Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

субота, 24. децембар 2011.

Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању? | Културна политика

Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању? | Културна политика

Културна политика

Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању?

PDF Штампа Ел. пошта
Љубиша В. Јовановић
субота, 24. децембар 2011.

Језик и писмо као нерешено питање српског идентитета

Непостојање и недосезање истине о српском језику и писму у другој половини 20. века и даље озбиљно трауматизује грађане Србије осетљиве на кључна питања српског језика и културе због недостатка доказа о важним догађајима, одлукама и дубоким променама које су дугорочно утицале на њихову свест и праксу у тој области.

Не можемо да их расветлимо, бавимо се њиховим последицама и мењамо ствари на боље ако не знамо њихове тачне узрочнике и покретаче; због тога се и дан-данас мучимо саплетени крајње упрошћеном и непрозирном политичко-језичком митологијом која скоро недирнута опстаје у практично свим деловима и на свим нивоима српског друштва и државе. Укочени у месту и слуђени, још смо ментално и идеолошки добрано у прошлом веку.

Дуже од пола века је јасно да се у Србији ћирилица систематски омаловажава, потискује и укида од стране власти, али нико никада није изашао с било каквим формалним доказом – документом који представља пример званичне, писане одлуке власти да се тако чини.

Тако је остало до данашњег дана: јасно је да је било тако, да је потекло и спровођено из власти, али нема формалног документа који би недвосмислено потврдио је то била политика власти која је следила претходно донету формалну одлуку. Наравно, постоји више незваничних сведочења, постоје бројне чињенице живота и политике из тог раздобља, али само као последице или описи догађаја. Истина, и они су волшебно остали изван интересовања наших друштгвених наука и као такви остали непроучени и необрађени, као да се нису тицали нас, наших живота, и нашег језика и културе.

Неконклузивно, али индикативно сведочанство

Крајем јануара се [1] јавио г. Василије Клефтакис са својим веома занимљивим налазом. Послао је копију једног навода и везу до једног документа који садржи нешто што, ако је веродостојно (а нема разлога за сумњу у том погледу), представља вредну информацију, с посредним али изузетно драгоценим сведочењем о нечему што до сада није никада званично потврђено, иако су многи морали сумњати да је баш тако било - што се тиче политике и власти. Што се тиче живота, ту нема никакве дилеме, јер поуздано знамо шта се и како дешавало.

Реч је о првој истинској индицији да су југословенске власти после Другог светског рата незванично, али с дугорочним и систематски спровођеним планом радиле на потискивању ћирилице и фаворизовању латинице у ФНРЈ (касније СФРЈ).

Наиме, у једној америчкој магистарској тези из 2005. године[2], писаној на основу аналитичких извештаја агенције ЦИА о раскиду Ј. Б. Тита са Ј. В. Стаљином, узгред и укратко се на једном месту спомиње разговор између г. Џорџа Алена, тадашњег америчког амбасадора у Београду, и тадашњег (у тексту неименованог) југословенског министра културе[3], док им преводи тајни резидент ЦИЕ у Београду који о томе сведочи у следећем пасусу:

„У то време ме је једног дана Џорџ Ален замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити на оба писма, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид? Он је на то рекао: "У једном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме по себи.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему.“ (превод и курзив - Љ. Јовановић)

Ово сведочење не представља формални доказ и зато нема снагу и вредност доказа, наравно. Оно је само сведочење – с високим нивоом аутентичности и поузданости како због положаја и важности учесника у разговору, тако и због начина на који је добијено и наведено. Нема разлога, за сада, да се сумња у његову истинитост.

За нас је оно важно јер је прво веродостојно сведочење које недвосмислено указује на то да су југословенске власти већ у првим годинама после Другог светског рата имале и у пракси спроводиле план да се ћирилица, постепено и сигурно, потисне као писмо српског језика. Још не знамо да ли је иза такве праксе стојао и неки документ – формална одлука неког политичког органа или институције. Колико је мени познато, никада није објављен никакав документ о томе, па је управо зато ово сведочење тако значајно.

Траг лисице је ту, али ловаца нигде

Ево, дакле, коначно, једног трага који ваља следити. Реч је о тадашњем југословенском министру који говори о незваничној (тајној?) политици у области језика и писма у тадашњој ФНРЈ. Амбасадорово питање и повод за њега заснивају се на ондашњој текућој врућој теми политичког и другог удаљавања од Совјетског Савеза. Али, из даље праксе знамо да споменуто питање није остало везано само за то време и те догађаје. У две реченице је министар дао стратегију и тактику усвајања латинице и оно што ће се с ћирилицом дешавати "само по себи". Кратко и јасно!

