Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

уторак, 20. март 2012.

Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису | Културна политика

Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису | Културна политика

Културна политика

Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису

PDF Штампа Ел. пошта
Василије Клефтакис   
понедељак, 19. март 2012.
(Краљевина) Србија је у своју последњу мирну годину у XX веку (1911-у), ушла са свим својим државним и националним симболима: Уставом, српском заставом, српским грбом, српском химном и српским језиком са српским писмом – ћирилицом. После тога су наступиле године ослободилачких (према некима – чак и освајачких), одбрамбених, затим грађанских... ратова, тешке погибије и политичке пертурбације, по Србију погибељног, уклетог XX века.
(Република) Србија данас, после 100 година, изгледа као да поново има своју српску заставу, српски грб, српску химну (истина, нешто модификоване) и српски језик – али и свој нови правопис[1] – Правопис српскога језика[2]. Тај правопис, разликује се од правописа осталих европских језика по томе што је – по некима обогаћен, по другима обогаљен, прихватањем двоазбучја: поред традиционалног, историјског, српског писма (српске ћирилице), он прихвата као писмо српског језика и (хрватску) латиницу. Тај неприродни феномен је директно пренесен из (покојног) српскохрватског језика и његовог правописа, заснованог на тзв. Новосадском споразуму, потписаном под комунистичким политичким диктатом 1954. године[3]. Пада у очи да је једна од најважнијих српских националних институција – Српска православна црква (СПЦ), која би требало да је и чувар српских националних традиција, у свом званичном гласилу[4] поздравила његово доношење, задовољавајући се само тиме да, без икаквог коментара о угрожености ћирилице поново потврђеним двоазбучјем, само помене ex cathedra изречену изјаву водећег редактора тог новог правописа, професора др М. Пижурице да он, иако и сам сматра да је ћирилица озбиљно угрожено писмо, каже да није на редакторима Правописа Матице српске да “штите“ ћирилицу, јер употреба писма није лингвистичко већ државно питање које мора бити регулисано законом. То његово мишљење је цинично, јер су он и колеге му још како могли да заштите српску ћирилицу тиме што би из правописа српског језика избацили двоазбучје, а то нису учинили. За осуду је и да СПЦ ни том приликом није нашла за сходно да одлучно осуди двоазбучје у правопису.
Погледајмо каква је, по подацима који се могу наћи у претраживачком систему COBISS[5] била заступљеност (“српскохрватске“) латинице у штампаним материјалима у Краљевини Србији 1911. године (Табела 1):
КЊИГЕ
ПЕРИОДИКА
Ћирилица
Латиница
Ћирилица
Латиница
624 (99,7%)
 2 (0,3%)
59 (98,4%)
1 (1,6%)
Табела 1

