Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 19. децембар 2011.

Петар ИСКЕНДЕРОВ-Европска унија се носи по моди, коју јој диктирају Велика Британија, Грчка и Аустрија- електронско издање - Фонд стратешке културе > Европска унија се носи по моди, коју јој диктирају Велика Британија, Грчка и Аустрија. (Део први) > srb.fondsk.ru - Фонд Стратешке Културе | Strategic Culture Foundation

Петар ИСКЕНДЕРОВ


Европска унија се носи по моди, коју јој диктирају Велика Британија, Грчка и Аустрија



Strategic Culture Foundation



назад верзија за штампу
СВЕТ

Европска унија се носи по моди, коју јој диктирају Велика Британија, Грчка и Аустрија. (Део први)

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 17.12.2011 | 00:10

Одлуке толико очекиваног самита Европске уније 8. и 9. децембра у Бриселу стварају необичан утисак. Ако би се судило по дневном реду, закључило би се да су према питањима о којима се дискутовало, лидери 27 земаља-чланица „јединствене Европе“ успели да попричају буквално о свим проблемима који узнемиравају (или због којих би требало да су узнемирени) европљани – од Балкана и евра до Ирана и шенгена. Делимично – због важећег у Европској унији принципа концензуса. У суштини – због све дубљег раскола у ЕУ који наведеној организацији не дозвољава да игра активну и, што је још важније, самосталну улогу у вези са актуелним међународним пословима. Велика Британија и Грчка – те две земље се у последње две недеље чешће од других помињу као главни изазивачи „главобоље“ бриселске демократије. Међутим, ништа мање разлога нема ни да се оне сматрају за „свежу струју“ у оквиру Европске уније, која не дозвољава наведеној организацији да се дефинитивно откотрљана ниво надлештва које механички само прештампава туђе одлуке.

Што се тиче финансијско-економских проблема – све је јасно: ма колико се „галско-саксонска коалиција“, представљена Француском и Немачком трудила да „пробије“ сопствени пројекат реформисања Лисабонског договора – није се успело да се заобиђе очекивани вето Велике Британије. Ту се чак не ради о свима познатом личном конфликту британског премијера Дејвида Кемерона и француског председника Николе Саркозија. Једноставно – у корацима које предлажу Париз и Берлин Камерон види пут за економски и политички раскол Европске уније, у зависности од тога да ли у некој земљи има или нема евра. Међутим, не ради се ни о томе. Суштину позиције британског премијера изложио је врло отворено, под условом да остане анониман, један од учесника неформалних разговора у Бриселу: „Његово образложење је изгледало овако: „Ви желите да се уговор промени, и ја хоћу да се уговор промени“. Али, при том је то значило: „ја хоћу нешто, зато што и ви желите нешто“. А то Кемероново „нешто“ је значило, прво „безбедност унутрашњег тржишта“, а друго – неприкосновеност „финансијских служби“. И ако је то прво већ делимично осигурано одлукама ЕС, друго представља у ствари захтев да се лондонски финансијски центар у Ситију избави од „препорука које натура Брисел“.[1]

Јасно је да са тим не могу да се сложе творци новог буџетско-пореског савеза са база (рушевина?) Европске уније. Председник Уније Херман ван Ромпеј колико год хоће може да обећава, да ће буџетско-порески савет који се формира у ЕУ бити „дугорочни инструмент европске стабилности“, - светски финансијери ће ипак пре погледати шта кажу резултати рејтинга агенције StandardandPoor's. А њени експерти су, како тврди „Франс прес“, толико разочарани резултатима бриселског самита, да се сада спремају да спусте кредитни рејтинг Француске „не за једну, већ за две цртице“.[2] Осим тога, коначан текст споразума о новим принципима деловања ЕУ у буџетско-финансијској области ће бити готов најраније у марту 2012. године, а на снагу ће, очигледно, ступити, тек у 2113. години.

