Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 19. децембар 2011.

Александар Књазев - ГЕОПОЛИТИКА ТУРСКЕ И МОЗАИК АМЕРИЧКОГ ПРОЈЕКТА «ВЕЛИКОГ БЛИСКОГ ИСТОКА» - електронско издање - Фонд стратешке културе > ГЕОПОЛИТИКА ТУРСКЕ И МОЗАИК АМЕРИЧКОГ ПРОЈЕКТА «ВЕЛИКОГ БЛИСКОГ ИСТОКА» > srb.fondsk.ru - Фонд Стратешке Културе | Strategic Culture Foundation

Александар Књазев - ГЕОПОЛИТИКА ТУРСКЕ И МОЗАИК АМЕРИЧКОГ ПРОЈЕКТА «ВЕЛИКОГ БЛИСКОГ ИСТОКА» - електронско издање - Фонд стратешке културе > ГЕОПОЛИТИКА ТУРСКЕ И МОЗАИК АМЕРИЧКОГ ПРОЈЕКТА «ВЕЛИКОГ БЛИСКОГ ИСТОКА» > srb.fondsk.ru - Фонд Стратешке Културе | Strategic Culture Foundation


назад верзија за штампу
СВЕТ

ГЕОПОЛИТИКА ТУРСКЕ И МОЗАИК АМЕРИЧКОГ ПРОЈЕКТА «ВЕЛИКОГ БЛИСКОГ ИСТОКА»

Александар КЊАЗЕВ | 11.04.2011 | 10:05

Бурни догађаји у земљама Магреба и на Блиском Истоку показују да је историја човека најзад изгубила природност свог развоја, те да је добила задати карактер. „Теорија завере“ (конспирологија), иако можда није најбоља врста методологије научних истраживања, ипак је потпуно прихватљива за градњу хипотезе о суштини онога што се сада дешава. Тим пре, што су покушаји најкрупнијег центра-САД, да се ток светског развоја преусмери на интересе њихове глобалне власти, отворени.

* * *

Дејства САД у Ираку су од пролећа 2003. дала снажан подстрек активностима турских и сиријских Курда што је, у оквиру америчког пројекта „Велики Блиски Исток“, у потпуности у складу са задатком ситњења регије, према англо-америчко-израелским плановима формирања „лука нестабилности“: од Либана и Палестине до Сирије, Ирака, Персијског залива, Ирана, па затим до граница Авганистана, и даље до Кашмира, Синцзјана, Тибета – као усмерење „нове авганистанске политике“ Обамине администрације.

У току ирачког рата 2003. године Турска је, први пут после потписивања Лозанског уговора 24.07.1923.год, била принуђена да се помири са диспозицијом, наметнутом од стране Сједињених Америчких Држава, према којој је покрет Курда почео у међународном животу да наступа као самосталан фактор. У складу са тим агресија САД против Ирака је код турске политичке елите постала тачка одбројавања за схватање сопствене улоге, а такође и новог квалитета турске спољне политике. Заједно са факторима, као што је незадовољство ставом Европе у односу на ступање Турске у ЕЗ и још неким, та антизападна идеологија учвршћује нови геополитички статус Анкаре.

Најновије измене у спољној политици Турске значе да њени интереси не морају обавезно да се поклапају са позицијом САД; у Турској је приметно ослабио вишегодишњи интерес за ступање у ЕЗ, и она сада више тежи Блиском Истоку, а такође је спремна да поведе рачуна о регионалним интересима Русије и Ирана. За Турску постаје све непожељнија регионална доминација САД, и сва њена спољна политика постаје све избалансиранија. Тенденције НАТО ка стварању криза, амерички сценарији за формирање Курдистана (са променом садашњих граница Турске, Ирана, Ирака и Сирије) и противуречности у базену Црног мора и на Кавказу дозвољавају да се хипотетички претпостави вероватноћа да ће у средњерочној (а можда и краћој) перспективи доћи до озбиљних трансформација у спољнополитичким жељама Турске. У ствари, те трансформације су већ почеле, а као исходница тог плана може да се сматра изјава Анкаре из августа 2010 г. о намери да се из стратегије националне безбедности искључи подсећање на то, да главну спољну претњу за Турску представљају Русија, Грчка, Иран и Ирак. Турска ради на кардиналној промени своје геополитичке оријентације у свету.

Пре око две године један од руских аутора је изразио мишљење према коме ће, уколико се курдски иредентистички покрет покаже као успешан, бити неопходно да се хитно успостави дијалог са курдским политичким снагама, и да се призна независност Курдистана(1). Није тешко досетити се да би такав корак Москве не само избрисао све позитивно што је дотле постигнуто у руско-турским односима, већ би он имао снажан утицај и на руско-иранске и руско-сиријске односе. У ствари, неопходни су кораци који би предвидели одбијање промене граница у области Великог Кавказа, као и Блиског Истока, а такође и промене многих других граница. Уколико би Русија признала Курдистан то би, у условима ломљивог сопственог – руског – федерализма, поготово за Кавказ, представљало замајац за „балканизацију регије“.

