Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

четвртак, 15. децембар 2011.

Мирко Зуровац: Србију чека дугогодишње ропство | Хроника

Мирко Зуровац: Србију чека дугогодишње ропство | Хроника

Хроника

Мирко Зуровац: Србију чека дугогодишње ропство

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 15. децембар 2011.

Отпор се исплатио, али се није исплатило оно што је дошло кад је отпор престао. А отпор је престао тачно 2000. године, рушењем претходне и успостављањем нове марионетске власти у Србији, уз обилату финансијску, логистичку, медијску и сваку другу помоћ са Запада, чиме су створени најповољнији услови за наставак даљег распарчавања и слабљења наше државе другим средствима. Јер, као што је познато, одмах након престанка бомбардовања, Србија је брзо обнављала свој економски потенцијал, фактички не признавши пораз у неравноправној борби са НАТО.

Зато САД и њихови западни савезници организују државни преврат да би сада другим средствима покорили непокорну Србију. Није ништа непознато да се притиском из моћних држава, кроз претње санкцијама и војним акцијама, те обећањима у погледу политичке и финансијске подршке, може утицати на изборну вољу грађана у малим и средњим државама и тако успоставити послушна власт, која ће деловати у интересу својих налогодаваца, а не у интересу своје земље и свог народа.

То је оно што се коначно догодило у Србији: оно што је започето медијском сатанизацијом српског народа и самовољним признавањем сепаратистичких република, настављено је санкцијама, десетогодишњим ратовима, политичком и војном пропагандом, све до духовне агресије Запада на наш народ и нашу земљу, која кулминира данашњом прилично отвореном окупацијом земље и систематским слуђивањем народа да не би схватио шта му се стварно догађа и шта ће му се још дуго догађати ако се коначно не освести.

Српски народ се и данас, упркос силној понизности представника његове власти који не знају за границе понижења, налази под специјалним третманом тзв. Међународне заједнице, изложен притисцима и уценама, манипулацијама и мешањима са стране, који немају никакве везе са демократијом и људским правима, нити имају икаква „правила игре.“

Данас је као на длану видљиво да 2000. године није дошла никаква демократија у Србију, већ су нам на власт довели своје послушнике, а народ је на изборима само потврдио њихову дуго припреману подвалу. Овим изборима Србија је коначно поразила себе саму. Тај пораз је толико дубок и толико трагичан да је питање да ли ће се више икада оправити од тог пораза. Чека је дуго припремано дугогодишње ропство из кога она и њен народ неће моћи да се тако лако ишчупа.

Таква тврдња данас може изгледати као права бласфемија због сувише бучне и заглупљујуће химнологије коју званична власт и њени колпортери певају Европској унији, али сам уверен да ће је оправдати време које долази.

Тако је успостављена марионетска власт у Србији, која је одмах, чим је успостављена, пристала да беспоговорно спроводи програм „денацификације“ српског народа под будним оком својих ментора са Запада. Каква монструозна лаж и још монструознија оптужба: треба денацификовати један народ који је највећа жртва нацизма.

Али ова лажна оптужба има веома јасан циљ: под њеном сенком треба да се спроведе рушење бића српског народа на свим нивоима, од породице и основне школе до универзитета и свих других институција од националног значаја. Све, наравно, иде много брже и лакше кад тај посао обавља званична власт у Србији којој је збуњени народ поклонио поверење на изборима.

Под слоганом реформи и уз безочно обмањивање народа, марионетска власт спроводи дубоку промену друштвеног система, а да свест о дубини и далекосежности тих промена није сазрела код најширих слојева друштва.

Марионетска власт у Србији мења законску регулативу искључиво у корист Запада, што је карактеристично само за окупирање земље.

Под притиском страних ментора, она је унела у наш правни систем решења која битно одударају од норми и стандарда међународног права и других прогресивних правних достигнућа, па чак и од права Европске уније. При том се хвале да су донели много закона за веома кратко време. Али којих и каквих закона?

Три су најважнија. Под будним оком својих ментора са Запада, власт у Србији је донела Закон о раду, Закон о приватизацији и Закон о сарадњи са Хагом. Штета коју су ови неуставни закони нанели земљи и народу не може се надокнадити никаквим накнадним дотеривањем и шминкањем. Шта је прави смисао ових закона?

Антираднички Закон о раду требао је да омогући избацивање радника из њихових фабрика без икакве одговорности за њихову судбину, јер радници представљају снагу само док су у својим фабрикама, док на улици чине само масу осуђену на гладовање и умирање без ичије одгворности за њихову судбину.

Закон о приватизацији је требао да легализује пљачку и отимачину друштвене и државне имовине, а Закон о сарадњи са Хагом да оправда срамну трговину српским главама.

Другог смисла и циља ови закони не могу имати. Њима је омогућено ломљење основних полуга српског друштва и државе, па би, да је којим случајем санкционисано дело „наношења друштвене штете“ или „друштвено штетан посао“, сви који су учествовали у доношењу ових закона и који су их спроводили остатак живота морали провести у затвору. Тиме, наравно, штета не би била надокнађена, јер је она напросто ненадокнадива, али би бар правда донекле била задовољена. Али, то је само пука хипотеза која указује на сву апсурдност закона који се доносе у Србији и размеру штете коју је нанела њихова примена.