А дотле - могуће је да ће ситуација у Европи и ван ње радикално да се промени, између осталог и у облику настављања дестабилизације. И ту ће много шта зависити од способности ЕУ да заузме адекватну позицију у вези са дешавањима ван спољних граница ЕУ, између осталог са дешавањима на Балкану, Блиском Истоку и у вези са Ираном.

У почетку се претпостављало да при разматрању ситуације у вези са атомским програмом Ирана, за разлику од мера за спашавање евра, на овом самиту ЕУ неће доћи до неких посебних тешкоћа. Уочи самита Француска и Велика Британија су за састанак министара иностраних послова поднели нацрт предлога о увођењу потпуног ембарга на увоз иранске нафте, који би важио за све земље-чланице ЕУ. Обзиром да се за максимални притисак на Иран, осим Париза и Лондона, залаже и Берлин питање се, рекло би се, није ни постављало. Али опет, као и у питању о финансијској стабилности у зони евра, европски „тешкаши“ су морали добро да размисле шта да раде са Грчком. Јер се Атина активно заложила против увођења нафтног ембарга. Ту се радило не толико о томе, што је сваки трећи барел нафте у Грчкој стигао из Ирана. У Атини одлично знају да ће заоштравање ситуације у вези са Ираном неизбежно довести до дестабилизације читавог светског нафтног тржишта. Званични кругови из Техерана су већ изјавили да уколико дође до ескалације конфликта – цена нафте ће са садашњих 100$ да скочи по барелу на 250$. Те уколико „тешкаши“ Европске уније и могу делимично да среде такву ситуацију на сопственом тржишту, Грчка свакако нема где да се окрене. Уосталом, и Италија је такође заинтересована за редовне испоруке иранске нафте, а по финансијском здрављу се много не разликује те је, према постојећим информацијама, такође изразила „скепсу“ у вези са ембаргом на увоз иранске нафте.

На крају крајева, према информацији из Брисела, идеја о ембаргу на увоз нафте из Ирана на самиту Европске уније није добила једногласно одобрење земаља-чланица. У званичној изјави је у увијеној форми речено да државе-чланице ове организације „треба да наставе рад на проширењу списка рестриктивних мера ЕУ и на проширењу постојећих санкција тако што ће се проучити нове мере против Ирана, као приоритетан задатак“.[3] Појам „нафтни ембарго“ у одлукама самита не постоји, а на незваничном нивоу учесници су констатовали да је неопходно детаљније проанализирати техничке аспекте и економске последице антииранског ембарга. Јер ће дестабилизација тржишта нафте неизбежно довести до раста цена енергената, у које спадају и они, које земље ЕУ добијају из Русије. А то би већ била нова етапа у глобалним енергетским играма.

Овако или онако – нафтни ембарго против Ирана ће предмет нове дискусије на нивоу руководилаца министарстава за иностране послове земаља ЕУ постати пред крај децембра, те се одлука у вези с тим не очекује пре јануара 2012. године. Пред Европском унијом је компликована дилема: да ли да се сконцентрише на финансијско спашавање Грчке и других „проблематичних“ земаља, или да се упетља у геополитичке размирице на Средњем Истоку и тако зони евра зада можда одлучујући и непоправљив ударац.

Није чудно што се, на подлози таквих догађаја, прича о пријему у ЕУ нових чланова са Балкана, нашла не ни у другом, већ у трећем плану. И ако је са Хрватском Европска унија, према свим очекивањима, и потписала технички споразум који јој омогућује да од 1.07. 2013. године ступи у ЕУ, српски захтев је поново, овога пута захваљујући труду пре свега Аустрије, ћушнут под столњак. За сада – до марта 2012. године.[4] Али – то је тема која заслужује посебну причу.