* * *

Анкара сматра да је један од најважнијих механизама за јачање утицаја Турске у регионалним питањима развој економских веза са државама у регији. Одатле иницијатива о потреби формирања слободне трговинске зоне Турске са арапским земљама. Турска је преко својих леђа осетила утицај регионалних криза, које су делимично представљале и резултат политике САД, те има намеру да преузме у сопствене руке иницијативу; тако што ће сређивањем економских односа са земљама из регије са једне стране, ослабити утицај западних држава на земље – суседе, а са друге –преузети полуге деловања у безбедносној сфери.

На исти начин треба посматрати и турску активност у земљама Централне и Јужне Азије. Представе о „новом свету, у коме ће регионалне државе пожелети да имају право на сопствено изјашњавање када се ради о питањима регионалне и међународне политике“ умногоме се испољавају у понашању Турске у Авганистану. За добре турско-авганистанске односе постоји неколико повољних фактора. Први је конфесионални. Турска је муслиманска земља, и присуство њених војника у Авганистану локално становништво прихвата много мирније, него размештај америчких или европских јединица. Осим тога, Турска није сусед Авганистана, и то представља предност, а не ману, јер Турска није заинтересована за установљавање контроле над том земљом или наметање неког другачијег облика политичког уређења, „као што је то покушавала да учини већина авганистанских комшија.“ Најзад, ниједна друга земља нема армију, као што је има Турска, са искуством у ратним дејствима и у брдима, и у партизанском ратовању(2).

Међутим базу за основу турских напора на путу установљења мира и стабилности у Авганистану представља не толико војна компонента, колико турска „мека снага“. Истовремени раст турског учествовања у решавању авганистанског проблема даје шансе за „девестернизацију“ програма помоћи Авганистану(3). У том контексту интересантне су препоруке америчких експерата у вези са политиком, коју Турска води у Авганистану. „Зна се да Турска има тесне везе са узбекистанском дијаспором у Авганистану. Међутим, она неће моћи да одигра улогу стабилизатора, уколико себе буде идентификовала само са њом. Турска мора да јача везе са најкрупнијом етничком групом у Авганистану – са паштунима. Водећи рачуна да је „главни покровитељ“ паштуна Пакистан, за Турску, баш због тога, пут у Авганистан води преко Пакистана. Уколико Турска помоћу Пакистана успе да задобије поверење паштунских лидера, она ће успети да одигра и главну улогу у превазилажењу мржње која постоји између севера земље, укључујући Туркмене, Узбекистанце и паштуне и, према томе ће, „убрзати могућности за успостављање мира“(4).

* * *

Сва активност Турске у Авганистану може да постане бесмислена уколико се оствари било која од компоненти америчког пројекта „Велики Блиски Исток“, који се условно назива „Независни Белуџистан“.

У иранским провинцијама Систан и Белуџистан стално живи око милион Белуџистанаца(5). Иранска влада контролише територију на којој они живе и не дозвољава да дође ни до каквих нежељених појава, те у земљи не постоји тенденција да се етнодемографска слика вештачки унифицира. „Белуџистанскко питање“, као такво, у Ирану не постоји, без обзира на активан рад антииранских снага које покушавају да дестабилизују стање у регијама, насељеним Белуџистанцима. Основни посао у том правцу врше исламистичке организације „Моџахедин-е Халк“ (6)и „Федејан-е Халк“ (7). Некада су те партије себе сматрале за партије левог усмерења („Федејан-е Халк“ је себе сматрао чак за марксистичку), али данас обе организације могу да се сврстају у екстремистичке и терористичке; обе су у контакту са ЦИА САД и ирачком спецслужбом „Мухабарат“.

Идеје национализма и тенденције сепаратизма су развијеније у Источном Белуџистану (Пакистан), у коме живи око 4 милиона Белуџистанаца. Белуџистанске друштвено-политичке организације су углавном осниване у иностранству, од стране избеглица из Пакистана, и управо оне покушавају да провоцирају етничко расположење у иранском Белуџистану. Етничка самосвест источних Белуџистанаца је на прилично високом нивоу. Централно место у плановима белуџистанских националиста заузима идеја оснивања „Великог Белуџистана“. Карта „Великог Белуџистана“ обухвата огромну територију, која далеко премашује границе регија у којима живи становништво, које говори белуџистанским језиком. Западна граница „Великог Белуџистана“ долази до централног дела Ирана, на истоку гута Пакистан; Источна граница, идући увис, обухвата југозападни део Авганистана, а на северу стиже до Маријске области у Туркменији. После оснивања Пакистана 1947. године белуџистански лидери су покушали да прогласе независност, али су територије са Белуџистанцима укључене у Пакистан. У периоду 1952. – 1955. г. је, као формална административна јединица, основан Савез белуџистанских провинција, који је доцније преименован у провинцију Белуџистан. Без обзира на добијање провинције испади на етничкој бази су настављени, било је чак и оружаних устанака, поготово 1970-их година.