Истину говорећи, њих не могу да схвате, или неће да их схвате, ни они који их доносе и спроводе. Они су прихватили веома једноставан рецепт решавања свих краткорочних тешкоћа у привреди и њеног дугорочног развоја. Према овом рецепту, прво треба извршити приватизацију, па ће невидљива рука тржишта све поново поставити на своје место. Потребно је само отворити тржиште, снизити порезе, па ће капитал снагом сопственог рациа урадити оно што је најбоље и за њега и за државу.

А ако држави иде лоше, разлог увек ваља тражити у недовољно либерализованом тржишту. Уз то, ту су увек добре експертске виле из одељења за разграђивање споровозних држава.

Као што смо видели, таква идеологија и њоме вођена пракса дале су поражавајуће резултате за ових последњих једанаест година, без икаквих изгледа да се они поправе ни у ближој ни у даљој будућности, под претпоставком да се таква пракса настави.

Очекивања да ће страни капитал похрлити у Србију била су последица лажних обећања за наивне, а неподузимање елементарних заштитних мера за домаћу производњу, уз безочно пљачкање и отимачину друштвене имовине, брзо су довели до потпуне парализе домаће привреде која је некако преживела чак и у време економских санкција.

Под изговором транзиције и трансформације привреде, скоро сва производња је заустављена. Масовним отпуштањем радника, уз енормно и потпуно незаслужено богаћење политичке елите, а све у име демократских промена и либерализације тржишта, разорено је привредно ткиво Србије. Извештаји говоре да производња замире у свим деловима земље.

Србија је потонула у дубоку економску кризу. Уместо обећаног благостања добили смо понирућу стопу привредног раста, распад морала и свих традиционалних вредности, обиље лажи и подвала, техничко и технолошко заостајање у областима где је то најосетљивије.

Јаз између масе сиромашних и шачице богатих незадрживо се продубљује. Дубоки јаз између огромне масе осиромашних и врсло уског слоја богаташа који су се нагло обогатили присвајањем друштвене и државне имовине, посебно у периоду транзиције, представља добру подлогу криминализације друштва и прети даљим продубљивањем његове нестабилности.

Најгоре је што су скоро потпуно уништили материјалну основу нашег друштва.

Нико не пориче да је српској привреди, након распада јединственог југословенског тржишта, била потребна дубока преструктурација, али се ни у ком случају није смела свести на убрзану и потпуну приватизацију за коју се са сигурношћу могло претпоставити да ће имати катастрофалне последице за нашу привреду. Они као да су замишљали да је прелазак на режим приватне својине и стварне тржишне привреде било могуће извести одједном, декретом, једним правним актом, а не у процесу одређеног трајања у којем има и успона и падова. Као да им ни на крај памети није била опасност од стихијске, грабљиве и дивље приватизације, која може изазвати велику прерасподелу друштвеног богатства на штету сиротиње и средњег слоја радништва. Или им је управо то био циљ?

Свима је морало бити јасно да обавезна и потпуна приватизација може бити само најобичнија пљачка чак и у веома уређеној земљи. У Србији она је омогућила пљачку народног богатства и стварање армије незапослених лишених облика правне заштите које пружа радни однос.

Купци свеколиког народног богатства постали су или страни капитал или домаћи тајкуни који су се обогатили на несрећи државе и народа. Потом је уследило масовно отпуштање радника и пад производње.

Друштвено богатство је куповано да би се после скупље продавало, а не да би се профитабилно производило. Тако смо од земље у којој је полжај запослених био максимално правно заштићен, постали земља у којој су запослени постали радници страних фирми, препуштени самовољи новопечених власника, лишених свих социјалних обзира.

Таквом концепцијом приватизације урађен је главни посао рушења домаће привреде: остало што се догађало спада у ред завршних радова. Законом о приватизацији је створен чист простор за распродају државних добара и ресурса (укључујући рудна блага, минерале, обрадиву земљу, водне ресурсе, транзитне и друге комуникације) и тиме доведена у неоколонијални положај некада перспективна привредна структура Републике Србије.

(Факти)

Фејсбук Твитер

Мирко Зуровац: Србију чека дугогодишње ропство

четвртак, 15 децембар 2011 15:19
Марио Калик
Похвала драгом и уваженом професору Мирку Зуровцу за текст и НСПМ-у што га је пренео! По мом мишљењу, ваљало би га учинити визуелно истакнутијим на насловној страни нашег најквалитетнијег и најозбиљнијег друштвено-политичког сајта.

Нарочито ми је драго што, поред очекиване патриотске ноте, професор Зуровац посебну пажњу поклања анализи социјалног уништења света рада и материјалне производње, одлучно стајући на страну радничке класе и народне (друштвене) имовине. Социјално (класно) питање све више избија у центар светског, али и нашег друштвеног збивања, и даље се не може заобилазити, прећуткивати и идеолошки маскирати дискурсом грађанске "демократије".
Препоручи коментар:
6
0
четвртак, 15 децембар 2011 15:45
синиша
Придружујем се Каликовом предлогу и захтеву да овај сјајан текст буде постављен на истакнутије место на страницама НСПМ како би се дуже задржао и како би га више људи могло прочитати. Овај текст заиста вреди.

Реалност и отрежњење знају да буду лековити сами по себи. Овај текст отрежњује и приближава реалности.
Препоручи коментар:
2
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]


Нема коментара:

Постави коментар