Ако сада погледамо на ситуацију у Србији у годинама 2010. (потпуни подаци) и 2011. (још непотпуни, али они показују даље опадање присуства ћирилице), на Табели 2, онда видимо следеће:      
КЊИГЕ
ПЕРИОДИКА
Година
Ћирилица
Латиница
Ћирилица
Латиница
2010.
8149 (49,1%)
8444 (50,9%)
112 (43,1%)
148 (56,9%)
2011.
7607 (47,8%) ↓
8287 (52,2%)
70 (31%) ↓
156 (69%)
Табела 2
Ови подаци говоре сами за себе: Не само да данас у Србији преовлађује штампани материјал (књиге и периодика) на хрватској латиници, него она показује и врло јасну тенденцију пораста на штету аутохтоне, српске ћирилице.
Поставља се питање: Добро, ако у Краљевини Србији није била присутна латиница – откуд она сада овде, 2012-е године у Републици Србији? Да ли је то природна и пожељна последица техничко-интелектуалног развоја, прогреса, едукације, и сличних модерних савремених трендова? У покушају да видимо да ли је то заиста тако, погледајмо како стоје ствари са штампаним стварима данас, 2011-2012. године, у европским земљама које 1911-е године, као и Краљевина Србија, нису имале латиничну абецеду: Русији, Бугарској и Грчкој? Одговор на то питање је лак, кратак и јасан: број (%) публикација латиницом/латиничном транскрипцијом на руском, бугарском, грчком језику износи: 0 (0,00%)! Неизбежно се поставља питање: да ли је то знак њихове духовно-техничке ретардације, или је, можда, упад (хрватске) латинице у српски правопис знак угрожености српског језика и Србије, или је у Србији реч о нечем другом?
Када већ поменусмо термин “упад“ – да погледамо шта се то после 1911-е, или – боље речено после 1914-е године, догађало у Краљевини Србији? Десио се напад Аустроугарске, Велики рат  и окупација Краљевине Србије од стране Аустроугарске, Немачке и “братске“ Бугарске, у последњем кварталу 1915-е године. Том приликом је, топовским гранатама и на бајонетима аустроугарских и немачких окупатора, на територију Краљевине Србије насилно убачена (хрватска) латиница, забрањени српска ћирилица и српски језик, а словенска браћа – окупатори Бугари су са територије Источне, Јужне и дела Старе Србије, из новоформираног бугарског војног гувернмана “Морава“ (на неким тадашњим бугарским географским картама представљеног као интегрални део “Царства Бугарског“) , протерали српски језик, српску ћирилицу, српску историју и српско православље... О заједничким зверствима окупатора и њиховом трогодишњем зулуму никада неће бити доста речено и написано у Србији, али ограничимо се, овде и засад, на насилничко убацивање (хрватске) латинице на територију Србије под аустроугарском окупацијом (последњи квартал 1915-последњи квартал 1918 г.).
Упад (хрватске) латинице у Србију
Почнимо цитирањем из текста “Језичке прилике“ Павла Ивића[6], мада у њему, нажалост, нема тачног навода о изворима, нити је он усмерен искључиво на Србију, а писан је и објављен под условима (ауто)цензуре под комунистима у Србији, 1983. г. Говорећи о предлозима за забрану и укидање ћирилице у областима Двојне монархије, крајем 1914 године, он наводи, и – са хрватско-аустроугарског становишта потпуно оправдану – мисао аустроугарског генерала Стјепана, племенитог Саркотића: „... треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивом...“. Говорећи даље о дефинитивној забрани ћирилице на територији саме Двојне монархије, Ивић каже:
„...Ипак је крајем 1915. године постигнута начелна сагласност о укидању ћирилице, али је наредба о томе објављена тек кад је наступила повољнија војна и политичка ситуација, тј. када се Макензенова офанзива у јесен 1915. успешно развила...“
Он ту не наводи директне податке, него наводи само једну индиректну референцу[7] (мада је сигурно имао прилике да нађе аутентичне документе), и наставља наводећи још само једну индиректну референцу[8]:
„Ускоро после окупације Србије, почетком 1916, ћирилица је и тамо забрањена у јавној употреби...“
У складу са “братством-јединством“ у СФРЈ, Ивић на то радосно закључује:
„... Тако су се Срби први пут у својој историји нашли у ситуацији да у међусобном општењу широко употребљавају латиницу, а готово цело подручје српскохрватског језика да се служи истом азбуком...“
Овде се заиста намеће снажан утисак да се један кетман заборавља, и почиње да пати од “стокхолмског синдрома“[9], као, што је уосталом био случај и са највећим делом његовог еснафа.
Андреј Митровић[10], говорећи о настави у школама у Србији под аустроугарском окупацијом (нажалост, опет без навођења – овога пута чак ни индиректних референци), каже:
„ Настава је била потпуно политички и идеолошки обојена, па је ћирилица одстрањена из наставе, а деца су учила и писала само латиницом; ћирилица је била у употреби једино у верском делу наставе за православне ученике. Веома се пазило на то да уџбеници буду штампани латиницом... ... наставни кадар у основним школама чинили су аустријски подофицири, а изузетак су представљале само две учитељице. Касније је било све више цивилних наставника који су делом узимани из редова домаћег становништва, а делом доведени из Аустро-Угарске“.
“Веома се пазило“? Како се то пазило? Можда уз љубазне и добронамерне савете? Аутор се не упушта у објашњења – у 1980-им годинама то није било “политички коректно“.
Може се само замислити каквим су све духовним отровима српска деца окупиране Србије била индоктринирана... али – то им је у каснијем животу, говорећи “прагматично“, ваљда добро долазило у оквиру интегралног југословенства епохе Карађорђевића, и ондашње пароле “Брат је мио које вере био“, као и позније – Брозове епохе са “братством-јединством“. Јер, тој[11] и доцнијим генерацијама у Србији је такав “прагматизам“, нажалост, био препоручљив. Једина фалинка је била што су то једино Срби гутали и наивно прихватали у будућим “југославијама“.
