Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 03. децембар 2012.

Безбедност Русије је угрожена | Савремени свет

Безбедност Русије је угрожена | Савремени свет

Савремени свет

Безбедност Русије је угрожена

PDF Штампа Ел. пошта
Леонид Ивашов, Игор Шумејко   
понедељак, 03. децембар 2012.
Леонид Ивашов
Игор Шумејко: Леониде Григорјевичу, окарактеришите садашње стање наше армије, њену спремност да одбрани Русију. Леонид Ивашов: Говорити о стању армије увек је компликовано, јер званично гласило скоро сваке државе сервира како је армија спремна за борбу, спремна да одбрани своју земљу. С друге стране, у свакој армији има недостатака, док је критеријум за њену процену увек њена спремност да води борбу са реалним противником. И говорећи о данашњици, треба приметити да наше Министарство одбране води не сасвим исправну политику. Не видећи реалног противника, оно прилагођава тај постојећи ратни потенцијал, који се још очувао до данас, виртуелном противнику. Данас, наша армија не може да се супротстави НАТО-у, не може да се супротстави војном притиску или инвазији САД, не може се супротставити Кини. Могуће је да је зато као главни противник армије истурен ,,међународни тероризам“. То је изазвало недоумицу код команданата округа, флота, јер нам се некакав полувиртуелни Осама Бин Ладен истура у својству главног непријатеља: па како могу ескадра, флота, мотострељачка дивизија да лове те ,,међународне терористе“? Ипак је борба са тероризмом другостепен, ако не трећеразредни задатак за регуларне оружане снаге. И тако је, с једне стране, разводњен лик реалног противника, док се НАТО промовише у ранг некаквог нашег партнера.
Присетимо се, Хитлер је пошао на Исток са 4500 тенкова, и ми смо видели каква је то ужасна била сила. Данас НАТО има 26000 савремених тенкова, не рачунајући још БМП (борбена возила пешадије, прим. Н.В.). Поставља се питање – куда се та оклопна грдосија може покренути? На запад? На југ? На север? Остаје само један правац њене активације – исток. Исто се односи и на авијацију, артиљерију – сва та грдосија каналише се само на исток. У Ираку и Авганистану, користе се тек невелике снаге Алијансе. И генерално, посматрајући ту објективну реалност, морамо признати да за супротстављање могућој агресији на западном стратегијском правцу, ми нисмо спремни. На јужном стратегијском правцу, чак нас и Турска са америчким појачањима, надмашује.
У вези са техничком спремношћу наше армије. Улаже се много пропагандних напора, показују се нови ловци, средства ПВО, бродови и друго, и ствара се илузија да се има чиме бранити земља. Али, ми на Академији (Вероватно мисли на ,,Академију геополитичких проблема“, прим. Н.В.), имамо великих сумњи на рачун тога. Ми знамо за темпо извођења из строја борбене технике бившег СССР-а. Нормални рок функционисања система наоружања је у границама од 20 година. А сада, у армији, 80% технике још је из совјетског периода. Она се мора уклањати, мењати савременим системима, а наш војно-одбрамбени комплекс за тај посао није спреман. Избацујемо стотине, а замењујемо са неколицином. Армија у техничком погледу пропада. И узрок није само у недостатку финансијских средстава, управо се сада она повећавају за одбрамбене поруџбине. Ипак, наша индустрија не излази на крај са тим, чак ни са спонзорисаном поруџбином. Деведесетих година, то је било ,,Косово поље“ (у оригиналу мамаево побоище – потпуни пораз, велико крвопролиће, прим. Н.В.) у вези са приватизацијом, репрофилисањем, ликвидацијом савезне кооперације војно-одбрамбеног комплекса. И данас, ми не можемо да овладамо серијском производњом. Код ракета – то је једно, суштински, матично предузеће, кадро да произведе до 10 ракета у години. Мало је боље код тенкова и авијације. Али рећи, да ћемо ,,испливати“ у следећих 5-10 година, тешко је.
Још и зато, јер је војно-одбрамбени комплекс врло сложен систем, и он је стваран као систем. На најнижем нивоу, то су кружоци младих техничара, младих космонаута, секције ДОСААФ-а (масовна одбрамбено-патриотска организација у СССР-у, прим. Н. В.). Кроз све то формирала се одбрамбена свест до самих врхова власти, приоритет одбране земље био је чврст. Данас је војно-одбрамбени комплекс досегао најкритичнију тачку – то су кадрови, чија је просечна старост – 64 године. И смрт наших великих конструктора, доводи до непоправљиве штете, јер нема ко да их замени. Омладина врло слабо иде у конструкторске колективе. Наши великани – Корољов, Макјејев, Непобедимиј, Челомеј – они су живели за Идеју да створе оружје-чудо, да се пробију у космос, да одбране Отаџбину, а о материјалном они практично нису ни размишљали. Држава им је обезбеђивала изобиље на неком фиксираном, не сувише високом, по садашњим аршинима, нивоу, али оно најважније у њиховом животу беше – духовни, стваралачки Полет, служење Отаџбини, друштвено признање њихових заслуга. Данас, момци који ступају у војно-индустријски комплекс, питају: ,,А колико ће платити?“. А плаћа се руководећем специјалисти у одбрамбеној индустрији мање него возачу тролејбуса. Други момент ,,непрестижности“ јесте у томе што је скоро две деценије дискредитовано све совјетско, укључујући и наше велике конструкторе, који су приказивани као некакви милитаристи који теже ка свеопштем уништењу. Критична тачка, тачка бифуркације – то су конструкторски кадрови. И данас, ако се озбиљно размисли о препороду, треба почети... од кружока младих техничара.
Игор Шумејко: Маршал Жуков је сматрао да је ,,храброст наших војника“ главни, финални узрок Победе. Какав је морални потенцијал данашње армије?
Леонид Ивашов: Морални потенцијал – још једна критична тачка. Стање Његовог величанства – Официрског корпуса и целокупног личног састава. Изгубљен је узвишени смисао одбране отаџбине. Неке партије, као на пример Демократска партија, укључиле су у предизборни програм став по којем у армију иду само они који се не могу откупити. А ко може – нека уплати улог да не би служио. Армија, уз то, не схвата, шта да брани? Милијарде Абрамовича? Схватљиво је да она то не жели да чини. Данас, и официрски корпус, и уговорци, и регрути, по правилу, пореклом су из најсиромашнијих породица. Они виде опустошена села, хаварисана предузећа, потпуну корупцију и неправедност. И схватају, да то не вреди бранити.
Игор Шумејко: Да ли је пређена најнижа тачка наше политичке трајекторије? Шта данас представља ,,политичку вољу земље“?
Леонид Ивашов:  У Русији се одвијају врло интересантни процеси. Кардинално, ситуација се не побољшава, али се све доводи до такве ситуације да је практично немогуће стећи објективну информацију. Ако су раније постојали добри или лоши опозициони канали, данас је сва информативна мрежа потчињена само уздизању владајуће партије, администрације председника, самог председника. Као жанр је ишчезла политичка дискусија. Она је замењена политичким шоу програмима. И зато наши људи данас перципирају извитоперену реалност. По војној линији – преноси успешних проба, лансирања, од којих су нека стопроцентно лажна – али слика о томе постоји. Такође, ,,национални пројекти“ – ја их поредим са нашим ,,лењинским собама“ и ,,црвеним кутцима“. Шарена лажа, пи-ар, а не спокојно, системско наступање зарад побољшања живота.
Игор Шумејко: А виде ли се у друштву здраве, организујуће снаге?
Леонид Ивашов: Данас имамо потпуну неконтролисаност многих процеса и потпуну неодговорност. Створен је систем не само корупције, већ и систем тоталног неиспуњавања закона, наредби, инструкција. Закон постоји, али се он неизвршава или се извршава наопако, све зависи од суме мита. И то је једноставно опасна ситуација. Сада, што се тиче политичког поља – током година председниковања Путина, створен је систем  контролисаног политичког хаоса. Управо контролисаног. Политичке партије ни на који начин не утичу на ситуацију у земљи. Вештачки створена партија бирократа и лобиста ,,Јединствена Русија“ не испуњава своју улогу владајуће партије. Током различитих политичких дискусија, постављао сам им елементарно питање: ,,Ви сте донели 4500 закона, неко од вас их контролише, коментарише? Не. Ви носите одговорност за тај исти закон о монетизацији повластица? Не. Влада је одговорна? Треба да јесте, али... није“.
Као код корупције, где је код нас увек крив обични улични полицајац, тако је овде за неизвршење закона одговоран књиговођа некаквог обласног ранга. Неодговорност је комплетна. Партије не износе своје програме развоја државе. Чланови ,,Јединствене Русије“ говоре: ,,Ми имамо план Путина“. Хтео бих знати за тај план, у најмању руку, за десет година унапред, шта је његова суштина? Какав је модел друштва, економије? Иступајући на једном саборском скупу, питао сам чланове ,,Јединствене Русије“: ,,Ако би се данас распустила ,Јединствена Русија’, нешто би се променило?“ Народ би само осетио да има мање пи-ара. Друге се партије специјално стварају, укидају, обједињују, како би се тај политички хаос регулисао. На патриотском полу, како би се спречило стварање моћног покрета, подстакнуто је формирање неколико партија да би се уситнило бирачко тело. Плус још и различите партије-варалице, које одвлаче људе од озбиљних размишљања. Поље је сегментирано, и нема озбиљне политичке партије која је кадра да утиче да се десе промене набоље.
Данас опоненти Русије обављају велики посао, како би рашчланили и сам руски народ – на делиће, на становништво региона, на бирачка тела, на чланове многобројних партија. Видимо да се предузимају гигантски напори, како би се сузбила руска национална самосвест. Само је у Русији национализам реч, која одмах привлачи пажњу правосудних органа. Али класика геополитике и политикологије говори да је без национализма немогуће говорити о народу. То је фундамент сваког народа, сваке нације и у мононационалној, и у мултинационалној држави. Престану ли Французи да буду Французи и да сносе одговорност за Француску – те земље, са свим њеним националним мањинама, неће бити. Исто се односи на Немачку, Енглеску. И у САД схватају улогу Англосаксонаца. Само су у Русији, руски народ свели на исти ниво са свим осталим, и не само у правима, већ и у одговорности, то јест – неодговорности. Права народа су заменили са правима човека, и стога, нити народи имају права, нити посебни ,,људи“ имају заслужених права. Права су расподељена по социјалним групама у пропорцијама које зависе од постојања финансијских средстава у тим групама. То се тиче и службе у армији, и судског поступка, и свега другог...
Данас се партије могу родити само одоздо, само под утицајем националних покрета и социјалних група, путем стварања националне елите и изградње њиховог политичког инструмента. У противном, имаћемо такву владу као што имамо данас, која се не може назвати ни руском, ни владом Русије, ма какав критеријум к њој примењивали – ни по духу, ни по политици коју спроводи. У оквирима глобалне поделе рада, нама не дају (и то осећају и у Кремљу, и у свакој сеоској кући), да се развијамо тако како ми желимо. Нама додељују уску нишу – испумпавајте нафту и гас, достављајте чист ваздух, испоручујте лепе девојке и јефтину интелектуалну радну снагу, али и чувајте отпатке прљавих и опасних технологија. И наша влада, корак по корак, иде у том правцу. Узмимо то ступање у СТО. Нисам срео ниједног губернатора, бизнисмена, ниједног здравог човека, који би се за то борио, или само сагласио са тим. Сада улазити у СТО – значи уништити машинску индустрију, науку, пољопривреду, мали и средњи бизнис. Али, влада нас је тамо увукла.
Игор Шумејко: Да поразговармо о геополитичкој ситуацији. Како Ви оцењујете перспективе фамозне америчке ПРО у Европи и наше покушаје да не допустимо њено ширење?
