posla, svoje komsije, o tome cemo cutati, moralo se. Ako si ucestvao u 'privatizaciji', jos bolje jer tek sad niko ne moze reci ni da si lopov ni MSSC.
5. Pricao si od osamdesetih da ovo ne vodi nicem dobrom. Boris se kao lav da tobom, uprkos svemu, ne ovladaju negativne emocije, da ostanes covek, ne krivis ljude koje nit' znas nit' poznajes. Ma sta ti znas, ko pokvarena ploca. Uostalom ako mislis da je bolje na zapadu, sto nisi otisao. Luzer!!A, otisao si? Meni pametujes?

Pa dobro, jesam preterao, autor je sigurno i bolji i cestitiji od gomile drugih na koje ne bih ni gubio vreme da pisem, i nadam se da ce shvatiti poruku da rec ima tezinu kod cestitih ljudi, da se mora dobro vagati pre nego se upotrebi. Zahvaljujem mu se na prilici da izrazim misljenje, razgovor nam je preko potreban.
Препоруке:
0
0
недеља, 23 новембар 2008 19:48
Срб 1978.
Најпре бих желео да похвалим аутора на изабраној теми, али и тек начелно да похвалим сам есеј. Моја замерка на горе поменути текст, рекао бих да не задире, нити поткопава његову суштину, али сматрам да није ни сасвим ефимерна. Наиме,као неко коме су преци и рођаци засигурно учествовали у свим бунама и ратовима (од устанка Луке Вукаловића 1852. године до данашњег дана)не могу да се сложим са констатацијама у којима доминирају термини са a priori негативним предзнаком типа партизанштина, док се монархистичка и равногорска (шта год то значило)традиција бланко афирмише.Тиме бих умањио жртву свог ђеда и свих других који су носећи петокраку положили живот за своју отаџбину, у односу на његове претходнике и потомке који су под другим обележјима тежњу за слободом главом платили. Утолико пре што нисам поштовалац лика и дела нпр. Едварда Кардеља, Милована Ђиласа и тако редом закључно са Вељком Булајићем, не могу да се сложим са чињеницом да ја, због политичког ангажмана и аманета, левих скретања или филмских остварења именованих, треба да се посипам пепелом зато што ми се скоро комлетна фамилија борила под црвеном заставом. Истини за вољу, сам Ивановић то није нигде експлицитно навео као неопходну морално- хигијенску меру,али се то може јасно прочитати између редова. Ако су Руси Други светски рат назвали Отаџбинским ратом, а Путин помирио петокраку и двоглавог орла, онда би и ми могли са више поштовања да се односимо према палим жртвама и њиховим идеалима, без обзира да ли смо истомишњеници са њиховим идеалима или не. Не мање пристојно би било односити се према учесницима Првог светског рата на основу учинка политичке елите која је водила потоњу Краљевину Југославију. Дакле, не осећам се мање Србином зато што имам "партизански" педигре и као такав се не одушевљавам четничком иконографијом.Бити васпитан да волиш и поштујеш своју земљу и њену традицију је независна категорија од тога да ли си по убеђењу републиканац или монархиста.
Препоруке:
0
0
понедељак, 24 новембар 2008 15:53
Татијана
Не бих да додатно компликујем причу али морам да приметим да је ретко било неких побуна које нису злоупотребљене. Тамо где објективно и није било разлога за бунтовништво оно је пажљиво стварано, наравно разним методама које су у данашње време утемељене у психологији. Чињеница је да се свака људска природна потреба данас злоупотребљава и користи. Чињеница је и то да је одсуство било какве одговорности и било каквих последица могућност за невероватне појаве у овом савременом друштву. И о каквом човештву онда говоримо? Зашто би неко ко вам је помлатио децу уопште трепнуо оком, ако му ви све то лепо опростите и још покорно покажете прстом на претеклу унучад? Ово ми је само шлагворт да питам - а коју ми то веру продајемо за чију вечеру, за којом то трпезом? Ми одавно ручкамо то исто и то око хиљаду година са истим оним европским народима који су истим огњем и мачем позвани под пламичке свећа. Ако ту има неке духовне слободе молим да ми се опрости ово неразумевање за раскошну гозбу. Па добро, о чему је овде реч? Ми само елаборирамо како смо немоћни и мали и јадни и трпимо... Ко то нас тера да трпимо? Шта нас то спречава да кажемо да не пристајемо више да будемо идиоти? Сви елаборирају, анализирају, дебатују и - ништа. А сматрам да је свако од нас довољно бистар да зна шта му се дешава, све заједно са онима који рационализују сопствену слабост до патолошких небулоза, па сходно томе нису неопходни толики детаљи. Проблем је тамо где је нестало наше достојанство и где је нарушена природна равнотежа. А природа нема милости, те јој није много стало шта мисли човек. Или не мисли што је чешћа и пожељнија, али само демократска опција.
Господо, хвала вам на простору и разумевању и дакако на могућности да и ми јавно искажемо свој став. Поздрављам аутора текста Игора Ивановића, мог генерацијског сапутника.
Татијана
Препоруке:
0
0
уторак, 25 новембар 2008 17:20
dejan025
Ako je moja i tvoja generacija Ivane takva kakva jeste, ako je prozivela to sto je prezivela, posle svih reci moramo dati ili pokusati da definisemo alternativu.
Dobro si primetio da su nasi roditelji bili ono sto bi karikirano mogli nazvati deca komunizma. Mi smo nesto kao unici komunizma. Dakle vaspitavani smo u duhu komunisticke ideologije, a sada smo je zamenili ideologijom evroentuzijazma.
Mozda je to i istina, ustvari jeste, ali koja je ideoloska alternativa?
Pojednostavljeno govoreci postoje cetiri ideologije koje su unistile Srbiju.
1. Ideologija jugoslovenstva, utapanja svog identiteta u juznoslovenski, ta ideologija je toliko kostala ovaj narod. Ne treba, puno komentarisati. Milioni poginuli ni za sta.
2. Ideologija komunizma, idelogija koja je stvorila kult nereada i egalitarizma.
3. Ideologija evrointegracija, to je ideologija prava coveka, prava seksualnih manjina, ravnopravnosti polova.... to je ideologija americkih demokrata.
4. Srpska nacionalna ideologija.

