Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

субота, 24. децембар 2011.

Српска дипломатија у стратешком троуглу | Политички живот

Српска дипломатија у стратешком троуглу | Политички живот

Политички живот

Српска дипломатија у стратешком троуглу

PDF Штампа Ел. пошта
Вук Јеремић
субота, 24. децембар 2011.

Ваша светости,

Даме и господо

Два века након што се модерна српска дипломатија отиснула у свет у једном дрвеном чамцу под Београдском тврђавом, којим је преко Дунава Вожд Карађорђе послао Проту Матеју Ненадовића да затражи помоћ руског Цара; и осам векова после Светог Саве, коме приписују свевремену дефиницију геополитичког положаја Србије као Запада на Истоку и Истока на Западу – вечерас се поклањамо сенима наших славних предака, суочени са изазовима и питањима врло сличним онима који су ти велики људи постављали себи.

У праскозорје Карађорђеве буне српска дипломатија – након векова државног дисконтинуитета – пред собом има два велика задатка. Први, да устаницима обезбеди оружје и џебану; и, други, да у свету, који је тада од Србије био много даље него данас, пронађе оне који ће се својим речима и делима заузети за нас.

Слично као и нама данас, судбина је одредила да генерацији устаника буду ближа и примењивија дипломатска искуства из времена страдања средњовековне државе него из златног доба њеног успона. Да им буде даљи понос Стефана Немање, који је склапао савез са великим Фридрихом Барабаросом, него вазалско балансирање мудрог Стефана Лазаревића. Да им буде блеђе сећање на Душанову силу него на жртвену дипломатију Оливере Лазаревић, која је после Косовске битке, зарад мира са Османском империјом, отишла у харем победника Бајазита Првог, човека који је погубио њеног оца кнеза Лазара.

Ипак треба да нас охрабри чињеница да, смештени у средиште руже моћних глобалних ветрова, нисмо први којима се то овде догађа. Али управо зато треба да свој учинак меримо крупним аршинима наших славних претходника.

Вековима касније – истина – не тражимо по свету оружје и џебану, али и даље трагамо за онима који ће се заузети за нас.

Наравно, сличност ових изазова не значи да су Србија и њена дипломатија 200 година стајале у месту. Али наводи нас да се упитамо нису ли неки српски усуди дати много пре, те да ли се два века српске дипломатије могу у најкраћем описати као борба воље против судбине, и да ли готово иста спољнополитичка питања је свака генерација морала изнова решавати за себе. Јер, као Запад Истоку и Исток Западу, као „кућа на путу“, како је писао Радован Самарџић, и данас нас многи од моћних виде као уски појас ничије земље на линији додира цивилизација.

Дубоко свестан тих околности био је и прота Матеја, док је на путу за Петроград, симболично изводећи српску дипломатију у свет, поредио тај првенац са Колумбовим открићем Америке. Вапијући на двору руског цара за помоћ устаницима, разумео је Прота како велика царства дипломатијом увећавају своју моћ, чак и решавају унутрашње проблеме, док се мала својом дипломатијом углавном боре за опстанак.

Знао је то и Миљко Радоњић, који 1811. године постаје први српски попечитељ иностраних дела, по чему обележавамо два века модерне српске дипломатије. Знао је то и мудри Књаз Милош Обреновић, док је с Турцима у једној соби преговарао, у другој их митио, а напољу стпљиво градио нову српску државу.

Кад год је Србија размишљала једнодимензионално, кад год није настојала да хармонизује све релевантне утицаје бивала је изложена страдању; кад год је успевала да успостави равнотежу – опстајала је и расла.

Тога смо данас свесни и ми, док са зебњом и надом – „са својим осиротелим народом... као лађа на пучини великог океана“, како је говорио Патријарх Арсеније Чарнојевић – трагамо за комадићем мирног мора, а стрепећи од бура и ломова. У временима која су пред нама, Србија ће поделити судбину света по томе што, као ни свет, из њих неће изаћи иста као што је ушла. Али, за разлику од неких срећнијих простора, ми се данас боримо за то да она из глобалног вихора изађе јача и боља знајући да уколико не будемо успешни постоји опасност да потпуно нестанемо и угасимо се у вртлогу историје.