Леонид Ивашов: У условима развоја глобалне ПРО (противракетне одбране, прим. Н.В.) САД-а, јачања неатомских система високопрецизног оружја, типа Томахавк, очувања у САД значајног ,,узвратног нуклеарног потенцијала“ (до 6000 бојевих глава), очувања атомског потенцијала Велике Британије и Француске, јачања савремених ракетно-нуклеарних средстава Кине – Русија, практично у потпуности, губи способност за нуклеарно обуздавање својих геополитичких супарника, пре свега САД, што ће свакако послужити као прилично искушење за њих, да покушају да реше своје геополитичке и економске проблеме са ослонцем на нуклеарну уцену, и на претњу употребе (или употребу) знатно надмоћнијих обичних средстава концепције ,,Брзог глобалног удара“. Не тако давно, труст мозгова РЕНД, по наруџбини војно-ваздушних снага САД, припремио је истраживање о Русији ,,Проблематичан партнер“ у којем се јасно говори: ,,Ако руска реформа оружаних снага прође успешно, оружане снаге Русије биће мањег обима, али са повећаним могућностима и средствима; њихова архитектура биће предвиђена за мале локалне ратове, а не војне конфликте великих размера“. То јест за одбрану од агресора типа Грузије, и не више од тога. Што се тиче ,,повећавања средстава и могућности“ – без индустријске основе земље не може постојати и развијати се одбрамбено-индустријски комплекс. Тај аксиом је познат сваком инжењеру-почетнику – као и немогућност да се уз разорену индустрију безбедно експлоатише и рукује са раније створеним технопарком земље...
Игор Шумејко: Леониде Григорјевичу, Ви сте анализирали војне аспекте ситуације која се формира. Шта кажете о морално-политичким последицама?
Леонид Ивашов: И распад СССР-а, и све невоље данашње Русије, повезани су са погрешним избором геополитичке идеје (инкорпорација у западну заједницу), са разарањем вековима стваране цивилизацијске основе (православно-словенске и руско-евроазијске цивилизацијске матрице), и никаквим делимичним преображајима без кардиналне промене тог уређења и стратешког правца, оне неће бити уклоњене. Садашње уређење и правац способни су само да ,,стварају“, по изразу истакнутог руског академика Б.Е. Чертока, богаташке забране. Прецизније – зоолошке вртове.
Русија се у ХХI веку нашла у крајње опасној геополитичкој ситуацији. Нови век, како је предсказао још у ХIХ веку наш истакнути земљак Н. Данилевски, биће ера не етноса и држава, као раније, већ епоха светских цивилизација (културно-историјских типова по Данилевском). И данас, разговетно се разабирају следеће тенденције:
- западна цивилизација све више губи цивилизацијске квалитете; све више вођена фарисејско-финансијском олигархијом, губи своје позиције на планети. У њеним недрима испољавају се обележја, која нису својствена чак ни свету животиња;
- либерално-тржишни модел западног типа развоја, себе је дискредитовао, пошто противречи смислу човековог бића, законима природе, преживљавању становништва планете;
- судбину човечанства у ХХI веку одредиће источне цивилизације, пре свега, Кина, Индија, а потом и исламски свет. Као духовно-моралније, колективистичкије, са очуваном својом животном енергијом. Али, њима ће се жестоко супротстављати светска финансијска олигархија, остатци англо-саксонске елите.
Русији је неопходно да изабере своје место у систему новог светског поретка, да дефинише своју улогу у светском оркестру цивилизација, да успостави властиту цивилизацијску матрицу. Зато су хитно потребни разрада и утврђивање геополитичке доктрине Русије. У новом столећу мењају се и карактер и размере геополитичке конфронтације. Она ће имати међуцивилизацијски карактер. Главним објектима те борбе, већ постају кључне области света (по правилу, раскршћа цивилизација: Балкан, Блиски исток, Кавказ, југоисточна Азија и др.), стратегијске комуникације, глобални ресурси. Процеси те конфронтације моделирају се данас у Авганистану. Главни театар геополитичке борбе у новој етапи, постаје духовно-цивилизацијска сфера.
Због свега изложеног, преко је потребно, да се брзо поново размотри стање заштићености руске државе и друштва, и да се донесе нова стратегија националне безбедности. Поново размотрити – значи схватити једноставну мисао, да у основи безбедности нације леже три фактора:
  1. способност нације да очува своју суштину, и наравно бројност, кроз чување наслеђа предака, историје, традиције, културе, језика, духовно-моралног система вредности;
  2. способност нације да репродукује, у новим историјским условима, национална обележја, вредности и особености (пре свега, духовно-моралне), а не само да чува и репродукује физичку бројност;
  3. очување потенцијала националног развоја, то јест развоја национално-цивилизацијских обележја, квалитета и особености, који су се утемељили кроз векове и миленијуме, узимајући у обзир развој других народа и цивилизација, и измењене историјске услове.
На тај начин, решавајући проблеме националне безбедности, важно је не само сачувати територију и бројно стање становништва, већ најпре квалитет људи, њихово свето право да буду и да се развијају управо као Руси, Татари, Чукчи, Авари, а не као некакви универзални људи, биороботи.
Игор Шумејко: Дакле, где је место Русије у новом светском поретку?
Леонид Ивашов: Ма како жалосно, али уз очување суштине садашње власти, и уз продужавање правца која она спроводи, не назире се будућност Русије. Она ће се, у најбољем случају, очувати као другоразредна регионална држава, која се налази под утицајем светских центара моћи. Закон гравитације делује и у геополитици.
Данас, геополитички статус Русије као светске силе прве тројке (САД, Кина и Русија) ослања се на: инерцију наследства моћи Совјетског Савеза, ракетно-нуклеарни потенцијал, размере територије и постојање залиха природних ресурса светског значаја. По броју становника, већ нисмо велики, прешла нас је Индонезија, стиже нас Јапан, чак и Вијетнам; по квалитету људског потенцијала (критеријуми УН), током ,,мрсних” година, ми смо се скотрљали на 73. место. Удео Русије у светском БДП-у 2015. године чиниће мање од 3% (Кина – 18%), и то већ није светска сила.
Земља нема никакав циљ, не само развоја, већ и постојања, нико у земљи не зна, какав модел државе и друштва ми покушавамо да створимо, какав тип привреде, осим сировинске, планирамо да изградимо. У светској заједници, формира се чврсто мишљење о Русији као земљи која нагло пропада и изумире. По дужини животног века, посебно мушкараца, ми заузимамо једно од последњих места, и једно од првих по нивоу насиља против својих грађана, броју болесних људи, наркомана, по обиму корупције, неизвршавању закона и уредби. Више од четвртине становништва – испод линије сиромаштва. Земља се налази у прехрамбеној и технолошкој зависности од других држава и транснационалних компанија.  Одбрамбено-индустријски комплекс је престао да постоји као јединствена системска структура, која је кадра да задовољи потребе јединих савезника Русије – армије и флоте. Да, и оружане снаге земље престају да буду државна организација, која одговара потребама обезбеђивања војне сигурности државе. Остаци армије, после окончања сердјуковско-путиновских реформи, биће кадри само за дејства по жариштима зарад заштите одређених објеката, али не и државе у целини.
Данашња Русија се нашла изван светских цивилизација, успешно разоривши своју цивилизацијску основу – православно-словенско и евроазијско лидерство. У словенском свету имамо много непријатеља, али не и пријатеља и савезника. У односима са Украјином, руска власт учествује у сценарију који води ка оружаном конфликту. Белорусија, не видећи у руској реалности пример за имитацију, и осећајући сталну усмереност Москве да приватизује белоруску привреду, трага за партнерима и савезницима мимо Русије. Украјина и Белорусија, као уосталом и друге земље ЗНД-а, уз све њихове недостатке, граде националне државе са водећом одговорношћу главног етноса. У Русији, садашњи руски етнос је измучен и понижен, а руски национализам не само да је забрањен, већ се и кривично гони. Тако, о каквом братству са Украјинцима и Белорусима ми говоримо? Иста таква ситуација је и на словенском Балкану. Пријатеље и потенцијалне савезнике у арапском свету ми смо трампили за посебне односе са Израелом. Индију као стратегијски важног савезника одгурнули смо одустајањем од сарадње у сфери високих технологија и обманом у испорукама војне продукције. Уопште, савремена официјелна Русија искључила је из праксе међународних односа, цивилизацијски (етнокултурни и духовни) аспект, док баш цивилизације, а не етноси и државе, ступају на прве позиције у светској хијерархији субјеката. То је управо и предсказао још у ХIХ веку Николај Данилевски.
Заједница Независних Држава није се одржала као јединствен духовно-културни (цивилизацијски) простор, баш супротно, њени остаци руше се сваким даном. ЗНД је данас бизнис-клуб председника, где су главни догађаји постале трке за награду председника Русије. Ниједна од држава ЗНД-а није подржала одлуку руског руководства о признању независности Абхазије и Јужне Осетије. То говори о томе, да нове независне државе не повезују своју будућност са Русијом, да не виде будућност у самој Русији.
Под притиском Запада и властитих либерала, уништава се још један врло важан елемент нашег геополитичког потенцијала – културноисторијски. Наша историја је и тако вештачки раздерана: православље не признаје пагански период духовно-културног постајања Русије, негативно оцењује деловање Петра I, комунисти и социјал-демократи не прихватају монархију, либерали генерално негирају све руско и совјетско, и позивају да клекнемо и покајемо се пред Пољацима, Мађарима, Румунима, пред целим Западом. Сада је покренут обиман напад на смисао и глобални значај победе руског и других староседелачких народа СССР-а у Великом отаџбинском рату. Мислим, када би Американци имали толико славну и драматичну, као ми, историју, сваки становник планете би се клањао при сусрету са Јенкијима. Они би приморавали да се поштују, и пожњели би из историјског потенцијала максимум могућег.
И тако, можемо констатовати, да је геополитичка безбедност Русије под претњом: ми губимо своју геополитичку суштину као једна од светских цивилизација, као субјект светских процеса у ХХI веку. Преостаје једино да се уздамо у Бога и у руско чудо. Али, неминован услов руског чуда јесте радикална промена суштине власти. И власт, уз највећу одговорност за судбину земље и свих народа који је насељавају, мора бити руска по својој суштини, а не по презименима и паролама. Друго, истинска и веродостојна елита Русије мора опремити друштво и државу са сакралном националном идеологијом, предложити модел спољнополитичког позиционирања и унутрашњег развоја управо као самобитне цивилизацијске матрице. Треће, Русија са својим геополитичким савезницима, мора се потврдити у лицу не само посебних држава, већ и светских цивилизација, предложивши им нову прихватљиву агенду за развој човечанства у ХХI веку. За почетак, могуће би било да се вратимо поновном осмишљавању суштине ШОС-а, усмеривши тежиште на зближавање са Индијом и привлачући ка делатности будућег ШОС-а Латинску Америку, могуће, преко БРИКС-а.
Руско чудо ће се десити, ако поново почнемо да живимо по својој памети, прихватајући сва најбоља достигнућа других народа и цивилизација, ако се вратимо ка својим изворима и усмеримо ка високим и лепим циљевима. И обновимо проћердани врло моћни потенцијал руске цивилизације. И тада ће Господ помоћи нашој племенитој тежњи.
Превео са руског – Небојша Вуковић
Извор - http://www.nash-sovremennik.ru/archive/2012/n8/1208-13.pdf
 

субота, 28. јул 2012.