U cemu je izlaz? U prihvatanju srpske nacionalne ideologije, ali sta je ona danas. Da li je to umivena varijanta Vojislava Seselja? Sta je nasa nacionalna ideologija?
Da li je to ideologija 19 veka, jedna staticna prevazidjena, danas vec mrtva ideologija.
Srpska nacionalna ideologija mora ponuditi nove odgovore na novo vreme.
Sustina srpske nacionalne ideologije vise ne sme biti samo teritorijalna velicini drzave.
Ne to mora biti borba za retradicionalizaciju srpskog drustva.
Ona je ono sto je uslov osptanka, dakle ne abortusima, ne razvodima, ne homoseksualizmu, ne modernim zakonima o vaspitanju dece... da porodicnim vrednostima, da kultu braka, dakle reafirmisanje moralnih vrednosti. Da to uradimo ne mogu nas spreciti ni SAD ni EU, potreban je rad na promeni pristupa zivotu.
Iz srpske nacionalne ideologije treba izbaciti kult zrtvovanja, jedna danas besmislena ideja, odprilike mi znamo da cemo izgubiti ali idemo u rat, kao 1999 godine. Dakle ima nade, ako se mi kao ljudi menjamo.
Препоруке:
0
0
среда, 26 новембар 2008 03:30
Зоран
Овај човек је генијалан. Нема Србина без вере и нема живота без муке. Све је остало продавање душе непријатељу људском. Млади Србине не бој се труда. Велико хвала аутору.
Препоруке:
0
0
четвртак, 27 новембар 2008 01:54
Zmaj
Za "Srb 1978" Srbine brate! Da si 60-tih, 70-tih, pa cak i 80-tih samo pokusao da budes srpski patriota, zavrsio bi u zatvoru sa nizom etiketa, prisivenim upravo od onih u koje se ti jos kunes. Kazes, ne mozes da gledas cetnicka obelezja, jer si vaspitavan na "petokraki" i ljubavi prema "zenici oka". To je naravno, tvoje pravo. Ali niko nije pitao nas, koji smo imali drugacije misljenje, tradiciju i secanja, da li mi mozemo da gledamo petokraku skoro 50 godina...Razmisli malo o tome.

