Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

четвртак, 02. фебруар 2012.

Отворено писмо Томиславу Николићу и Александру Вучићу | Куда иде Србија

Отворено писмо Томиславу Николићу и Александру Вучићу | Куда иде Србија

Куда иде Србија

Отворено писмо Томиславу Николићу и Александру Вучићу

PDF Штампа Ел. пошта
Стефан Каргановић
четвртак, 02. фебруар 2012.

Уважена господо, Николићу и Вучићу,

Надам се, и поред огромних обавеза које имате и активности у вези са предстојећом политичком кампањом, да пратите положај у којем се налази ваш донедавни пријатељ, кум и страначки лидер, Војислав Шешељ. У случају да нисте у току, изложићу вам укратко неке појединости његовог алармантног стања.

Током јануара 2012. хронично лоше здравствено стање Војислава Шешеља драстично се погоршало. То нагло погоршање подудара се са дефинитивним крахом оптужнице против њега и колапсом свих стратегија његових инквизитора да предмет како-тако окончају у своју корист. Паралелно са нетранспарентним суђењем одвија се и нетранспарентно „лечење“. Ни Шешељева породица ни ми немамо поузданих обавештења о дијагнози и терапији, а независним стручњацима било је допуштено да обаве преглед тек недавно и након упорног инсистирања породице и јавности. Њихов извештај је поражавајући. Када је пре неколико недеља Шешељ био одведен на „третман“ у холандску болницу, таблица са његовим именом била је упадљиво скинута са врата његове ћелије. Злокобнију назнаку о прижељкиваном исходу његовог „лечења“ немогуће је замислити.

Као што врло добро знате из периода када сте били саборци Војислава Шешеља, ја нисам члан његове (и ваше бивше) странке, а поред тога нисам грађанин ваше земље па самим тим не бих могао да гласам за ту странку, чак и када бих хтео, нити бих могао да гласам за неку другу која политички делује у различитом смеру. У овом тренутку, мени су сасвим небитни политички ставови Војислава Шешеља. Битан ми је само критичан положај у којем се људско биће под именом Војислава Шешеља налази, које је предмет судског убиства што се на наше очи, и пред очима целога света, бестидно и свирепо одвија.

Господо, ви сте – а не ја – скоро две деценије били у најприснијим личним и политичким односима са угроженим Војиславом Шешељем. Вас је – а не мене – Војислав Шешељ извукао из анонимности и утиснуо вам је политичку личност којом ви сада располажете. До пре неколико година имао сам прилику да вас виђам у Шевенингену како улазите у притвор да посећујете утамниченог Војислава Шешеља као сарадници његове одбране, истовремено када сам ја ишао у посету притвореницима у чијим сам тимовима одбране радио. Ви сте се – а не ја – до пре врло кратког времена заклињали његовом идеологијом и били сте стегоноше његових идеја у Србији, док је он својим неустрашивим и интелектуално супериорним наступима разбијао не само оптужницу подигнуту против њега лично, већ је истовремено разарао и клеветничку конструкцију против ваше земље и вашег народа, што ће рећи да се својим животом и здрављем заправо борио не за себе него за вас, за ваше породице и за будућност ваше деце.

Све чиме ви сада, господо, располажете, у моралном или политичком смислу, ви дугујете своме бившем пријатељу и ментору, Војиславу Шешељу. Ви се сада налазите на челу оног дела његове странке који сте одвели са собом, а то не би били у могућности да учините да он, својим упорним трудом и снагом своје личности (и у једном периоду, наравно, уз вашу помоћ), није успео да ту странку изгради и учврсти. Без Војислава Шешеља, господо, ви би данас били обични и непримећени грађани, а не политички фактори од било каквог значаја. Ако ће хашке судије бити запамћене само по томе што су њему судили, ви ћете свакако бити запамћени искључиво по томе што сте некада били његови сарадници.

Ја зато апелујем на вас да сада одмах и без одлагања дигнете свој глас, и да уложите сав утицај и кредибилитет странке којој се данас налазите на челу, како год се она називала, а које без Војислава Шешеља свакако да не би било, у одбрану права животно угроженог Војислава Шешеља на прописну лекарску негу и на правично суђење. Ако ви то не урадите, господо, Бернар-Анри Леви то свакако неће учинити никада.

Не оклевајте и не ћутите, јер су избори у вашој земљи на прагу. Људи којима ћете се током кампање обраћати са својим политичким ставовима и предизборним обећањима поставиће логично питање: ако они (мислим на вас) одбијају да се заузму за свога пријатеља и ментора сада када је он у најтежој невољи, ако победе како ће се тек заузимати и борити за нас када буду имали да заступају наше интересе пред моћницима овога света? Ако су толико нелојални према особи којој су донедавно били блиски пријатељи и са којом су скоро двадесет година сарађивали, у случају да победе, колико ће лојалности испољавати према нама и нашој држави?