Два света, а један ентитет | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Два света, а један ентитет | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Два света, а један ентитет

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
субота, 28. јул 2012.
(Прес РС)
Колико год изгледало смешно да се СДА у сукобу са СДП-ом, односно једна бошњачка странка у сукобу са другом (крипто)бошњачком странком позива на „заштиту виталног националног интереса“, био је то очито једини начин да Сулејман Тихић, уочи викенда, бар привремено заустави Лагумџијину елиминацију својих кадрова из Савета министара БиХ. Тај спор ће према законској процедури вероватно завршити на Уставном суду, али БиХ ће тако стићи на пола пута до нових парламентарних и председничких избора 2014, а да у њој неће бити стабилизована власт на основу изборних резултата из 2010. У међувремену, лидер СДП је, чак и на овим просторима до сада невиђеним политичким циркусањем, успео да наочиглед јавности извара безмало све значајније хрватске и бошњачке странке. Питање да ли се ту ради о његовом безобразлуку или о њиховој наивности или о безусловној подршци међународне заједнице или о стрпљењу бошњачког и хрватског народа, најбоље би било препустити одговорним у већем ентитету и надлежним у иностранству.
Сарајевски медији, који су сасвим основано наоштрени на Златка, међутим, излазе са насловима „Лагумџија и Радончић, након државе, препустили Додику и Човићу и Федерацију" (Дани, 20. 7. 2012), „Коалиција опасних намјера: Лагумџија - Додик", (Сл. Босна, 19. 7. 2012), „Додик јуриша на трећину власти у Федерацији БиХ" итд. А амерички амбасадор, према сарајевском дописнику београдске „Политике" (19. 7. 2012), каже да његова земља „постаје све нестрпљивија због успореног процеса реконструкције власти на нивоу БиХ и на нивоу ФБиХ" и непристрасно додаје да су „криви сви јер су сви део процеса". Дакле, иако се ради о искључиво хрватско-бошњачким и међубошњачким споровима, за све им је опет крив Додик. Једном је он то сам, други пут у дилу са Човићем, трећи пут са Лагумџијом, а четврти пут као равноправан сукривац са осталима. Све је утолико бизарније што је директан повод за релативно сагласне реакције сарајевске штампе и амбасадора Муна био договор националних партнера у ФБиХ око начина избора хрватског и бошњачког члана Председништва БиХ.
Пред дилемом да ли ће и даље бити бирани непосредним изборима, па ће Бошњаци и даље бирати не само свог него и хрватског члана Председништва БиХ, или ће то чинити посредно посланици у парламенту и Комшић више неће моћи да буде изабран бошњачким гласовима, Лагумџија, односно Радончић и Човић, односно Љубић, одлучили су се за ово друго. Додик је, истина, био присутан, али само да би потврдио да ће Српска остати при непосредним изборима као демократскијим и да би поновио да ће подржати свако решење за које се договоре партнери у ФБиХ, а на конференцији за медије је похвалио колеге за труд и резултат. Но, чим је вест о бошњачко-хрватском договору одјекнула, избила је свађа у бошњачком табору, не само на релацији СДА - СДП, него и међу Лагумџијиним функционерима: Магазиновић је оштро критиковао ново решење, а Хаџић тврдио да је такво решење већ подржано на Председништву и Главном одбору странке. Свестан да ће новим начином избора већ 2014. изгубити доживотно чланство у Председништву БиХ, Комшић је напустио седницу Председништва СДП, а ни сарајевски медији нису мање револтирани што Бошњаци више неће имати два члана у „државном врху". Да ситуација по њих буде још драматичнија, Хрвати су последњих година у бољим односима са Србима него са Бошњацима, па би „хрватски Хрват" у Председништву БиХ могао бити ближи Бањалуци него Сарајеву. Отуд онај, наизглед бесмислен, закључак да ће издајом Лагумџије Додик у савезу са Човићем преузети контролу над пола Федерације и две трећине БиХ.
После разлаза са два ХДЗ-а, после напуштања „платформаша" и после сукоба са СДА, СДП ће се неминовно разићи и сама са собом, односно поделити на фракцију која више није спремна да следи политичке недоследности свога лидера и коју ће предводити његов све популарнији „доглавник" и већину која ће упркос свему, што по инерцији што из опортунизма, подржати актуелно вођство и направити још једну чистку у властитим редовима. Не треба да заварају „доглавникова" растућа популарност код „сарајевске раје", која је већ сада можда већа него у његовог шефа, па ни аплаузи које је у Сребреници добио онај први и звиждуци са којим је дочекан други, а понајмање чињеница да се Комшић, насупрот Лагумџији, основано позива на изворне идеје социјалдемократије, инернационализма, грађанског друштва и сл. Прагматични вођа СДП-а је очито схватио да ништа од тога данас не пије воде у Босни, те је након авантура, раније са Алијансом, касније са платформом и другим фантазијама о јединственој држави, проценио да се договор о садашњости и будућности БиХ ипак мора водити са Бањалуком и са Мостаром. Односно да му је у Сарајеву у том послу лакши партнер аполитични тајкун Радончић него политички муслиман Тихић. Што се пак подршке у бази странке тиче, он добро зна да не треба да брине, јер ако дође до стани - пани, бошњачки „грађани", „социјалисте" и „демократе", који чине 99 одсто састава СДП-а, ипак ће дати предност своме Златку над омиљеним Жељком, као и својевремено над такође најомиљенијим у странци Богићем Богићевићем.
Обрачун са Комшићем, као и са Тихићем, Лагумџији је заправо неопходан услов за даље системске промене у (бошњачко-хрватској) ФБиХ. Равноправност Хрвата више неће моћи да зависи од тога да ли ће се неком Златку ћефнути да формира или расформира „платформаше" и да ли ће хрватски представник бити Хрват само по имену и презимену или онај који штити интересе хрватског народа и сл., него ће морати да буде институционално заштићена, било трећем ентитетом, полуентитетом или заједницом кантона са хрватском већином. Да се неко решење такве врсте иза брда ваља, указује најновији извештај Међународне кризне групе, у коме се тражи да се „заштите права Хрвата као конститутивног народа, који представља најмању групу", да им се „обезбеде механизми ефикаснијег утицаја на државну политику", те истиче да ће „такво решење добити снажнију међународну подршку када Хрватска 2013. уђе у ЕУ". А према истраживањима Фондације „Фридрих Еберт", већина популације у Хрватској сматра да је „БиХ осуђена на пропаст" и да су „Бошњаци и Хрвати два света"...
 
 

Два света, а један ентитет

субота, 28 јул 2012 14:23
синиша
Познато и је да се људи и кваре и мењају, али да од једног Лагумџије који је био, може се рећи пристојан човек, постане таква опскурна политичка личност, да ми је то рекао неко пре двадесет година сигурно не бих поверовао.

У ком је он фазону. На трагу међународног радничког покрета није сигурно, није ни на трагу идеја и идеала заједничог братског живота свих народа у БиХ. Двоумим се између две варијанте 1. да он не следи можда анахрону хладноратиовску поделу у којј смо ми, званична СФРЈ били на унутрашњем плану као Совјетски Савез плус кредити са запада и наоружање са истока, а на спољнополитичком плану уз запад, под фирмом несврстаности, дакле уз ту интерпретацију СФРЈ позиције, ( било је и других честитијих интерпретација ) или на трагу империјалних амбиција Турске и Аустрије које нису ни силе ни империје, али би му било мило да јесу.
Препоручи коментар:
13
1
субота, 28 јул 2012 15:31
Amir Čamdžić, dipl.pravnik
Nenad Kecmanović vrhunski intelektualac , majstor pera i riječi i nakon ovoga šta više reći ?
Препоручи коментар:
15
3
субота, 28 јул 2012 18:08
Небојша Малић
Поштујем анализе г. Кецмановића, али нисам толико сигуран да је мудро бити на истој страни као и (осведочено и константно србофобична) МКГ. Ако у Бања Луци мисле да су Загреб и Широки Бријег одустали од сна о "повијесној граници" на Дрини и васкрслој НДХ без Срба - а све између је чисто тактизирање - онда нису озбиљни државници, колико год су озбиљни политичари.
Препоручи коментар:
13
0
субота, 28 јул 2012 18:55
Dr Trnokop
@Nebojsa Malic
Ne mogu,tehnicki, da Ti dam jedno 100 pluseva!
Tacno; apsolutno; kazano kratko jasno, kao Njutnovi zakoni!Nista dodati, nista oduzeti!
Препоручи коментар:
6
1
субота, 28 јул 2012 21:09
БОШКО
него ће морати да буде институционално заштићена, било трећем ентитетом, полуентитетом или заједницом кантона са хрватском већином.


лично ме се не тичу никакви тамошњи Хрвати...

то је њихов проблем.

а онај "невни Аваз" сваки дан објави нешто на рачун Срба. Ако није оно, ту је неки силоватељ из Пожаревца,...углавном све у правцу подсвесног стварања одговарајуће "слике".

Мислим да је Бакир И. ових дана чак изјавио да Србин несме а буде градоначелник Сребренице!
Препоручи коментар:
2
0
субота, 28 јул 2012 21:29
БОШКО
одете са "невни Аваз" на "њихов" "Дојче веле",кад тамо:

Od Kalinovika preko Srebrenice do Haga

.... - genocig u Srebrenici počinjen u julu 1995. Tko je bio "Balkanski koljač", kako ga nazivaju mediji? Kako je i zašto uhapšen tek sada? Kako teče sudski proces?

вратите се на "Дневни Аваз":

KOMENTAR DANA
Srijeda, 18. jul 2012.