Za "dejan025" Dejane, pa smisao i prava sustina srpskog identiteta jeste u nasoj pravoslavnoj veri i sposobnosti zrtvovanja, kao sto je vec "Zoran" primetio. Da je bilo i da ima istinskog zrtvovanja u poslednjih sezdesetak godina, ne bi nam se sve ovo sto nas je zadesilo (komunizam, ponizenja i ratovi) ni desilo. Barem ne u toj meri.

Nije sve sto je "zapadno" a-priori i napredno. Svakako treba prihvatiti tehnologije koje jos uvek dolaze sa "zapada", ali svakako ne treba prihvatiti norme ponasanja tj. (ne)moral koji nam se odande plasira.

"U se i u svoje kljuse" normalno uz saradnju i trgovinu sa svima (ukljucujuci i EU) kojima je do nje stalo. Kojima je vise do saradnje, ali ravnopravne (znaci na dobrobit za obe strane) stalo, njima svakako vise treba otvoriti vrata...

Jos jednom - BRAVO Gospodine Ivanovicu!
Препоруке:
0
0
четвртак, 27 новембар 2008 17:00
sonja djukanovic
sonja, tekst od Igora ivanovica, legenda o slabom mladom srpskom coveku je istinit.Jedino si zaboravio SAVEST.Trenutno zivim u Kanadi i verujem u Boga da cemo se vratiti u svoju otadbinu. Posmatram, analiziram,.....itd 14 godina i gledam srbe koji su dosli u kanadu od 1990 pa ovamo iz bivse Jugoslavije, samo novac, komfor, hrana, jednostavno: hedonisam. Jednostavmo, Slabi srpski covek je NESAVESTAN
Препоруке:
0
0
петак, 28 новембар 2008 11:21
Vladimir, opet
@sonja Postujem svacije misljenje, ali mi je to zaista tesko postici kad su u pitanju oni koji pljuju po zapadu i "hedonizmu" dok ga istovremeno koriste. Sonja, ako ste toliki patriota, zasto ste uopste otisli u Kanadu pa nam odatle "krojite sudbinu" i pricate o otadzbini? Zasto Vasi muski nisu uzeli pusku da je brane, u skladu sa onim sto propagirate? Ili ste mozda bas zato i otisli?

A mozda zivite zivotom hodocasnika i sve sto zaradite saljete deci na Kosovu? Mozda zbog toga, i iz solidarnosti sa ovdasnjim narodom, gledate kako da sastavite kraj sa krajem jer odbijate da zivite pristojno? I vraticete se, kada? Cim skupite pare za kartu? Kako da ne...

Retki su oni koji se zaista vrate, ali je zato mnogo vise onih koji o tome pricaju sa bezbedne udaljenosti i kritikuju nas ovde koji bi samo da pristojno zive.