Но, ипак треба да нас охрабри чињеница да, смештени у средиште руже моћних глобалних ветрова, нисмо први којима се то овде догађа. Али управо зато треба да свој учинак меримо крупним аршинима наших славних претходника: Какву снагу визије нам је предао Илија Гарашанин, гледајући далеко у будућност у још сасвим неослобођеној Србији? Какву нам је веру у победу завештао Никола Пашић када је ујесен 1915. са старим краљем у Призрену одлучио да се повуче преко Проклетија, знајући да тиме чини нешто што ће за последицу имати то да за неко време Србије неће бити на једином простору на коме је до тада постојала? Коначно, коју нам је своју последњу мисао предао на чување Александар Први Ујединитељ, док је у Марсеју падао као прва велика жртва фашистичког терора?

Свет који се данас пред нама рађа много више личи на онај из бурног доба друге половине 19. и прве половине 20. века, него из времена равнотеже која су уследила. Данас у нашој непосредној близини израстају две велике, нама врло добро знане, силе. На северозападним вратима Балкана, из потреса глобалне финансијске кризе се уздуже Немачки џин; на нашим југоисточним капијама, после целог века, поново се усправља Турска. Те две земље данас су наши партнери, али колико год марљиво радили на томе да са њима уклопимо своје интересе, они се са њиховим ипак не подударају до краја. Трећа сила – током историје наш најснажнији савезник Русија – има, гледано из наше перспективе, за разлику од претходне две, један недостатак. Географски нам је далеко.

У времену у коме живимо, свака од ових сила се налази у стању своје драматичне мене – у ситуацији за коју видимо да је сасвим различита од оне јуче, и за коју са извесношћу можемо рећи да није иста као она у којој ће бити сутра. Тај хук на хоризонту овде свако осетљиво ухо испуњава опрезом, јер добро знамо да су улози малих држава и народа у глобалним променама по правилу највећи.

Кад год је Србија размишљала једнодимензионално, кад год није настојала да хармонизује све релевантне утицаје бивала је изложена страдању; кад год је успевала да успостави равнотежу – опстајала је и расла.

Ни наша генерација није поштеђена старих усуда. Када је у октобру 2000. године, дошло до успостављања демократске власти, били смо уверени да и Србија и регион улазе у фазу равноправне сарадње, хармоније и напретка.

Данас је свет много мањи него што је био нашим претходницима. Захваљујући технолошком напретку, данас и добро и зло, када крену пут Србије, стижу овде брже него икад. Зато су данас наше могућности веће, али и наше грешке могу да буду кобније. Имајући то у виду, српска дипломатија данас ради на више паралелних поља. Она широм света брани наше право на неповредивост уставних граница и заштиту интереса својих сународника који живе у оквиру и ван њих; придобија подршку за прикључење Србије савременој европској породици народа; успоставља мостове сарадње према бројним земљама, чак и оним у којима нам врата нису увек била широко отворена; она данас има важно место и у економској обнови Србије у једном новом времену, у коме Стаљин вероватно више не би питао колико папа има дивизија, већ колики му је привредни раст. Уверен сам да, када би српска дипломатија само један од поменутих елемената занемарила на рачун осталих, наш државни брод не би наставио да плови правом линијом. При томе знамо да велике земље таквима чини то што су велике. Мале земље већом не чине њене димензије, већ њихова промишљеност, прагматизам, родољубље и могућност да у сваком тренутку сарађује са што је могуће већим бројем партнера. У неизвесним временима која очекују човечанство, наши најјачи адути не могу бити ни у оружју нити у економској снази, јер је немамо довољно, већ у луцидности наших идеја, као и мудрости и стрпљењу да их упркос свим тешкоћама спроводимо у дело.

После Берлинског конгреса, када смо и формално остварили своју независност, чинило се да земљи, после бурних година, предстоје деценије мира и стабилности. Али Аустроугарска влада ставила је тада Београд пред избор – или ће Бечу дати статус трговински најповлаштеније нације или ће се суочити са царинским ратом, који је подразумевао затварање тржишта Монархије за српску робу, дакле санкције и вероватни слом српске привреде. Иако му је било саветовано да ћутке прихвати „реалност“, један од највећих српских државника, Јован Ристић са правом је страховао да би тај споразум Србију ставио под пуну контролу Беча. Две године је Ристић одолевао уценама, купујући време и склапајући привремене трговинске уговоре са Русијом, Енглеском, Италијом...