Ако је било формалне одлуке, макар и тајне, добро би било да знамо када је такав документ донесен и какав је садржај имао. Ако га није било, ако је реч о тајној, неформалној одлуци тадашњих носилаца власти, онда се може говорити о тајној политици, можда чак и о завери. У сваком случају, политика је постојала и спроводила се, око тога не би требало да постоји икаква недоумица.

Време би било да српска држава и наука после толико година то бременито питање коначно рашчисте од наслага идеологије и политике и тако отворе простор за његово објективно и истинито сагледавање. Само тако и наука, и право, и држава и грађани би могли да крену с мртве тачке кад је реч о овом питању. Чињеница да до тога никако не долази може се објаснити знатном вероватноћом да се та политика у деловима данашње српске државе, од стране појединаца, органа и институција који су носиоци одговарајућих одлука, и даље спроводи.

Има још много оних, чак и међу познатим српским лингвистима, који одлучно одмахују главом на спомен „комунистичке завере“ кад је реч о потискивању ћирилице. Колико ће још времена протећи док се не појаве домаћи сведоци, или објаве важни документи, ако постоје, који ће бацити више светлости на ово веома важно питање? Оно би било само пуко историјско и лингвистичко питање да нас готово истом тежином не оптерећује и сада, у 21. веку. Чак – јаче и дубље него што су многи свесни тога.

Много енергије и времена трошимо на питања која је одавно требало да буду прошлост, треба да се крећемо даље и хватамо корак са савременим светом и његовим позитивним вредностима и тековинама; али, наша наука, друштво и држава не показују озбиљну намеру ни да се бар питањем језика и писма озбиљно позабаве.

Зашто? За његово истраживање и решавање нису потребна никаква новчана средства – само његово препознавање, и воља да се њиме позабави. Али, очигледно је да би оно морало да покрене промене у више области учмале државе и њеног естаблишмента - политичког, научног, медијског и сваког другог. Бројни такозвани ауторитети, њихов рад, дела и каријере би тиме били доведени у питање. Оно је, зато, колико језичко, културно, друштвено и државно питање, исто толико и питање моралног интегритета и савести оних који не желе да се баве њиме на одговарајући начин.

Нити имамо државу и науку које би објективно и ефикасно истражиле ово питање, и тако покренуле један важан део наше стварности из вишедеценијског мртвила, нити смо одговорно и организовано друштво савесних појединаца. До када, још колико дуго? Зар ћемо ово питање опет пренети као терет још једној, следећој генерацији? Јер, ствари се и даље умногоме „одвијају саме по себи“ ....


[2] Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito -Stalin Split 1948-1950.

Фејсбук Твитер



Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању?

субота, 24 децембар 2011 14:12
Конузин
Леп текст!Народ нестаје кад му нестану језик,писмо,култура,обичаји...То све код нас нема ко да негује,а још мање чува!Па двеста година Првог српског устанка је била прослава "модерне српске државе",начертаније Гарашаниново нико и не помиње!Више него у другим сферама нам је на пољу културе потребна револуција!За наше телевизије је вест кад се разведе нека блазирана глумица,а нема значајних датума из наше историје!И тако бих (на жалост) могао у недоглед...Чини ми се (ово ће ми неки и замерити) ,да је стасала генерација која продаје веру за вечеру,несвесна,да пошто се види да веру и нема-неће вечеру ни добити док се сам не потруди!
Препоручи коментар:
23
0
субота, 24 децембар 2011 14:52
хоће ли неко једном рећи?
Занимљиво!
Колико ће још времена проћи док не проговоре савести и покрене се свест о одговорности према српској нацији, историји, држави и култури и језику?
Лепо каже: укочени смо и стојимо у месту, а време пролази, и сви нас претекоше. Ми смо још у (префарбаном) комунизму.
А толики институти, факултети, Академија, Вукова задужбина медији ... Огроман новац за синекуре и плаћено неталасање да бисмо остали на истом.
Овде су још Капичићи у власти, држави, институцијама, медијима ... и држе нас остале поклопљене у свом времену, док они лепо ушушкани чувају своје привилегије.
Препоручи коментар:
17
0
субота, 24 децембар 2011 15:13
Сања
Joш једно запуштено питање.
Пишимо ћирилицом, тражимо документа, рачуне и уговоре на ћирилици, то је наш језик!
Препоручи коментар:
20
0
субота, 24 децембар 2011 16:18
Милан
На основу једне реченице сте направили сву ову конструкцију. Дакле, у Србији се учи ћирилица у првом разреду а латиница у другом. Тако је било "и у оно време бежања од комунистичке Русије" (хвала богу да смо се склањали од руског комунизма). У употреби су и једно и друго писмо и свакоме је остављено да лично одабере које ће писмо користити у свакодневној комуникацији.
Препоручи коментар:
1
25
субота, 24 децембар 2011 16:33
Зоран
У САД сам и писао нешто на ћрилици и стајало на столу. Прошла Американка и пита згрануто: Шта је ово??

