Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

субота, 17. децембар 2011.

Facebook

1 December 2011 11:57 AM

Serbia: Surviving the American Imperium

The host on Republika Srpska Television (in Banja Luka) asked me the question I had been asked every day since I landed in Belgrade a week earlier: "What do you think of Serbia's chance of getting EU candidate status, this time around?"

I gave her the answer I always give: "Not much." Less than an hour later, my prophetic powers were confirmed. Croatia, Da, Serbia Ne.

I don't know who actually thought Serbia would receive this much-desired upgrade. Even Serbia's president, Boris Tadic, whose political future depends (or, at least, should depend) on keeping his promise to make Serbia a nice respectable part of Europe, knew what was coming and for weeks has been downplaying the prospects.

After all, the European Union is already a sinking ship, heavy-laden with the debts of the profligate Greek and Italian governments. How long will German taxpayers put up with Merkel and her very expensive Drang nach Süden? The pro-Western Tadic regime's inefficiences and, ahem, irregularities make Italy and Greece seem like Switzerland, and the entrance of such a government would send the EU to the bottom--which is where it belongs. (By the way, indebted Croatia, whose status was upgraded, might accomplish the same result.)

Why do Serbs even want to join the club? Germany led the way in the break-up of the former Yugoslavia, and Germany and Austria have been scheming for centuries to control the Balkans. While it was the USA that was mainly responsible for the immoral bombing of Serb civilians, few complaints were voiced by any EU country.

The reason for this foolish hope is obvious: Serbia is a demoralized country. Serbs, who used to be the progressive darlings of Eastern Europe, have endured two decades of demonization and subjugation. The results have been catastrophic: the loss of the Serbian heartland (Kosovo) to violent Albanian Islamists, the ethnic cleansing of Serbs from Croatia, the secession of treacherous Montenegro, which was fomented by the US and the EU. There is even a secessionist movement, promoted by Hungary, at work in Vojvodina. Small wonder the Serbs are pessimistic and depressed!

The clearest sign of Serbian demoralization is the birth-rate, which is below replacement level in Serbia. In talking to students and young couples, which I have been doing, I tell them to think less about politics and get down to the serious business of life. Why worry about crooked politicians or the world's hatred? Serbs were conquered, subjugated, and humiliated by the Turks for 400 years, but they still survived to rise again in the early 19th century. They maintained their loyalty to the Orthodox Church, nourished their historical memory on their folk poetry, and they were remarkably prolific and spiritually buoyant. Even communism could not keep them down--the collectivization of agriculture was a failure here and Belgrade was a bright light in the dark grim world behind the Iron Curtain. But, what communism could not destroy, American consumerism and arrogance are undermining.

I put my case in a nutshel, talking to an Orthodox bishop: If Serbs lose their faith, their identity, and their will to live and reproduce, the political future of the Balkans does not matter, because there will be no Serbs. If they return to their traditions and start having babies again, then they will be able to endure whatever form of subjugation the American Empire and its European satellites imposes.

Serbs like to exchange world-weary observations, but they are rarely so gloomy as to turn down a rakija or join in a song. Unlike the Russians and Germans, there is no greatness in Serbia, no lofty aspirations to world-conquest whose failure would destroy their soul. I believe it would take very little to put them back on track--a patriotic government, a school system that is not dedicated to destroying the mind and character of the children, the chance of getting a decent job.

You can see how little it takes by going to Banja Luka. The contrast between Belgrade and Banja Luka is not quite night and day, but something more like midnight and first light. Serbs in Bosnia-Herzegovina have a higher birth-rate, and, while they are understandably nervous, they seem to have a somewhat greater confidence in the future.

Looked at in the abstract, their cautious optimism is hardly justified. They are part of a federation that includes Bosnian Muslims who frankly hate their guts and never cease plotting how to integrate the Republika Srpska (RS) entity into a Muslim-controlled state. Belgrade and Novi Sad, it is true, were bombed by the US, but that was nothing compared with the incredible violence and atrocities committed by all sides in the Bosnian civil war.