(Крај првог дела)



[1]
REUTERS 1113 111211 GMT

[2] AFP 101223 GMT DEC 11

[3] DPA 090248 GMT Dez 11 09.12.2011 06:49

Тагови: Европска унија Аустрија Велика Британија Грчка

Рејтинг: 5.0 (4) Ваша оцена: 1 2 3 4 5
Пошаљи е-поштом

Наслов коментара

Да би додали коментар, Логујте се или Пријавите се




назад верзија за штампу
СВЕТ

Европска унија се носи по моди, коју јој диктирају Велика Британија, Грчка и Аустрија (Други део)

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 18.12.2011 | 00:22

Још у лето 2008. године, обузети проблемима у вези са ратификацијом Лисабонског уговора о реформама у ЕУ, многи у руководству ЕУ су незванично почели да говоре о будућој „Европи у којој сви неће ићи истом брзином“, или о „Европи концентричних кругова“. Ствар је била у томе, да се формално јединствена, Европа све јаче распада на групе држава, које се разликују по нивоу и темпу социјално-економског развоја. Данас, у условима „домино“ кризе, која кредитни рејтинг земаља олако пребацује са једне на другу страну, ту тенденцију је немогуће негирати. По оштроумном запажању немачких новина „Велт“, „механизам Европске уније не успева да се усагласи са смањеним приходом, зато што је тај механизам рађен за земље које имају висок доходак“.[1]

Економским проблемима који цепају Европу, додати су и политички. Тако да ствар уопште није у неупоредивој политичкој „тежини“ појединих земаља-чланица ЕУ и њиховом утицају на глобалну политику. Последњих година Европска унија је сва обрасла у амбициозне по форми и неразумљиве по суштини структуре – од презентираног 2008. године „Средоземноморског савеза“ и рођеног истовремено „Источног партнерства“ до различитих сличних модела за деловање Брисела са државама са Балкана. Иза сваког оваквог пројекта се лако назиру интереси конкретних земаља, па чак и појединих политичара. Тако је „Средоземноморски савез“ настао као покушај председника Француске Николе Саркозија, који машта о наполеоновској слави, да постане вођа трансконтиненталног удружења и тако на геополитичком пољу прескочи Немачку. „Источно партнерство“ – „плот од плоти“ пољско-скандинавски пројекат, усмерен је на постизање контроле над републикама бившег СССР-а, пре свега, над Украјином. А изједначавање балканских држава, уз стално постављање све нових и нових услова за пријем у ЕУ, потпуно одговара интересима Немачке, чији се представници са завидном редовношћу смењују у руководствима миротворних мисија у том региону. Тешко да ће и највећи апологети евроинтеграција пристати да потврде да у ЕУ постоји јединствен спољни и одбрамбени простор.

Управо је питање пријема балканских земаља у Европску унију постало једно од питања о којим се најжучније дискутовало пред последњи самит. И ако по захтеву Хрватске уопште није било никаквих питања - њој је затребало само формално одобрење са највишег места којим би се са 1.07.2013. године потврдило чланство Загреба у ЕУ, у вези са Србијом су ницали као печурке и нестајали као фатаморгана стално нови и нови сценарији. У атмосфери потпуне тајновитости у бриселском штабу ЕУ састајала су се прва лица Европске уније и министри иностраних послова свих држава – чланица, како би, макар формално, превазишли размимоилажења и одобрили закључке Европске комисије. Ова последња је у објављеном у октобру документу као услов за давање Србији статуса кандидата за ступање у чланство ЕУ затражила „обнављање дијалога са Приштином и исказивање жеље да се до сада постигнути споразуми извршавају“.[2] Тако да уколико су се технички преговори Београда и Приштине под покровитељством Брисела обновили, формулација „исказивање жеље“ је Западу дала згодан повод за различита тумачења и манипулације. Зато није чудно што док су председник Европског парламента Јежи Бузек и шефови спољнополитичких установа већине земаља-чланица ЕУ предлагали да се Србији да жељно очекиван статус (који сам по себи не гарантује ништа и од Европске уније не захтева никакве накнадне обавезе) – читав низ држава је наставио игру коју је и до тада играо. Конкретно: Немачка и Финска, која је подржава, инсистирају да ће Србија испунити услове Европске комисије из извештаја тек ако отворено иступи против косовских Срба и ако их натера да признају јурисдикцију сепаратистичких власти Приштине. Чим је стигао на самит у Брисел, министар иностраних послова Немачке Г.Вестервеле је изјавио: „Потребни су нам поуздани докази да је Србија у стању, и да је спремна да среди односе са суседима“. Министар се посебно узнемирио због сукоба на административној граници Косова са осталим делом Србије, када су локални Срби иступили против покушаја НАТО-вих снага КФОР-а који су намеравали да поруше њихове барикаде, које су Срби поставили како би онемогућили да се на контролним пунктовима нађу представници албанских власти Косова. У току сукоба рањено је тридесетак немачких и аустријских војних лица, и Вестервеле је закључио да је та чињеница довољна да би изјавио да „последњих месеци европска перспектива Србије није постала конкретнија“.[3] Немачка канцеларка А.Меркел је на исти начин подвукла да Србија „за сада није испунила“ услове да би добила кандидатски статус, јер пут у ЕУ за њу лежи „искључиво преко нормализације односа са Косовом“.