Србија данас својим партнерима нуди рационалну политику сарадње на бази узајамног поштовања у духу достојанственог Јована Ристића, док неки од нас траже беспоговорно прихватање својствено Чедомиљу Мијатовићу.

Не могавши да се више одупире унутрашњим притисцима, Ристић је 1880. године поднео оставку, а само две недеље касније уговор са Бечом потписао је Чедомиљ Мијатовић, заговорник радикалног преокрета у спољној политици. Убрзо потом, био је принуђен да прихвати и тајну конвенцију са Аустро-Угарском, која је Србију практично свела на ниво марионетске државе. Као награду за тај уступак, Цар Фрањо Јосиф је Мијатовића произвео у грофа. Титулу зарађену предајом, Чедомиљ се никада није усудио да обелодани. Умро је много година касније у Лондону, у забораву и сиромаштву.

Један ултиматум водио је другом, све док коначно у Београд 23. јула 1914. није стигао и онај који се није могао прихватити. Његово одбијање Србију је овенчало ловорикама глобалне славе. Никада не смемо заборавити колико је у њу била уграђена подршка светог руског цара Николаја Другог, који је, штитећи Србију, ушао у Велики рат и, са својом круном и породицом, у револуцији пао као његова последња жртва. Из тог времена памтимо са дубоком захвалношћу и америчког председника Вудроа Вилсона који је, враћајући начело морала у европску политику, после Првог светског рата заштитио Србију од апетита сила победница, и на Видовдан 1918. прогласио српски дан у Америци, када се на Белој кући и свим јавним зградама у Вашингтону вијорила српска застава.

Следећи ултиматум стигао је у виду једног Пакта. Београд је потписивањем уговора са Хитлером ризиковао да се нађе на страни зла, први пут у својој историји. Одбијање и тог ултиматума, које је дословно извео српски народ, плаћено је небројеним жртвама, иако данас нико од нас не може да замисли шта би се догодило да смо 1945. годину дочекали на страни фашизма. Коначно, ултиматуми су нам стизали и са друге, братске стране. Чувено историјско „не“ 1948. уверило нас је да никада, слажући своју геополитичку парадигму, не смемо бити искључиви. Раскид са Совјетским Савезом носио је огромне ризике, затворио нам је једна, а отворио сва друга врата. Деценија које су уследиле сећамо се као златног доба југословенске дипломатије, када је наша земља била један од изузетно угледних и утицајних међународних чинилаца кроз своје предводништво Покретом несврстаних.

Страдали смо кад год нисмо разумевали природу тектонских померања у свету. Успевали смо кад смо је разумели и имали вештине да, јашући на таласима промена, искористимо њихову снагу. Кад год смо имали храбрости да испловимо са наших обала, у отаџбину смо се враћали са капиталом који нас је чинио релевантнијим и на европској и на светској позорници. Кад год смо у свом окружењу предњачили у уређењу државе, хармонизацији друштва и економском просперитету, наша реч се више чула, наше идеје налазиле плодно тле, а наши сународници ван наших граница уживали већа права.

На жалост, ни наша генерација није поштеђена старих усуда. Када је у октобру 2000. године, дошло до успостављања демократске власти, били смо уверени да и Србија и регион улазе у фазу равноправне сарадње, хармоније и напретка. У остварење тог циља, уложили смо велике напоре, рекао бих као мало која друга земља на свом путу у Европску унију, путу којим ћемо, упркос тешкоћама, наставити да корачамо. Али тешко је не приметити - 11 година касније – да је Србија неупоредиво више променила свој однос у позитивном смеру према окружењу, него што се догодило супротно. Данас је, пред нама поново нешто врло блиско ултиматуму – од нас се тражи одрицање од Резолуције 1244 како би убрзали свој европски пут. На то не можемо пристати. Србија данас својим партнерима нуди рационалну политику сарадње на бази узајамног поштовања у духу достојанственог Јована Ристића, док неки од нас траже беспоговорно прихватање својствено Чедомиљу Мијатовићу.