Разлози за вашу неодлучност не постоје. Хашки трибунал, који је изгубио професионалну битку са Војиславом Шешељем и сада на најподлији начин покушава да изравна биланс организовањем судског убиства свога сужња, до сржи је корумпиран и дискредитован политички суд. Његове оптужнице су правна ругла, процеси монтирани, пресуде ништавне. То није само моје мишљење већ је то убеђење 95 одсто српских бирача, од којих ви очекујете да гласају за вас. Ако су вам ставови и подршка народа коме се нудите као будуће вође – битни, уважите их тако што ћете се са тим народом јавно солидарисати и енергично захтевати отклањање животне опасности и правичност за хашког затвореника савести, Војислава Шешеља.

У критичним ситуацијама у животу, које наш морал и нашу савест стављају на пробу, нечињење је једнако деловању. Ако свој глас и свој поприличан политички потенцијал, што у целокупности дугујете утамниченом Војиславу Шешељу, неизоставно не мобилишете у одбрану његових основних људских права, то ће у очима вашег народа заувек и неповратно дефинисати ваш морални лик. Казна за некоришћење ваших људских капацитета у одбрану Војислава Шешеља неће вас стићи само на предстојећим изборима. Она ће вас пратити као морални бумеранг кроз цео живот и вероватно – као и неке друге сличне ликове – кроз историју вашега народа.

Стефан Каргановић

Фејсбук Твитер



Отворено писмо Томиславу Николићу и Александру Вучићу

четвртак, 02 фебруар 2012 16:38
Peter RV
Ovo je poruka srpskom narodu kojoj treba dat najsiriji publicitet.
Monumentalna deklaracija koja ce past na gluve usi ovih dvoje.
Ne samo da su oni napustili Seselja nego su ga klevetali i optuzivali, uz aplauze zutih medija, da on priprema njihovo ubistvo.
Treba odat najdublje postovanje profesoru Karganovicu za odbranu ljudskih prava jednog srpskog zatocenika, kojemu su vlada i politicari Srbije sramno okrenuli ledja.
Препоручи коментар:
34
3
четвртак, 02 фебруар 2012 17:02
Kosta
Uzalud, nemaju oni ni morala ni savesti, oni, kao i oni koj su ga poslali tamo, zele samo da Seselj nestane.
Препоручи коментар:
22
1
четвртак, 02 фебруар 2012 17:05
герой нашего времени
Лакше ћете укорити нерму јелачић и кавранку.
Препоручи коментар:
23
1
четвртак, 02 фебруар 2012 17:06
фристајло
У потпуности се слажем са Каргановићевим текстом, и схватам његову намену.
Намена је очигледна- извући Николића и Вучића на чистину; натерати их да се изјасне бар као људи, ако већ неће или не смеју као политичари.
Сад је лопта у њиховом дворишту; да видимо од чега су.
Биће интересантно; јер, ако одговоре- биће огољени, ма како одговорили.
Ако не одговоре- још и више...
Препоручи коментар:
27
1
четвртак, 02 фебруар 2012 17:10
апис
Амин, брате Стефане!
Препоручи коментар:
16
0
четвртак, 02 фебруар 2012 17:11
Decko iz B.
Odlicno gosp. Karganovicu!Vec duze vreme se divim vasem radom i istrazivanju o slucaju Srebrenica.Nemogu da zamislim koliko truda i zivaca treba imati covek kao vi, koji se bori protiv "pravednog" Haskog tribunala i pristalice "genocidne price" te istog tribunala iz svakih naroda.Pa i srpskoga!Ja sam zivce vec odavno izgubio.I sve vise mislim da su sponzori te NVO-Armije koje dele "neosporive cinjenice" farmaceutska industrija koja zaradjuje para na lekove protiv velikog pritisaka,koji ne samo ja vec i drugi uzimaju, slusajci njih.Zbog toga je stvarno olaksavajuce da se vi i sakica drugih ljudi otvoreno borite za iste standarde za svakoga Coveka. Pa cak i Srbina!

Ako imate vremena, dali bi mogli da mi odgovorite na jedno pitanje? Dali ste ikada "razmenili" vase zakljucke i otvorena pitanja u vasem projektu sa g. Biserko i/ili g. Kandic? Dali postoji neka javna rasprava sa jednom od tih "ikone" drugo srpske struje. Ako postoji, gde bi mogao da nadjem?!