У Авганистану живи око 300.000 Белуџистанаца (Брагуа има око 250.000). У тој земљи они живе углавном у провинцијама Нимруз и Гиљменд, на југозападу, а неколико хиљада њих живи у осталим авганистанским провинцијама. Белуџистанци се у друштвено-политичким процесима не истичу етнички, а активни су, као по правилу, у оквиру општих авганистанских, пре свега паштунских, покрета.

2004. године је обновљена Армија за ослобођење Белуџистана (АОБ) – организација која је још у периоду 1973. – 1977. године водила оружану борбу против централних власти Пакистана. Бројност АОБ се процењује на 10.000 људи. Припрема диверзаната се врши у базама за обуку, којих је између 40 и 60, и које се углавном налазе у областима Кохлу, Дера Бугти и Кеч-Гвадар (према пакистанским изворима, у тим се базама врши обука и страних најамника, међу њима Узбекистанаца и ујгура). На тромеђи Ирана са Авганистаном и Пакистаном делује етничка наоружана група Белуџистанаца „Џундулах“. Први подаци о њој су из 2003. год.(8)

Оснивање белуџистанске државе у први мах изгледа нереално, јер не одговара националним интересима ни једне земље у регији. Да би се основао независни Белуџистан треба да се уједине све територије на којима се говори белуџистанским језиком; то значи да ће Иран да изгуби не само провинцију, већ и утицај у Персијском заливу, а Пакистан треба да се лиши скоро половине своје територије. Белуџистан би контролисао и Ормуски теснац, а ако се томе додају десетине хиљада Белуџистанаца из земаља Персијског залива то ће, очигледно, изменити целу геополитичку ситуацију на Блиском Истоку, у Централној Азији и на Кавказу.

* * *

Поред проблема Белуџистана, као и „кашмирског питања“ , као фактор нестабилности Пакистана, који је нераскидиво повезан са ситуацијом у Авганистану, постоји Паштунистан. У авганистанској политичкој елити увек је постојао чврст став одбијања границе (DurandLine) која је одређена под притиском Британске империје; она је оставила многа паштунска племена изван граница Авганистана. Међутим, после одласка Енглеза, елити источних паштунских племена Пакистанске Северо-Западне Пограничне Провинције (СЗПП) се учинило привлачније да се нађе у саставу Пакистана, него да се припоји Авганистану. Паштунској елити СЗПП су били привлачнији развијени градски центри у Пенџапу и Синдеу, а независни Авганистан није могао да им понуди ништа, због чега би вредело да покушају да промене систем узајамних односа у границама бивше Британске Индије, на који су били навикнути. Источни паштуни су се, у току деобе Британске Индије, активно заинтересовали за политичке процесе, и сигурним кораком су ушли у састав јединствене пакистанске елите.

Без обзира на то, пројекат „Независног Паштунистана“ постоји, и није тешко у Кабулу или Кандагари срести политичаре који имају снаге да, уколико дођу до потребних средстава, организују довољно јак покрет за уједињење паштуна, те да тада избаце заставу такозваног „Авганистанског Туркестана“ (север Авганистана).

Све главне савремене тенденције развоја ситуације у Авганистану иду према јачању претњи. То значи: отпор према страном војном присуству, тенденција смањивања војног присуства ISAFи OperationEnduringFreedom, слабост авганистанских снага сигурности. Очигледна је немогућност да се одреде регионално-етноплеменски биланси авганистанске политичке елите, а то значи и сређивање ситуације на кратак и средњерочни период. Треба додати и „реинкарнацију“ Исламског покрета Узбекистана (ИДУ), његово активирање у северним и североисточним провинцијама (Тахар, Кундуз, Бадахшан, делимично Баглан, Саманган, Батгиз, Фариаб), као и запажену тенденцију раста активности ИДУ у земљама Централне Азије.

Друга половина 2010. године је открила много назнака за вероватно обнављање војно-политичког конфликта у Таџикистану. У марту – априлу 2010. је дошло до немира у Горно-Бадахшанској аутономној области, на које је влада реаговала агресивном политиком према оним представницима некадашње Уједињене таџикистанске опозиције и муслиманског свештенства, који су преживели, и још увек били на слободи. Затим, у другој половини 2010. године су се десили: бег групе осуђених терориста, учесника верско-екстремистичких организација из СИЗО ГКНБ Републике Таџикистан; масовни нереди у Нуреку; експлозија поред зграде РУБОП у Хуџанди – први пут се у области појавио терориста-самоубица; експлозија у објекту за разоноду у Душанбеу; напад на армијске јединице у предграђу Душанбеа; војни сукоби у Фајзабадском рејону; напад на војну колону у Раштској долини.