Smrt ili presuda
"Bosanski koljač" Ratko Mladić nastoji na svaki način odužiti suđenje u Hagu ne bi li umro prije
izricanja presude

Sead NUMANOVIĆ


а кад направе "паузу", следује следеће "вести" (мада се у наставку СУМЊА!!!):

Muškarac u Požarevcu silovao 14-godišnju djevojčicu

Miloš R. je u više navrata djevojčoci primorao na seksualne odnose Autor Redakcija | Objavljeno 17.07.2012. u 11:33
Препоручи коментар:
0
0
субота, 28 јул 2012 21:32
БОШКО
U Srbiji godišnje skoro 1.500 ljudi izvrši samoubistvo
Ovakav crni bilans godinama je bio najizraženiji u Subotici, ali su suicidi posljednjih godina
učestali i u Novom Sadu
Autor Srna| Objavlje


Напомињем да се ради о чланцима континиутету, и то неких 3 дана (рецимо: петак, субота, недеља).
Препоручи коментар:
0
0
субота, 28 јул 2012 21:39
srednja.bosna
Naravno da smo dva svijeta jer su muslimani, po novom bošnjaci deveto ime za naciju od berlinskog kongresa, i dan danas sužanj i roblje tursko i nakon Turaka. Oni su prihvatili - imena svoga agresora, vjeru agresora, kulturu, tradiciju i običaje agresora... Zadržali su samo jezik jer je zbog dugog zadržavanja na našim prostorima i porobljivač koristio naš jezik, kako bi sa porobljenim narodom lakše komunicirao
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]

Милорад Додик: Не желимо да губимо корак у европским интеграцијама због ФБиХ | Хроника

Милорад Додик: Не желимо да губимо корак у европским интеграцијама због ФБиХ | Хроника


Хроника

Милорад Додик: Не желимо да губимо корак у европским интеграцијама због ФБиХ

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 27. јул 2012.
БАЊА ЛУКА - Председник Републике Српске (РС) Милорад Додик изјавио је данас да РС не жели да губи корак у европским интеграцијама због Федерације БиХ која хронично показује своју неефикасност и неспособност, што се рефлектује и на целу БиХ.
Додик је рекао новинарима у Источном Сарајеву да је данас и годинама уназад РС једина самоодржива политичко-територијална целина у БиХ.
"Видљиво је да ФБиХ успева да, уз подршку одређених страних структура, своје проблеме наметне као главне проблеме у БиХ, што је основни проблем. Не желимо да решавамо проблеме ФБиХ, нити желимо да имамо штету од тога. Не желимо да губимо корак у европским интеграцијама због ФБиХ", рекао је Додик после сусрета с министарком иностраних послова Кипра Ерато Козаку-Маркулис.
Он сматра да је криза у Федерацији БиХ перманентна и да је несумњиво заробила целу БиХ, а самим тиме има утицаја и на РС када је реч о ефикасности многих пројеката који треба да буду спроведени.
"Та криза не утиче на институционални капацитет и не преноси се у смислу могуће институционалне кризе у РС", нагласио је Додик.
Према Додиковим речима, нема коалиције на нивоу БиХ. Он је рекао да може да бира политичке савезнике никад не би изабрао лидере СДП-а Златка Лагумџију или СДА Сулејмана Тихића, али да је БиХ државна заједнице и да су они легално изабрани представници из ФБиХ, пренела је Срна.
(Танјуг)
 
Пристигли коментари (0)

Милорад Додик: Не желимо да губимо корак у европским интеграцијама због ФБиХ

петак, 27 јул 2012 16:50
David Strbac
U Evropi se ljudi ne hrane iz kontejnera kao kod tebe. !
Препоручи коментар:
6
8
петак, 27 јул 2012 17:36
Ne klepeći nanulama@ David Štrbac
Kad bi budžet i fondovi bili u Sarajevu onda bi mi u RS bila Švajcarci...jedistvena, voljena, jedina, naša Alijina BiH ! Sve Bosanac i Hercegovac, mašala!
Препоручи коментар:
3
1
петак, 27 јул 2012 21:07
Svetislav Kostić
@ David Strbac, uvalio se ovdje da prosipa sarajevsko mahalsku bosnjačku propagandu. Sa moje terase u prizemlju jednog njemačkog velegrada u sred dana posmatram kako starije žene i muškarci od 30 godina pa nadalje čaprkaju po desetak metara od moje terase udaljenim kontejnerima u potrazi za hranom. Pa ipak niko ne govori kako se u Njemackoj gladuje.
Препоручи коментар:
6
0
субота, 28 јул 2012 01:22
Izgubio se Mile!
Ovaj Dodik nazalost vise ne zna ni sta govori! Juce upozorava Srbiju da se kane EU i da se okrene Rusiji, kao sto vec cini Republika Srpska - danas porucuje kako je Federacija kriva sto BiH gubi "korak u evropskim integracijama" - protiv kojih se izjasnio juce!? Juce grdi Srbiju sto jos pregovara sa antisrpskom EU, a svih osam godina grli se sa onim koji Srbiji vece zlo nanosi nego i sama EU!? Ako je on "najveci srpski drzavnik" - onda jao Srbima! Ostajem zato pri misljenju da je on samo jos jedna verzija Mila Djukanovica: sve ce uciniti, i sve ce reci, i uzajamno protivrecne stvari, samo da ostane na vrhu! Voli Mile vlast, i tu je cela njegova "mudrost"!
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]
 
 
 
 
 

субота, 21. јул 2012.

О Србима, Србијанцима и србијанчењу Срба | Куда иде Србија

О Србима, Србијанцима и србијанчењу Срба | Куда иде Србија

Куда иде Србија

О Србима, Србијанцима и србијанчењу Срба

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
петак, 20. јул 2012.
Вербални ексцес господара Црне Горе
У нашој јавности, која је позната по непредвидљивости својих реакција и арбитрарности по којој бира своје „виталне националне интересе“, буру негодовања изазвао је ових дана, уместо малтретирања српског становништва на Космету и понижавања српских грађана на „административним прелазима са интегрисаним управљањем“, један интервју који је недељнику „Време“ дао господар и суверен Црне Горе и отац црногорске нације, Мило Ђукановић. Ставови које је тамо изложио нису били ни нови, ни непознати нашим новинарима и политичким коментаторима, па су они опет на тих неколико вербалних провокација и отровних подбадања реаговали неупоредиво бурније, него на све репресивна мере против српског народа, језика и Цркве у протеклом периоду. Тема које је Ђукановић потегао је много, на неке од њих он свакако баца додатно светло које ће бити од значаја за неко будуће преиспитивање неуспеха и промашаја српске политике на почетку XXI века, али свакако најзанимљивија (и по свој прилици најконтроверзнија и медијски најзапаженија) остала је његова снисходљива похвала новом председнику Србије на његовом, о свих могућих људских и професионалних квалификација и квалитета, пореклу. Ђукановић тако каже:
Зато сам, вјерујте, најискреније прижељкивао тренутак када ће се, умјесто Срба импортованих из Црне Горе и са других мјеста, на челу Србије коначно наћи аутентични Србијанац који неће имати потребу да, кудећи сусједе, својим грађанима доказује лојалност. Такав би се предсједник, умјесто обрачунавања са својим црногорским или неким другим коријенима, прије упустио у бављење озбиљним, суштинским стварима преуређења, модернизације Србије... 
"Најискреније сам прижељкивао тренутак када ће се, умјесто Срба импортованих из Црне Горе и са других мјеста, на челу Србије коначно наћи аутентични Србијанац који неће имати потребу да, кудећи сусједе, својим грађанима доказује лојалност" - Мило Ђукановић, Време
Шта је проблематично са овим изразом? Наизглед, оно што Ђукановић хоће да каже је да Срби који нису рођени на територији Србије имају потребу да доказују своје српство тако што „куде сусједе“, дакле да су у питању неки „проблематични Срби“ са комплексом ниже вредности, који властите фрустрације националног идентитета искаљују на народима који, ето, стицајем историјских околности, живе са Србима у комшилуку, али са њима немају никакве везе. Свакако, ову врсту проблема у већој или мањој мери имају све земље у региону, али да ли се српски случај може подвести под проблеме које Хрвати наводно имају са „Херцеговцима“, Албанци са „Косоварима“, а босански муслимани са „Санџаклијама“? Или је јаз између „Србијанаца“ на једној и „Војвођана“, „Црногораца“, „Босанаца“, „Крајишника“, односно „пречана“, „дођоша“ и „избеглица“ нешто друго и знатно опасније?
Глобални изазови и паралеле
Да изједначавање етницитета, топонима и држављанства није наивна ствар сведоче примери практично свих земаља у свету. Стварање „британске нације“ прихватили су само доминантни Енглези, изједначавање појмова „Француз“ и „Немац“ са држављанима ових земаља, што је још увек званична мултикултуралистичка пракса, дало је озлоглашено негативне резултате (и скоро званично је проглашено као неуспео пројекат), чак је и најслављенији експеримент мултикултурализма, амерички melting pot почео да пуца по шавовима етничке и расне нетрпељивости и нарочито континуитета политике отпора „староседелаца“ и „правих Американаца“ према „имигрантима“. Штавише, питање имиграције вероватно је једна од најзапаљивијих политичких тема западног света и управо око ње се данас највише укрштају копља конзервативне и левичарске политике.
Оно што Ђукановић хоће да каже је да Срби који нису рођени на територији Србије имају потребу да доказују своје српство тако што „куде сусједе“, дакле да су у питању неки „проблематични Срби“ са комплексом ниже вредности...
Са друге стране, да ни питање именовања ових надетничких националних идентитета није ништа мање спорно сведочи нам руски случај, чије су власти донеле у јавности контроверзну одлуку да се сви придеви „руски“ (русский) у службеној употреби замене придевом „русијански“ (российский), како се не би угрожавала грађанска права свих припадника „многонационалног русијанског народа“ (са преко 200 „народности“, од којих је најбројнија „руска“). Штавише, држава коју ми у Србији зовемо Руска Федерација у ствари се зове „Русијанска Федерација“, а у Уставу Русије придев „руски“ појављује се на само једном месту – у члану 68. где се утврђује да је државни језик Федерације – руски језик. Најзад, званичне медијске куће грађане Русије зову изразом „Русијанци“ (россияне), што већ годинама изазива негодовање руских националиста и конзервативаца.
О српском антисрпском шовинизму
Обе наведене стране проблема присутне су увелико и у Србији, иако су прикривене испод површине српског политичког мртвог мора, које повремено узбуркају таблоидизовани и отуђени медији, скрећући по правилу пажњу на вечито погрешне проблеме. Србија као сиромашна земља са огромном незапосленошћу нема значајан прилив страних имиграната, али је зато земља са највећим бројем регистрованих избеглица у Европи. Ове званично регистроване избеглице, при томе, представљају једва трећину њиховог стварног броја, пошто су многи у међувремену узели српско држављанство, а сви листом у највећем и преовлађујућем броју представљају Србе из горепоменутих „сусједних земаља“. Без обзира на то што је у питању исти народ, истог језика, вероисповести и културних вредности, у тренуцима распада економије Србије ову додатну инфузију конкурентске радне снаге и „гладних уста“ око државног казана једна група наших суграђана дочекала је са неприкривеним изливима шовинизма и ксенофобије, који су веома често били контрастирана са упадљивим улизиштвом, снисходљивошћу и комплексом ниже вредности према „матичним народима“ у „сусједним државама“, тј. првенствено према Словенцима, Хрватима и босанским муслиманима, који су управо те њихове презрене сународнике протерали.
И док је држава Србија у својим најтежим тренуцима учинила за избеглице из региона оно што ниједна држава никада није учинила ни за чије избеглице, изјадначивши их по свим правима са сопственим грађанима, ова гласна и нетрпељива група парадоксално је инсистирала на томе да за њихове сународнике преко Дрине нигде на свету нема места, ни у њиховој матичној држави, ни у државама из којих су протерани. Они „пречане“, понекад из незнања, а понекад из пакости, и дан-данас зову именима која за себе присвајају народи који су их протерали са родних прагова, или који их тамо сматрају грађанима другог реда – „Босанцима“ и „Хрватима“, као што инсистирају на „црногорству“ свих Срба рођених у некадашњој „српској Спарти“, док нарочито подло и са врхунским цинизмом расељене сународнике са Космета зову „Шиптарима“, именом које, из поштовања и политичке коректности, све ређе употребљавају и за саме Албанце. И док је деведесетих година у одређеним шовинистичким круговима у Србији „избеглица“ била погрднији израз него „Шиптар“, „Циганин“ или „Балија“, данас се на сличном тапету налазе домаћи „Црногорци“ и „Босанци“, односно већ поменути „Косовари“ (сви листом Срби!).
Емир Кустурица
Други, наизглед још необичнији парадокс лежи у томе што ова антинационална и аутодеструктивна политичка подела са лакоћом превазилази и разрешава унутрашњи раскол између „две Србије“. У презиру према „дођошима“, „пречанима“ и „Црногорцима“ потпуно су уједињени националисти и либерали, десничари и левичари, симпатизери Николића, Дачића, Илића и Чанка, Јовановића и Пешићеве. И док „Првој Србији“ смета што се у Сарајеву родио Борис Тадић, „Другој“ смета што се тамо није остао Емир Кустурица (док и једни и други то по свој прилици мисле за Горана Бреговића). Први се костреше на Борку Павићевић, други на Матију Бећковића, а у глас вичу „идите кући“, као да ико од ових људи има другу кућу и другу отаџбину осим Србије. Да ова школа ксенофобије истински уједињује завађене идеолошке стране у Србији сведочи и то што је можемо пронаћи у свим порама и културним слојевима друштва – од сиротиње која скупља картон и кулучи „на црно“ код приватника, преко политичара и НВО сектора, па све до Цркве, Академије и Универзитета, у оквиру којих се периодично стално реактивирају оптужбе против „босанског“ или „ијекавског лобија“, који забога сахрањује аутентичну (националну, грађанску) културу/језик/религију/економију домицилног становништва Србије. Када се у целу ту ствар пренесу псеудо-историософске интерпретације модерне српске повести, рађа се фантастична теорија „несрпске завере“ која почиње са „Црногорцем“ Карађорђем и његовим потомцима „на које је бачено проклетство народно“ (веровали или не, ова фраза је красила 10. члан српског Устава из 1869. године), и преко „црногорског зета“ Александра Карађорђевића, Хрвата Јосипа Броза (уз омиљеног саучесника „Црногорца“ Мирослава Ђиласа), долази до „Црногораца“ Милошевића и Тадића те „Босанца“ Зорана Ђинђића. Стога није ни чудо што је Ђукановићева изјава о „Србијанцу Николићу“ међу толиким људима одјекнула позитивно. О употреби појма „Србијанац“
За разлику од већ поменутог спорног појма „Русијанци“, који је забележен у књижевном руском као алтернативни и мало коришћени синоним за Русе, „Србијанац“ се, према доступним сведочанствима, појављује као ознака за српско становништво слободне Србије, за разлику од Срба који су живели по ободима Турског и Аустријског царства. Овај термин служио је да се подцртају реално присутне разлике у политичким системима, животним проблемима и културним разликама које постоје између слободног и поробљеног дела српског народа, и у њој није било ничега погрдног, нити подсмешљивог. Међутим, унутар данашњих граница Србије, „Србијанци“ се углавном користе на северу, како би се (углавном пежоративно и презриво) денотирали „геџовани“, примитивци и сиротиња са југа која одудара од „западноевропских“ манира, обичаја и „културе“ тзв. „Војвођана“. Очигледно је да ова употреба, међутим, настаје касније и нема везе са оним „Србијанцима“ о којима сведоче Вук Караџић и Бранко Радичевић.
Наиме, за време СФРЈ, државе која није крила да је решавање „питања великосрпског национализма“ једно од њених кључних унутрашњих задатака, локални политички коректни говор форсирао је термин „Србијанци“ у оквиру насилног (и делимично успешног) настојања да поделу конститутивне југословенске нације, тог Александровог „једног народа са три имена“, сведе на народе који би се у што већој могућој мери свели на границе социјалистичких република које су насељавали. Будући да је успех ове политике (као и свега осталог у бившој Југославији) зависио првенствено од приљежности републичких власти, Словенци и Хрвати су, баш као што су пропустили да имплементирају политику „један језик, два писма“ под својом надлежношћу, такође „преспавали“ своју обавезу да себе претворе у „Словенијанце“ и „Хрваћане“ (ово је опет Радичевићев израз), док су власти у Македонији и Црној Гори своје регионалне идентитете до XXI века са скоро па апсолутним успехом превели у „државотворне нације“ Македонаца и Црногораца, са „јасно профилисаним идентитетом, језиком, културом и историјом“. Чак је и у Босни и Херцеговини постигнут привремени успех у стварању, ако не „народности“, онда свакако препознатљивог наднационалног регионалног идентитета, који је, међутим, у ратовима после распада СФРЈ завршио исто као и вештачки коструисани етнос „Југословена“.