Postovanj
Препоручи коментар:
17
0
четвртак, 02 фебруар 2012 17:19
ПА
Господине Каргановићу, ово Ваше обраћање више говори о томе колико сте Ви диван и моралан човек. Ви напросто сматрате да у сваком човеку постоји добро које се може разбудити и победити зло у њему самом.
А да ли је тако? Видећемо како ће Вам ови којима се обраћате одговорити, па ћемо знати.
Препоручи коментар:
18
0
четвртак, 02 фебруар 2012 17:21
паја патак
Велика је ствар када се један идеалиста, као г. Каргановић, не гади да се у име морала, части и правде спусти тако дубоко да би се обратио таквима каква су ова двојица адресата. Ако се они до сада нису нашли побуђеним да свог ранијег ментора узму у одбрану – не као политичара, него као угрожено људско биће и брата- Србина, после овог елоквентног писма – тешко да ће. Ако имају ма и трунку савести, требало би да се дубоко постиде и моле за опроштај –али, знамо их, сигурно неће. Добро да је то писмо написано, још боље да је објављено, треба што шире. Шешељу тешко да ће помоћи, али би требало да бар мало отвори очи потенцијалним гласачима за ову двојицу, и освести их, да виде с ким имају посла и од кога и каквих очекују неки бољитак. Али – тешко да ће и то. Остаће ово писмо само као глас вапијућег у пустоши, у каљузи савремене српске политике и друштва.
Препоручи коментар:
14
0
четвртак, 02 фебруар 2012 17:23
Vanpartijac
Gospoda Nikolic i Vucic se ponasaju i ubuduce ce se ponasati ne u skladu sa ljudskim i moralnim normama, vec iskluccivo vodjeni licnim interesima. Vlast i samo vlast. Sve ostalo je nistavno. Moral i obraz davno su sasvim na dnu lestvice. I dalje ce tamburati ,,koliko kosta most na Adi''i lansirati slicne fraze. To im je najveci adut u predizbornoj kampanji. Da li to njihove pristalice uocavaju? Za Seselja im je stalo kao do lanjskog snega. Hrvatska se iz petnih zila upinje za svoje optuzenike u Hagu, a Srbija- i vlast i opozicija- cutke posmatraju farsu od sudjenja. Ponizavajuce za zemlju i narod.
Препоручи коментар:
14
0
четвртак, 02 фебруар 2012 17:37
гаврило
БРАВО, г-дине Каргановићу, Браво!!!
Препоручи коментар:
17
0
четвртак, 02 фебруар 2012 18:26
Slavomir Srpski
Za ovakav ljudski i rodoljubiv poziv prof.Karganovica imam asmo duboko postovanje, i veru da ce najveca opoziciona stranka stati na put Haskim zlikovcima da ne ubiju i V.Seselja u svojim zatvorima. Mislim da je ovaj poziv Nikolicu i Vucicu prijateljski, i da ova gospoda ne bi smela da zazmuri i zatvori usi za ovakav eksplicitan poziv na odgovornost i ljudskost. Sve najbolje.
Препоручи коментар:
3
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]


Културна политика

"Незнани јунак" друге Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић
четвртак, 02. фебруар 2012.

Сада је спољна цензура лабава, а унутрашња готово да не постоји тако да писцу остаје или брбљање или уздржаност. Слобода да се може све рећи опасна је замена за слободу стварања. Ако филозоф каже да „тоталитаризам елиминише људско лице“, онда писцу преостаје да трага за тим лицем. Али пре тога мораће сам да осуди „сваку тежњу за срамотном славом“, а раскалашном добу супротставити спасоносну стегу, како је то приповедао и св. Августин“. Ове речи је написао 31. децембра 1990. године у листу Борба Мирко Ковач за кога се свакако не може рећи да не зна шта је слобода стварања а самим тим и слобода мишљења.

Очигледно је да је смењивање управника Народне библиотеке Србије и „одбрана“ његовог права на слободу мишљења као писца и јавног делатника отворилa поред многих питања наше медијске сцене и суштинско питање границе слободе мишљења и стање духа и грађанских слобода у нашој јавности. Шта је остало од слободе, била је тема о којој се расправљало под окриљем Центра за културу Београда чији су запослени у програмском сектору овог центра себе приказали као својеврсну авангарду у заступању и одбрани слободе мишљења и права људи који обављају јавне функције у установама културе да буду слободни мислиоци иако су вољом пре свега политичких партија дошли на та руководећа места. Говорило се да је на делу увођење нове варијанте политичке подобности и затварање простора слободе мишљења. Међутим, ако се поставља питање где су границе слободе мишљења (чак и за недодирљиве тзв. државне службенике у култури) онда се не могу примењивати дупли стандарди. Они који припадају нашем бојовничком политичком кругу либерално-демократске оријентације служе се пропагандистичким триковима о праву на апсолутну слободу мишљења иако се у тексту А. Николаидиса отворено позива на насиље, али то је само мало шармантно и натегнуто претеривање које спада у домен остваривања поетске правде. Сви који мисле другачије спадају у заступнике тоталитарне свести и морају бити означени као непријатељи слободе. Јер они који нису у нашем идеолошком табору су ксенофоби, српски националисти, хегемонисти и непоправљиви традиционалисти. Не припадају најбољима, најнекорумпиранијима и најчеститијима који су окупљени пре свега у Форуму писаца како то каже његов неформални портпарол Филип Давид.

Невоља је управо у томе што су ти самопроглашени једини чувари ватре слободе мишљења неспособни и неспремни да изађу из своје у суштини ауторитарне позиције, што су показали и приликом одбране на слободно мишљење државно- приватног миислиоца Сретена Угричића.