Двовековно искуство српске дипломатије учи нас да опстајање државе почива на три начела. Прво је свест да нам пристанци на ултиматуме никада нису доносили корист, већ само водили новима. Друго, показивало се да, кад год нисмо били искључиви – када нисмо слепо прихватали било какву догму, а уз то мудро избегавали конфронтацију са великима – из историјских ковитлаца смо излазили, ако не јачи, онда са далеко мање ожиљака. И треће, повест српске државе и дипломатије сведочи да смо увек били на правој страни историје – оној која се на крају није показивала само праведнијом, већ и победничком. Честито наслеђе наших славних претходника и брига за народ и државу налажу нам да на тим начелима истрајемо и данас. Питања која су пред нама су велика, искушења можда још већа. Али све док се држимо ових начела – наша судбина остаће у нашим рукама.

Повест српске државе и дипломатије сведочи да смо увек били на правој страни историје – оној која се на крају није показивала само праведнијом, већ и победничком. Честито наслеђе наших славних претходника и брига за народ и државу налажу нам да на тим начелима истрајемо и данас.

На крају, дозволите ми да своје излагање завршим са речима приписаним Светом Сави: „У почетку бејасмо збуњени. Исток је мислио да смо Запад, док нас је Запад сматрао Истоком. Неки међу нама погрешно су разумели наше место у преплитању ових струја и говорили: 'Ми не припадамо ни једнима ни другима', док други довикиваше: 'Ми искључиво припадамо једној или другој страни'. А ја теби кажем, да смо судбином одређени да будемо Истоку Запад и Западу Исток, да признајемо небески Јерусалим изнад и у нас, а овде на земљи никоме да до краја не верујемо“.

Осам векова касније, ове речи и даље одзвањају истом снагом као и на дан када су изговорене.

(Говор министра спољних послова Вука Јеремића на прослави 200-годишњице Министарства спољних послова Србије)

[ Почетна страна ]



Српска дипломатија у стратешком троуглу

субота, 24 децембар 2011 15:14
Теофан Грк
"Он је оценио да је Србија неупоредиво више променила однос у позитивном смеру према окружењу, него што се догодило супротно."

Или да будемо прецизни и искрени - Србија је у потпуности одустала од борбе за права српског народа у бившим сфрј републикама(ако сте под "окружењем" имали то у виду). Упркос томе, Ви сте једини министар који се залаже за права Срба у региону, и сем тога, једино за Вас може се рећи да заступате интересе народа и државе.
Парадосално јесте то што Ваша дипломатска, и политичка борба има више заједничког са политиком коју су затупали претходни министри,господа Владислав и Живадин Јовановић, него нато чиновници - Свилановић, а о Драшковићу да се и не говори.
С обзиром на све околности, морамо имати безрезервну подршку за Ваше ставове.
Препоручи коментар:
36
1
субота, 24 децембар 2011 15:15
МП
Шта?Тадић се сетио?
Препоручи коментар:
23
2
субота, 24 децембар 2011 15:30
au mile
Предизборна кампања или заокрет у политици питање је сад!
Препоручи коментар:
28
2
субота, 24 децембар 2011 15:46
Koле
& Теофан Грк, ау Миле

И мени се до скора причињавало да је г.Вук Јеремић нешто друго... а онда сам прочитао Викиликс - тајне београдских депеша Николе Врзића и више немам дилему о г.Јеремићу. Нешто ми говори да ће формирати своју странку која ће покупити гласове отрежњених демократа, а онда, након избора, са ДС у нове победе!
Препоручи коментар:
29
1
субота, 24 децембар 2011 15:50
Anka Krajina
"a ovde na zemlji nikome da do kraja ne verujemo"

