Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

субота, 03. децембар 2011.

ПРИЧА СА БАРИКАДА – БОЖИДАР МАСЛАЋ – КАКО САМ И ЗАШТО ИШАО НА БАРИКАДЕ « Србски ФБ Репортер

ПРИЧА СА БАРИКАДА – БОЖИДАР МАСЛАЋ – КАКО САМ И ЗАШТО ИШАО НА БАРИКАДЕ « Србски ФБ Репортер


ПРИЧА СА БАРИКАДА – БОЖИДАР МАСЛАЋ – КАКО САМ И ЗАШТО ИШАО НА БАРИКАДЕ

1 Vote

Како сам и зашто ишао на барикаде?




Божидар Маслаћ - петак, 02. децембар 2011.

Имао сам тог 17. новембра нека посла у граду и пут ме је довео на Трг Републике. Испред споменика кнезу Михајлу су биле постављене мале барикаде и штанд какав користе странке и промотери. Помислио сам да је сигурно реч о некој невладиној организацији која прави перформанс о томе како нас барикаде спречавају да се приближимо Европи, али убрзо сам се уверио да грешим. Барикаде је поставила организација „Жене КиМ“, а госпођа која је била за штандом ми је објаснила да сваког 17. у месецу организују скуп подршке Србима на КиМ, али о томе средства информисања слабо извештавају иако су обавестили неколико десетина медија.

Нисам могао да дођем на скуп који је почињао у пет сати (било је око два) због разних обавеза, али се у том тренутку, гледајући макете барикада и бодљикаве жице, нешто у мени преломило. Одлучио сам да не могу више да будем само интернет патриота који ће у удобности свог стана да кликће како му се свиђају разни коментари, линкови и остало што подржава борбу нашег народа за опстанак. На мене је утицало и сазнање да је један мој другар већ ишао на барикаде. Понудио сам се да одем на барикаде и питао да ли постоји неки организовани одлазак. Испоставило се да се за 26. новембар припремао одлазак на Космет. Пријавио сам се и оставио број телефона.

Касније сам сазнао да се поменуто удружење одазвало на позив Бориса Малагурског који је организовао одлазак месец дана раније. Многе фејсбук патриоте су најавиле свој долазак, али се појавило мање од 50 људи. Истина, како сам чуо, пошто је био само један аутобус, важило је правило да ће ићи они који први стигну, али је одзив био слаб у односу на преко 1000 људи који су најавили свој долазак. Ипак, овај одлазак је окупио разна удружења грађана која су договорила да организују бројније путешествије заказано за 26. новембар.

Главни организатор новог путовања је био Станислав Гашпаровски, Србин из Канаде, а придружила су се разна удружења грађања, попут „Жене КиМ“ (преко којих сам ја ишао), „Удружење поета“, „Удружење Цер“ итд. Занимњиво је да су учешће узеле и организације „Образ“, „СНП Наши“ и „Ултрачетници“ које прати контроверзан имиџ у средствима јавног информисања.

Морам да признам да у периоду од када сам се пријавио за одлазак до тог 26. новембра у мени се појавило неколико спонтаних импулса који су ме терали да нађем неки разлог да ипак не одем. Међутим, чврсто сам решио да се држим своје првобитне одлуке да одем доле, чак и ако буде густо. Помогло ми је то што верујем у победу, а први пут за последњих двадесет година време ради за нас. У једном тексту који сам објавио у НСПМ-У[1] у марту ове године изнео сам своје мишљење да ће војска САД, због економске кризе, бити принуђена на повлачење из разних региона у свету и на драстично смањење својих борбених могућности, броја војника и квалитета наоружања и опреме. На тај начин ће доживети неку врсту колапса својих могућности за вођење рата. Уосталом, у нападу на Либију САД нису узеле знатног учешћа, а Француска и Велика Британија су једва успеле да победе Гадафија и његову малу армију која је имала минималне ПВО капацитете.

Из ових разлога сам уверен да је цела акција Кфора за заузимање административних прелаза лабудова песма НАТО интервенционизма на Космету. Западу гори под ногама, морају да се повуку и желе да заврше посао док још могу. С тим у вези је вероватно и настанак покрета „Преокрет“ који треба да изнутра ослаби нашу све бољу спољнополитичку позицију. Да будемо искрени, наша економска ситуација је очајна, али је јадна већ 20 година и ми смо навикнути да лоше живимо, а Западу се остварује клетва дабогда имао па немао и за њих је ова криза психолошки веома тешка. У случају кад бисмо имали неку другу власт, могли бисмо се надати помоћи од земаља БРИК-а, јер смо за њих мали трошак, а политички смо важни.