Једна од њихових главних идеја садржана је у тврдњи да је у Србији данас угрожена слобода мишљења и да је на делу повратак деведесетих година и налет разобрученог српског национализма који је и даље највећа опасност за развој добросуседских односа. Чак се говори о сталној хегемонистичкој тежњи Србије да подјарми независну Црну Гору. Тај исти Форум писаца није се никада огласио када су кршена политичка и људска права српског народа у Црној Гори што се могло видети и након последњег пописа. Да ли је ова слободарска и слободумна асоцијација независних писаца реаговала када су највиши државни функционери Црне Горе изрицали најгрубље клевете и нападе на српску државу и српски народ. Али Србија не сме никако да реагује јер је она била и остала најопаснији реметилачки фактор у одржавању стабилности у нашем региону. А када саветник председника Скупштине Црне Горе који је очигледно након редовног радног времена и слободно мислећи писац А. Николаидис написао недвосмислено да треба ликвидирати људе окупљене на прослави двадесете годишњице оснивања Републике Српске, онда је то метафорички језик и заговарање класно-поетске правде за чије тумачење и правилно читање ми нисмо довољно дорасли. Јер Николаидис се послужио неком метафором или парадоксом којим се списатељи често служе. Метафора јесте мало збуњена, али је изгледа ту морала бити.

Књижевна дела се различито тумаче, а метафоре су подложне различитим тумачењима у зависности од аналитичке методологије коју тумач бира, а то се нарочито односи на пропагандисте из бетонског борбеног комплета. Још јадније звуче “велеучена“ тумачења да се ради о покушају да се дође до класног освешћивања и спасоносног ослобођења од национализма и то тако што ће се дићи у ваздух учесници прославе који оличавају класно угњетавање. При томе се изричито тврди да никаквог позива на тероризам нема и осуђује се хистерична хајка на директора Народне библиотеке Србије који је потписао апел Форума писаца за поштовање слободе мишљења једног писца који је у исто време по државној линији задужен за ширење слободе. Код нас се иначе одомаћила пракса да је довољно да себе прогласите за писца и тиме се добија отворена лиценца за вређање, клеветање и идеолошко денунцирање, а да се то по потреби и селективно тумачи као слобода стваралаштва и литерарног израза. А при томе се тврди да је Србија земља у којој је сатрвена слобода мишљења како то кажу активисти који су у служби одбране људских права, тврдећи да данас државни функционери предњаче у затварању интелектуалаца, академика и да тако нешто се није догађало ни за време Милошевића. И овлашна анализа медија који су најгрлатији у одбрани угрожене слободе мисли и слободних мислилаца ће показати да ту нема ни трага од било какве могућности за вођење дијалога или озбиљног сучељавања мишљења. Узмимо само либерално-демократски лист Данас који је објављивао само афирмативне текстове о управнику Народне библиотеке (уз један изузетак текста Наташе Марковић) и само оне људе који подржавају идеолошку харангу Форума писаца.

Главни уредник овог листа је у својој недељној колумни написао: “Сви смо ми у редакцији тих дана били помало Угричићи“. Интересантно је питање када су ти најборбенији пропагандни комплети, пешчаници и остали тзв. либерално демократски медији објављивали у целини текстове који су били предмет њихове најжешће и често приземне политичке и идеолошке хајке. Одговор се да наслутити јер они у ствари сматрају да једини поседују право да одређују ко је слободни мислилац а ко је непријатељ демократије и толеранције. Непрестано се говори о тенденциозно истргнутом цитату из одређеног контекста, али како је онда уопште могуће користити цитате ако се поништи и слобода коришћења (не и злоупотреба) цитата као део слободе литерарног и есејистичког стваралаштва. „Форум окупља људе који сматрају да је писац неко ко је одговоран за поетску истину, писац има потпуну слободу говора, писац не сме бити прогоњен због вербалног деликта, писац може бити глуп, писац не мора бити у праву, али писац не сме да страда због изговорене или написане речи", каже иначе веома толерантна и дијалогу склона чланица ове неформалне асоцијације писаца Биљана Србљановић. Али може ли ексклузивна поетска истина бити универзално покриће за најразорније и најпроизвољније идеје писца јер он има универзално важећи алиби потпуне слободе мишљења и говора који је само изговор да се и најнеодмереније тзв. метафоре, ако их напишу наши идеолошки и поетски саборци, оправдавају и релативизују. Сретен Угричић није „страдао“ због изговорене или написане речи већ због подршке како се то олако каже неодмерене генијално-саркастично ироничне метафоре садржане у тексту његовог колеге државног службеника А. Николаидиса. Позивање на одбрану права на слободу мишљења је само накнадно оправдање за јасно изражену сагласност са суштином есејистичке умотворине А. Николаидиса који се у слободно време бави освешћивањем националистички заблуделих радника тако што ће им препоручити да не само метафорички дигну у ваздух људе окупљене у хали Борик.