Upravo, to! Ni onima, što nam već danima tumače šta je Merkelova zahtevala, ni onima, koji su nagluvi pa to nisu čuli, ni retardiranima, koji su čuli ali nisu razumeli...
Nego gledaj, da ne prokockaš poverenje za položaj!
Препоручи коментар:
22
0
субота, 24 децембар 2011 15:55
Konobar
Lepo je to sročio samo treba imati na umu da je Olivera dopala Bajazitovog harema kada su najbolji srpski ratnici izginuli na Kosovu polju. U ovoj Srbiji su se srpski ratnici vratili u kasarne u savršenom vojnom poretku ( kako je pisao Nemački "Špigl" ).Sa tom vojskom je potpisana rezolucija 1244 po kojoj nije bilo ni Euleksa ni bilo čega bez dogovora sa Srbijom ( Miloševićem ). Od 5 oktobra 2000 te vojske više jednostavno NEMA jer je uništena IZNUTRA. Rezolucija Ešton /Tadić od 9 septembra 2010 koju je lično Jeremić pročitao kod UN je bila zadnji ekser u kovčeg Kosmeta. Odatle Jeremić može da tumači istoriju Srbije, ono što je bilo nekada to uče deca u školi i ponosni su na one pretke. Neka počne od - Evropa nema alternativu. Jadni su i bedni, oduvaće ih srpsko proleće.
Препоручи коментар:
40
0
субота, 24 децембар 2011 16:05
SM
Jedno je sigurno Srbija u ovih 2OO godina ni jednom nije bila na POGREŠNOJ STRANI.Ona sigurno ni ovaj put NIJE NA POGREŠNOJ STRANI:Ja sam to govorio još pre 1O.godina.Kad je bio totalni mrak.Danas se to jasno vidi.
Препоручи коментар:
3
8
субота, 24 децембар 2011 16:17
Теофан Грк
@Коле

Кањош Мацедоновић, Стјепана Митрова Љубише, рекао би: "Љепши и бољи, љепшијема и бољијема, а вас једва и ја западох".
Хоћу да кажем, читао сам Викиликс депеше, и углавном верујем свему што тамо пише. Међутим, верујем и Вуку Јеремићу. То се можда коси са логиком и "здравим разумом", али сматрам да ми другог избора немамо.
п.с.
Уосталом верујем и Његовој екселенцији, господину Конузину.
Препоручи коментар:
22
4
субота, 24 децембар 2011 16:29
Zoran.M.
Govoru i sve što je u njemu rečeno, bilo kao istorijsko nasleđe ili kao putokaz, ne može se mnogo zameriti.
Pitanje je: Da li je Vuk Jeremić spreman da sledi to što govori ili je ovo još jedno zavođenje naroda za Goleš planinu?.
Ja bih voleo da je Vuk iskren, ali nisam siguran.
Препоручи коментар:
19
0
субота, 24 децембар 2011 16:43
Марко Радовановић
Лепо је све рекао.
Препоручи коментар:
12
1
субота, 24 децембар 2011 16:45
Marko Gay
И треће, повест српске државе и дипломатије сведочи да смо увек били на правој страни историје – оној која се на крају није показивала само праведнијом, већ и победничком.


Eto sta se desava kad Jeremic gradivo u engleskim skolama samo nabuba.

Probajte npr da dokazete da je rat u Libiji bio nepravedan, pa cete videti da ce vas vecina Engleza docekati zapanjenim odgovorom:

"Kako pobogu nepravedan kad smo u njemu pobedili?"

Englezi nemaju izbora nego da gornju recenicu cesto ponavljaju, jer treba izbeci placanje odstete na primer Indiji za dugogodisnju okupaciju.

