Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 04. новембар 2011.

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KONUZINOVA DRUGA RUNDA I PANIKA NA TADIĆEVOM BRODU

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KONUZINOVA DRUGA RUNDA I PANIKA NA TADIĆEVOM BRODU

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KONUZINOVA DRUGA RUNDA I PANIKA NA TADIĆEVOM BRODU

kol31101aŠta je ruski ambasador u Nišu dobro uradio za Srbiju osim što je u amok naterao Borisa, Božu, Čanka i Koraća










zeljko_cvijanovic_kolumnaKad Đelić, Čanak i Korać – tri parazitske konstante srpskog sloma – krenu uglas da brane Srbiju, ne pitajte tada ko je Srbiju napao, već kakvu joj taj što je napao korist čini. Jer nema u Srbiji te žalosti u kojoj bi ova tri viteza propustili priliku da budu smešni; nema te krvi koju ne bi okusili; nema te prilike koju bi propustili da joj prebace kako su je ljudske vrednosti ostavile i, konačno, nema tog objašnjenja kako su tek u toj Srbiji srušenih vrednosti njih trojica narasli da se njihova reč čuje. Prema toj trojici parohijalnih mislilaca univerzalnih pogleda, Srbiju Bog nije napustio ni kad su joj bacali bombe na glavu; s njom je ostao i kad je njena polja posetio oblak skakavaca nazvan „demokratska vlast“; Bog je bio sa Srbijom i kad su joj otimali Kosovo; i kad je postala toliko opljačkana i bedna da joj se više ni dahije nisu činili tako rđavim. Ali, po njima, Bog Srbiju napusti kad god usta otvori ruski ambasador. Zašto bi bilo drugačije ovaj put, kad je Aleksandar Konuzin na naprednjačkom skupu u Nišu izgovorio da je ta stranka „postala jedan od glavnih pokazatelja raspoloženja građana Srbije“.

Naravno, ove tri nindže srpske tranzicije, koliko god ih slabo razlikovali, zanimljive su isključivo kao predstavnici tri različite grupe motiva iz kojih se poslednjih meseci napada svaka pomisao o ruskom uticaju u Srbiji. Tvrdeći da se Konuzin umešao u izbornu kampanju i time ponizio Srbiju, Korać je njeno dostojanstvo čuvao kao čovek koji ima više glasača među strancima iz diplomatskog kora nego među građanima. Zato je njegov napad zapravo jedan ponosan uzvik „preporučujem se“ i izraz zahvalnosti jednog političkog kantautora što ga evo već jedanaest godina ne mimoilazi mesto u parlamentu, a da je u Srbiji lakše iskopati naftu nego njegove glasače. To će reći da je Koraćev napad na Konuzina tek obraćanje njegovoj izbornoj bazi, dakle zapadnim diplomatama i, naravno, jedno smerno podsećanje da je još tu, prpošan i ambiciozan za menjanje Srbije kao nikad do sad. A oni, ako ga se sete, sete.

Najgabaritnije dete na sisi Srbije, Čanak je rešio da tu milost zasluži tako što će ovaj put biti i brži i ekstremniji od Čede i Vuka. Boreći se za taman onoliko birača u Srbiji koji veruju da su Hrista razapeli Jevreji, ali oni ruski, Čanak zna da ih – birača – nema za svu trojicu, kao što ih nema ni da Vuk, Čeda i on zajedno podele mandate. Zato mu se zahtev za proterivanje Konuzina učinio nedovoljno jakom porukom, pa se ispravio rekavši kako su ambasadorove reči kod naprednjaka zapravo Putinova pretnja suverenitetu Srbije, što je ozbiljan domaći zadatak čak i za nedostižnog Vuka Draškovića.

Onaj, međutim, ko može da nasluti veličinu srca Bože Đelića zna da da bi on stisnuo da Konuzina optuži za mešanje u unutrašnje stvari Srbije samo pod uslovom da je mleko presekao nečim kratkim ili da mu je naredio Boris. Ako je ovo drugo – jer i u njemu kuca Božino srce - ne bi me začudilo da je Borisu grupa onih ambasadora koji se inače ne mešaju u unutrašnje stvari Srbije poručila kako je ovo sa Božom malo, i da je prava mera stvari da Vuk Jeremić Rusima uputi demarš. Tako da je ostalo još da izmerimo Vučje srce ili bolje reći njegovu sposobnost rasuđivanja da svoju budućnost veže za Borisa ili za poslednju moćnu zemlju gde ga još nekako gledaju.

MEŠANJE I MEŠANJE Naravno, ovaj novi suverenistički pokret među Srbima ima samo jednu malu manu. Naime, da nije bilo stranaca - onih drugih naravno - oni nikad ne bi vladali ni kioskom u kraju ni Srbijom, posebno ne nekoliko puta. I to, naravno, ne treba previše objašnjavati. E sad, neki principijelniji među nama reći će da u unutrašnje poslove Srbije ne treba da se mešaju ni zapadni ni ruski ambasadori, sa čime bih se u načelu složio. Prethodno ću zloupotrebiti prostor da objasnim malu razliku između tih uticaja, poučen sebičnim primerom sopstvene kože.