Енвер Казаз, чији потпис се посебно вреднује у Форуму писаца, јесте још експлицитније окарактерисао стање људских права и слобода у Србији. „У Тадићевој Србији која се хвали да се еманципирала од Милошевићевог наслеђа и да се демократизирала писац бива изложен невероватној хајци, а онда и јавном линчу само због тога што је скупа са колегама потписао изјаву којом подржава туђе право на слободу мишљења. Осим у Србији јавни линч писца обавља се данас само у још једној држави на свету – Ирану. Случај Николаидис демаскирао је лажну демократичност Тадићеве власти најпре смешним демаршом Црној Гори, а потом и Угричићевом бесмисленом сменом“. Форум писаца очигледно дели овакву оцену о стању слобода и демократије у Србије јер и то спада у њихово схватање поетске правде.

Историчар Предраг Марковић је дао најбољи одговор о актуелној „угрожености“ слободе мишљења у Србији. „Они живе у деведесетим у време када су изградили своје егзистенције борећи се против зле државе. Тада је борба против државе била морални чин, али то више није та држава, нити су патријарх Иринеј и Борис Тадић исто што и Слободан Милошевић а Србија је на пољу говора мржње када се упореди са остатком региона другачија.“

И поред великог залагања за слободу и толеранцију када је у питању постојање Републике Српске међу потписницима апела Форума писаца влада општа идеолошка и политичка монолитност. За њих је то „Република Шумска настала на геноциду“ која мора бити укинута јер једино тако се може остварити сан о мултиетничкој Босни и Херцеговини. Ту нема могућности за било какво нијансирање ове „наказне злочиначке творевине“ образоване након удруженог великосрпског злочиначког подухвата и она мора бити збрисана са лица земље што се може наћи и као јасан став у слободоумним метафорама саветника А. Николаидиса.

О томе не пише само он већ и наши домаћи Николаидиси одричу право српском народу на опстанак јер је управо Република Српска једини стварни и функционални залог за остваривање историјских и људских права нашег народа након крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини у коме су и Срби страдали у великом броју. Али то не брине заштитнике слободе мишљења јер српски народ је по њима створио геноцидну творевину и нема права да се на њу ослања и да у њој гради своју будућност. У тексту „Како смо постали терористи“ Саша Ћирић бетонски одсечно каже: „Повод за колумну представља садржај претходног поглавља а права тема његовог текста јесте однос Србије према суседима, Босни и Херцеговини и Црној Гори, однос непостојања легитимитета Републике Српске. Никлаидисова прозивка актера удруженог злочиначког пројекта из Србије и српског национализма као идеологије злочина, разумљиво изазивају отпор код националиста као идеологије злочина, као и код оних који тумачење распада СФРЈ посматрају уз уверење да су све стране једнако чиниле злочине“.

И ово је сасвим јасан израз идеолошке концепције која непрестано тзв. одбрану људских прва и слободе мишљења користи да докаже колективну кривицу српског народа и његову великосрпску хегемонистичку геноцидност. Ова политичко- идеолошка групација избегава да говори о жртвама српског народа, они то чине тек у тешкој изнудици јер то не спада у њихов ексклузивистички и једнострани корпус одбране слободе мишљења. Ипак као и увек најексплицитнија је Светлана Лукић, иначе позната по њеној пословичној толеранцији и поштовању слободе мишљења. „Јуче смо на оптуженичким клупама због геноцида и злочина против човечности имали сакупљен цвет српског народа и због тога уместо да од срамоте макар на час престанемо да дишемо, ми стварамо хистерију којој се прикључује армија јадног, пониженог, бесловесног света који само чека да се неко, било ко, било због чега пошаље на гиљотину. Уосталом, боље је да се прича о терористичким сарадницима Николаидиса, Угричићу и осталим писцима, него о томе ко је и зашто покренуо причу о атентату на Тадића или о томе зашто је он у Бањалуци ставио преко груди ону крваву ленту“.

Наравно, и у овој прилици није могло да изостане ни политичко саопштење Либерално демократске партије као агилног и отвореног политичког покровитеља главних бораца за људска права и слободу мишљења што и није велико изненађење јер управо ова партија све више заузима и обликује наш културни простор и истрајно осваја важне културне институције стварајући тако погодне услове за спровођење главних одредница њихове анационалне културне политике у којој се разара српски национални идентитет и темељне културне вредности и традиција.

Сретен Угричић је након целокупне ове тираде о одбрани права на слободно мишљење класичан пример колатералне штете у настојањима да се Србија помоћу огољене идеолошке и политикантске манипулације и даље приказује као стигматизована земља у којој је угрожена слобода мишљења јер је остала заробљена у свом ендемском национализму и српском нацизму о коме се све чешће пише у либерално-демократским културним и политичким круговима. Међутим када је у питању случај службеника Сретена Угричића на делу је и стварање својеврсног идеолошко-литерарног канона јер је он проглашен за најбриљантнијег, најталентованијег, најумнијег писца и интелектуалца у Србији. Такве се оцене везују и за десетогодишњу делатност у Народној библиотеци а његове су управничке заслуге дигнуте на највиши европски и светски ниво. Свака критика његовог књижевног дела и библиотечке активности тумачила се као хајка и напад на слободу мишљења.