Ћирилица, као руска азбука, само имамо тачно једно слово за један глас. Она ме гледа, чуди се.

Када је умро Ким Џонг Ил, на многим сајтовима то је изгледало као да су написали Kim Dzong II, па их ја питам да ли је то Ким Џонг Други или Ил. На латиници често се велико и и мало л скоро не разликују. Зависи од фонта, па имамо Il. Негде су потпуно иста.
Препоручи коментар:
11
0
субота, 24 децембар 2011 16:39
сумње су основане
субота, 24 децембар 2011 16:18 Милан
На основу једне реченице
....

Није једна реченица, него неколико, али врло речитих. Жалосно је што је то све што имамо, али је тако. Зашто нема докумената из домаћих архива? Зашто нико није истражио ово? Шта кажу наши политичари и историчари?

Када један министар каже "они то већ и чине", "осигуравамо да свако ... научи латиницу", а "онда ће се ствари одвијати саме по себи“, а службеник Ције закључи да је реч о дугорочном приступу "проблему", онда је то
вањљана индиција. То се и тврди у чланку.
Препоручи коментар:
8
0
субота, 24 децембар 2011 16:48
хоћемо истину ! ?
Милане, јесте ли ви свесни да у Србији десетинама година нисте могли имати личну карту, извод из матичних књига, возачку дозволу, пасош и остало на ћирилици, да је телевизија била искључиво на латиници, да су се ћирилици ругали, а оне који су покушали да је бране су шиканирали? С данашње тачке гледишта, то је било изузетно тешко кршење људских, националних и демократских права.
Питање писма и језика, као и све друго што је било одлика српске културе, било је тешко исполитизовано и злоупотребљено.
Је ли икада донесена званична осуда таквог односа и такве праксе до данас у Србији? Зашто? Шта се зна о томе сем из приче? Где су документи, књиге, истраживања?
Прича о два писма је коска специјално за Србе, за поделу по још једном основу. Нигде више у савременом свету она не важи.
Препоручи коментар:
12
0
субота, 24 децембар 2011 16:54
Бојан
Кад смо већ код системског запостављања ћирилице, ја вам могу поменути примјер из Бањалуке. У Републици Српској службени су "језици српског, хрватског и бошњачког народа, на ћириличном и латиничном писму". Оваква формулација оставља могућност да се нпр хрватски пише на ћирилици, а српски на латиници. Како не би компликовао ствари, предсједник бањалучког основног суда је одлучио да сва коресподенција, све ознаке у суду итд буду на латиници. Овакве законске формулације генерално нам представљају проблеме. Са друге стране, у Србији имамо устав који одређује које је службено писмо, али не постоје подзаконски акти и употребу писма готово нико не прати. Овакве ствари се у демократији рјеашвају НВО иницијативама, али код нас НВО служе за подривање државе, њима се дају комплетни буџети из те намјене а истинске грађанске иницијативе бивају скрајнуте. Није битно да ли је у питању системска намјера или небрига, власт је у оба случаја одговорна и крива!
Препоручи коментар:
10
0
субота, 24 децембар 2011 16:58
Sceptical Bystander
@ Милан

Питање употребе ћирилице није питање личног избора.

Произвољност у употреби писма какву заговарате уноси далекосежне шизофрене елементе не само у сферу језика, већ посредно, и у све области личног, породичног, народног и државног живота.

(Или Ви можда мислите да нема ништа чудно у ћириличном формулару, испуњеном на латиници?)
Препоручи коментар:
13
0
субота, 24 децембар 2011 17:01
Marko Gay
Ili uvedite svetsko pismo (a to je engleski alfabet) za pisanje srpskog jezika, ili donesite zakon o obaveznom koriscenju cirilice za pisanje srpskog jezika.

Ovo sada vam je najgluplje resenje -- hrvatska gajevica niti je tradicionalno srpsko pismo niti je svetsko.