И док је деведесетих година у одређеним шовинистичким круговима у Србији „избеглица“ била погрднији израз него „Шиптар“, „Циганин“ или „Балија“, данас се на сличном тапету налазе домаћи „Црногорци“ и „Босанци“, односно већ поменути „Косовари“ (сви листом Срби!).

Значајан елемент самоутемељења хрватске, македонске и црногорске нације, као и покушаја формирања унитарне босанске државе, било је управо разграничавање сопственог идентитета од Срба, који су свима њима послужили као митолошки „други“, конститутивни непријатељ у чијем поразу једино може да се уздигне нова и млада нација. Какве је размере на крају попримило ово „ограђивање“ од Срба у бившим југословенским републикама није потребно подсећати. Али један од важнијих инструмената у току тог разграничавања било је управо инсистирање на подели на „Србе“ и „Србијанце“. Наиме, дижући из блата своје „тисућљетне идентитете“, наши „сусједи“ морали су прво да изађу на крај са својим темељним и кључним проблемом – како убедити своје грађане да се они темељно и цивилизацијски разликују од својих комшија Срба, који су говорили истим језиком (наречјем, акцентом, жаргоном итд.) као и они и делили са њима исте породичне и културне вредности. (Наиме, само је мали број националистичких „тврдих језгара“ у том тренутку водио рачуна о вероисповести, будући да је већина грађана Југославије, без обзира како се декларисала, делила јединствену секуларну културу.) Срби у Хрватској имали су исте манире као Хрвати, у Босни су јели исту храну и излазили у исте кафане, у Македонији и Црној Гори су говорили идентичним наречјем.
Србе на Србијанце, и обрнуто
Управо зато је званична политика свих ових политичких елита била да „Србима“ зову своје комшије које се не разликују од њих, а који, згодно, у свим овим земљама представљају апсолутну или релативну мањину, од њихових сународника који представљају конститутивни народ (уже) Србије. Ово је омогућавало хрватским и муслиманским домољубивим агитаторима да инсистирају на „великосрпској опасности“, истовремено убеђујући своје комшије да, када они говоре о „мрачним бизантинцима“, „Влајима“ и „папцима са истока“, заправо не мисле на њих (јер „они“, Срби, су у реду, они су културни/раја/нормални), већ на „оне Србијанце“, са њиховим „опанцима и празилуком“, „турбо-фолк сељаклуком“, „ћириличарењем“, „четништвом“, „Светим Савом“ и осталим назадним и националистичким будалаштинама. Потпомогнуто поменутом ксенофобијом и неразумевањем у матици, где су сви они ионако били „Хрвати“, „Босанци“, „Црногорци“, ова тактика довела је до темељне разједињености српског етноса у Југославији у тренутку када је земља почела да пуца по шавовима, оставивши Србе у раскораку и заостатку за већ формираним „националним идентитетима“ осталих народа. Презир према „србијанским папцима“, односно према „хрватским/босанским/црногорским итд. примитивцима“ један је од кључних разлога несклада и раздора у политичкој делатности српских политичких елита у Југославији током деведесетих, а када се на њега дода отуђена београдска и новосадска „урбана чаршија“, тј. стожери данашње „Друге Србије“, са њиховим бескрајним презиром према целини српског народа и малограђанска засењеност провинцијалним европејством Загреба и Љубљане, рецепт за националну пропаст је готов.
Наравно, као што су Срби каснили у свему, тако су каснили и са освешћивањем ове идеолошке замке која им је наметнута. Како су се појединачне републике отцепљивале, преко ноћи су мењале појам „Србијанци“ назад на „Србе“, проглашавајући своје дезоријентисане комшије за „страни фактор“ и „окупаторе“, истовремено их остављајући да се гложе са матицом по линији Срби/Србијанци. Док су се Власи досетили, било је већ прекасно, и позиви на одустајање од „језика подела“ до дана данашњег нису уродили плодом. „Српски окупатори“ су протерани из Словеније и Хрватске, расељени су са територије Федерације БиХ, а у Црној Гори су маргинализовани и обесправљени. И сада, када политике ових земаља са ратне реторике прелазе на мирнодопску пропаганду, поново је потребно инсистирати на „србијанској држави“, „србијанском председнику“ и „србијанским институцијама“, како случајно неко од Срба у Хрватској или Црној Гори не би помислио да је Томислав Николић и њихов председник, а Београд и њихова престоница. Јер, како би иначе хрватски Срби могли да „постану политички Хрвати“ и славе „ослобођење Хрватске од агресора“, како би, уосталом, Мило Ђукановић могао да се радује „аутентичном србијанском председнику“, него тако што ће рачунати да ће интровертност и аутизам будуће српске политике још више препустити „рубне Србе“ на милост и немилост насилној асимилацији у новонастале „историјско-државотворне идентитете.
Србијанство као Прокрустова постеља за српски народ
Шта је онда, када се све то узме у обзир, поручио Николићу Мило Ђукановић? Будући да је црногорски национални идентитет на који се Ђукановић позива дубоко спорна и често бесмислена и противречна идеолошка брљотина, није најјасније зашто би њему требало да буде у интересу да повлачи разлику између „Срба“ и „Србијанаца“. Он то сигурно не чини зато што се нада да ће се црногорски Срби наивно окренути институцијама Црне Горе, државе која је суштински утемељена на унутрашњем конфликту „Срба“ и „Црногораца“, чије је гложење неопходно да би она могла да настави да сервисира луксузне животе политичке елите којој ни до Срба, ни до Црногораца није претерано стало. Штавише, чини се да је баш у духу нове монтенегринске историографије да, у духу хрватске, муслиманске и албанске пропаганде, црногорске Србе представи као потомке „дошљака“ и „окупатора“ и поручи им да се „врате у Србију, одакле су и дошли, ако им у Црној Гори не ваља“.
Значајан елемент самоутемељења хрватске, македонске и црногорске нације, као и покушаја формирања унитарне босанске државе, било је управо разграничавање сопственог идентитета од Срба, који су свима њима послужили као митолошки „други“, конститутивни непријатељ у чијем поразу једино може да се уздигне нова и млада нација.
Наравно, то тако изгледа из наше, београдске перспективе, будући да ми, вечито каскајући за догађајима, још увек не можемо да престанемо да се чудимо како је уопште она црногорска већина одједном одлучила да не буду Србима. Ми данас на црногорске Србе гледамо као на вечну датост, коју ништа не може пореметити, и заносимо се да ће тих 30% заувек остати Србима, баш као што смо се заносили пре десет година да ће 100% Црногораца заувек остати Србима, или да ће косовски Срби заувек на барикадама бранити Србију, док она гради своју европску будућност. Ђукановић, међутим, размишља стратешки. Он поручује Србима у Црној Гори да „он поштује да они свој национални идентитет доживљавају као нешто аутентично“ (они то само „доживљавају“, док Ђукановић зна да је „аутентичан“ управо „србијански идентитет“ Томислава Николић), да се Црна Гора нарочито пријатељски односи према Србији, те да је „црногорски језик лингвистички идентичан српском“, али да је суверено право Црне Горе да језик зове „онако како су га назвале све земље бивше Југославије – именом државе“. Истовремено, Ђукановић подвлачи „да су се кроз историју, на Црну Гору увијек најлакше камењем бацали они Црногорци који су, несрећници, имали потребу да се тиме – обично са високих државних и јавних функција – у Београду представе већим католицима од папе“.
Ђукановићева порука је дакле, јасна – црногорски Срби нису „аутентични“ представници културе Србије и стога их треба одвојити од Београда „за обострано добро“. Истовремено, држава Црна Гора је више него стрпљива према њиховој хировитости и спремна је да им помогне да се интегришу у њен национални идентитет, а Ђукановић лично очекује у томе свесрдну подршку самог Београда и поготово „србијанског председника“ Томислава Николића. Потпуно идентичну политику као и Подгорица воде и Скопље, Приштина, Сарајево и Загреб, и док је тај процес отуђења Срба од матице потпуно довршен у Македонији, док они полако и поступно окрећу леђа Србији у Црној Гори, Хрватској и чак на Космету, једино се Срби у Босни чврсто држе свог идентитета, не дозвољавајући „сусједима“ да их утопе у лажне регионалне идентитете. Нажалост, овај народ је до сада за сва своја стремљења и страдања по правилу наилазио на дубоко неразумевање у матици, која је, истина, увек била спремна да им пружи уточиште и помоћ, али никада истинску подршку и солидарност.
Као што је до сада небројено пута речено, Србија је пре сто година била претесна за национална осећања њених становника, који су са жаром и поносом хитали да ослободе своје сународнике у Македонији, Херцеговини, Босни, Крајинама, Банату итд., док им је данас српско рухо прешироко, па се са радошћу задовољавају скученим и јаловим „идентитетима“ Црногораца, Војвођана и Србијанаца. „Србијанство“, потекло из једног невиног топонима, постало је данас Прокрустова постеља у коју, што „сусједи“, што међународна заједница, што домаћи отуђени грађанисти гурају српски народ у више него јасној намери да му подсеку крила и учине га национално и политички „безопасним“, економски несамосталним и, што је најважније, културно стерилним и непродуктивним. Негодовати данас против „србијанства“ Србије значи истински претендовати на оно што сви наши политичари мантрају, а у шта искрено не верују, а то су фразе о „балканском Пијемонту“, „локомотиви региона“ и „фактору мира и стабилности“. Јер, каже и сам Ђукановић – „нико те не поштује, ако не поштујеш сам себе“. И не само то. Срби су себе од нације својевољно и слободним избором свели до етноса у „многонационалном југословенском народу“ (баш као што су то учинили Руси). Када је југословенска нација пропала, на Србији је остало да види да ли ће свом народу да поврати статус једног од главних носилаца историјских догађаја (и историјског прогреса) на Балкану, или ће пристати да се сведе на неки тамо етнографски куриозитет у балканском шаренилу. А Београду време већ увелико откуцава, тим пре што на Балкану постоји још једна престоница, још један председник, и још једна република, која се не стиди придева „српска“. 
 