Весна Пешић каже: „Граница је пређена. Избачен је из службе човек великих квалитета, великих резултата, филозоф, писац, интелектуалац. Човек је радећи свој посао унапредио једну важну националниу институцију до европског и преко европског нивоа. Ако му ово одћутимо и пустимо Бориса Тадића да му прође избацивање из службе једног од најбољих људи које Србија има онда су сви наши животи угрожени. Сретен Угричић не прихвата тај затворени свет. Он је у својим радовима тражио отворени хоризонт интерпретација“.

Да ли се тај отворени хоризонт интерпретације може убројити и недавно излагање Ненада Димитријевића у Народној библиотеци Србије на скупу о суочавању са прошлошћу када је он изјавио да у Србији може данас некажњено да се позива на убијање људи који нису Срби и да се за то не одговара, оцењујући при томе да је то доминантна политичка култура у нашој земљи. Управник Народне библиотеке Србије није ни речју оспорио овакву квалификацију јер он брани слободу мишљења, али овај пут је јасно да његово нереаговање значи да се он слаже са овако изнетом констатацијом. На овом скупу је и он изнео своју отворену интерпретацију српске кривице у суочавању са прошлошћу. „Овде је реч о одсуству кајања. Кад кажем овде, мислим на Србију. Како је могуће да нисмо опхрвани кајањем. Како је могуће да нас није срамота. Требало би да одавно осећамо како никада себи нећемо опростити и онда молимо за опроштај. Уместо тога, ми се правимо као да је све у реду, уместо тога ми ћутимо. Овде је реч о одсуству савести. Савести и правде. Има ли ишта што нас одликује и диференцира у односу на окружење, на регион. Само једно – пораз. Новонастајуће нације око нас верују да су из ратова током распада СФРЈ изашли као победници. Србија то не верује, али пресудно је да не верује ни у пораз. Србија ни до данас није прихватила пораз. Главна и утемељујућа сила која одлучујуће одређује стање ствари, активности односа институција, писаних и неписаних норми јесте порицање пораза. Наш пораз био је војни, политички, економски, између осталог, али најгори и највећи од свих наших пораза био је и јесте онај морални. Заглављени смо у порицању пораза и одатле ни макац. Једино је то битно. Једино је то живо и безусловно. Све друго може и не мора, али порицање пораза мора остати као централни табу. Актелни поредак није понудио и није успоставио ништа битно паметније ни цивилизованије од етно-клеро-националистичког капитализма. Имена су сада друга, протокол, декор, етикеција изгледају пристојније и умивеније. Реторика звучи коректно, али и главно и даље не сме бити раскринкано као погрешно. Јер главно је опстало као главно, од балвана на Плитвицама 1991. до балвана на северу Косова ове године“.

И овакви пре свега мање литерарни а више политички и идеолошки ставови спадају вероватно у апсолутну слободу мишљења једног писца који у исто време руководи значајном националном културном установом коју користи, како он каже, за борбу за људска права и признавање пораза Србије у којој нема савести и кајања, а у којој он десет година обавља функцију изузетно значајне националне културне установе.

У неукусној и неодмереној глорификацији његовог деловања у Народној библиотеци Србије назире се очигледан парадокс. Ако ова установа није радила после деценије, како су онда постигнути ти извансеријски резултати. Нарочито је индикативна тврдња да је одстрањивање Угричића било у ствари елиминисање последњег експонента политике Зорана Ђинђића у култури. То је очигледан пример најприземније политикантске злоупотребе и инструментализације и јасно говори о тежњи да се непрестано доказује да овај екслузивни либерално демократски круг Друге Србије наступа као једини баштиник и тумач политичког наслеђа Зорана Ђинћића.

Томе служи позивање Сретена Угричића на његову улогу у издавању сабраних дела убијеног премијера Србије. У јавним реаговањима огласили су се и они који себе пријављују као државне чиновнике и слободне мислиоце а да при томе нико није поднео оставку на своје директорско место као јасан знак конкретне подршке и солидарности са Сретеном Угричићем. При свему томе веома је знаковито да немамо у нашој јавности оцена које долазе из саме Народне библиотеке Србије, да ли је могуће да запослени у овој културној установи немају шта да кажу и да ли и они имају право на слободу мишљења као обични државни чиновници. И сам избор вршиоца дужности директора Народне библиотеке Србије говори до које мере је потцењена изузетно вредна библиотечка струка у којој ради много вредних и успешних поклоника књиге и библиотекарства. Зато нико од људи из библиотечке струке или истакнутих културних прегалаца није могао бити постављен на ову функцију већ је послат чиновник из министарства за социјални рад. То је још један доказ како функционише партијска држава у којој је култура непрестано маргинализована и понижена. У многобројним реаговањима и у текстовима изнета је тврдња смена Сретена Угричића припремана дуго у редовима Демократске странке. То би значило да ова стожерна странка владајуће коалиције има утицај на вођење кадровске или било које политике у области културе, али то је велика заблуда.