Kad je Konuzin pre tri godine u srpskim medijima zahtevao da Beograd vrati imena ulica sovjetskih heroja, to mi se nije mnogo dopalo. Istina, i sam sam se zalagao da se maršalu Tolbuhinu i generalu Ždanovu vrate ulice, ali sam napisao da nije lepo da ambasador jedne istinski prijateljske zemlje pritiska srpsku vlast preko srpskih medija. Kako sam kasnije čuo, ambasadoru se tekst nije dopao, pa se još i naljutio.

Dve godine kasnije, kad je Cvetkovićev kabinet slavio dve godine vlasti i kad je već postalo jasno da je istorijski zadatak Srba da taj kabinet prežive, ambasadori Vordsvort i Vorlikova su u srpskim medijima dozvolili sebi da ocenjuju rad srpske vlade. Kad sam u jednim dnevnim novinama gde sam inače imao kolumnu napisao da je njihovo ocenjivanje vlade skandalozno, nisam čuo da je tu neko bio ljut, samo što sam dobio otkaz. Razumeli smo se?

Nije tu reč o razlikama ni u kvalitetu, ni u načinu, a ni u efikasnosti uticaja između Konuzina i zapadnjaka, tek tad sam razumeo zašto je uticaj zapadnih diplomata u Beogradu takva tajna da o njoj ne govore čak ni hrabri, već samo glupi. Na primer, ni neustrašivi borci protiv političke i tajkunske mafije, poput antikorupcijskog saveta Verice Barać, koji su, na primer, iskasapili i vlast i oligarhe u svom izveštaju o pritiscima na medije, nisu primetili da na novine i televizije utiču stranci. Tako da sam, na kraju, činjenicu da se u srpskim novinama stranci ponekad obračunavaju i sa domaćim političarima i sa oligarsima, dok ovi naši svemoćni skriveni i neskriveni vlasnici medija to nikad ne rade strancima – pripisao sopstvenoj grešci u rasuđivanju i stvar prepustio pametnijima.

DA, MEŠA SE I tu smo kod toga zašto sam podržao Konuzinovo drsko traženje Srba na bezbednosnom skupu kod Sonje Liht i Ivana Vejvode i zašto podržavam njegov nastup kod Tome Nikolića. Odmah da raščistimo to o francuskim sobaricama: da, Konuzin se meša u unutrašnje stvari Srbije. Da, samo što on u istoj toj Srbiji nije otišao u beogradsku srednju školu i poručio starijim maloletnicima da se manu razmišljanja o Kosovu jer to ugrožava budućnost Srbije verujući valjda da će deca, kad dođu kući, optužiti roditelje za nacionalnu samoživost i subverzivni rad protiv budućnosti potomaka. Nije otišao u Jagodinu da sastavlja vladu. Nije tražio od Borisa da mu proda neku državnu firmu da bi ga podržao za Evropsku uniju. Nije tražio od Srba da prestanu da pričaju o 1999. pričajući im da ni Nemci 1945. nisu pričali o rušenju Drezdena. Nije Srbiji nudio strateški sporazum, ali da pre toga pristane da protivzakonito i bez tendera potpiše ugovor o gradnji metroa. Nije podigao celu svoju lokalnu agenturu političara i analitičara da Borisu neprestano ponavlja šta će mu se sve desiti ako ne pristane da mu Brisel napiše rezoluciju o Kosovu za Generalnu skupštnu UN. Nije mu rekao da će mu podići muftiju Zukorlića ako ne smiri doživljaj sa Kosovom. Nije mu rekao da će videti kako izgleda pakao ako Pajtiću ne usvoji statut Vojvodine. Nije mu rekao ništa od toga.

Dakle, da, Konuzin se meša u unutrašnje stvari Srbije, ali figure su tako poredane da je njegovo mešanje Srbiji na polzu. Kad ćemo moći da očekujemo da se na isti način u stvari Srbije umeša Boža Đelić? Tek kad njegovim stranim prijateljima prodamo i zemlju, i vazduh, i vodu, ili pre toga? Kad će Nenad Čanak uraditi nešto korisno za Srbiju? Kada Srijem postane deo Hrvatske ili pre toga? A Žarko Korać? Samo da njegova ambasadorska izborna baza obezbedi njegovoj stranci 126 mesta u parlamentu? Elem, od vremena kad sam bio protiv Konuzinovog medijskog rata za beogradske ulice u Srbiji se mnogo toga promenilo. Pre svega u tome što je otpor njene vlasti i elite kolonijalizaciji sasvim prestao, što je za to vreme njena elita - i politička, i intelektualna, i medijska - tako prosejana da je danas ono što je od nje ostalo da se bori za istinske interese Srbije proglašeno frikovima i ekstremistima.