Medutim, posto nisu uvek pobedivali, Srbi (a pogotovu Nemci) mogu da prestanu da se prave da su pobeda i pravda ista stvar. Posto one to vec i inace nisu.
Препоручи коментар:
7
2
субота, 24 децембар 2011 16:54
Даг
Коначно један државнички мудар говор. Праве историјске референце и најбољи српски језик. Вековима се на Балкану ништа битно не мења, отуда нема потребе да мењамо спољну политику која је у складу са нашим историјским искуством.
Препоручи коментар:
10
5
субота, 24 децембар 2011 17:13
@Коле
Хајде да ово мало рашчистимо. Једно је страначка пропаганда и партијске симпатије. И ја мислим да је Јеремић још увек непознаница чак и сам себи и мислим да му није место ту где је. Али Викиликсови докукументи које овде неки стално помињу као неки крунски доказ, када се погледају у целини а не само као провидна ДСС-пропаганда као што је то у овој танкој и селективној Врзићевој књижици у издању Печата, заправо потпуно иду на руку Вуку Јеремићу јер у депешама из 2009 и 2010. говоре о њему као "великом разочарању" и да није "лице модерне, европске Србије каквим се представља". То имате поменуто у више докумената, неки су и преведени у целини и постоје чак и на НСПМ-у, али појединци то стално прескачу и папагајски понављају како је сада "све јасно". Уѕгред, оно који толико верују у Викиликс треба да погледају и оно шта је Коштуница говорио америчком амбасадору и Ружици Ђинђић да никада неће у коалицију са радикалима итд. Јеремића мрзе сви службеници Империје и мени је то довољно и главно.
Препоручи коментар:
11
1
субота, 24 децембар 2011 17:19
Влада
Вука очигледно мрзе многи и у његовој странци и у опозицији - што му само може служити на част. С друге стране, очигледно је да Вук Јеремић ужива пуно поверење Русије, а и Кинеза. И мени је то више него довољно.
Препоручи коментар:
11
1
субота, 24 децембар 2011 17:34
Koле
Верујем и ја, господине Теофан Грк, у оно што г. Вук Јеремић у последње време говори! Нарочито кад каже "Прво је свест да нам пристанци на ултиматуме никада нису доносили корист, већ само водили новима." Али, то је теорија! У пракси не знам ни за једну жељу, предлог, мишљење... чиновника из Брисела, САД, Приштине ма коју власт у Србији није пристала. Њихове жеље за нас су Заповести! Хоћу да кажем, верујмо и Јеремићу, и Дачићу, који такође разумно говори у задње време, али, не гласајмо за њих јер ће власт направити са онима којима се ништа не може веровати.

пс.Веровати и г. Конузиму, наравно!Поздрав.
Препоручи коментар:
11
0
субота, 24 децембар 2011 18:04
Kleobul
Lep govor, nema sta. Medjutim, kad pogledamo koja su kadrovska resenja prisutna u najbitnijim diplomatsko-konzularnim predstavnistvima Srbije u svetu (Milan St.Protic, Dragan Velikic,Zorica Tomic, plejada likova iz ormana Dane Draskovic, itd, itd) onda je logicnija pomisao da je Jeremic samo IC mamac za odrzavanje kakvog-takvog privida da se DS bori i za nacionalne interese.
Препоручи коментар:
13
1
субота, 24 децембар 2011 18:10
El Pibe
Tačno je da se u knjizi Vikiliks-Nikole Vrzića može jasno videti kako se Jeremić otrežnjuje u skorijem periodu ALI šta ćemo sa onim delom kada ga onaj Španac pita da sam kaže šta konkretno Srbija želi od odnosa sa NATO paktom i on odgovori:
MI ŽELIMO PUNOPRAVNO ČLANSTVO I TO JE NAŠ KRAJNJI CILJ !?!
Šta ćemo sa onim drugim delom kada moljaka Amerikance da Tadić ima izlaganje u SB Ujedinjenih Nacija u jeku predizborne kampanje za predsedničke izbore pa nas uslove da će to biti dopušteno ako i samo ako se napravi presedan i istovremeno dodje i Hašim Tači a Jermić kaže: NE INTERESUJE NAS KO ĆE JOŠ TAMO BITI, JEDINO ŠTO JE VAŽNO JE DA SEDNICA NE BUDE ZATVORENA I DA IMA TV PRENOS. Šta ćemo sa onim izvinjavanjem na koktelu Amerikancima sa pričom KAKO JE TO SVE BILO ZA UNUTRAŠNJU UPOTREBU I DA ON TAKO NE MISLI. Odakle ja njemu sad da verujem kako i ova lepa priča nije predizborna bajka za lokalnu upotrebu i da neće opet sutra da zove ambasadu i kaže kako je ovo danas bila samo šala ?!?
Препоручи коментар:
12
1
субота, 24 децембар 2011 18:34
Gorbacov
На жалост, ни наша генерација није поштеђена старих усуда. Када је у октобру 2000. године, дошло до успостављања демократске власти, били смо уверени да и Србија и регион улазе у фазу равноправне сарадње, хармоније и напретка.