С промишљеном вером у могућност победе, појавио сам се у суботу 26. новембра на месту окупљања наше шаролике скупине грађана који су се спремили да помогну људе на барикадама. Двеста људи у четири аутобуса кренуло је, са извесним закашњењем, на пут који је уз мање незгоде протекао у реду. У нашем аутобусу су старији људи седели напред, а млађи назад како то бива по неписаном обичају. Било је и лепих младих девојака, путовало се уз песму и причу. Иако никога нисам познавао, брзо сам се спријатељио са младим људима који не желе да буду део гомиле коју хипнотишу са причама како је ЕУ Дизниленд који нема алтернативу. Упознао сам ратног ветерана који се борио на разним ратиштима, укључујући и легендарне борбе за караулу Кошаре 1999. Он нам је причао како људима на Космету и мало пажње пуно значи. Телефонски позив, смс порука – било шта, да се подсете да нису сами. Ту је била и група историчара са Филозофског. Било ми је задовољство да причам са људима добро поткованим познавањем историје и поред тога што се са једним од њих нисам слагао у вези са његовим, по мени, екстремно левичарским схватањима. Ипак цивилизована дискусија је за обојицу била корисна. Ту су биле врло младе, али храбре и одлучне девојке, затим момци који су већ били у сопственој режији на барикадама, а најзанимљивија ми је била шармантна сликарка са својим самосвесним погледима на садашњи тренутак светске историје. Живела је одмалена на Западу и схватила је колико је он труо у начину на који су је у школи учили како да манипулише људима да би им продала уметност. Морам да нагласим да не помињем пуно имена јер не желим да неко има проблема због тога.

После вишесатног путовања и разних задржавања спонтано окупљене и помало неорганизоване дружине стижемо, по ноћи, до административне границе и алтернативних путева. Овај алтернативни пут је настао тако што је тешком механизацијом пробијен преко разних брда да би спојио два асфалтирана пута, који су претходно постојали. Нови пут је од обичне набијене земље и не верујем да би наши аутобуси могли да се пробију да су уместо ове дуготрајне суше падале непрестане кише као прошле године. Суша је тако изазвала и некакву срећу у несрећи омогућавајући лакшу комуникацију овим путевима који повремено пролазе поред опасних амбиса. Један од аутобуса се заглавио, али је срећом брзо одглављен и ми смо наставили пут према Косовској Митровици. У граду нас је чекао одбор за дочек, али су се грађани махом разишли јер смо каснили три сата, а било је веома хладно. Зауставили смо се у близини моста и док смо чекали да почне програм, разгледали смо барикаду и попили по пиће у оближњим кафићима да се окрепимо од пута. Када је програм почео, обратио нам се градоначелник који нам је предложио да останемо на истом месту до ујутру, а онда би отишли до Јагњенице. Сматрао је да су путеви ноћу клизави и опасни за аутобусе, а до Јариња је све пуно барикада.

Ми смо се због овога разочарали јер смо дошли првенствено да одменимо те људе на најугреженијим барикадама. Касније ми је вођа пута у нашем аутобусу- Зорица Шарић-рекла да је по њеном мишљењу ово место најтеже бранити.

У програму су учествовали организатори, песници из Црне Горе, Далмације и других крајева, али ми млади смо били жељни да идемо тамо где су браниоци барикада у том тренутку најугроженији. Наша групица се одвојила и отишла да се прошета по граду, који је мене помало изненадио. Замишљао сам Косовску Митровицу мањом и мање урбаном. Нашли смо неку симпатичну кафаницу, у којој је било залепљено неколико малих Путинових постера. Цене су у К. Митровици веома популарне, а девојке, као девојке, већ сутрадан су коментарисале како има лепих чизама, а исте такве су много скупље у Београду.

Тек што смо почели да пијемо пиће јављено нам је да ће један аутобус ићи до Рудина, места неколико километара удаљеног од центра, у близини кога се налази Дудин Крш, где су кфоровци неуспешно покушали да пробију барикаде неколико дана пре тога. Млади, храбри мештанин који је пошао са нама нам је предложио да одемо пешке јер Рудине нису далеко, али су се умешали газда кафане и један љубазни старији мештанин, и понудили се да нас превезу јер то место ипак није толико близу.

Љубазни мештанин који нас је повезао, а касније нам је донео пице, рекао нам је за Албанце да нису покварени и да су људи од речи, нешто што сам од раније чуо за њих. Но, јасно је да су посвећени свом циљу. Помислио сам да можда заиста држе реч, али да постоје разне врсте покварености. Једна госпођа ми је рекла да Србе у енклавама малтретирају ако им нађу уље и лекове из Србије, које им шаљу наши људи, и да им наплаћују казне за шверц јер је забрањено трговати српском робом.

