Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 12. децембар 2011.

Нил НИКАНДРОВ- ГАНГСТЕРИЗАМ САД – ФАКТОР УЧВРШЋЕЊА АМЕРИЧКОГ ЈЕДИНСТВА- електронско издање - Фонд стратешке културе > ГАНГСТЕРИЗАМ САД – ФАКТОР УЧВРШЋЕЊА АМЕРИЧКОГ ЈЕДИНСТВА > srb.fondsk.ru - Фонд Стратешке Културе | Strategic Culture Foundation

Нил НИКАНДРОВ- ГАНГСТЕРИЗАМ САД – ФАКТОР УЧВРШЋЕЊА АМЕРИЧКОГ ЈЕДИНСТВА- електронско издање - Фонд стратешке културе > ГАНГСТЕРИЗАМ САД – ФАКТОР УЧВРШЋЕЊА АМЕРИЧКОГ ЈЕДИНСТВА > srb.fondsk.ru - Фонд Стратешке Културе | Strategic Culture Foundation


назад верзија за штампу
СВЕТ

ГАНГСТЕРИЗАМ САД – ФАКТОР УЧВРШЋЕЊА АМЕРИЧКОГ ЈЕДИНСТВА

Нил НИКАНДРОВ | 13.12.2011 | 00:48

Уколико би се судило по различитим публикацијама и телевизијским репортажама, западна, а посебно северноамеричка средства информисања су се према формирању Заједнице земаља Јужне Америке и Карипског базена (CELAC) понели као према догађају „другог реда“. Информације из Каракаса, у коме је 2. - 3. децембра одржан форум, на коме су учествовала 33 председника и премијера из региона, биле су изразито лапидарне. Минимум емоција, ако се у то не урачунају успутна питања која су постала обавезна – да ли ће Хуго Чавес, организатор и домаћин форума, да се избори са раком. Боливаријански лидер је више пута до сада говорио да је сасвим здрав и да је спреман да руководи Венецуелом бар још двадесет година. Међутим, западни новинари као да га не чују. Дезинформација спада у уобичајено оружје Империје.

Ових дана је у Венецуели постављена дебела крстача преко „Монроове доктрине“ која је још ту, недавно, изгледала чврста бар као Сједињене Државе. Још 2008. године Хуго Чавес је позвао америчку администрацију да „сахрани“ Монроову доктрину (која је назив добила према петом америчком председнику, Џејмсу Монроу), према којој је Вашингтон „затварао“ Западну половину земљине кугле за било какав покушај њене колонизације од стране европских земаља, а САД су преузимале одговорност да се неће мешати у унутрашње ствари Европе. Кад год је било згодно Чавес је, разговарајући са америчким новинарима, понављао: „…Монроова доктрина мора да се прекине. Џефердсон, ваш трећи председник, је говорио да ће Америка да прогута све републике југа, и то редом. Тако да је земља у којој сте ви рођени од почетка замишљена да буде империјалистичка“.

У излагањима јужноамеричких политичара на форуму у Каракасу стално је звучао позив да се убрза удруживање земаља Латинске Америке и реализује пројект стар 200 година, који је прогласио још Симон Боливар. Он је, објашњавајући потребу формирања латиноамеричког савеза, 1828. године рекао: „Рекло би се да је сама судбина одредила да САД Латинској Америци у име слободе доносе беду.“ На форуму су се тих речи сетили сви учесници: „десни“, „леви“ и „центристи“. Агресивна, непредвидива политика Вашингтона на међународној арени изазива природну узнемиреност у земљама јужно од Рио Гранде. Када се решавају стратешки и геополитички задаци Империја упорно прибегава сили, она користи фалсификоване предлоге за мешање у унутрашње послове суверених држава, често се ослања на физичко „уклањање“ независних политичара. Заузетост Пентагона операцијама у Африци и Азији ствара илузију да Империја није заинтересована за латиноамерички регион, али то је само илузија. Обавештајни рад америчких тајних служби против држава Латинске Америке никада није прекидан. Највише пажње је поклањано откривању војних и других циљева у Бразилу, Венецуели и на Куби, али и (привидни) савезници – Колумбија, Чиле, Мексико су под њиховом најстрожом контролом. Данашњи савезници сутра већ могу да постану најгори непријатељи.

Раул Кастро је позвао учеснике форума да се супротставе сваком покушају „страних држава“ да дестабилизују ситуацију у региону. „Латинска Америка се изменила, - рекао је кубански председник, - према њој се више не може понашати онако, како је то рађено у прошлости, када су империјалисти покушавали да нас натерају да се прихвати њихов модел (експлоатације) и да се потчине (наши) народи“. Кастро је подсетио на пет деценија економске блокаде Кубе од стране САД и ту блокаду је назвао „најсуровији и веома дуг злочин против појединачне земље у историји човечанства“. Према његовом мишљењу исти злочиначки карактер имају поступци САД и НАТО у Либији и неким другим земљама: „Они се могу квалификовати као „међународни злочини“ који, на срамоту ОУН, прете да се претворе у норму понашања“.