I ja sam mislio da ce kad ja rasformiram Varsavski blok Nato pakt da se samoukine, kad ono...
Препоручи коментар:
6
0
субота, 24 децембар 2011 18:35
Теофан Грк
@Коле
Иако и даље верујем да сезалажемо за исту ствар, овде се веома разликујемо - дакле ја не само да не верујем Дачићу, него се њега Обрадовића, Пупса, Палми и сличних гадим.
Господин Јеремић јесте млад човек који се гради,тражи,бори а поменути се у највулгарнијем смислу те речи "нуде", и делују "политички мудро", у најодвратнијем брозовском смислу ове синтагме. Па Обрадовић ради на Мегатренду!!!
Не требају нама аргументи Викиликса да бисмо осудили Јеремића, довољни су, и више од тога - његови партијски другови, министри у Влади, политика Владе. Па куд ћете тежу оптужбу од чињенице да седите у истој Влади са Шутановцем, Маловићком,Дулићем.. или да су вам амбасадори као да их је бирао Кушнер - Протић, Батаковић, до јуче Прибићевић.
Просто мислим да Јеремић заслужује поверење и подршку. Ето.
Препоручи коментар:
9
1
субота, 24 децембар 2011 18:59
и вук сит и овце на броју
Јеремића мрзе сви службеници Империје и мени је то довољно и главно.

А шта ако је сва та повика на Вука од њихове стране срачуната на то да покупи гласове патриотски опредељених гласача како би ДС владао од сад па до вечности?
Препоручи коментар:
7
3
субота, 24 децембар 2011 19:16
TomaS
Mister Tadić i njegovi bližnji nisu mogli da dođu na obeležavanje 200-godišnjice novije srpske diplomatije jer su morali da otvore predizbornu šetnju na novom mostu "3 u 1". Valda misle da će dočekati obeležavanje 300-godišnjice. Doduše, bio je mestimično prisutan Dragoljub Mićunović ali i on je nešto dremao, verovatno zbog svojih godina ili se na taj način distancirao od ministrovog teksta, naročito onog dela o ultimatumima. A i prigodan film prikazan te večeri u kinoteci bio je prilično poučan.
Препоручи коментар:
6
0
субота, 24 децембар 2011 19:35
један је Вук
Одличан, визионарски говор најбољег министра. А ви размислите само ко је био све министар спољних послова после 5. октобра и ко би био министар да је Јеремић прошле године поднео оставку.
Препоручи коментар:
8
3
субота, 24 децембар 2011 19:57
Vuk menja kožu
Ništa me ne može razuveriti, pa ni ovaj sladunjav govor, da su se Vuk i njegova stranka promenili nabolje i to kada se radi o odbrani srpskih nacionalnih interesa. Toliko su, pre svega Jeremić i žuti, mnogo lošeg uradili po prednjem pitanju da razuman i ozbiljan čovek ne treba imati nikakve iluzije, ili ti dileme, ko su oni i za koga ne treba glasati na sledećim izborima. I razuman se čovek može jednom prevariti. Ko se dvaput prevari taj treba sebe preispitati a tri i više puta moguće je prevariti glupaka. Nisam nikada glasao za žute, niti za programski slične njima, niti ću. Intuicija mi nepogrešivo kaže da tu nema poštenih Srba ni srpskih patriota. Tamo su uglavnom lažni Srbi, Jugosloveni i svi oni kojima su Srbi i Srpstvo zadnja rupa na svirali. Pozdravljam sve one koji su primetili da vuk samo kožu!
Препоручи коментар:
3
2
субота, 24 децембар 2011 19:59
Koле
Нема сумње, господине Теофан Грк, да се залажемо за исту ствар. Само Србија нема алтернативу. А ни на крај памети ми није да хвалим Дачића и његове, мишљења сам да сносе највећу кривицу за стање у које је Србија доспела у последње три године. Желим Вам, као и свим поштоваоцима и коментаторима НСПМ, срећну и успешну Нову 2012.годину.
Препоручи коментар:
1
0
субота, 24 децембар 2011 20:10
Danilo
Od svih Vukovih vrlina,najjaca mu je STRPLJENJE,on je uvijek strpljen,i kada ga ispljuskaju uvredama prilikom biranja podpredsjednika DS-a,i kada mu Tadic javi u New York da Rezoluciju o Srbiji i KosMetu pretvori u EULEX koji formira siptarsku drzavu,i kada ga strani ambasadori pljuju za neke izjave koje se njima ne svidjaju,i kada Tadic obavlja poslove iz njegovog djelokruga rada,i kada ga koriste kao katalizatora pred domacom javnoscu,jednom rjecju,Vuk sve trpi i guta.