Међутим, за Немачку није било згодно да се захтев Србије блокира ван сваке сумње, и то из најмање два геополитичка разлога. Прво, још једна линија раскола у ЕУ је могла да закомпликује напредовање заједничке франко-немачке иницијативе о реформисању евро-зоне. Друго, постоји ризик у вези са размештајем снага у самој Србији, у којој се у априлу 2012. године очекују парламентарни избори. Висећи статус српског захтева свих последњих година дозволио је западним центрима моћи да власти Београда држе на кратком поводцу. Међутим, превише чврст притисак је способан да наруши сву игру и да председника Бориса Тадића постави у безизлазан положај, тако што ће га натерати да или без икаквог одлагања призна независност Косова, или да направи одређени заокрет према радикалној опозицији Српске радикалне странке која инсистира на томе, да је Косово за Србију важније од ЕУ. И зато се као неопходна, као у последњем тренутку, појавила иницијатива Аустрије.Према информацијама којима располажемо, предлог Беча да се разматрање српског захтева одложи до марта 2012. године су још 1.децембра у Бриселу углавном договорили аустријски министар спољних послова Михаел Шпинделегер, Гидо Вестервеле и врховни комесар Европске уније за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон. Како је тада подвукао шеф МИП-а Аустрије, његова земља подржава кандидатуру Србије, „али још увек постоје догађаји који нас терају да размислимо“ о њој.[4] На следећем састанку министара иностраних послова у Бриселу, 5. децембра, аустријски министар је предложио да се Србији да „пробни рок“. Међутим, пољски министар за послове ЕУ Николај Довгиљевич, који је такође учествовао на том састанку, изјавио је да наведени предлог није „спуштен на сто за преговоре“ и зато коначну одлуку у вези са њим треба да донесе самит ЕУ[5].

У резултату, у тексту који је Аустрија предложила на самиту, речено је да „како би се сложили са давањем Србији статуса земље-кандидата у марту 2012. године“, европски лидери опуномоћују своје министре да до тог времена „проуче и потврде да је Србија наставила да демонстрира истинску приврженост и да је направила нов прогрес на плану реализације споразума“ којима се предвиђа нормализација односа са Косовом.[6] Оваква формулација не значи да је српски захтев одбијен, али Европској унији дозвољава да добије бар три месеца за даље настављање „обраде“ српских власти.