У формирању CELAC многи политиколози виде “историјски реванш“ латиноамеричких земаља. Све оне су од 1948. године спадале у, створену по цртежима Вашингтона, ОАГ – Организацију америчких држава, коју је Империја доцније често користила како би уразумила „непослушне земље“, међу којима су биле Гватемала, Никарагва, Гренада, Панама, Чиле и др, и хиљаде убијених, репресираних, избрисаних са лица земље без суда и вођења поступка латиноамериканаца. Стечена знања „Школе Америк“ из тортуре људи као и до сада, на континенту користе репресивни органи оних држава који се и даље сматрају за савезнике САД.

Вреди да се констатује да су се у списку председника који су били подвргнути „санкцијама“ Вашингтона нашли и леви, и десни политичари. Списак „уклоњених левих“ може да се наставља, и да се наставља: колумбијац Гаитан, чилеанац Аљенде, панамац Торихос и други. А ево и „десног“ примера. Председник Панаме Мануел Норијега је верно и са убеђењем служио САД, обезбеђујући операције испорука оружја од стране ЦИА одредима „контрас“ у Централној Америци. Када је потреба за његовим услугама отпала, захвални „грингоси“ су Норијегу послали с оне стране решетки због „незаконитих операција“ са кокаином. Он је сметао напорима америчког Департмана за борбу са наркотицима (ДЕА) да монополизује испоруке кокаина из Колумбије преко Панаме у САД. У перспективи, могућа жртва „најправеднијег на свету америчког правосуђа“ може да постане екс-председник Колумбије Алваро Урибе. Он је био један од оснивача одреда „парамилитарес“ који су коришћени за крваве „чистке“ партизанских рејона. Да би и даље био користан Империји, Урибе је организовао међународне кампање против „популистичких земаља“, ширио тезе пропагандних лабораторија САД у вези са Чавесом, Кореа, Моралесом. Црна незахвалност Вашингтона својим „пасјим синовима“је позната свима.

Вашингтон је много пута покушавао да искористи ОАГ да би незгодним режимима увео „колективне санкције“. У најновије време на нишану Империје и ОАГ се нашао Хуго Чавес, који је успео да иницира изузетно неповољну за САД реформу ОПЕК-а, да се избори за праведне цене за угљеводонике, који је почео да се бори за социјалистичку интеграцију (!) земаља Латинске Америке (АЛБА), започео реформу наоружања армије Венецуеле, и обратио се у вези с тим за помоћ Русији и Кини. Чавес стално критикује проамеричку политику ОАГ: „То је неефикасна, застарела и непријатељска структура“. Данас венецуелански председник и његови пријатељи из Еквадора, Боливије и Никарагве говоре о немогућности да се ОАГ реформише и о сврсисходности да се из организације која у ствари помаже злочиначку блокаду Кубе изађе.

Питања регионалне безбедности у раду CELAC ће временом заузимати све више места. Латиноамерички лидери у приватним разговорима све чешће дискутују о проблему социјално –политичке нестабилности у САД у условима кризе која се шири истовремено у много праваца. Ратови које води САД су добили отворено гангстерски карактер, а у интересу формирања PaxAmericanaсу усмерени на потпуно уништење створеног до сада уређења света. Неутрализација конкурентских „центара моћи“ представља стратешки задатак, који је сада за Империју најважнији. По оценама Чавеса – перспектива да ће Империја преживети без непрекидног ратовања је ограничена. Уколико војно-индустријски комплекс САД не буде претрпан наруџбинама, финансијско-економска криза ће налетети још јаче и биће све бескрупулознија. Напади на пограничне карауле Пакистана који поседује атомско оружје – зар то није лудило? Шта то покушавају да докажу планери из Пентагона? Чавес је убеђен да уколико САД не крену у атомски рат, до средине овог века њихова доминација у свету ће сасвим престати.

У којим ће тачно облицима да се дешава демонтажа Империје тешко је прогнозирати, али потенцијал протеста у Сједињеним Државама се постепено приближава нивоу у коме постоји опасност од експлозије. Посебан страх код елите на власти САД изазивају хиљаде ветерана које су прошле стресне муке у Авганистану и Ираку. Много се пише о самоубиствима бивших војника и официра, али се пажљиво крију подаци о томе, колико би њих желело да се са оружјем у рукама освети за изгубљене године живота, за губитак идеала, непотребне погибије другова. Ето - то је реална претња тероризма, која нараста иза ограда приземне, оголеле Америке. Криза ће да избаци на улице градова и села агресију. Зато врхушка која влада Америком жури да скује протесте који настају на илузији о новој опасности „споља“. До скора су то били терористи „Ал-Каиде“, сада је то Сирија, која „гуши народне протесте“, а које у ствари припремају тајне службе САД, Израела, Француске и Енглеске и, наравно, то је и Иран, који „прави атомску бомбу за изненадни напад“ на земље Запада.

Чилеанска песникиња Габриела Мистраљ, добитница Нобелове награде 1945. године, једном је рекла: „То, што нас (латиноамериканце) више од свега спаја у Латинској Америци, осим нашег прелепог језика, то је мржња према Сједињеним Државама.“ Те су речи давно изречене, време лети,околности, историјски услови и људи се мењају, али мржња не само да остаје, већ је све јача. Да то, можда не представља једну од гаранција за снагу CELAC-а?

Тагови: Венецуелa САД Уго Чавес

Нема коментара:

Постави коментар