Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

уторак, 17. јануар 2012.

Необјављено писмо пилота Александра Јовановића поводом иступања Вука Драшковића у Блицу

www.novinar.de   | 15.11.2011.

Писмо је написао Александар Јовановић, капетан-пилот Боинга 747-400, а тренутно капетан-пилот боинга 747-800, тренутно највеће летилице на свету (тежина 415 тона, вредност 315 милиона долара). Акелсандар је прелетео до сада 20 милиона километара (за 17 година на Боингу 747) и обишао земаљску куглу много пута (радећи за једну од највећих компанија за превоз терета и роба са седиштем у Луксембургу). Дефинитивно се ради о особи која има осећај за глобални свет, човечанство, величину и историју нација, њихове специфичности, принципа и живота. Господин Јовановић је написао ово писмо Блицу поводом недавних изјава Вука Драшковића. Писмо није објављено. Иза текста господина Јовановића додат је коментар на ово писмо са http://www.novinar.de/2011/11/03/neobjavljeno-pismo-blic-u.html
Необјављено писмо пилота Александра Јовановића поводом иступања Вука Драшковића у Блицу

Поштовани из Блица,
Недавно сте господину Драшковићу омогућили веома велики медијски простор у вашим дневним новинама, а за узврат сте грађанима ограничили могућност да са само 1500 слова одреагују на његове реторичке манипулације. Стога вам пишем писмо, а ви сами одлучите шта ћете са њим.
Господин Драшковић већ по ко зна који пут користи вешто своје реторичко умеће да кроз метафоре и перфидно освртање на сегменте историје криви слику реалности, на срећу само код обичног света.
Хајдемо прво на историју...
Милица Хребељановић јесте после смрти свога мужа послала своју 15-годишњу кћер Оливеру њиховом душману Бајазиту у харем. Унштила јој је материцу и јајнике да не би могла да добије турски пород. Направила је од свог тек стасалог сина Стефана Лазаревића отоманског вазала, са све преосталом србском војском...
Прославио се тај Стефан Високи, Бог да му душу прости, као велики борац, предводећи помоћну српску војску у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре добија титулу Деспота (1402), а пошто наставља вазални однос и са мађарским краљем Зигмундом, добија од истог на поклон Мачву и Београд, од којег 1405 прави своју престоницу. Важио је за једног од најбољих витезова и војсковођа.
Прича о Стефану и Оливери је веома тужна и болна. Само је он, Стефан, познавао тежину његове историјске улоге, чији су протагонисти били његова прагматична мајка и тренутни политички услови. Вероватно је бол свој и тужну улогу, која му је наметнута, у очају и патњи однео у гроб.
Када су наступила времена мира, искористио је затишје да ојача Србију на свим пољима. Деспот Стефан Лазаревић је саградио Манастир Манасију и манастир Копорин. Посветио је свој живот ширењу православља, цркви, књижевности. Давао је уточиште избеглицама које су бежале пред Отоманским хордама. Постао је један од највећих србских књижевника средњег века. Када су Турци поново кренули на Србију, изненада је преминуо од срчаног удара 1427 године. Толико о историји.
Тужно је, господине Драшковићу, да тако перфидно користите страдање једне породице за просте политичке побуде. Ја не знам шта је вас овај део историје научио и како вас је инспирисао? Мени свакако није битно коју поуку ви лично извлачите из тога. Овај народ мора да познаје своју историју и саслуша помно зов свога срца.
Овај народ не сме да прода оно што није на продају и што нема цену.
Милица Хребељановић је продала своју децу да би сачувала свој Крушевац и Косово. Милица, која је била потомак Цара Душана Силног, а не њен супруг Лазар, који је служио на Душановом двору и ту упознао Милицу, она, која је полагала сво право на те земље, радије је жртвовала свој пород, но своју груду.
Нека вас, господине, та Милица научи да земља није никада на продају. Да се пре жртвује народ, рођена деца, а земља никада. Како би сте ви то могли да разумете, кад децу немате. Ја не купујем ту причу да сте ви њену поруку схватили сасвим другачије. Појам лицемерја ми се појављује као прва идеја везана у том контексту.
Пошто ни ви, господине, тако и нико из Владе Републике Србије није унук и потомак Душана Силног, произилази логично да немате приватну тапију на то имање на југу, по имену Косово. Оно што није ваше, не можете да продате. Продајте ви оно што сте од оца наследили, деде и прадеде. Продајте станове, столице у парламенту и директорске позиције које сте делили према коалиционим договорима. Ви нисте глас народа, јер не живите од 300 евра месечно. Косово је наше имање, заједничко предање наших предака. И наше успомене и наше проклетство.