Otisli ste u Kanadu i svi znamo zasto, ukljucujuci Vas. Nema potrebe da nam govorite sta treba da radimo i kako da razmisljamo... I sto je vaznije: nemate pravo.
Препоруке:
0
0
субота, 29 новембар 2008 08:45
Милорад Вукашиновић
Изузетан текст Игора Ивановића. Све је речено јасно и прецизно. Уместо повратка читава генерација изабрала је бекство из историје.
Препоруке:
0
0
субота, 29 новембар 2008 20:02
Štrbac
Slažem se sa Ivanovićem da se tokom prethodnih nekoliko decenija izgradio jedan specifičan profil svojstven našoj generaciji.Taj profil je prosto fascinantan, poseduje desetine crta koje su apsolutno disfunkcionalne bilo na individualnom ili na kolektivnom planu. No, uprkos svojoj disfunkcionalnosti,banalnosti, on opstaje i opstaje i ''perfidno'' se suprostavlja bilo čemu što bi ga moglo promeniti. Sa jedne strane, interesantna je njegova istrajnost, sa druge njegova rasprostranjenost. Skup od nekoliko desetina crta, pogleda na svet, shvatanja, stava prema životu itd, itd, svojstven je skoro svima. Mislim da bi se o ovom profilu moglo napisati na hiljade stranica. Onako kako ste ga vi nazvali naš mladi slabi srpski čovek u stvari nema veze sa životom. On iz nekog razloga nije ni vaspitavan da bude čovek,on nije vaspitavan da istinski poštuje rad, da bude biće koje se bori,da ne vrednuje ni sebe ni druge po broju viza u pasošu, da ne trčkara za onima od kojih može da izvuče korist, da mu banalni interesi ne budu glavni vodič u životu. On nije vaspitan da kada govori o duhovnim vrednostima, te iste vrednosti i poštuje,on nije u stanju da bude individua, on je konformista i prilagođava se okolnostima ma kakve one bile. On veruje u visprenost a ne u pamet, u lukavstvo a ne u mudrost,
on priča o pravim vrednostima a okružuje se silikonima, on priča o pravdi a svaku situaciju nepravde brzo zgrabi kao priliku za svoju korist ako može da je izvuče. On jedan uzor koji je nametnut kritikuje zamenjujući ga još bolesnijim.Ali, opet, sa druge strane, taj mladi čovek je morao postati takav. Ako je sistem podržavao lopova a ne obrazovanog čoveka, ako su se lopovi smejali eventualnom poštenju ovog koji nije lopov,onda su se njihovi sinovi i njihove ćerke, i jednih i drugih, logično na kraju u svojoj glavi opredelili za lukavstvo a ne pamet, snalažljivost a ne rad, laž a ne istinu, konverziju a ne doslednost nečemu što je ispravno, poltronski duh a ne pošten odnos.
Препоруке:
0
0
субота, 29 новембар 2008 20:29
Štrbac
Dakle jedan od faktora koji su uslovili nastanak ovakve generacije je sam sistem u čijem središtu se uvek nalazila korupcija. Drugi faktor je ateizam. Čovek koji veruje u Boga,ako se radi o autentičnoj veri, polazi od pretpostavke da neko sve ovo odgore ipak posmatra i vidi.Itd, itd. E sad, kako sve to promeniti. Prvo, nije još vreme za te promene. Drugo, promene koje se tiču svih ovih stvari nemaju nikakve veze sa revolucijama. Nikakva revolucija, odnosno revolucionarna promena vlasti u bilo kojoj zemlji ne menja tzv. obrazac kulture koji postoji u toj zemlji. Skoro svi elementi kulture kao svoju pretpostavku imaju trajanje, kontinuitet dugoročnost. Duh se ne menja revolucijama, građanskim ratovima. Građenje i rastvaranje kulture su dugoročni procesi. A to znači, ako bi smo sada počeli da menjamo neke stvari u vezi naše kulture, efekte možemo očekivati tek za 15, 20 godina. A da bi smo počeli nešto da menjamo potreban je konsenzus od dna do vrha, i obrnuto od vrha do dna. No, da je postojao bar minimalni konsenzus u Srbiji poslednjih decenija 20. veka, da li bi opozicija Miloševiću bila baš takva kakva je bila. I to nas dovodi do vaše teze da smo pristali na dobrovoljnu okupaciju sopstvenog duha. Neki jesu, neki nisu, kako ko. Pitanje za kviskoteku : zašto su se neki ponašali kao okupatori sopstvene zemlje? Kako je moguće okupirati sopstvenu zemlju? Kako je moguće da jedni u drugima vide tolike neprijatelje? Koji je politički koren tog čuda? Čik pogodi.
Препоруке:
0
0
субота, 29 новембар 2008 22:12
Срб 1978.
За ЗМАЈА.Знаш ли ону народну:"Ја о плочу-ти о клин"? Мишљења сам да сви Срби који су носили петокраку и при том погинули у Другом светском рату не смеју бити дисквалификовани као фалш Срби - АЛО БРЕ, ЖИВОТ СУ ДАЛИ. Оно што се дешавало након 1945. године не сме да им умањи поштовање којим су нас задужили.Не можеш нпр.Маркса,колико год да се идеолошки не слажете, да кривиш зато што је постојао Голи оток.У мојој кући се читао "НОЖ" када други нису смели да помену Драшковића, ипак нисмо се почели "ложити" на кокарде.Немају четници монопол на српство, на крају крајева они су били припадници ЈУГОСЛОВЕНСКЕ краљевске војске у отаџбини.Немој бити лењ па прочитај "Глуви Барут" од Б. Ћопића, можда ће ти онда бити јаснија моја прича.Као што се види из приложеног ја сам тај који пише ћирилицом, а ти брате Србине своје коментаре пишеш латиницом, тј."Ако лаже коза-не лаже рог"
Препоруке:
0
0
субота, 29 новембар 2008 22:47
Срб 1978.
Тако је ВЛАДИМИРЕ, они што су отишли у иностранство немају право ништа да нам кажу, њихово је само да шаљу девизе и да ћуте. Што се пушака тиче тек си ту у праву, јер када је "пала" РСК и велики део РС они тамо далеко само су плакали, док смо се ми овде јадни мучили и утркивали ко ће избеглици да ували лошију кућу за веће паре. Нас је овде неколико стотина хиљада свакодневно непуних 60 дана протествовало и извојевало чувени "lex specialis", а августа 1995. у Београду се једва скупило 5ооо душа да тражи војно ангажовање СРЈ ради заштите српског живља у РСК и РС.Где смо ми тада били Владимире? Ми смо тада били заузети испраћањем а касније и дочеком кошаркаша из Атине.Како је нама тада било тешко када би они што су тамо далеко то само знали.
Препоруке:
0
0
недеља, 30 новембар 2008 14:22
Vladimir
Srbine od 1978, malo ne shvatam zasto mi adresiras ovako nesto. Mozda nisam dobro razumeo ironiju... Kao prvo, nisam rekao da meni neko treba da salje pare. Rekao sam da je svako odlucio da li ce i gde ce da ode. I naravno da ne osudjujem, ali nema potrebe da pojedini izigravaju zrtve i da se ponasaju kao da im je "truli zapad oduzeo dusu".