 

О Србима, Србијанцима и србијанчењу Срба

петак, 20 јул 2012 13:31
Grmilko
Коментар на ову тему сам поставио на овом сајту, децембра 2010, као засбену тему:

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/janci.html
Препоручи коментар:
11
1
петак, 20 јул 2012 13:58
Смиљански
О Милу не треба трошити речи,ко се сећа 90-их кад је био велики Србин,и кад се жестоко обрачунавао са хрватским фашизмом!?Наравно да ће сви они који су постали "Црногорци",после првих који су се тако изјаснили,Ђилас,и В.Влаховић,да бране тезу да су други народ!Ватикан ради на томе већ годинама!Уосталом они своје Цркве по Ц.гори поклањају Мирашу и тзв. "ЦПЦ"!Држава Хрватска је велики помагач ове идеје,па тако на Цетињу имате утисак да сте у Загребу,а не у Његошевој престоници!
Проблем је у томе,што многи у Србији,због личних фрустрација,и неуспеха,итекако имају анимозитет према Србима који нису из данашње Србије!Чак је и Томислав Николић добио приличан број гласова,само зато што је из Шумадије!
Препоручи коментар:
33
4
петак, 20 јул 2012 14:01
паја патак
Пошто нисам (чистокрвни) Србин – то Србима препуштам да расправљају што се Срба и Србијанаца тиче. Али – пошто имам и доста јаке “Росијске“ корене – сматрам да је одлука росијске владе (не “русијанске“ како г. Танасић каже) исправна. Треба знати да Руска Империја никада и ни у ком случају не би била у стању да сама достигне оно што је у својој историји достигла, да није имала изузетно значајне “инфузије“ крви небројених нација са територија које су јој се прикључиле/биле прикључене , као и од имиграната. Од имиграната преба поменути изузетно висок процент росијског племства пореклом из Француске, Немачке, Шведске, Шкотске, Шпаније и интелектуалаца из тих земаља који су се временом претопили (па и верски) у праве, искрене Росијане (не Русе!), и на свим пољима (укључујући и бојним) доследно и искрено служили интересима Росијске Империје. Дакле: росијски и Росијанин је сасвим на свом месту. А ви одлучите да ли је Србин и Србијанац (које никако не треба супртотстављати) у реду, или не.
Препоручи коментар:
18
15
петак, 20 јул 2012 14:05
Опет и опет
Немам шта додати, опет маестралан текст од аутора.
Препоручи коментар:
27
6
петак, 20 јул 2012 14:10
Karl Marks-naš duhovni vođa
Jednu nacionalnost određuje:
-jezik
-prezime
-poreklo roditelja.

Srpska nacionalnost: ekavica, ijekavica, štokavica, ikavica(Srbi u primorju Crne Gore dok i njih ne ukradu), prezimena i na ić.
Hrvatska nacionalnost: čakavski i kajkavski, prezimena na ić u opšte nemaju.
Muslimanska nacionalnost: turski jezik, prezimena na ić u opšte nemaju.

Kada SANU i srpska država budu javno obnarodovala ova i druga srpska vlasništva i tražila od drugih država/naroda da ih vrate srpskom narodu, mnogi lopovluci će se ukazati i postaviti pitanje pravog naziva mnogih veštačkih pojava/opsena.
Препоручи коментар:
23
16
петак, 20 јул 2012 14:35
Робеспијер
Да, стара тема српске несреће и неслоге.

Регионализми који ће нам доћи главе. Као да се у Србији још није завршио феудализам, те поједини региони сматрају да су силом укључени у јединствену државу.

Тако Војвођани не подносе Босанце, Црногорце и Србијанце. Црногорци не миришу, Србијанце и Војвођане. Србијанци не воле Црногорце и Босанце. А приметио сам од појединих припадника свих побројаних категорија, да су и Косовари посебна сорта људи, који нису баш за толерисање. Треба споменути ту још и Београђане, који изазивају завист код свих, што је посебан социолошки феномен.

Све ово показује да држава у целини није успела да својом политиком и вредностима које би промовисала, истински уједини све српске крајеве. Отуда и масовна асимилација српског живља, од стране суседних држава.

То је уједно и одраз политичких подела унутар државе, која још увек не зна шта су јој централне вредности око којих би се ујединила нацију. Увек се ишло у екстреме, а консензуса нема ни на видику.
Препоручи коментар:
29
4
петак, 20 јул 2012 14:35
Смиљански
Већина Срба из Херцеговине,данашње Црне Горе,Лике, Српског Војводства,Р.Српске немају презиме не ић???Преко 30% српских презимена нису на ић,па шта то значи???(Коштуница,Додик,Шешељ,Тесла,Ђилас,Пупин,Путник,а имали смо и Патријархе чије презиме се није завршавало на ић!
Препоручи коментар:
39
4
петак, 20 јул 2012 14:38
Коле
Србијанац није ништа друго него нешто као Црногорац, Македонац, Бошњак, Херцеговац, Славонац, Личанин - значи Србин са перспективом да се од њега направи Антисрбин.

Иначе, реч "Србијанац" користе Хрвти, искључиво да би означили Србе из Србије.Ако је тај израз "службени" израз код Хрвата, онда је то још један доказ да није за српско добро.
Препоручи коментар:
44
6
петак, 20 јул 2012 14:59
јова
Сјајан текст.
Препоручи коментар:
25
3
петак, 20 јул 2012 15:06
Милоје
Колико је мени познато, као Србину, Руси не кажу за Русију "Росија", већ "Расија". Та је реч, иначе, повезана са Рашком, која је, некад, била на данашњој реци Марици, која се тада звала Ибар, а данашњи Ибар се звао Рибар. Повезана је и са данашњом Рашком области која је настала преселењем из старе Рашке. Такође, та реч је повезана и са Етрурцима, који су се звали Расијанима или Рашанима, а назив Етрурци су им дали Грци, па преузели Римљани. Иначе, римски Сенат је донео закон да се уништи сва документација о постојању Расијана, Рашана (Етрураца) на Апенинском полуострву. Питам се само, од када то "племенити западњаци" уништавају историју и граде је по својој мери.
Препоручи коментар:
20
13
петак, 20 јул 2012 15:20
Коле
Молим вас, погледајте још један доказ у прилог мојој напред изнетој тврдњи, погледајте коментаре оних који се представљају "Србијанцима", ти коментари одишу еуропејством и квазисрпством (њих не интерсују територије српске државе, нити српске традиције, ни српска историја, њих само интересује лова). За њих се слободно, већ данас, може рећи, да су у истој мери Срби колико и Еуропејци.
Препоручи коментар:
26
4
петак, 20 јул 2012 15:22
Вукадин
Иначе не волим Ђукановића, нити сматрам Црногорце посебном нацијом, али овога пута је у праву. Доста је више Црногораца и Херцеговаца (мислим регионално) на кључним местима у Србији. Такође је тачно да имају потребе да се доказују као "већи католици од папе", што се осетило у њиховој политици. Можда је третирање ЦГ од стране "свеснијег" дела ДС-а могло да узрокује понеки циничан смешак, но у суштини је то политика бициклисте - горе погрбљен, доле дели буботке. Хоћу рећи, што нису повлачили амбасадоре из Америке када су ови признавали "Kosova" и радили којешта друго. Овамо су нашли да тренирају строгоћу.
Друга је ствар што не бих имао ништа против да видим Додика на челу Србије (и васцелог српства), но и то је моја импресија заснована на томе што не живим у Српској, па и тог политичара гледам другим очима...
Препоручи коментар:
11
28
петак, 20 јул 2012 15:40
kaca
Raduje me sto ovako dobar tekst napisa mlad covek !
Budimo se iz mrtvila koje nas je obuzelo . Ne dopustimo drugima da nas dele na Srbe i Srbijance Te podele nam namecu oni koji unutra naseg kulturoloskog, istorijskog i jezickog nasledja traze i grade svoj identitet, jer po principu PODELI PA VLADAJ lakse otimaju , prisvajaju i preoblikuju za sebe nase bogato nasledja . Ukoliko bi mesto-geografski prostor/drzava/ rodjenja ili zivljenja odredjivao naciju SVI U SRBIJI BI BILI SRBIJANCI ( Srbi, Madjari , Hrvati , Muslimani , Slovaci , Rumuni , Makedonci , Crnogorci /koji se tako izjasnjavaju / STA NIJE TACNO .Otuda gospodi iz bivsi nam "bratskih republika" a i lokalpatriotama u Srbiji jasno moramo reci MI SMO SRBI MA GDE ZIVELI I NE DELIMO SE PO MESTU ZIVLJANJA ILI RODJENJA.
Препоручи коментар:
27
3
петак, 20 јул 2012 15:49
Робеспијер
наставак