Наше и у добру и у злу. Па како нам Бог да. Толико проливене крви наших предака, уз веру у православље, толико одважних, поштених Срба, који су поносно одлазили у смрт у нади да остављају завет својој деци. Нису могли тада ни да сањају да ће њихова деца једнога дана почети интелектуално да разматрају како да продају њихове крваве пашњаке Арбанасима са југа. Турци су их називали Арнаутима.
Сада ћете ви, књижевници, средњошколци, они са купљеним дипломама, они који пре политичких каријера нису ништа у животу радили, сви ви из зачараног круга, који немате никаквог додира са народом, да одлучујете о ономе што народу припада.
Некада сте били заклети националиста, а сада сте "мудри". Да сте тада имали 20 година, а сада 40, човек би могао да каже да сте сазревали и одрастали. На жалост, већ тада сте били зрели човек, својеврсни реторичар, тиме опасни манипулатор маса. Због тога, овај преображај, не може се назвати сазревањем и одрастањем, већ само простом превртљивошћу. Почели сте да лобирате у потпуном раскораку са вашим давним експонирањима. Лобисти са запада не жале огромне количине новца, лобирајући за своје више циљеве. Већ смо озбиљно поучени о збивањима 27. марта 1941 и енглеског новца просутог по превртљивцима тадашње српске политике и елите. Упадаће у очи огромни станови, помпезне виле, прескупи сатови, колекције слика, многољудни бодигарди, који нису доказиви и у балансу са реалним примањима.
Могли су и наши преци све одмах да им дају. Могло је да се тада одлучи да нико не погине. Нудише им Турци кроз векове опсаде разне погодности. Услов је био да пређу у Ислам. Али они, верујем да знате, нису никада хтели. Они срамотни Срби који су то учинили, данас су познати као измишљени бошњачки народ.
Можда је једини разлог за то што достојни Срби то нису хтели, зато што им Турци тада нису понудили "европску Унију."
Е па, хајде да видимо тог Србина или ту групу Срба, којих ће се стидети и заувек гнушати сва наша покољења, докле год Србља буде постојало.
Хајде да видимо ко је из редова вас бескичмењака спреман на трампу те врсте, у којој нудите читав понос и идентитет једног народа, а заузврат добијате чланство у вазалне односе и срамно место у историји поред оних без прошлости, поноса и коренова. Ко ће од вас, политичких штеточина да преузме ту ексклузивно-јединствену, срамну, историјску улогу, у име свих нас.
Та лажна прича о Унији, коју продајете обичном народу је јефтин политички трик и плагијат своје врсте. Прича о улагањима, инвестицијама и скупим пројектима је свесно површна и слатко пласирана, ласкава бајка, народу који то жели да чује.
Толико имају пара, да једва чекају да дођу са поклонима и до нас. Долазе са чаробним штапићима и од сутра ће све бити другачије. Долазе да нам дају, а за узврат не траже ништа. Долазе да нам помогну зато што нас воле и желе нас уз њих. Каква фарса.
Европска Унија има велике проблеме. Они већ сада знају да не могу више да спасу Грчку. Многе велике европске банке су дале нашим комшијама огромне кредите, обезбеђене прерискантним, сада већ безвредним, државним, папирним опцијама. Грчка их је више пута преварила и није испунила разне услове, наметнуте од њих, тако да су тернутно изгубили преко 300 милиарди евра само на Хелене. Полако стиже економски суноврат Италије, Шпаније, Португалије. Сви се боре за спас својих економија, али хеј!!! Ако Срби продају Косово, њима ћемо да одштампамо стотине милијарди евра са лепим каматама, па ћемо да их експлоатишемо до века. Увешћемо им хиљаде нових закона и објаснити шта смеју, а шта не. Избрисаћемо им идентитет са лица земље, саградићемо НАТО војне базе, оне које смо користили да их сравнимо са земљом и сломимо им кичму. Натераћемо због тога и Русе да их мрзе. До сада смо их мрзели само ми.
Многе земље нису у Унији. Нисмо ни ми (Луксембург), никада били. И гле, живи смо, здрави, лепи, паметни. Немамо пуно, али имамо нас. Можемо да се гледамо у лице. Нисмо бедници, не продајемо душу врагу своме. И после свих недаћа, ја сам поносан што сам Србин. Зато што смо посебни, зато што смо јединствени. Ми никада нећемо бити другачији, надам се. Можемо ми да будемо европљани, што и јесмо, и без уласка у Унију. Цена за чланство је једноставно превелика и неприхватљива. Нико други није ни грош платио.
Патриотизам је узвишена форма, која изускује виши циљ, храброст, одважност, лојалност, жртву и поштење. Гледајући ваше говоре у ретроспективи ваше политичке каријере, увидео сам да сте и добар драматург. Знате када да подигнете глас, појачате динамику, са тугом гледате и еуфорично скандирате. Знате када да заплачете и чију руку да љубите. Ви сте озбиљан интелектуалац, и ништа не зборите случајно  и непромишљено. Изгледа да вас је само неискреност и превтљивост спречила да у политицкој каријери успете. Због тога, господине Драшковићу, пишите и даље лепе романе. У тим водама се ипак боље сналазите.
Александар Јовановић