I was in B-H several times during and right after the war, and the mile after mile of burned out villages reminded me of photographs of Germany at the end of WW II. Nonetheless, Banja Luka is growing. The older Serbian church is nicely maintained and the new cathedral is, and I use this word positively, gorgeous. I am less impressed by the two new government buildings, but they are the envy of Bosnia. The only eyesore is one of the ugliest Catholic churches in the world. As a Catholic, who has seen a great many hideous churches, I know I am making an improbable claim, but you have to see this Looney-Tunes church to believe it. I thought it was a 50's amusement park until I got close enough to realize it was a church.

Why are Serbs in the RS not more depressed than Serbs in Serbia? I think it partly has to do with their small size and comparative autonomy. They have to put up with the government in Sarajevo and with a series of meddling and malicious High Representatives, each one apparently goofier than the last. To the Serbs, the High Representatives endlessly parrot the EU/UN/US line: "Forget about the Dayton Accords and anything else you signed. Work with us to make Bosnia-Herzegovina (B-H) a unified multi-ethnic secular state that will be controlled by the people who are descended from Muslims who persecuted and robbed you for centuries.

Who knows how it will turn out in the end, either in Serbia or in the Republika Srpska? These days, the United States and the European Union have better things to do than waste time and resources on destroying the Serbs. It was fun, while it lasted, but we have had to move on. There's an unresolved financial crisis in Europe and the US, an Islamic insurgency in the Middle East, two unwinnable wars in Afghanistan and Iraq. The dwindling number of Serbs in the world will just have to stand in line.

Belgrade, 11 December 2011

Како преживети Америчку Империју

Водитељка Телевизијe Републике Српске поставила ми је исто питање које ми свакодневно постављају још откако сам стигао у Београд пре недељу дана: „Шта мислите какви су изгледи Србије да овога пута добије статус кандидата за ЕУ?“

Одговорио сам јој као што увек чиним: „Никакви“. После мање од сат времена, пророчанство се испунило: Хрватска Дa, Србија Не.

Не знам ко је уопште и очекивао да ће Србија остварити овај, наводно толико жељени резултат. Чак је и председник Србије, Борис Тадић - чија политичка будућност зависи (или би макар требало да зависи) од испуњења обећања да ће од Србије направити фини, узоран део Европе – знао шта предстоји, па се неколико недеља трудио да припреми терен.

Уосталом, Европска унија је брод који тоне, преоптерећен дуговима растрошних власти Грчке и Италије. Колико ће још немачки порески обвезници трпети Меркелову и њен поприлично скуп Drang nach Süden? У поређењу са неспособношћу и, да кажемо, нерегуларностима прозападног Тадићевог режима, Италија и Грчка су попут Швајцарске. Пријем такве једне владе би послао ЕУ право на дно – где јој је уосталом и место. (Иначе, исто то би могла да постигне и презадужена Хрватска, чији је пуни пријем управо прихваћен.)

Откуд Србима уопште жеља да се придруже том клубу? Немачка је била предводник разбијања бивше Југославије, а притом је, уз Аустрију, вековима сплеткарила у циљу задобијања контроле над Балканом. И док су за неморално бомбардовање српских цивила превасходно одговорне САД, ниједна чланица ЕУ није се посебно бунила.

Разлог за ову сулуду жељу је очигледан: Србија је деморалисана земља. Некада амерички миљеници у источној Европи, Срби су последње две деценије били мета сатанизације и потчињавања. Резултати су катастрофални: срце Србије (Косово) су отели насилни албански исламисти, Срби су етнички очишћени из Хрватске, а Црна Гора се вероломно одвојила – а све уз подршку и наговор баш САД и ЕУ. На делу је чак и сепаратистички покрет у Војводини, који помаже Мађарска. Никакво, дакле, чудо што Србе муче песимизам и апатија!