Ali vlada vam je ocigledno preplasena a nije ni sigurna kuda bi krenula.
Препоручи коментар:
6
0
субота, 24 децембар 2011 17:07
Јован Анастасијевић
@Милан : „На основу једне реченице сте направили сву ову конструкцију... “ . Ако прво нема никаквог трага – а онда се нађе (макар) једна реченица, то је ипак значајна разлика? Уосталом последице су више него видљиве. Ја сам убеђен, да ако би се изашло на улицу и замолило пролазнике да напишу нпр. „Киша пада“ - без сугестије како, да би најмање 80% људи у Србији то написало овако: „Kiša pada“, док би нпр. у Хрватској то било 100% (што је тамо нормално, али у Србији Н И Ј Е!). То у Србији није питање слободног избора него систематске вишедеценијске индоктринације и успешног заглупљивања национално тупавог, несвесног народа. Отидите на Сајам књига у Дом Синдиката и пребројте наслове књига – видећете исто. Ако би се неко потрудио да преко библиографских података измери тренд употребе ћирилице током 10 година, дошао би до поразног закључка. Вама је то све “конструкција“? Е, aferim Vam! Ћирилица је у дубокој коми и вероватно ће нестати кроз деценију-две. Уосталом, и не заслужујете је.
Препоручи коментар:
9
0
субота, 24 децембар 2011 18:47
SM
Slažem se sa svima,koji smatraju i misle da ćirilično pismo treba očuvati po svaku cenu.U tom pravcu,preporučujem da svaki Srbin,pročita knjižicu od Vladete R Košutića"STRADANJE JEZIKA ĆIRILIČNOG".Knjigu je izdao"GLAS CRKVE" u Šapcu 1988,a preporučio za srce i čitanje Akademik Matija Bećković.Nažalost knjižica je objavljena u samo dve hiljade primeraka,pa će se možda teško naći.
Препоручи коментар:
5
0
субота, 24 децембар 2011 19:42
Одбрана и последњи дани
Несумњиво да је ћирилица дуго година била потискивана. Не треба нам за то никакав документ. А и да га имамо коме би то могли доказати? Ко би га узео у разматрање и поверовао у њега? Народ наш треба да се држи ћрилице и тако ће је најбоље сачувати.
Препоручи коментар:
6
0
субота, 24 децембар 2011 20:17
Зоран
"Несумњиво да је ћирилица дуго година била потискивана. Не треба нам за то никакав документ."

Погледајте било који снимак Београда пре другог светског рата и видећете да је све на ћирилици. А погледајте сада. Е после,...мало смо и ми помодарци, без обзира што је потикисвана.
Препоручи коментар:
1
0
субота, 24 децембар 2011 20:53
zoransan
Srpski jezik i ćirilica počinju da se urušavaju najviše od devedesetih godina .Jedna od prvih koja je to počela je Isidora Bjelica koja je ubacila u naj jezik jer "spisateljica"ta reč se do skoro intezivno upotrebljavala ali od skoro je gotovo iskorenjena.Taman kada sam pomislio da će i vlast u tome pomoći ,ne samo zakonima,ovih dana se pojavila novo gradsko Javno Preduzeće "Veletržnice Beograd"to me je prosto šokiralo,kada od kada se kod nas pijaca zove tržnica?
Da li ovoj vlasti ,osim što smeta Kosovo,smetaju i srpske reči i imena.
Препоручи коментар:
1
0
субота, 24 децембар 2011 20:58
тачно ....
субота, 24 децембар 2011 19:42 Одбрана и последњи дани
Несумњиво да је ћирилица дуго година била потискивана. Не треба нам за то никакав документ. А и да га имамо коме би то могли доказати?
Потребни су документи из више разлога, на основу њих се утврђује и пише историја. Овако многи тврде да наметања латинице није било, да је све било спонтано. Потребно је ради млађих, који нису живели у то време. Потребно је ради истине.
Постоји лукаво стратегијски осмишљен Новосадски договор из 1954.г., који је формализовао и озваничио оно за шта овим сазнајемо да је била тајна политика од самог почетка комунистичке Југославије.

Тачно је да данас у оваквој Србији такав документ не би имао много коме да се покаже. Многи би га оповргавали и на нож дочекали, јер би им пољуљао уверења која су посисали с југословенском идеологијом.
Препоручи коментар:
2
0
субота, 24 децембар 2011 21:16
Бранислав Г. Ромчевић
Довољно је размислити – нису потребни никакви докази да је ћирилица жртва глобалистичке – западне – завере за доминацијом светом. Они који тврде да не постоји завера против ћирилице исти су они који тврде да не постоји завера за доминацијом светом. Збиља је тужно у којој мери сами Срби пристају на умирање своје азбуке, која је и њихова и естетски и типографски надмоћнија закучастој латиници. Ни за тај нињхов пристанак није потребан доказ – ваљда је очигледно; има примера сва сила. Ето – најсрпскије мрежно место (сајт“), ЈКП ГСП у Београду, има верзије на српском (ћирилица) и енглеском, док, рецимо, исто такво предузеће у Новом Саду има само латиничну верзију. Или, београдски аеродром, који носи име Србина Николе Тесле, има на „сајту“ само латиницу, док, рецимо, грчки аеродроми сасвим лепо користе, сем енглеског, искључиво грчку ћирилицу. Да, Србима је испран мозак – одавно!
Препоручи коментар:
2
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]


Нема коментара:

Постави коментар