Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

недеља, 01. јануар 2012.

Виктор Бурбаки: Зашто је Америци потребан „Велики рат“ | Хроника

Виктор Бурбаки: Зашто је Америци потребан „Велики рат“ | Хроника


Хроника

Виктор Бурбаки: Зашто је Америци потребан „Велики рат“

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 31. децембар 2011.

„Рат оправдава и озакоњује међународни систем статуса, на чијем се врху налазе велике државе; са своје стране, статусни систем на рат гледа као на средство за своје самоочување“ – написао је Џ.Моделски у књизи „Рат: историјска, политичка и социјална истраживања“. У складу са тим глобални процеси који се дешавају у садашњости у светском систему, и његове структуре „свет – полупериферија – периферија“ које воде битним променама, могу да се разматрају као извор великих војних конфликата.

Ми преживљавамо фазу „великих потреса“ у том светском еволуционом циклусу, који је почео 1980-их година и који ће бити завршен средином 21. века. Улога САД као наддржаве се завршава.

Други талас кризе овако или онако ће дотаћи већину земаља на свету и „светску владу“ може да натера да предузме радикалне мере у вези са светском резервном валутом, у вези са јачањем регулисања финансијских тржишта, са формирањем много праведнијих услова међународне трговине, са стабилизацијом цена прехрамбених производа.

Према проценама експерата Руске академије наука, садашња фаза „великих потреса“ би требало да се између 2017. и 2019. године заврши новом кризом која, ипак, неће бити толико дубока као што су то биле кризе 2008–2009 г. и 2011–2012. године, и значиће прелаз на оживљавање у новој економији, заснованој на новом технолошком систему. При томе, оживљавање економије ће највероватније бити праћено (у периоду 2016–2020.г.) радикалном променом односа снага и великим војно-политичким конфликтима, у којима ће учествовати водеће светске државе и низ земаља у развоју. Војно-политички конфликти ће се, највероватније, дешавати на Блиском и Средњем Истоку и у постсовјетској Централној Азији.

Монополарна војно-политичка владавина САД у свету, као и њихово светско-економско вођство које траје ево већ читав век, ближи се крају. САД нису издржале искушење униполарности, тако да су себе последње деценије у непрекидним ратовима на Блиском и Средњем Истоку истрошиле. САД данас немају довољно сировина да би и убудуће представљале светског лидера.

Вишеполарност захтева праведнију међународну расподелу богатства, као и трансформацију међународних институција – ОУН, ММФ, Светске банке и других. Посебно су застареле глобалне институције управе светском економијом – Међународни монетарни фонд, Светска банка и др. У њима данас предњаче интереси САД и Западне Европе и мало се води рачуна о интересима земаља које имају тржишта која се убрзано развијају. Чак је и ММФ на свом последњем годишњем заседању 2011. г. био принуђен да призна, да је „Вашингтонски консензус“ дефинитивно срушен и да је ред дошао на формирање такве светске економије у којој ће бити мање неодређености, у којој ће држава регулисати финансијски сектор, а доходак и добра ће се делити праведно“.

Другу особину предстојеће фазе револуционарних промена у светком систему представља премештање центра светског економског развоја са Запада, где се налазио од почетка индустријске револуције, на Исток – у Азију. Укупно учешће Источне Азије и Јужне Америке у БДП-у ће до 2020. достићи 60%, од којих ће 45% ићи само на Азију. У суштини, то ће значити крај историјске структуре чији је центар на Западу, која ће тако да заврши свој животни век. Озбиљна конкурентска борба ће се водити између Кине и Индије, између државног капитализма и традиционалне демократије. Управо ће Кина и Индија, две велике државе са најмногобројнијим становништвом на свету, одредити основне правце и темпо будућег светског економског развоја. Али ипак, главна битка за лидерски положај у свету ће се водити између САД и Кине, и та битка ће да одреди социјално-економски модел постиндустријског света и доминантни тип политичког система 21. века.

Како ће на све то да реагују Сједињене Државе?

За одговор треба да узмемо у обзир једну од фундаменталних догми која се налази у основи стратегије Сједињених Држава - догму да је за Америку неприхватљив губитак улоге светског вође. Вођство у светској геополитичкој хијерархији се од стране америчког руководства и политичке елите разматра као неопходан услов за процват и развој земље у 21. веку.

