Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

уторак, 20. децембар 2011.

Владушић: Непоштена интелигенција

Владушић: Непоштена интелигенција

A+ R A-


Владушић: Непоштена интелигенција

Ел. пошта Штампа PDF

Недавно сам се скинуо са једне познате друштвене мреже. Неколико пријатеља ме је питало за разлог, а онда су, пре него што сам уопште одговорио, они одговорили уместо мене (добро је имати такве пријатеље, олакшавају комуникацију): “Знамо, одузимало ти је пуно времена”. Климнуо сам главом, шта друго да урадим. Драга ми је истина, али су ми дражи пријатељи. Међутим, ево сада, уз гутљаје домаће ракије – очев производ – другачије верзије догађаја. Наиме, једног дана сам на свом профилу, у inboxu, затекао гомилу порука које сам претходно избрисао. Најстарија је била стара више од две године. Сада су васкрснуле, као мртви током Страшног суда. Добро, поруке нису биле баш толико страшне. Страшно је било осећање преваре. Ако издате наредбу Delete, онда би у слободном преводу то могло да гласи овако: склони ово са лица земље, заувек. Али, то лице земље је данас постао монитор, док је друштвена мрежа за себе преузела прерогативе Бога: она све памти, она одређује правила/законе ...

Када је један мој пријатељ, својевремено, прешао на АДСЛ, питао сам га шта мисли да уради са приватношћу свог хард диска који тако, без обзира на фиреwаллове, остаје доступан сваком иоле паметнијем хакеру. Одговорио ми је да је он сувише мали и небитан да бинеко чачкао по његовој приватности. Дуго времена се тај одговор кретао мојим можданим вијугама као возило које узалудно тражи место за паркинг. И онда, када су избрисане поруке васкрсле, коначно се и та мисао паркирала. Ради се, наиме, о разлици између демократске и тоталитарне свести.

Демократска свест отприлике овако поставља питање приватности: постоји нешто што ја знам о самоме себи, а што други не треба да знају. Ја то нешто чувам и тражим од система да не тура нос у моје ствари, јер то нешто јесте оно што мене чини посебним, индивидуалним, јединственим на овом свету. То је моја приватност, можда и мој грех (хајде да наставимо са библијском метафориком) али је мој, и он ме чини другачијим од других, он ме чини индивидуом. Међутим, ако систем игнорише нашу приватност, па памти оно што смо му наредили да избрише, пред човеком се постављају две алтернативе: прва је да се заштити од таквог система. Конкретно, то наравно не значи да се искључи се интернета, већ рецимо, да не буде online по defaultu. Постоји и друга могућност: да призна немоћ у судару са системом и да рационализује свој пораз. То је учинио мој пријатељ када је казао да он уопште није битан да би га неко шпијунирао.

И заиста је тако: небитан је и неважан. У реторици тоталитарних друштва, небитни и неважни се појављују у смирујућим објавама у форми “поштених грађана” који немају чега да се боје, док тоталитарна власт чисти “непоштене”. А бити “поштен” у тоталитарном друштву значи бити навикнут на то да се ништа не питаш, да си неважан, небитан, да твој глас ничему не служи, као ни твој разум, да немаш никаква права, да си један атом чије кретање не зависи од властитог избора, већ од снаге привлачних сила. У једном таквом систему састављеном од људи који себе перципирају као небитне и неважне и који су потпуно помирени са чињеницом да се свака њихова реч памти, прилично је лепо бити власт.

Ето, то ми је све пролазило кроз главу, док сам гледао своје васкрсле поруке: друштвена мрежа ми је на тај начин слала поруку, као и милионима других корисника, уосталом, да треба да знам да она зна о мени и оно што јој нисам дозволио да зна, односно да она памти и оно што сам ја заборавио. Та обзнана је преломни тренутак у коме је систем проценио да је демократска свест довољно омекшана и да је стога није тешко преобразити у тоталитарну: када се човек помири са тим да неко бележи све што каже или напише на једном сајту – кроз који се одвија велики део његове комуникације са другим људима – онда ће се помирити и са тим да нема право да захтева приватност за себе (то ће бити доказ да је поштен”, да ништа не скрива), па према томе неће видети проблем уколико систем почне да санкционишеоне који желе ту приватност “ (то је доказ да су “непоштени”), нити уколико систем сутра почне да улази у станове као у хард-дискове: зашто би се неко тога и плашио, уколико је “поштен” (небитан, неважан)? То ће се ионако дешавати само “непоштенима”.

И то је завршни чин: у истински демократским друштвима човек претендује на извесна права зато што је човек а човек је вредност по себи; у тоталитарном систему, човек једино може да претендује на голи живот, јер је небитан и неважан, а да би му систем оставио живот, човек обећава систему да ће и убудуће бити небитан и неважан. Не знам како ви, али ја у томе да небитни и неважни траже да живе зато што су небитни и неважни, ипак видим мали парадокс.

Извор: Блог Револуција, Марибор 2012.


Форум >> Дискутујте са посетиоцима сајта и ауторима текстова.

Додај свој коментар

Ваше име:
Ваш емаил:
Наслов:
Коментар:

Нема коментара:

Постави коментар