Демократска странка дуго времена не води своју политику на основу јасно профилисаних програмских и стратешких опредељења (иако постоје стратегије објављене у књизи припремљеној у Центру ресорних одбора), а вођење кадровске политике је у рукама уских клијентелистичких олигархијских група руковођених само својим економским и политичким интересима. Не би ни сада реаговали министри из Демократске странке да није у питању политичка иницијатива коју је је из својих политичких разлога покренуо министар полиције служећи се реториком која је примерена почетку изборне кампање и кршећи елементарне принципе правне државе, а не деловању државе у одбрани својих националних интереса. Критичке примедбе на рад управника Народне библиотеке изношене су много пута, али то није дотицало ни нашу културну јавност, а ни државне и стручне институције које треба да оцењују досеге у развоју националне институције каква је Народна библиотека Србије. Као нека врста опомене и упозорења треба да нам увек служи подсећање које су личности биле управници Народне библиотеке Србије у њеном дугом трајању: Ђура Даничић, Јанко Шафарик, Стојан Новаковић, Нићифор Дучић, Милан Ђ. Миличевић, Драгиша Станојевић, Стојан Протић, Љубомир Јовановић, Јован Томић.

Фејсбук Твитер


"Незнани јунак" друге Србије

четвртак, 02 фебруар 2012 12:18
Шајкаш
На велику жалост свих УГРИЧИЋА, Србија није поражена. Србија је победник јер се бранила, бранила част и достојанство срба. А онај који се брани увек је победник - без обзира како је прошао. Морални је победник јер се коло победе и пораза окреће. Ургичићу и Угричићи, Пешићи и Јовановићи, у чеме је Србија побеђена, како је побеђена, кога је нападала? То што су Србији привремено отели срце Србије Косово и Метохију, што хоће да униште српске трагове на Балкану - неће моћи, неше проћи. Србин је стена о коју ће ваши угрушени талашчићи да се разбију. И ваши, и ваших покровитеља. Немате Ви са овин народом ништа. Ви сте представници и елита неког неименованог народа који не постоји. Не треба Србији Библиотека коју воде Угричићи, ни Богдановићи, Свилановићи и Стефановићи који се боре да легалузују отимачине и цепање наше светлеотаџбине. Живела Република Српска и будућа слободна од окупације Србија.
Препоручи коментар:
28
0
четвртак, 02 фебруар 2012 12:27
фристајло
Овде је реч о одсуству кајања. Кад кажем овде, мислим на Србију. Како је могуће да нисмо опхрвани кајањем. Како је могуће да нас није срамота. Требало би да одавно осећамо како никада себи нећемо опростити и онда молимо за опроштај. Уместо тога, ми се правимо као да је све у реду, уместо тога ми ћутимо. Овде је реч о одсуству савести. Савести и правде.
Ово ми је већ- смешно...
Питам се да ли ће Димитријевић ово исто смети да каже када се буде анализирао утицај "његовог" идеолошког клана у Србији, ускоро...
Иначе, и овај текст је идеолошки; неко га може сматрати и исправним, и коректним, у зависности од тога каквих је политичких уверења.
Мени је цео овај случај интересантан феноменолошки, као јасна парадигма подељености Србије по хоризонтали, која ће на крају изазвати хаос.
Сви се баве собом, а нико -народом.
То води само једном исходу; да народ почне да се бави- свима...
Препоручи коментар:
14
0
четвртак, 02 фебруар 2012 12:36
комуњаре у суштини
Молио бих неког боље упућеног да наведе једну државу, било где, у којој би Управник Националне библиотеке могао да јавно говори, у било ком својству, то што говори г. Угричић. Док је на месту Управника.
На таква места се обично постављају људи који не би из својих унутрашњих, моралних и патриотиских разлога, без обзира на политичке узусе и друге усвојене норме понашања, НИКАДА тако говорили. Писцу-бунтовнику није место на државној функцији, и то се не ради нигде у цивилизованом и нормалном свету.
Није г. Угрчић смењен због ускраћене слободе говора, нека говори сада шта год хоће, као и његова запенушана, аутошовинистичка братија, већ као ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИК који се не понаша културно и цивилизовано. Још и постављен из политички.
То је као кад би г. Угрчић ходао го улицама у слободно време и говорио да је то његово право, као писца, интелектуалца, итд, шта год, и да то нема везе с његовим државно-политичким намештењем. Е, па, има. Одмах би летео с тог места, било где у свету.
Препоручи коментар:
14
1
четвртак, 02 фебруар 2012 12:39
јасно.
Србија је поражена од моћних, злих и бахатих, али је МОРАЛНИ победник. Ови комунњарски аутошовинисти су на тој страни, бахатих и покварених.
Погледајте "Тежину ланаца" Малагурског.
Препоручи коментар:
20
2
четвртак, 02 фебруар 2012 13:29
minus 273
Ovo izgleda može da se definiše jedino kao "Da nema istine bez foruma pisaca a Ugičić je njihov prorok".
Препоручи коментар:
12
0
четвртак, 02 фебруар 2012 13:34
Milan
Aко му ово одћутимо и пустимо Бориса Тадића да му прође избацивање из службе једног од најбољих људи које Србија има онда су сви наши животи угрожени.
(U tekstu citirana izjava Vesne Pesic)