Dalje, rec uopste nije bila o izbeglicama, ali kad si vec pomenuo... Ne znam za BG, ali niko koga licno poznajem se nije bogatio na racun izbeglica. Sigurno je bilo i toga, ali ne bih isao tako daleko da tvrdim da je u pitanju pravilo posto su moja iskustva potpuno suprotna - znam izbeglice koje su iskoristile ljude koji su im pomagali (iako ni to ne bih izdvajao kao pravilo).

Necu da ulazim u raspravu o tome da li je vojska trebala da intervenise 1995. ili ne. Tema je suvise ozbiljna i kompleksna i, iako imam misljenje, necu ga iznositi jer se bojim da bih mogao biti pogresno ili neadekvatno shvacen. Osim toga, nisam ni politicar ni vojni analiticar pa nisam kompetentan. A bojim se da nisi ni ti, pogotovo ne u to vreme kad si imao 17 godina.

A za docek kosarkasa, nisam bio tamo.
Препоруке:
0
0
недеља, 30 новембар 2008 22:53
Срб 1978.
Владимире,нисам се ја обраћао теби лично у буквалном смислу, већ више парадигматично, тј. свима нама.Што се тиче евентуалне војне интервенције ВЈ 1995. године такође нисам коментарисао да ли смо требали да се војно ангажујемо или не, већ чињеницу да је велика већина људи у Србији била подстакнутија да се окупи због 5% покрадених локалних избора или да би дочекали кошаркаше (и нека су), док су прилично инертно посматрали егзодус Срба из РСК и западних делова Р Српске.Та чињеница је непобитна и она на најбољи начин слика наш морални суноврат,лицемерје и саможивост.Ја сам то укапирао са својих 18 година, док се са својих 30 година питам да ли је оваква Србија достојна да буде матица Срба? Бојим се да нисмо достојни задатка ни да заштитимо себе унутар крње Србије, а камоли нешто више од тога.
Препоруке:
0
0


Нема коментара:

Постави коментар