Све ово је показатељ да се морају мењати обрасци политичког деловања, али и мењати политичка култура. Свестан сам да је то готово немогуће, у условима кризе и недефинисаног статуса државе, али ми ћемо вечито заостајати за развијеним светом уколико нешто не предузмемо. Држава је легитимна само у оној мери колико је доживљавају као своју већина њених припадника, а то управо зависи од тога шта држава промовише као своје вредности. Не можемо ми вечно да живимо од прошлости и славе наших предака. То је за свако поштовање и неговање успомене на њих, али нове генерације треба да креирају нове, сопствене вредносне ставове које су у складу са добом у којем живимо (црква је најбољи пример - мењала је своја учења и доктрине у складу са временом у ком се налазила, зато је и опстала толико векова). У томе је најважније образовање, које треба да нас усмери ка активној партиципацији у политичким процесима. Када појединац осети да му држава даје могућности да одлучује, тада ће је уважати.
Препоручи коментар:
18
2
петак, 20 јул 2012 17:03
kaca@robespjer
Prosto sam morala da vam napisem i reci podrske za vase stavove ( Robespjer nastavak ) a ne samo da kliknem i da se pojavi broj za odobravanje stava .
Ubi nas neznanje , neobrazovanost i marginalizovanje pravih vrednosti a toliko mladih Srba postize znacajne razultate u mnogim visokoobrazovanim ustanovama sirom Evrope , Sveta i u samoj Srbiji .Brinimo o njima ,radujmo se njihovim uspesima i podsticimo ih sa onoliko moci koliko imamo da nastave u dobrom pravcu , napravimo registar /spisak (malo ruzno zvuci ) svih nasih kretivnih mladih ljudi koji mogu da iznesu novu kulturolosku i civilizacijsku vrednost kao sto su to radili njihovi predci.
Препоручи коментар:
11
0
петак, 20 јул 2012 17:39
Робеспијер
@ kaca

Захваљујем Вам подршци! Апсолутно се слажем са Вама, да су необразованост и некултура једни од главних проблема нашег друштва. Но, као и увек за то је одговорна држава, која мора да зна шта јој је приоритет. Из ове теме се јасно види, колико необразованост, односно, ''знање'' засновано на полуистинама, штетно делује на национално биће у целини. Стереотипне представе о културним и флегматичним Војвођанима, шкртим и некултурним Србијанцима, лењим Црногорцима, глупим и тврдоглавим Босанцима, одраз су незнања. Људи су данас препуштени сами себи у борби за егзистенцију, те нико не мари за просвећивање и науку. Неспремни смо да се мењамо и да усвајамо ново. Са друге стране, држава промовише спорт, као излаз из кризе за младе. Цитираћу Љ. Симоновића ''више вреди једна прочитана књига, него све медаље на ОИ''. За њих увек има новца, а за науку ретко. Фаворизује се пољопривреда, насупрот индустрије која води напред. И још много тога не функционише како би требало.
Препоручи коментар:
12
1
петак, 20 јул 2012 18:06
НАЦИЈА - НАРОД
петак, 20 јул 2012 14:10
Karl Marks-naš duhovni vođa
Jednu nacionalnost određuje:
-jezik
-prezime
-poreklo roditelja.


да не буде забуне - НАЦИЈА и НАРОД нису исто !

По нацији може да буде Србијанац и муслиман, али не и по народности.

Дакле: "Једну народност одређује".

Александар Карађорђевић је нпр. можда најзаслужнији што су Хрвати од народа постали и нација.
Препоручи коментар:
14
2
петак, 20 јул 2012 18:16
банедрал
Дефинитивна "пропаст" српске државе креће са завршетком првог светског рата и доласком пречана и Црногораца на разна места у власти "начелници округа" итд , а права катастрофа следи са завршетком другог рата када долазе на власт најгори од тих истих и овде почињу да се доказују.Погледајте само структуру људи који кроје капу Србији од 1945 па на овамо(Ђилас"дисидент",Мићуновић "јахач" и сл.) и презимена тих истих људи и све ће вам бити јасно.
С'обзиром на то да је то веома дубока проблематика и да су то људи којима апсолутно није страна латинска филозофија живота(једно причај,друго мисли а треће ради) , јасно је зашто ћемо пре свега морално пропасти.
Решење ћемо тешко наћи, јер српски народ тешко да постоји у оном облику у ком је постојао пре 100 год."изгинуло у ратовима" али можда за почетак подићи зид од 50 метара код Бродарева а после ћемо видети шта и како.
Препоручи коментар:
21
18
петак, 20 јул 2012 18:21
СВЕТА РУСИЈА
И док „Првој Србији“ смета што се у Сарајеву родио Борис Тадић, „Другој“ смета што се тамо није остао Емир Кустурица (док и једни и други то по свој прилици мисле за Горана Бреговића).


мислим да је ово промашена и стерилна тема. Чак може да произведе и негативне учинке у смислу некакве поделе на "прву" и "Другу" Србију.

Ја не припадам ни једнима ни другима, нити желим да ме неко ставља у "фијоке".
Препоручи коментар:
9
9
петак, 20 јул 2012 19:07
Смиљански
@бандерал
Већи глупост одавно нисам прочитао!Ако ви имате неке личне неуспехе немојте да кривите Србе "пречане",и Србе из Црне Горе!Уосталом,и, ако је тако,то онда говори о вашој неспособности,зашто сте дозволили да вам "они" преузму власт?Јадно је то, ако мислите да је брана на Бродареву решење!Један прави српски родољуб,никада не би,тако нешто написао!
Препоручи коментар:
16
11
петак, 20 јул 2012 19:56
фристајло
„Србијанство“, потекло из једног невиног топонима, постало је данас Прокрустова постеља у коју, што „сусједи“, што међународна заједница, што домаћи отуђени грађанисти гурају српски народ у више него јасној намери да му подсеку крила и учине га национално и политички „безопасним“, економски несамосталним и, што је најважније, културно стерилним и непродуктивним.
Да, то је и био базични план операције "Србија"; окресати све што штрчи ван авнојевске Србије,
Као Прокруст ноге и руке својих гостију, са истим мотивом као и Прокруст- пљачком. Одлична метафора.
Све честитке Танасићу на анализи, врло проницљива запажања.
А о декаденцији београдских и новосадских градских Срба- чему "дугујемо" појаву друге Србије- може се читава студија направити; тај национални тумор на ткиву Србије је изум западне политичке кухиње и директно одговоран за огромне штете које је нанео српским интересима последњих 20 година, из пуког провинцијалног комплекса према западу...
Препоручи коментар:
16
5
петак, 20 јул 2012 22:21
Иван К.
Робеспијер
Све ово је показатељ да се морају мењати обрасци политичког деловања, али и мењати политичка култура.


Слажем се са главном тезом, али не и са овим детаљима

ми ћемо вечито заостајати за развијеним светом уколико нешто не предузмемо.


Нема развијеног света. ...Сменимо, молим вас, тај концепт
трчања трке
, малограђанскe бриге да не заостајемо, имућнији = напреднији. Нека иду до ђавола! 'Напредан' је онај ко има свој живот, припада самом себи!

Људи су данас препуштени сами себи у борби за егзистенцију, те нико не мари за просвећивање и науку.


Одмах сам помислио да ово не може бити тачно! Ако је просвећивање толико важно и неопходно, свако ко се бори за егзистенцију аутоматски мари за просвећивање. - Нешто концептуално ту не штима!

Фаворизује се пољопривреда, насупрот индустрије која води напред.


Како се пољопривреда фаворизује? Колико знам: Никако!
Препоручи коментар:
11
0
петак, 20 јул 2012 22:58
Робеспијер
@ Иван К.

Нема развијеног света...Напредан' је онај ко има свој живот, припада самом себи!


Има развијеног света, а ми немамо свој живот, и тешко би се рекло да припадамо сами себи. Све своје смо распродали и уништили. Од средње развијене земље, постали смо земља у развоју. Држава је јака онолико колико поседује, а Србија скоро да нема ништа данас од привреде. Образовање у расулу, здравство у распаду, војска ослабила, култура пропала... Национални суверенитет окрњен, лута се и даље у спољнополитичкој оријентацији. Испуњавамо све што се од нас тражи. Тешко да спадамо у развијене.

Нешто концептуално ту не штима!


Шта концептуално не штима у просвећивању и борби за егзистенцију? Како онај ко се бори за егзистенцију, може да размишља о култури и просвећивању?

Како се пољопривреда фаворизује? Колико знам: Никако!


То сам лепо објаснио на теми ''Реиндустријализација Србије'', у моја два коментара.
Препоручи коментар:
0
0
петак, 20 јул 2012 23:16
XXX
@Милоје

Da, a onda je mrmot zavio čokoladicu!?
Препоручи коментар:
2
4
петак, 20 јул 2012 23:22
банедрал
@Смиљански
Па да ли је могуће да на такав начин коментаришете то што сам написао , да ли стварно мислите да лична проблематика има ишта са тиме?
Цела земља се пати и грца у хропцу већ скоро цео век са тим и таквим светом а ви и даље мислите на ситне, личне циљеве , тачно се из тога разлога види да сте од горе наведених, јер ако било ко каже ишта против тога да Црногорци "командују овом државом" то значи да је "неспособан" и да се није "снашао" тј. покрао државну имовину или већ нешто стекао на мутан и одвратан начин.
Препоручи коментар:
7
3
субота, 21 јул 2012 06:28
ДРАГАН
један од главних проблема за нас Србе јесте што смо прихватили да нам Србија буде она коју су цртали комунисти а не она коју су ослободили наши преци од турског и аустро угарског окупатора..да смо имали све ослобођене територије у једној Србији а не југославији ситуација на би била оваква...долазак југокомуниста на власт ,цртање комунистичко авнојски граница и измишљење нових нација (македонци,црногорци ,босанци или муслимани) дали су крила бившим окупаторима и спољним непријатељима да подрже сваког сепаратисту који се био антисрпски расположен.Комунистички устав из 1974 и авнојске границе ишле су на руку сепаратиста који су 1990 вешто искористили тиме што су поделили Србе по тим "границама" (тако су Хрвати стално говорили о "Србима из Хрватске" на једној страни и " Срба агресора из Србије") исто се то догодило и у осталим комунистичким републикама ,значи да су они дефакто још за време Тита поделили Србе .....
Препоручи коментар:
0
0
субота, 21 јул 2012 06:35
Danilo-1 dio
Problem svekolikog srpstva je Beograd i samo Beograd.A,zasto?
Zato sto Beograd nije samo srpski grad.Karadjordjevici su od srpskog napravili jugoslovenski grad.
Beograd je bio kapital Jugoslavije 75 godina,nema vjere i nacije koja se u njemu nije zapatila,rukovodioci,politicari,privrednici,umjetnici iz svih krajeva Juge,mjesani brakovi,komunisti-Jugosloveni,Evropljani,cak ima i onih "gradjana sveta".
Poslije raspada SFRJ,Beograd i dalje ostaje jugoslovenski sve do 2000 god,kad postaje "europejski".Vec 12 god.u DOS-nomenklaturi rijec Srbin ima negativno znacenje,oznacava primitivca i nacionalistu koji ih sramoti pred "civilizovanim svetom" .