Најјаснији показатељ српског очаја је природни прираштај, који се у Србији налази испод минимума за обнову. Током разговора које сам водио са студентима и младим паровима, говорио сам да би требало да мање мисле на политику, а да се више баве озбиљним задатком живота. Чему брига због покварених политичара или мржње света? Срби су били покорени, потчињени и понижени под Турцима читавих 400 година, па су опет опстали и уздигли се почетком деветнаестог века. Сачували су своју приврженост православној цркви, хранили своје историјско памћење властитом народном поезијом, и били изузетно плодоносни и чврсти духом. Нису клонули чак ни током комунизма; колективизација пољопривреде је овде пропала, а Београд је представљао јарко светло у мрачном, суморном свету иза Гвоздене завесе. Али, оно што није пошло за руком комунизму, сада уништавају амерички конзумеризам и осионост.

Сажимам своје виђење у разговору са једним православним епископом: ако Срби изгубе своју веру, идентитет, и жељу за животом и репродукцијом, сва прича о политичкој будућности Балкана постаће неважна - јер Срба више неће ни бити. Уколико се, пак, врате својој традицији и поново почну да рађају децу, тада ће бити кадри да издрже сваки облик јарма који намеће америчка Империја и њени европски сателити.

Срби воле да се баве депресивном причом о светским проблемима, али ретко ће бити баш толико нерасположени да одбију ракију или да се не придруже започетој песми. У Србији нема маније величине, нити грандиозних амбиција за освајањем света чија пропаст би им уништила душу - за разлику, на пример, од Руса и Немаца. Верујем да би им требало веома мало да се опораве: патриотска власт, школски систем који није посвећен уништавању умoва и карактера деце, затим прилика да се добије пристојан посао.

Да би се видело колико је мало неопходно, довољно је отићи у Бања Луку. Контраст између Београда и Бања Луке није баш као ноћ и дан, него више налик на разлику између поноћи и свитања. Срби у Босни и Херцеговини имају већи природни прираштај, и, уз разумљиву нервозу, чини се да им је поуздање у будућност макар делимично веће.

Теоретски гледано, њихов обазриви оптимизам није нарочито оправдан. Део су савезне државе која укључује босанске Муслимане, који их отворено мрзе до сржи и без престанка кују планове за интеграцију Републике Српске (РС) у државу под муслиманском доминацијом. Београд и Нови Сад, истина, јесу бомбардовале САД, али то није ништа у поређењу са страхотама и зверствима на свим странама босанског грађанског рата.

Био сам у БиХ више пута, током и непосредно после рата. Километар за километром спаљених села подсетио ме на фотографије разарања Немачке после 2. светског рата. А ето, Бања Лука се развија. Стару српску цркву пристојно одржавају, а нови храм је прекрасан, да се тако изразим. Мање сам задивљен новим зградама владе, али оне су свеједно на част Босни.
Боде очи само једна од најружнијих католичких цркава на свету. Ово можда звучи невероватно, али говорим као католик који је видео много ружних богомоља широм света: ову цркву из цртаних филмова морате видети да бисте поверовали да постоји. Док нисам пришао довољно близу да схватим да се ради о цркви, личила ми је на луна-парк из 1950-их.

Зашто, дакле, Срби у Србији малодушни, а Срби у РС нису? Мислим да се бар делимично ради о разлици у величини и самосталности. РС мора да се носи са властима у Сарајеву и низом злурадих сметала званих Високи представник. Сваки нови Високи представник је шашавији од претходног, а служи само да би Србима понављао партијску линију САД, ЕУ и УН: „Заборавите на Дејтон и све потписано. Сарађујте с нама како бисмо направили од БиХ јединствену, мултиетничку секуларну државу коју ће контролисати потомци муслимана који су вас вeковима угњетавалаи и пљачкали“.

Ко зна шта ће на крају бити са РС или са Србијом? Ових дана су се САД и ЕУ превише забавиле о себи да би могле да посвете време и ресурсе пројекту уништавања Срба. Забављали су се док су могли, али сад се мора даље. Европу и САД дрма нерешена финансијска криза, на Блиском истоку јача Ислам, а у Авганистану и Ираку се воде ратови које је немогуће добити. Све мањи број Срба на свету мораће да сачека.





Нема коментара:

Постави коментар