Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 02. јануар 2012.

Фонд Слободан Јовановић | Слободан Јовановић: Бугари и Турци

Фонд Слободан Јовановић | Слободан Јовановић: Бугари и Турци

This page as PDF

У чланку “Бугари и Турци”, објављеном у часопису Ред (22. март 1894), Слободан Јовановић разматра теме везане за “Македонско питање” које је у то време било централно питање спољне политике Краљевине Србије. Упозорава на политичке мотивације бугарског непријатељства и разлоге могућег напада Бугарске на Србију. Слободан Јовановић је од 1892. године чиновник Министарства иностраних послова, где је био распоређен на место секретара Просветно-политичког одељења, које се бавило пословима везаним за Стару Србију, односно „Македонско питање“. Као аташе Посланства Краљевине Србије у Цариграду (1893–1894), обавља дужности везане за побољшање положаја српског народа у Турској (црквено-школска аутономија). Од 1894. до 1897. године био је на дужности шефа Просветног одељења. По налогу министра иностраних послова Симе Лозанића, током лета 1894. године, обавио је визитацију српских конзулата и вицеконзулата у Турској, Приштини, Скопљу и Битољу и том приликом, према упутству, обишао више места на Косову и у Македонији. Од 1895. године обавља послове секретара министра иностраних послова Стојана Новаковића, који је истовремено био и председник министарског савета. Након пет година службе у влади, за ванредног професора државног права на Правном факултету Велике школе у Београду именован је 1897. године.

Бугари и Турци

Слободан Јовановић

Још кад смо први пут скренули пажњу наших читалаца на сукоб до кога је дошло између Бугара и Турака, ми смо нарочито нагласили да Бугарима није стало за тим да status quo у Македонији очувају, него им је, на против, стало да се садашње стање другим једним замени, које би њиховој пропаганди повољније погодбе пружало. Што се пак праве као да бране status quo, то је, додали смо, само једно лукавство од њихове стране, помоћу кога они желе да својој офанзиви дају вид дефанзиве.

У потврду тој својој поставци, ми наводимо сада ову депешу коју је Нова Слободна преса добила из Софије 18. марта. „Уверење од стране Портине дато да ће се с погледом на бугарске школе у Македонији одржати status quo, није учинило да се земља смири. Жеље које су од стране Бугара поднете Порти иду још и даље, и смерају на то да се школско питање дефинитивно реши царским ферманом, те да се убудуће самовоља обласних власти онемогући, и бугаризму, на основи турских закона, обезбеди развитак у Македонији. Бугарске новине до сада још нису ни за једну школу обзнаниле да је поново отворена. У владиним круговима, међутим, постоји нада да ће се најпосле постићи споразум са Портом, пошто се бугарски захтеви крећу у сасвим скромним границама”.

Чекајући да добијемо подробније извештаје о тим „скромним бугарским захтевима”, ми за сада само толико можемо да закључимо да је бугарска влада прегла свом снагом да споља какав успех извојује. Као свака влада која изнутра свом народу ништа не даје, тако исто и бугарска налази се у неопходности да с времена на време нешто споља учини. Опорости унутрашње стеге она гледа да искупи каким успехом на пољу међународне политике. И одиста, једини начин да се један народ са диктатуром измири, то је претставити му диктатуру као најенергичније средство за остварење његових спољних задатака, и, одиста, досад још није било деспотизма који се није китио шовинистичком перјаницом.

Као свака влада која изнутра свом народу ништа не даје, тако исто и бугарска налази се у неопходности да с времена на време нешто споља учини. Опорости унутрашње стеге она гледа да искупи каквим успехом на пољу међународне политике. И одиста, једини начин да се један народ са диктатуром измири, то је преставити му диктатуру као најенергичније средство за остварење његових спољних задатака.

До данас, Турска је обично бивала та о чијем је трошку г. Стамболов давао бугарском народу накнаду за велику оскудицу коју је народ трпео у погледу унутрашњих слобода и политичких права; и као што је бивало до данас, тако изгледа да би се хтело да буде и данас. Да ли ће се, пак, и овога пута успети, то је, наравно, друго питање. Ми не искључујемо могућност да султанова влада изађе у сусрет захтевима г. Стамболова. Она може то учинити, нећемо да кажемо из страха од мачије музике коју јој верни бугарски народ прави под прозором; али, може, мислимо, учинити на наваљивање „моћне заштитнице бугарског народа” (као што „Одјек“ јавља да је бугарски митрополит у Скопљу назвао у једној здравици Аустрију). Али, с друге стране опет, могуће је исто тако да султанова влада захтевима г. Стамболова стави на супрот једно non possumus исто тако енергично, као што би у овом случају било и праведно, и ако би се то десило, питање је велико шта би Бугари радили. Да би се они тако лако упустили у један рат у коме би имали два пута више изгледа да буду слабији, но што би их имали да буду јачи, нама је тешко веровати. Уосталом, би ли они имали готовости да се упусте у такву авантуру, ствар је мање-више споредна; главно је да би било некога ко им не би дао да се у њу упусте баш кад би они и хтели. Пошто су све редом поднели, у последње време нарочито, велике жртве ради обезбеђивања мира у Европи, велике силе не би, зар, допустиле Бугарима да, задирући тако незграпно у источно питање, доведу тај мир у опасност.

Истина, и с овом околношћу ваља рачунати. Г. Стамболов се тако залетео да натраг више не може. Он је патриотским прохтевима дао таког надражаја да их не може оставити незадовољене. Ако се, дакле, одушке набујалим патриотским осећајима не може наћи на турској страни, он ће је јамачно тражити на другој којој, по преимућству на оној где би се сукоб дао локализовати. У сваком случају, тој патриотској струји коју је изазвао у народу, он мора истаћи спољашњег непријатеља против кога ће се она да окрене, ако неће да се она окрене противу њега самог. Његова је сва срећа то што Отоманска империја није једини предмет мржњи бугарског шовинизма, исто тако као што међа турско-бугарска није једина преко које се тај шовинизам у својим прохтевима пружа. Ако само буде хтео, г. Стамболов ће лако патриотској струји у Бугара наћи диверсију.

Слободан Јовановић, 27.12.2011.

Пошаљите коментар

ВАШ КОМЕНТАР

ВАШЕ ИМЕ

МЕЈЛ (неће се објављивати)

ВАШ САЈТ

Напомена: због модерације коментара вероватно је да се Ваш коментар неће појавити тренутно. Нема потребе да поново шаљете Ваш коментар.

Војислав Коштуница о одбрани Косова и Метохије
ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »
Д. Ковачев: Република Србија издржава пољопривреду Војводине http://t.co/c3id8Ow7 #ekonomijasr #vojvodina #politikasr

КЉУЧНЕ РЕЧИ

Slobodan Jovanovic .org
Фонд Слободан Јовановић
\

Нема коментара:

Постави коментар