Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 30. децембар 2011.

Шта Империја спрема на Блиском Истоку

Шта Империја спрема на Блиском Истоку

Шта Империја спрема на Блиском Истоку?


Слободан Јанковић

Карта Блиског Истока за Империју још увек није исцртана, а свет се налази у једној од највећи криза од Другог светског рата.

Београд, 29.12.2011

Свако ко иоле прати вести има утисак да се догађаји у свету умножавају и убрзавају а да се успоравање или повратак на „нормално” стање ни не назире. Још од како је крвожедна Мадлен Олбрајт у ноћи између 31. децембра 1999. и 1. јануара 2000. честитала свету улазак у 21. век и тиме скратила 20. столеће за годину време се све више убрзава.

Двехиљадита је била предах између НАТО напада 1999. на Србију и Црну Гору и терористичких напада на америчке цивиле и део запослених у Пентагону 2001. године.
Неоконзервативци су мирне 2000. (најмање војних сукоба после 1946) најавили нови Перл Харбур и више пута у програмском тексту за војни ангажман (Rebuilding American Defences) поменули Ирак, Иран, Сирију, Либију и Северну Кореју као противничке земље.

У међувремену, нови Перл Харбур је реализован 11. септембра 2001. а Америка је са савезницима окупирала Авганистан, Ирак, променила власт на Хаитију, била један од главних унесрећитеља Либијаца у операцији помоћи цивилима и убијању Гадафија. Исти људи који су 1980-их финансирали одреде смрти у Латинској Америци, шверцовали оружје широм света, у 21. веку покушали су пуч против председника Венецуеле (2002), залагали се за људска права у Египту и демократију у Либији и Ирану ...

Нема се времена ни за суђења, већ се по Клинтонкином принципу „Дођосмо, видесмо, погибе (Гадафи)”, показно убијају и муче непријатељи Империје. Нема се времена ни воље ни за усаглашавање у УН, па НАТО најављује да ће (као и до сада) по потреби нападати широм света и без одобрења Савета безбедности УН.
Економска криза прождире суверенитете и привреде све већег броја земаља и алиби је за наметање играча западног великог наднационалног капитала на највише позиције у држави (Италија, Грчка).

Арапско пролеће преображава се у исламско буђење са све надзором прекоатлантских газда. Још у јулу смо најавили да је планирано да се исламске масе буде све до Казахстана, о чему је сада писао и Печат. Има оних који сматрају да су смене недовољно поузданих аутократа и уклањање самосталних владара изговори да западни мултимилијаредрски власници највећих транснационалних корпорација преузму богаства од локалних блискоисточних милијардера и тако наставе укрупњавање свог капитала ради што јаче доминације над светским економским токовима а онда и политиком.

Турска и Израел су у све лошијим односима а онда, да ли случајно (?) и Француска Николе Саркозија доноси резолуције о јерменском геноциду и турско-европски односи пуцају по свим шавовима.
Док ирачка влада прославља крај окупације председник Обама прославља крај рата. Али рат је далеко од краја, његова друга фаза тек почиње а епилог треба да буде и дефинитивна подела земље на три дела Курдистан, шиитски Ирак и сунитску државу у центру и на западу земље.

У земљи је сваким даном све горе, посебно од како је најављено а затим и спроведено повлачење последњих окупационих јединица (16. децембар 2011). У нашим медијима нико није јавио да је ирачки премијер одлазак америчких војника из Ирака пропратио констатацијом да је „окупација завршена.”

Како и би када су све до ове године разноразни евроатлантисти наводили и Ирак (поред Авганистана, сомалских вода...) као пример успешног мултилатералног ангажмана на плану ширења демократије диљем света?

Евентуална подела Ирака, пут је до делимичне реализације мапе Блиског истока која је штампана у часопису америчке војске 2006. године са промењеним границама у региону. Осим турских разлога за бригу у таквом сценарију могу да изгубе и Иран и Израел јер према наведеној мапи и они остају без дела територије.

Све и да се одцепи само Курдистан то је довољно да Турска трајно окупира барем пограничну зону под изговором предупређења веће учесталости курдских напада на турску војску и полицију. Мосул или Киркук, са нафтним пољима у близини и турском мањином (Туркмени) били би у том случају локална протурска милиција као својевремено Хришћани у јужном Либану.