Vjerujem da on nije pokvaren covjek,vjerujem da voli Srbiju,vjerujem da bi mnogo sta uradio bolje nego sto radi kompletna Vlada i Predsjednik,ali Vuk nema damara,Vuk nije razbijac,Vuk nije rodjeni vodja,Vuk se boji i svoje sjenke,Vuk nema hrabrosti da podnese ostavku kad ga njegovi drugari iz DS- tako nagrde,Vuk nije u stanju da formira novu partiju,Vuk nije politicar koji treba Srbiji,bar u ovom momentu.

Nekada mi ga je zao,zelio bi pomoci Srbiji,ali ne moze,nije taj kalibar.
Препоручи коментар:
3
0
субота, 24 децембар 2011 20:12
@један је Вук
Одличан, визионарски говор најбољег министра. А ви размислите само ко је био све министар спољних послова после 5. октобра и ко би био министар да је Јеремић прошле године поднео оставку.
A vi se setite ko je bio min. ino poslova PRE 2000!
Vuk Jeremić je ono što kažu u Vikiliksu: projektovani patriota (za sluđivanje naroda). Da je valjan, odavno ne bi bio u DS-u!
Препоручи коментар:
2
1
субота, 24 децембар 2011 20:14
primer Čedomilja Mijatovića
уговор са Бечом потписао је Чедомиљ Мијатовић, заговорник радикалног преокрета у спољној политици. Убрзо потом, био је принуђен да прихвати и тајну конвенцију са Аустро-Угарском, која је Србију практично свела на ниво марионетске државе. Као награду за тај уступак, Цар Фрањо Јосиф је Мијатовића произвео у грофа. Титулу зарађену предајом, Чедомиљ се никада није усудио да обелодани. Умро је много година касније у Лондону, у забораву и сиромаштву.


Da ništa drugo nije rekao sem ovoga o Čedomilju Mijatoviću, ovaj govor je zaslužio sve pohvale i podršku. To treba da imaju na umi svi savremeni Čedomilji... A i oni koji se lažno zaodevaju u radikalno-patriotsko ruho i pljuju po Jeremiću.
Препоручи коментар:
1
2
субота, 24 децембар 2011 20:28
Vuk samo kožu menja!
Ništa me ne može razuveriti, pa ni ovaj sladunjav govor, da su se Vuk i njegova stranka promenili nabolje i to kada se radi o odbrani srpskih nacionalnih interesa. Toliko su, pre svega Jeremić i žuti, mnogo lošeg uradili po prednjem pitanju da razuman i ozbiljan čovek ne treba imati nikakve iluzije, ili ti dileme, ko su oni i za koga ne treba glasati na sledećim izborima. I razuman se čovek može jednom prevariti. Ko se dvaput prevari taj treba sebe preispitati. Nisam nikada glasao za žute, niti za programski slične njima, niti ću. Intuicija mi nepogrešivo kaže da tu nema poštenih Srba ni srpskih patriota. Tamo su uglavnom lažni Srbi, Jugosloveni i svi oni kojima su Srbi i Srpstvo zadnja rupa na svirali. Pozdravljam sve one koji su primetili da vuk samo kožu menja!
Препоручи коментар:
0
0
субота, 24 децембар 2011 20:56
Браво
Прочитајте без предрасуда. Ово је говор за уџбенике. Пуна подршка Вуку Јеремићу.
Препоручи коментар:
1
1
субота, 24 децембар 2011 21:14
Južni komšija
Mogu da kažem da se u potpunosti slažem, kao i ljudi sa Kosova, sa ministrom inostranih poslova Srbije.
Želim da i dalje bude uspešan kao i do sada, na zadovoljstvo svih građana Republike Kosovo.
Dok je takvog ministra i takvih srpskih uspeha, mi na Kosovu možemo i dalje da mirno spavamo.
Zapravo ovo je win-win situacija: Srbija pobedila NATO, a mi dobili državu.
Gde ćeš bolje?

Zato, želimo g.Vuku Jeremiću još mnogo godina na čelu Ministarstva inostranih poslova.
Препоручи коментар:
0
1
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]



Нема коментара:

Постави коментар