Коментар на објављено писмо господина Јовановића са сајта http://www.novinar.de/2011/11/03/neobjavljeno-pismo-blic-u.html
Србин Светосавац, 3.11.2011, 07:34
Послије Вуковог романа „Нож“ и његовог одласка у „политичаре“ сматрао сам да су СРБи изгубили доброг књижевника, а добили лошег „политичара“. Међутим, послије сада овде прочитаног морам да промјеним своје мишљење о Вуку, и да признам самом себи да моја сумња у Вукову искреност, са којом сам се дуго борио и носио, има своје основе у његовом животу и раду, и да сам погрешио у мојој процени Вука као СРБина и човјека. Да сам погрешио само у погледу Вука – лако би. Овако испаде, срећа моја сто нисам дјевојка!
Изгледа да Вук Драшковић никада није био ни добар књижевник, нити добар политичар. Највероватније да је Вук био и остао само један успјешни сарадник УДБ-е и народни МАНИПУЛАНТ и ништа више. О тој његовој „јуначкој“ херцеговацкој особини као човјека многи су и до сада на то указивали, али народ је Вука волио, и зато му вјеровао на његовим ријечима да ће се покајати за грехе своје и поправити. Заборавио јадан народ у несрећи својој да „Вук длаку мења, ал’ ћуд никада“!
Вук је као „вођа“ студенских немира давно прохујале 1968 године, својим преговорима са надлежним друговима из државног врха, успјешно смирио и тако обмануо студенте за време њихових демострација против Тита у Београду. Као награду од стране државе и УДБ-е за успјешно обављени задатак, Вук је послије тога постао лични секретар Мике Шпиљака у његовом кабинету. Примајући се тога „тешког“ посла или партијског задатка, Вук је свима доказао да је он био и остао верни и одани члан партије. Као новинар ТАЊУГ-а, Вук је успјешно извештавао из Африке о рату који се никад није ни водио. Те своје извештаје са „прве линије фронта“ вук је слао редакцији, купајући се у базену хотела у коме је био одсео о трошку државе, у друштву црних љепотица. Оне су биле црне са вана, а Вук је био и остао, нажалост, црн изнутра.
Са тиме није крај Вуковом „јунаштву“ и његовим подвизима. Он је као „политичар“ и пресједник Србске Народне Обнове или СРБске Народне Обмане, својим умиљатим причама о СРБСТВУ, заводио СРБски народ, жељног правде и слободе за Голеш планину, и тако непримјетно преводио жедна преко воде, према потребама својих господара из Новог светског поретка, који због тога нису ни дозволили суду у Хагу да против Вука покрену судски поступак за његове приче из времена рата.
СРБски народ са правом каже, да се историја сваког човјека пише од његовог рођења па до смрти, и да конац дјело краси. Зато о никоме не треба доносити свој суд док не видимо крај његовог живота. Људи се мењају, падају и устају, и зато СРБи мудро кажу да „не падне снијег да покрије бријег, већ свака звијерка свој траг да покаже“. Због свега тога, нека је Г. Александру Јовановићу од нас СРБа: Православаца и Светосаваца вечна хвала, а од Бога небеска награда, што је нама СРБима и цијелој јавности указао на Вукове трагове који смрде лицемерјем и нечовештвом!
Користити народну несрећу за остваривање својих „политичких“ циљева јесте ЗЛОЧИН, и то могу да раде само људи без душе у себи, а никако људи који држе до свога образа. Поколења дјела суде шта је чије дају сваком. Зато, не окрећи се, Вуче, више како вјетар пири, него се покај за грехе своје, и то још данас, јер сутра, промјеном власти, за тебе, Вуче, и сличне теби – може да буде исувише касно. Смрт долази изненада, а послије Суд и плата по дјелима нашим!

Нема коментара:

Постави коментар