Ako je ovaj jedan od najboljih, kakvi su tek najgori? Ili smo najgori mi neispranog mozga?
Препоручи коментар:
11
0
четвртак, 02 фебруар 2012 13:37
Јовиша Видић од Рудина
То вам тачно такав и логичан след догађаја, када се србомрзац, странац, (Монтенегрин) постави на чело најзначајније културне установе - Народне библиотеке Србије. Да се фигуративно изразим народном мудрошћу - не даје се кози да чува купус.
Препоручи коментар:
12
0
четвртак, 02 фебруар 2012 14:21
паја патак
@комуњаре у суштини : „Молио бих неког боље упућеног да наведе једну државу, било где, у којој би Управник Националне библиотеке могао да јавно говори, у било ком својству, то што говори г. Угричић“. Проблем није у томе да ли он говори, или не. Проблем је у томе да тешко може да се замисли држава и влада која би толико ниско пала да за управника своје Националне Библиотеке чак и у бунилу да помисли да постави некога као тај Угричић. Иначе – сменили га, или не – завијали “потписници, писци, интелектуалци“, или не – све док се на челу државе и у њеној влади налазе, и свему у држави командују “комуњаре у суштини“, ништа се неће променити. И после угричића доћи ће угричићи, па угричићи, па нека басара, и не дај Боже – можда чак и гори него претходни.
Препоручи коментар:
16
0
четвртак, 02 фебруар 2012 15:03
Влада Канада
Србија није поражена, никада није била поражена, нити ће икада бити. Србија и Срби у њој и око ње пролазе кроз тежак политички и економски период (било је много тежих периода у њеној и њиховој историји), захваљујући снази западних империја у одласку и скупине њених јањичара у Србији потомака комуниста типа Јове Капе. Србија и Срби ће, као и до сада, устати из пепела као птица Феникс јачи него икада. Зато су београдски јањичари почели да вриште и лудачки урлају на Србе, јер остају без сена у јаслама. Нису испунили задатак, империја бесни и почиње да их одбацује. Једноставно нема више пара ѕа сено и сламу.
Препоручи коментар:
10
0
четвртак, 02 фебруар 2012 15:47
Милојко
Браво Г. Вучинићу. Свака част на Вашој озбиљој и стручној анализи, без острашћености и свега што у човеку изазива немир и гађење.
Питате се где су библиотекари, зашто ћуте...
Једино име које има достојан интегритет и ауторитет у овој области и у овој држави је Г. Миро Угричић.
А где је наш уважени академик? Зар му титуле и положај у овом друштву, а и у библиотекарству дозвољавају да ћути ових дана? Где је граница његовог комформизма и каријеризма? Он је био десет година сарадник С. Угричића, хтео то он или не. Мудро га је држао "ни сувише далеко ни преблизу"... Лепо су сарађивали, испомагали се, награђивали, штитили... и по кулоарима пљували.
Питате, где су библиотекари, а мислите на "елиту" тј. руководиоце...
Библиотекари марљиво раде Г. Вучинићу и са Угричићем и без њега, а мука им је и од Угричића и Вуксановића. Обојица тргују са њиховим животима, временом, знањем и здрављем! Траје то довољно дуго, толико дуго да смо занемели.
Препоручи коментар:
7
0
четвртак, 02 фебруар 2012 16:17
Г. Александрович
Више медијског простора има хиљаду протува, које "навијају" за Угричића, него милиони људи који подржавају Ђоковића.
Шта ћемо са Александром Карађорђевићем,и толиком амбасадорима и амбасадоркама!?
Постоји ли и један амбасадор, у некој важној еу и нато земљи, за кога би се могло рећи да заступа интересе Србије?
Препоручи коментар:
5
0
четвртак, 02 фебруар 2012 17:33
Драгослав Пакић
За много безазленије и наивније нападе на француску државу и њен народ тадашњи председник Француске, Франсоа Митеран, ауторе таквих написа је назвао - псима пера. Да ли су Николаидис, Угричић, Панчић и многи други ''чланови'' Форума писаца и Друге Србије заиста - људи пера?
Препоручи коментар:
2
0
четвртак, 02 фебруар 2012 18:03
petar veliki
milojko, valjda mislis na Mira Vuksanovica?
Препоручи коментар:
0
0
четвртак, 02 фебруар 2012 18:19
Милојко
Несвесно, али и дубоко свесно. Миро Угричић = "Стара" и Нова Србија...
Библиотекари желе НОРМАЛНУ ЗДРАВУ СРБИЈУ! Желе да раде у нормалној држави, желе нормалне руководиоце, али... кога то још занима?
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]



Нема коментара:

Постави коментар