У Рудинама се налази барикада са великим крстом која је проходна. Поред су постављени шатори и један полузавршен локал у којем је пећ на дрва и где се дежурни на барикадама одмарају. Спавају на палетама, а ту се налазе и клупе са столовима. Нешто јужније се налази барикада Дудин крш на којој су кфоровци покушали да направе пробој неколико дана пре тога. Свирала је сирена, Срби су се окупили и одбили напад. Једна госпођа ми је рекла да су кфоровци тражили појачање, али да оно није дошло. Исто тако сам чуо да многи Срби верују да ће се Кфор повући до фебруара, а на Википедији се може прочитати да је Бондстил већ требало да буде затворен. Ако се Кфор повуче, олакшаће ситуацију Србима на северу, али ће отежати Србима у енклавама. Мислим да би било паметно тражити мисију за заштиту енклава која би се састојала од војника из неутралних земаља.

Аутобус који је стигао на Рудине је био онај у коме су били људи из „Образа“. Понашали су се мирно и дисциплиновано, а чуо сам да су у великом броју дали крв. Такође су показали еколошку одговорност и очистили су отпатке које су оставили иза себе.

Међу сталном посадом на овој барикади је и момак из Крагујевца који је изгубио оца у рату 1991, а брата на Кошарама 1999, али га то није спречило да већ месец дана дежура на барикади. Заиста ме је то потресло, поготово кад се испоставило да је већ поменути ветеран био присутан када му је брат погинуо у повлачењу. Загрлили су се, а ветеран је испричао да је после ишао са друговима да заробе четири шиптара да би их мењали за тело погинулог српског ратника. Прича попут оних опеваних у Илијади.

Осим ове приче која ме је потресла, дежурство на барикадама је протекло у разговору, дружењу и добром расположењу, мада смо ми викенд-барикадисти ујутру били веома поспани и уморни, и што је време више пролазило, све чешће смо улазили да се огрејемо. Од срца сам се насмејао кад је један момак рекао пред уснулим барикадистом: „Непријатељ прелази реку“ алудирајући на једну од незаборавних сцена[2] из култног филма „Ко то тамо пева“. Уснули момак је наставио да спава, а шерет је наставио да се шали- „И таки да се боре против онаке силе“

Око пола осам је дошао аутобус па смо отишли у цркву на литургију. После смо се вратили до моста у К. Митровици. Сазнали смо да је други аутобус ишао на барикаду у Јагњеници. Када смо се вратили у Београд баш је на тој барикади Кфор испровоцирао сукоб. Чуо сам да то место постоји вековима, и да становништво нема намеру да одступи.

Нас четворо смо се шетали у близини моста, неколико сати пре заказаног поласка, и баш у том тренутку се појавила група наоружаних америчких војника. Приметили смо да пешачки прелаз на мосту није блокиран, и да су се Американци туда упутили да га пређу. Једна девојка их је питала да ли може да их слика. Нељубазно су одговорили да не може, затим су нешто причали између себе, окренули су се и отишли. Сликала их је како одлазе. Касније сам сазнао да њихове патроле повремено прелазе мост, али морају да се јаве дежурном на барикади.

Иначе, ја нисам приметио, али су ми касније рекли да се на згради општине, која је скоро реновирана, виде трагови метака. Терористи понекад пуцају на српску страну, а сви знамо да су пре три недеље убили младог Саву Мојсића.

Око један сат у недељу 27. новембра кренули смо за Београд. У аутобусу је одмах почело договарање како да се организујемо да дођемо опет. Многи млади су спремни да дођу на дуже, али стање у Србији је тешко и новац је велики проблем. Позивам овом приликом да они који су у могућности помогну организацију оваквих одлазака. Нећу никог да наговарам да иде, јер није безопасно, а и без тога људи спремних да иду има све више. Апелујем на оне који иду да буду мирни и дисциплиновани, јер време, први пут за 20 година, ради за нас. Млади људи су темпераментни па на њих посебно апелујем да буду смирени. Иначе, организатори овог одласка су однели разну материјалну помоћ, али сазнање да Срби на Космету нису заборављени највише значи људима на барикадама. Они су уморни и истрошени, али су чврсто решени да издрже дуже од Кфора. Не желе да се предају.

У аутобусу су неки од нас изразили своју захвалност г-ђи Зорици Шарић из удружења „Жене КиМ“ што су нам омогућили да одемо доле и покажемо да постоји Србија која не подржава званичну политику која је све спремнија да напусти борбу за Космет због европске (не)перспективе. Сва ова удружења и господина Гашпаровског сам поменуо не да би их рекламирао већ да бих ибегао инсинуације да иза оваквих одлазака стоје неке странке. Многи људи иду у сопственој режији, а ми смо грађани који се самоорганизују јер више не верујемо да постоје ни минимални капацитети наше политичке елите када је у питању решавање горућих проблема. У сваком случају, надам се да ћу опет ићи, можда да дочекам Нову годину на барикади.

ИЗВОР: Владимир Недељковић ФБР и НСПМ

Нема коментара:

Постави коментар