Autor vrlo lijepo opisa Srbe iz Srpske,covjek zna znanje.

Srbi u Srpskoj su najkvalitetniji Srbi u cijelom Srpstvu,zato sto su prosijani u stotinu turskih i vatikanskih sita,a o genocidima da ne pricam.Ko je prosao sva ta sita i reseta,ostao je pravi kvalitetni Srbin,a ako neki od nasih nije bio dobar u Beogradu,to ste ga vi pokvarili.
Препоручи коментар:
4
0
субота, 21 јул 2012 06:44
ДРАГАН наставак
за време Тита а и после његове смрти комунисти из редова Срба су се буквално утркивали ко ће бити већи комуниста а мањи Србин , делили Србе по називу република..али ако сте приметили Срби су добили "нова имена управо на оним територија које су требали после ослобођења да уђу у саставни део Србије (македонци,црногорци ,босанци или муслимани) када се вратимо у 1918 год и погледамо ко је све ушао у заједничку државу( Срби ,Хрвати и Словенци) испада да после цртања комунистички граница и отимању српски ослобођених територија комунисти су почели и "расрбљивање" Срба
Препоручи коментар:
2
0
субота, 21 јул 2012 07:07
Danilo-2 dio
Dok je Beograd ludovao za Draskovicem,Djindjicem,Tadicem,Cedom Jovanovicem (jer je i on porijekolom Krajisnik),mi smo se tih ljudi odricali,a i njihova rodjena plemena su ih se odrekla.

Milosevic i Karadzic su primjer pravih Srba iz Crne Gore,a danas je Predsjednik Skupstine Srpske Srbin-Crnogorac Radojicic.

Srbi iz Srpske vise vole Srbiju nego svi DOS-glasaci,a podjednako kao i svi normalni Srbi u Srbiji.
Na nas ne moze uticati nikakva propaganda,jer je sredina tako jaka i toliko srpska,da smo,fakticki,vakcinisani od svekolike neprijateljske propagande.

Srpska se,cak,napada iz Srbije,Tadic sa Dekl.o Srebrenici izglasanom u Skupstini,Ceda nas naziva genocidnim,a Pesicka tjera Kusturicu,zato sto im smeta tolika kolicina srpstva na jednom malom prostoru.

Srbija,pod hitno,mora preuzeti sve,ali sve,medije iz neprijateljskih ruku i vratiti ih u srpske,a onda svakodnevno promovisati srpstvo kao sto to radi RTRS-Banjaluka,ili TV Bijeljina i svi ostali mediji u Srpskoj.
Препоручи коментар:
6
1
субота, 21 јул 2012 07:29
Hrvoje
Lijepo!Samoutemeljenje mog identiteta upravo je razgraničenje od Srba,"mitoloških drugih",konstitutivnih neprijatelja u čijem se porazu jedino može uzdići moj "novi" i "mladi" identitet!Dakle,ja nisam po sebi,nego čak moram sebe,u svojoj halucinantnoj svijesti(i imaginarnom postojanju-ontološki nisam na istoj razini sa Srbima)konstruirati razgraničujući se spram "mitoloških drugih"!Vjerojatno nisam dostojan sebe utemeljiti na nečem realnom(vlastitoj kulturi,djelovanju,itd)nego tek po halucinantnim tvorevinama vlastite mržnje(spram Srba,naravno!A što se drugo važno na svijetu može događati nego strahovita mržnja spram Srba?)Ukratko,JA NISAM DOSTOJAN BITI PO SEBI,NEGO JESAM TEK PO MOJOJ RELACIJI SA SRBIMA! HA,HA,HA...Ovakvi jeftini trikovi ideologa srpskog ekspanzionizma jedino mogu inducirati psihičke smetnje kod prosječnih građana Srbije čime ih dodatno onesposobljuju za realan život.Ovakve "pisanije" polučuju samo nemoć,a ne ono što zapravo žele...
Препоручи коментар:
2
7
субота, 21 јул 2012 09:07
Safet
"...na Srbiji je ostalo da vidi da li će svom narodu da povrati status jednog od glavnih nosilaca istorijskih događaja(i ISTORIJSKOG PROGRESA)na Balkanu..." Progresa? Ha,ha,ha...Baš je "progresivno" ponašanje Srbije tokom 90-tih!Bilo bi lepo da svim "natražnjacima" Tanasić objasni šta je to "istorijski progres".Jel to možda uništavanje Drugih(ovaj put ne-mitoloških nego stvarnih,ali kojima bi bilo bolje da ne postoje/iako u svesti Srba zapravo i ne postoje na "pravi" način/,ili se "možda" varam Tanasiću?)? I njihovog identiteta? Da li je srbijansko sluganstvo jednoj velikoj sili taj "istorijski progres" pri čemu onda Srbija ima prostor za neverovatna "progresivna" varvarstva? Lepo je videti kako srpski nacionalisti žele da povrate imaginarnu moć koja nikad zapravo nije bila njihova,kao ni uostalom teritorij drugih naroda...Lako je biti snažan tuđom snagom! A kad dođe vreme za sopstvenu snagu,onda nastupa somnambulija...i to je jedino dobro u celoj stvari...
Препоручи коментар:
0
8
субота, 21 јул 2012 09:30
Sava Savanovic
Osnovni problem u nas je sto se delimo na :Lale,Bosance,Licane,Kordunase,Banijce,Crnogorce,Sumadince,Kosovare,Hercegovce,Banacane,Sremce,Baranjce,Slavonce,pa onda jos i pogrdne tipa paprikari,carapari...Tolko podela medju samim narodom nema ni jedan narod plus sto jedni druge bas i ne vole preterano bez obzira sto smo srbi ili srbijanci svi.Gradjanin Amerike je Amerikanac onda je gradjanin Srbije Srbijanac.Mislim da upravo grb familije Nemanjic je odgovor na sve "Samo Sloga Srbina Spasava"
Препоручи коментар:
3
1
субота, 21 јул 2012 11:10
Владимир Ђилас
Постоје само Срби. Сви остали се пишу малим словом, и тачка!
Доста је било завади па владај, време је да се Срби Умноже, Обоже и Сложе!
Живели!
Препоручи коментар:
5
2
субота, 21 јул 2012 11:59
Little Big Serb
Volim ovakve tekstove jer daju priliku svima da iznesu svoja misljenja kao sto je ovde slucaj sa Milojem koji je ustanovio da su Etrurci iz Raske ! I Rusi. Kopirao sam ceo tekst i cuvam ga kao materijal za neka sledeca predavanja.
Препоручи коментар:
3
1
субота, 21 јул 2012 13:29
genc
Srbijančenja biljo dosta,bar ovde na Kosova! I previše,sve biljo pijano od srbijančenje!Sad ovde samo trezveni čoveki osim na sever.A i to neće na dugo...
Препоручи коментар:
0
6
субота, 21 јул 2012 13:38
ДРАГАН
а који су то "други народи "Safete? што нам не кажеш које то "туђе територије Срби траже? о да знам како ти тако и Hrvoje не можете без устава из 1974 и авнојски граница које су вам ваши драги комунисти направили ваша "историја почиње из 1945 а најновије из 1990 год ,тражите оно што нисте никада имали ,док вам Тито и комунисти нису поклонили а запад (због својих интереса) подржао али верујем не за дуго
Препоручи коментар:
3
0
субота, 21 јул 2012 14:21
sacuvaj me boze kuge i hrvata i muslimana
pa djodji na sver pa rotzeraj akos mes sipatru e vi set posebna sorta koja je najgora od svih a za balije i suatse pa havla bogu sto se ralzlikujemo do balkan muslimana i beckih slugu hrvat
Препоручи коментар:
0
0
субота, 21 јул 2012 14:22
Safet @ Dragan
Drugi narodi su ono narodi koji pravo postojanje dobijaju tek po Srbima.Inače,oni zapravo ne postoje! Isto vredi i za teritorije. Teritorij postoji tek kad Srbin gazi srpskim opankom(ili čizmom)po toj zemlji.Pre nagaženosti srpskim opankom taj teritorij je neka vrsta ništavila.Srbi su jedini narod na svetu koji Ništavilo preobražavaju u Kosmos...To je zato jer su poseban,izabrani narod koji zaslužuje sva bogatstva ovoga sveta.Da ne bi morali da rade...a zato znaju da se biju.Ali eto,na svetu ima boljih siledžija!
Препоручи коментар:
0
2
субота, 21 јул 2012 14:29
genc
Dragi moj Srbi! Sad ja svaćaš ko vi! Vi sveti narod! Pokretna svetinja bez koja ništa ne postoji! Zato Srbini vrediš da drugi za njega radiš,dirinčiš!A sveti čovek treba da mašeš sa korbači ako rob ne radiš po dobro za svetinja.Kako mi bilji gljupi! Ajde,vratiš se svi na Kosova,ova zemlja više nije svetinja otkada sveti vaseljenci otišlji na sever!Vratite se moljim vas,svet će da propadne ako izumreš sveti narod od neradniki...
Препоручи коментар:
0
4
субота, 21 јул 2012 14:32
@ sačuvaj me bože kuge i ostalo
A da nas bog sačuva ljudi koji ne mogu da ispišu ni jednu reč kako valja?
Препоручи коментар:
1
1
субота, 21 јул 2012 16:38
Миша
Полако, ће се видимо када каубоји "Го хоме", а једном морају отићи, милом или силом. И њихово време полако пролази, све више муке имају код своје куће, почели су, већ, међусобно да се убијају.

Зато ви, балисити, прочитајте како су прошли ваши дедови који су, у срцу Србије, подржавали Хитлера, до тада невиђену силу у свету. Нисте ваљда толико необразовани или глупи да правите исте грешке. Додуше, ви сте пропагатори по сајтовима, али обичан шиптарски народ ваљда не наседа вашим наркобосовским манипулацијама.
Препоручи коментар:
1
0
субота, 21 јул 2012 16:42
Милоје
ххх,
шта ти ја могу када си неписмен човек, па си у стању само да пискараш некакве отрцане штосеве. То је твој домет, али настој да га поправиш.
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]