Међутим, судећи по првој реакцији из Београда, одлуке самита ЕУ изазвале су збуњеност чак и у редовима коалиције на власти. Конкретно, оставку је поднео један од главних апологета прозападне оријентације Србије, Божидар Ђелић, министар за питања европске интеграције. Према његовом мишљењу земља не треба да рачуна да ће у марту 2012. захтев Србије бити одобрен: „Ако ме запитате да ли ће у марту бити сигуран статус кандидата, мој одговор је – не!“ Према Ђелићевој изјави постоји и „мало шанси“ да се до тада односи Београда са Приштином нормализују.[7]

А министар унутрашњих послова и вице-премијер Ивица Дачић је акценте поставио још одређеније. Коментаришући резултате самита Европског савеза за Србију, он је изјавио: „Ми више једни друге не треба ни да обмањујемо, ни да причамо бајке.“ Према његовим речима, ЕУ „нас моли“ да признамо независност Косова.[8] Тако да сада владаоци српске коалиције на власти треба својим бирачима разумљиво да објасне какав ће даље бити вектор узајамних односа земље са ЕУ, НАТО и другим институцијама, које су се показале као архитекте самопроглашене независности Косова.

Међутим, постоји један важан унутрашњи фактор, који би могао следећих месеци да доведе до одређене корекције позиција ЕУ о Балкану. Он је директно повезан са напред наведеним расколом у самој ЕУ и са трајном социјално-економском кризом. Како је већ признала, говорећи у бундестагу, федерална канцеларка Ангела Меркел, „биће потребне године да би смо се изборили са кризом“. И ту се поставља право питање, оно, од кога зависи будућност Европске уније: да ли ће се њени грађани сложити да чекају још неколико година, док лидери земаља-чланица ЕУ исправе грешке из финансијско-економске сфере, које су сами направили?

Како показује искуство изборних кампања из претходних година – тешко. Избори у федералној земљи Баден-Витенберг, који су одржани у марту ове године, завршени су поразом хришћанско-демократског савеза Меркелове, који је тамо владао 58 година, уз истовремени успех опозиционе партије „зелених“. У новембру је опозиција убедљиво победила на ванредним парламентарним изборима у Шпанији. У Италији је са места премијера под притиском јавности био принуђен да оде „непотопиви“ Силвио Берлускони. У Словачкој су превремени избори планирани за март 2012. године. Осим тога, треба узети у обзир да ће редовни избори у Француској и Немачкој бити одржани 2012. – 2013. године, а да досадашње прогнозе говоре о скоро неизбежној победи опозиционих снага леве оријентације. А то ће натерати руководство ЕУ да почне да ради у новом координатном систему, који више неће бити толико предан идеји евроинтеграције, као што су то партије Саркозија или А.Меркел.

Коментаришући позицију Велике Британије, председник Саркози је искрено изјавио да „сада постоје две Европе. Једна је за солидарност, за регулисање. Друга се руководи само логиком тржишта“. Међутим, на питање којом ће се логиком руководити Европска унија и како ће он сам градити своје односе са партнерима и суседима када не буде ни Саркозија, ни Меркелове, ни он није био у стању да одговори.

Дан завршетка децембарског самита Европске уније је постао „дан када је Европа изгубила стрпљење са Британијом“ – врло „самокритично“ су у свом коментару констатовали репортери британске агенције „Ројтер“ Лик Бејкер и Џулијен Тојер.[9]Признајући одређену субјективност овакве оцене дозволићемо да се заинтересујемо за одговор на ближе нам, балканско питање: да ли ће и Србија изгубити стрпљење према својим властима и њиховим самозваним бриселским консултантима?



Примедбе:

[1] Die Welt, 05.10.2011

[3] AFP 011725 GMT DEC 11

[4] AFP 011759 GMT DEC 11

[5] DPA 060030 GMT Dez 11 06.12.2011 04:32

[6] AFP 082258 GMT DEC 11

[7] AFP 121218 GMT DEC 11

[8] AFP 131247 GMT DEC 11

[9] REUTERS 1113 111211 GMT

Тагови: Европска унија Балкан Немачка Србиjа

Рејтинг: 5.0 (4) Ваша оцена: 1 2 3 4 5
Пошаљи е-поштом

Наслов коментара

Да би додали коментар, Логујте се или Пријавите се

Нема коментара:

Постави коментар