Резултати математичког моделирања светске геополитичке динамике дозвољавају да се направи закључак: рат огромних размера (природно, победнички) и то обавезно „конвенционалним“ оружјем, представља практично једину шансу за САД да не изгубе, тачније да брзо поврате своје једнозначно изгубљено геополитичко вођство.

Постоји, наравно и „хладан“ начин победе геополитичког противника - по узору на оно што се десило са Совјетским Савезом. Коначна обрада и „глачање“ тог начина се сада води у оквиру „арапског пролећа“ али она не може да се разматра као универзална, обзиром да је за сада неприменљива у односу на Кину, Иран и сл.

САД су већ три пута користиле сличан (војни) начин да би геополитички порасли. После светских ратова САД су увек на крају добијале битну геополитичку корист тако што им је повећаван њихов геополитички статус, и мењана у њихову корист „геополитичка дистанца“ између светског вође или другог претендента. Тако су, као резултат Првог светског рата САД скоро за трећину смањиле геополитичко заостајање од тадашњег лидера – Британске империје. Шта више – САД су испале једина држава (чак и међу државама-победницама), која је после рата ојачала свој геополитички статус (ако се упореди са његовим предратним).

Други светски рат је „помогао“ Сједињеним Државама да постану светски лидер, а распад СССР-а, који је од неких тачно назван геополитичком катастрофом 20. века, ослободио је Америку од опасног идеолошког и геополитичког противника. Истина, победа у 30-годишњем хладном рату је Сједињеним Државама дозволила само кратак предах јер се скоро моментално – према историјским мерилима, појавио нов геополитички супарник – Кина. До смене светског вође може да дође (уз постојеће тенденције геополитичке динамике) отприлике на граници 2025. године. Америка то може да онемогући само преко организовања новог „великог рата“.

Земља која губи примат је обавезна да прва нападне! У последњих пет година САД у пракси користе управо тај став, само нешто модификован. Суштина те модификације се састоји у томе, да се напада не претендент на геополитичко вођство (у случају који разматрамо – то је Кина), већ друга држава, чији избор се одређује према „вредности питања“. Ако су преко агресије на Југославију, Авганистан и Ирак Американци покушавали да реше ситније економске и регионалне проблеме, онда, када је „улог велик“ мораће да нађу и одговарајућег „великог партнера“. Према мишљењу војних аналитичара управо је Иран, заједно са неарапским шиитским снагама (типа „Хезболах“ у Либану) и Сиријом, најпогоднији за улогу таквог „невољног партнера“ за нову деобу света, која се, наравно, остварује на њихов рачун.

Процес нове поделе света је већ започео. Као резултат испровоцираног и усмераваног од Американаца „арапског пролећа“ створени су услови за уједињење држава исламског света у „нови калифат“, и то као резултат замене њихових руководилаца људима које ће поставити Американци. Осим очувања контроле светске нафтне ризнице, савез истомислећих муслиманских држава је, по замислима архитеката „новог светског поретка“ позван да заштити интересе САД на азијском Истоку и у Африци. Да заштите - најпре од незадрживо растуће економске и војне снаге Кине.

Следећи природан корак САД представља ликвидација таквих препрека за очување америчке доминације у свету, какве су Иран и Сирија. „Мирни“ начин свргавања иранског руководства, као што је познато, претрпео је неуспех. Зато, према прогнозама војних аналитичара, ту ће се применити исти сценарио као у Ираку и Авганистану, мада данас САД без значајних губитака не могу из те две земље чак ни да изведу своју војску.

Као важан резултат претпостављене победе Америке у „великом рату“ предвиђена је реализација пројекта „Велики Блиски Исток“, у коме ће се нанети ненадокнадива штета Русији и Кини. Тај пројекат је постао добро познат у Америци, пошто је у журналу «Armed Forces Journal» публикована такозвана „Петерсова карта“. Гледајући ту карту врло је лако схватити замисао: Русија и Кина се „истерују“ из Средоземноморског подручја и Средњег Истока, Русија се одсеца од јужног Кавказа и Централне Азије, а Кина остаје без последњег стратешког испоручиоца енергената.