Само, питање је да ли Америка жели да Турска толико ојача? Јесте Обама прогласио крај рата и повлачење свих војника из Ирака али му је некако промакло да је и курдски север део земље, а у њему је остало 8000 америчких војника у пет база. Или му то није промакло, већ су Амери ту да гарантују оснивање Курдистана?

Сирија је такође на нишану. Због страдања цивила? Да је то у питању ваљда би организовали акцију у Екваторијалној Гвинеји или у Јемену пре него у Сирији а има основа и за Бахреин и Саудијску Арабију. Шта ће се десити? Сирија треба да страда. Турска, која треба да повуче окидач, (прва нападне Сирију) имаће покриће у исламском свету јер је нападају (скупштинским резолуцијама) и Француска (мрски Запад) и Израел (мрски ционисти). Добро, а зашто Сирија треба да страда? Зато што је не контролишу.

Сад, имају ту две или три кваке. Једна се зове Руски војни док у Тарсу (Сирија) и руско наоружање сиријске војске. Друга квака се зове одбрамбени савез Ирана и Сирије а трећа квака јесте снага саме сиријске војске. Због ове три кваке још се храбри НАТО и Турска нису одлучили да посеју још демократских бомби у необрађено тле на коме треба да никну људска права и слободе за све, само не за већину.

Сулудим новим крсташима, како их је назвао покојни Данило Лазовић, ни шири рат, који би укључио Иран, не би сметао, надамо се само да нису толико с ума сишли. А да све ово није само плод сулудог завереничког ума, ваља подсетити читаоце на спрегу Америка–Ал Каида у Авганистану 1980-их, у БиХ и на Косову и Метохији 1990-их и у Либији ове године.

Шта да кажемо за напаћену Србијицу? Од како је ДОС недозирано преузео власт 5. октобра, они нам стално спочитавају да до 6. октобра никако није дошло. У неку руку то и јесте тачно. Пети октобар, наводна зора демократије и слободе претворио се у ноћну мору и невидљиве препреке нашем народу. Нема виза али нема ни пара, нема Слобе али има марионета. Има Србије али Срба на власти, како је то лепо показао руски амбасадор, нема. Време је стало. Србија је у сталној транзицији, или на српском у преласку — али куда?

Ако су специјалци, који су умногоме логистички омогућили уклањање Слобе и Мире, протестовали у униформама 2002. године, данас полиција протестује у униформама у центру Београда а дневна Политика о томе јавља на 10. страни. Наравно, без податка о броју протестаната. Пре девет година је то оцењено као покушај пуча а данас? Има оних који кажу да је напрасно савесни Божа дерикожа раније најавио распродају наших института. Кажу наука нам се издржава од кредита па је питање да ли ћемо моћи да је и даље плаћамо. Нико да то прокоментарише, а нико ни да се сети да се и полиција финансира из кредита. Хоће ли онда да приватизују и полицију па да им сване тај шести?

Ни војсци никако да сване шести. Све се нешто мења, и у тим променама добар део касарни зарастао је у коров а невладине организације и тзв. слободни уметници запоседају њену имовину. Наравно, неће тек тако проћи запоседање локације у центру Новог Сада, не. Војска ће да провери може ли нешто да уради, а ако не може да се избори са невладницима, па ништа, ионако не служи за одбрану него за међународне мисије.

Пети октобар није свануо ни на Косову и Метохији. Не да Србима није боље од сумрака 5. октобра 2000, него им сада и београдска камарила наплаћује прелаз у УЖАС (ужу Србију) и позива их да се одрекну Србије или да признају да су криминални отпад.

Држава се на наше очи распада и спремна је још само да потегне руку на српског човека, био то малинар, домаћин у Северној Србији, радник из Ниша или родољуб у Београду који жели да спречи одржавање параде срама.

Наравно, само под условом да тај Србин није на јаслама страних влада и филантропа.

У Србији време истовремено иде у две брзине, пети октобар никако да сконча а држава се растаче све брже.

Нема коментара:

Постави коментар