Ситуација у Киргизији већ представља рецидив. У њене главне карактеристике спадају полиморфност неконсолидованих политичких субјеката, племенске и регионалне унутаретничке (киргиске) противречности. Изузетно је опасна засићена конфликтима полиетничност која је, пре свега, условљена највишим нивоом савременог киргиског агресивног национализма, чију кулминацију представљају познати јунски (2010.) догађаји у Ошкој и Џалалабадској области. Међуетнички киргиско-узбекистански јунски конфликт је повукао за собом одређено реваншистичко расположење у узбекистанској општини на југу, као и пораст антикиргиског расположења у пограничним областима Узбекистана. Ако се узме у обзир снажан потенцијал верско-екстремистичких мрежних структура – „Хизб ут-Тахрир“, ИДУ, као и синтезу етничког и верског принципа у узбекистанским пределима на југу, ситуација изгледа скоро претеће.(9)

* * *

Трансформација читавог система међународних односа која се дешава пред нашим очима, заједно са односима у регионалним подсистемима, уз учешће Турске, треба руководство сваке земље у Централној Евроазији да упозори на врло озбиљно, понекад и радикално преиспитивање спољнополитичких приоритета. Осим курдског питања постоји и низ других, у вези са којима се позиције Турске и САД и Турске и Запада битно разликују. Међу њима су односи са Русијом, Грузијом, Јерменијом, Грчком; палестинско-израелско питање, замрзнути конфликти на Кавказу и Кипру, учешће Турске у руским пројектима за транспорт енергената и заједничко деловање у области нуклеарне енергетике, енергетски и трговински односи са Ираном, ирански нуклеарни програм.

Не предвиђа се претварање огромне макрорегије - од Магреба до Сињцзјана и Кашмира - у зону тоталног конфликта свих са свима. Али, не сме да се заборави да постоји могућности и за такав развој догађаја. Да уравнотежи ситуацију и избегне најгоре може само тесна координација напора што већег броја држава Централне Евроазије које у својој спољној политици отворено откривају тенденције за самосталност.

____________________________________________

Александар Књазев – старији научни сарадник Института за источна питања у Руској Академији Наука, доктор историјских наука, професор на Киргиско-Руском Словенском универзитету, редовни члан Руског географског друштва.

(1) Модест Колеров : Русији и Јерменији је потребан независни Курдистан.Информациона агенција Regnum. — По URL: http://www.regnum.ru/news/1201629.html

(2) Иванова И.: Односи Турске са Авганистаном // New Eastern Outlook / „Новое восточное обозрение“. 14.04.2010, [http://www.journal-neo.com/?q=node/370]

(3) Синан Улген. У потрази за изгубљеним временом: турско-амерички односи после Буша, // Центр политических исследований (Ташкент), са позивањем на Brookings. 27.02.2009, [http://www.cps.uz/rus/analitics/express_analiz/v_poiskax_utrachennogo_vremenitureko_amerikanskie_otnosheniya_posle_busha.mgr]

(4) Иванова И.: Односи Турске и Авганистана // New Eastern Outlook / „Новое восточное обозрение“. 14.04.2010, [http://www.journal-neo.com/?q=node/370]

(5) Бојаџјан В.: Уз питање белуџког сепаратизма //Централна Азија и Кавказ – Лулео, 1999., бр.6

(6) Комплетан назив: «Моджахеддин-е Халк-е Иран» (Mujahedin-e Khalq Organization, Muslim Iranian Student's Society), «Борци за истинску ствар исламског народа».

(7) Поборници народа, прецизније: „Људи који себе приносе на жртву у име народа“

(8) Абдулмалик Риги је био ухапшен од стране спецслужби Ирана док се налазио међу путницима авиона киргиске авио-компаније „Исток-авиа“ који је летео из Дубаија у Бишкек. Риги је признао да је он имао намеру да се у америчкој бази на бишкекском аеродрому „Манас“ нађе са званичним лицима из САД. Лидер „Џундала“ је од њих требало да добије „новац и инструкције“. Иранско интернет-издање Press-TVје томе додало, да су Ригија док је летео у Бишкек пратили представници спец-служби Киргизије.

(9) Погл. М.Ларјуел и .Књазев:Централна Азија зарања у “тотални конфликт“? // URL: http://www.fergananews.com/article.php?id=6745

Тагови: Блиски Исток Ирак Иран Русија САД Турска

Рејтинг: 5.0 (12) Ваша оцена: 1 2 3 4 5
Пошаљи е-поштом

Наслов коментара

Нема коментара:

Постави коментар