„Велики Блиски Исток“ за Русију потпуно искључује перспективу мирног, релативно спокојног развоја, јер ће Јужни Кавказ, нестабилан и под спољном управом САД, постати зона сталне напрегнутости и детонатор за експлозију Северног Кавказа. А обзиром да је довољно јасно да ће при том главну дестабилизациону улогу играти арапски фундаментализам, у „зону пораза“ ће доспети и други субјекти из Руске Федерације.

И још неколико речи о економији. Америка, како је већ речено, више није у стању да помоћу економских и политичких средстава подржава режим „Вашингтонског консензуса“. Потпуно одређено и чврсто се о томе изјаснио Женмин жибао“: „САД су се претвориле у „паразита“ који живи захваљујући економијама других земаља. Ослањајући се на долар као међународну валуту, Сједињене Драве се баве штампањем неограничене количине новчаница, које извозе у облику долара од папира, размењујући их за робе. Тај наказни финансијски систем Американцима обезбеђује раскошан живот. Долар пљачка цео свет, а сада долази време његовог краха.“

Премијер Руске Федерације је 17.11.2011. године у току посете Кини изразио мишљење којим се у ствари солидарише са том позицијом.

Сада Кина активно „ради“ на истискивању долара. Учешће долара у девизним резервама Кине се смањује великом брзином. У априлу 2011. године Централна банка Кине је саопштила о потпуном одбијању долара у међународним обрачунима. Јасно је да толики ударац по америчком систему девизне доминације не може да остане без одговора. На истискивању долара континуирано ради и Иран. У јулу 2011. почела је да ради и иранска Међународна берза нафте. На њој се обрачуни врше само у еврима и дирхамима. Истовремено се воде преговори са Кином о организовању испорука кинеских роба у размену за иранску нафту. Тако се појављује могућност да се заобиђу санкције према Ирану. Председник Ирана је изјавио да постоје дугорочни планови да се дође до границе билатералне трговине Ирана са Кином од 100 милијарди долара. У таквим условима напори САД да се организује међународна изолација Ирана губе сваки смисао.

Намерно америчко крњење стабилности земаља Блиског Истока говори о томе да уништена инфраструктура те регије захтева колосална доларска улагања како би се економија САД оживела. У 2011. години стратегија којом Америка хоће да задржи позицију светског лидера почела је да се претвара у политику „са позиција силе“, када се излаз из кризе економије папирног долара проналази између осталог у „анулирању“ дужничких обрачунских записа „мехура“ непостојећег богатства. Зато им је и постао потребан „велики рат“. Победник у том рату, као 1944. године у Бретон-Вудсу, ће моћи да диктира своје услове осталом свету. Воља да се поведе рат, за Америку представља вољу да се управља светом после рата.

Да ли Иран може да, уз одговарајућу подршку, започне прекид светске експанзије Америке? О томе – у следећем чланку.

(Фонд стратешке културе)

Фејсбук Твитер


Виктор Бурбаки: Зашто је Америци потребан „Велики рат“

субота, 31 децембар 2011 10:54
KPS
U ovom prikazu stanja u svetu Rusija je marginalizovana. Zasto? Da se prikrije pravi cilj a to je udar na Rusiju.
Препоручи коментар:
48
0
субота, 31 децембар 2011 12:25
Митар
Одлична анализа и нажалост вероватно у наведеним роковима остварива.
Препоручи коментар:
34
1
субота, 31 децембар 2011 17:56
с.ј.
Одлична анализа, можда само мало алармистичка, али С ПРАВОМ, јер то може подстећи људе на акцију. Мислим да анализе које се баве овако битним стварима НЕ СМЕЈУ бити лишене емоција, и потпуно 'научно хладне'.

Иран је вероватно лачи него што мислимо у неким стварима, слабији у другима. Наравно, не требамо мешати подршку за Иран у спору са Америма, са односом коли имамо са њима у другим случајевима (слање муџахедина, и слично). Морамо бити реални и пажњиво се односити у тако сложеним стварима. Мора се разликовати пријатељ од савезника, привременог савезника, и пепријатеља. Све су то одвојене категорије, и дипломатија која то не узима у обзир је лоша за своју државу.
Препоручи коментар:
19
0
недеља, 01 јануар 2012 02:42
Зоран
Немам појма што јој треба, вероватно што и Александру требало да прави руско царство по Финској, Естонији,....
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]



Нема коментара:

Постави коментар