Otuda je Konuzinov uticaj – baš me briga, nazovite ga i mešanjem u unutrašnje stvari zemlje – danas Srbiji potreban taman onoliko koliko njene elite rade protiv interesa zemlje, koliko zapadni diplomate lakše prolaze kroz srpske institucije i medije nego što ujutro razmazuju puter po tostu. Budimo realni, nemam iluzija da je danas moguće voditi Srbiju sasvim bez obraćanja pažnje na zahteve zapadnih ambasada, ali ta stvar se toliko otela i njoj se domaća elita toliko prepustila da je Konuzinovo mešanje zapravo redak pokušaj uspostavljanja protivteže, onog minimalnog nacionalnog buđenja u kome bismo makar glasno i bez stida da ćemo biti proglašeni za marginalce i ekstremiste mogli da govorimo da pravac kojim zemlja ide nije u srpskom interesu, već sasvim protiv njega. Zato nije neophodno da budemo rusofili da bismo taj uticaj i to mešanje prepoznali kao jedan od retkih obećavajućih procesa na političkoj sceni.

A otuda i panika među tadićevcima. Prvo, Konuzin svojim nastupima pali svetlo Srbima u ovom mračnom podrumu u koji ih je uterao Boris, uveren da će, dok oni napipaju vrata, on napolju oposliti stvari bez njih. I da će takvi Srbi, čim izađu napolje, prepoznati njihova lica, i Borisovo, i Božino, i Čankovo, i Koraćevo – i da će nekako znati šta će s njima. Drugo, Konuzin svedoči da Rusija - čiji stav se u Srbiji snažno oseća čak i kad se Moskva ovde ni za šta ne pita – garantuje da Srbija nije osuđena na žute i njihove pratioce i da postoji život izvan ovog što ga Boris ukida predstavljajući ga kao jedini moguć. Treće, uspostavljanje ravnoteže uticaja, makar ono bilo na svom početku, osvetljava Srbiji put prema stabilnosti. Ona sklanja sa scene celu ovu menažeriju živopisnih bandita, čija je jedina preporuka što su se zarekli da će od Srbije napraviti taman ono što njeni neprijateji drže za podnošljivo. I zato ne bih rekao da je slučajno što su na Konuzina najbešnje reagovali baš najreprezentativniji primerci tog prostog oblika političkog života.

RUSKA STRATEGIJA Naravno, ne treba preterivati: naprednjaci u subotu nisu postali ruska stranka u Srbiji i ne bih računao s tim da će Toma Nikolić vratiti rusku himnu na svoj telefon. Ali recimo to ovako: Rusi su mogli u Srbiji da pronađu i mnogo bliže, pa i lojalnije partnere. Ali Rusija je velika zemlja, navikla da između, recimo, 20 odsto uticaja u novoj vlasti i sto odsto uticaja u večitoj opoziciji – bira ovo prvo. Jer Rusija na svetskoj sceni danas ne funkcioniše na bazi otvorene konfrontacije, pa neće tako funkcionisati ni u Srbiji. Sa druge strane, iako mnoge od nas privlači ideja o vlasti koja bi stoprocentno bila okrenuta Rusiji, zaboravljamo da bi ta vlast bila tretirana kao odmetnička. Ona ne bi mogla da funkcioniše prosto zato što ne bi bila odraz globalnog odnosa snaga i što bi se nalazila u stalnim konfrontacijama sa Zapadom sve dok ne bi bila srušena. Tek, dovoljno je konstatovati i na tome graditi priču da se Rusija izborila za više uticaja u Srbiji nego u bilo kojoj vladi posle Petog oktobra, da taj uticaj još uvek neće biti dovoljan da Srbiju iznese na zelenu granu, ali da je pomera u tom pravcu. I da, na kraju, taj uticaj ne afirmiše Tadićevu vlast, najgore od najgoreg što možemo da zamislimo.

Ako nam toliko nije dovoljno, čak ni pod uslovom da podignemo glavu, pogledamo kroz prozor i vidimo da živimo u zemlji koja se nalazi u slobodnom padu, razmislimo o još četiri stvari koje na političku scenu unosi Konuzinov nastup. Prvo, nema više mosta između Borisa i Putina koji nije spaljen, i od toga će štete imati samo katastrofalna srpska vlast. Drugo, razmišljajmo da li nas Konuzinova akcija kupovine dela političkih akcija kod Tome i Tadićev bes zbog toga udaljavaju ili približavaju koaliciji DS-SNS, za koju pametni ljudi kažu da bi bila poslednji ekser u srpskom sanduku? Treće, da li je posle Konuzina u Nišu Dačić - koji ume da prepozna događaje pre nego što bude kasno i koji se valjda zato očajnički bori za ovo isto što je sa Rusima uradio Toma – da li je dakle takav Ivica sada rešeniji da Borisovi vladu brani do kraja ili da brani sebe njenim krajem? I, četvrto i najvažnije, da li je posle Konuzina ona srpska opozicija u čijoj politici ima proruskih elemenata - a tu pored Tome mislim i na Koštunicu, i na Dveri, možda čak i na radikale – bliže ili dalje od stvaranja, ako već ne zajedničke liste, a ono zajedničkog koordinisanijeg nastupa pred izbore. Da, upravo onoga čega se Boris panično plaši i protiv čega nema ni jedan jedini odgovor. Malo li je toliko od Konuzina?


( 176 ocena )

Нема коментара:

Постави коментар