Званичне одлуке аустроугарских окупатора о српској ћирилици и српском језику
Донедавно ми није успевало да нађем званичне окупаторове одлуке по питању језика и писма. Ипак, у Архиву Србије у Београду, у службеном листу аустроугарске војне управе (“Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”) [12] – слика 1, се наилази на неколико релевантних окупаторових уредби које су имале директно законско и извршно дејство.
Слика 1: Заглавље окупаторског службеног листа
Једна од њих (број 16: Verordnung des Armeeoberkommandanten vom 5. Mai 1916, betreffend die Beaufsichtung von Druckwerken)[13] односи се на надзор над штампаним стварима: књигама, периодици и „било чему што се умножава штампарским машинама, и другим механичким, као и хемијским средствима“. Ту се, у § 3 (обавеза добијања одобрења – Bewilligungspflicht), изричито каже да се штампање (умножавање) било чега ћириличним словима може вршити једино на основу одобрења добијеног од аустроугарског “Војног гувернмана“[14].
У следећем, § 4, говори се о увођењу “Обавезног примерка“ (Pflichtexemplare)[15] и наређује да се одељењу за цензуру при Војном гувернману, морају предати три примерка, 24 сата пре пуштања у промет за периодику, а за друге публикације – ако је тираж мањи од 100 примерака – три примерка три дана пре, а ако је тираж већи, онда 8 дана пре пуштања у промет.
Штета је што се данас не зна где су се ти обавезни примерци обрели (мада, како ћемо видети на основу сачуваних података, тога није много могло бити ) после протеривања аустроугарског oкупатора са територије Краљевине Србије.
У уредбама/наредбама бр. 17, односно бр. 18, које се односе на поштанске чекове, односно упутнице[16], јасно се види да је окупаторска власт забранила не само ћириличне штампане ствари, него и испуњавање руком формулара и адреса: за чекове се одобрава испуњавање на немачком (за Будимпешту и мађарском), или српско-хрватском језику, али у том случају испуњавање мора бити латиничним штампаним словима.[17]За поштанске упутнице се наређује да износи, као и адресе пошиљаоца и примаоца смеју исписати и на српско-хрватском језику, али и то само латиницом, штампаним словима, а „да се кратке опаске, као што су `за рачун....` , `за књижење са...“ и слично, смеју са леве предње и задње стране исечка написати и ћирилицом“.
Занимљиво је да се у овом званичном тексту аустроугарских окупационих власти потпуно избацује име српског језика, и – колико ми је познато – први пут званично убацује назив језика као “Serbo-kroatisch mit lateinische….” (српско-хрватски језик, латинично писан). Тај назив језика без спецификације писма је кроз историју дуго незванично постојао и еволуирао у разним облицима у круговима (углавном јужнословенских) језикословаца, али изгледа да је овом приликом по први пут уведен и у званичну управну терминологију (тада окупиране) Србије? У сваком случају, он је од тада заживео, па је у другој половини XX века, под југословенским комунистима, потпуно поништио име српског језика, а да парадокс буде већи – по некој инерцији, Српска академија наука и уметности (САНУ) и данас наставља вишегодишњи пројект састављања и издавања следећих томова речника тог непостојећег језика (speaking of Science Fiction – if you know what I mean?).
Иначе, када смо већ код овог енглеског уметка – постоји и један врло информативан рад на енглеском језику о еволуцији назива “српскохрватског“ језика кроз историју. Аутор је амерички лингвиста словеначког порекла Rado L. Lencek, а – на енглеском језику (куриозитет!) , издала га је Матица српска из Новог Сада, 1976. године[18].
Свакодневица и културни живот под аустроугарском окупацијом
Живот у Србији под аустроугарском окупацијом је детаљно описан у докторској дисертацији Божице Б. Младеновић, која је изашла и као посебна монографија[19]. У поглављу “Културни живот“ она наводи судбину ћириличних српских књига, цитирајући запис једног савременика окупације[20]: „Српска књига била је окупаторским властима опасна исто тако као и ватрено оружје... Све српске књиге, све ћирилицом штампане, однесене су. Ваљда се и оне рачунају у ратни плен.“ Аутор даје детаљан опис о прекиду рада свих издавачких предузећа, одузимању типографских слогова, конфискацији српских књига из књижара и о њиховом затварању, као и конфискацији српских књига – чак и из приватних домова широм Србије, о покушајима оживљавања културног живота од стране неких Срба, а помиње и издавање јединих дневних новина које су се звале “Beogradske Novine”, наравно – хрватском латиницом, на хрватском језику (штампале су се чак и са ондашњим латиничним хрватским “gj“ – што је требало да буде еквивалент српском “ђ“ ), и са културним подлистком “Avala”.
У тој монографији се помињу и свега три непериодичних издања (књига) изашлих у периоду 1916-1917. у окупираној Србији – наравно, штампаних, опет, на хрватској латиници:
-         Kalendar za prostu 1917 godinu (Štamparija Vojno-Generalnog Guvernmana, Beograd);
-         Borisav Stanković: Nečista krv, Moderna Knjižnica;
-         Borisav Stanković: Božji ljudi; Према Б.Миланковић: прва “српска“ књига која је добила дозволу за продају, 3.000 примерака (??).
Нажалост, у систему COBISS.SR се ове књиге не могу наћи ни у једној библиотеци у Србији. Нема их ни у окупаторским националним библиотекама: Националној библиотеци Аустрије, Беч; Националној библиотеци Мађарске, Будимпешта; Националној и свеучилишној књижници Хрватске, Загреб – у овој последњој нема првог и трећег наслова, али други наслов постоји. Међутим, види се да он уопште није ни био издат у Београду, него у Загребу 1917, јер је његов издавач уствари био загребачки. Што се тиче трећег наведеног наслова, он је можда и добио дозволу за продају, али је питање да ли је у продају уопште пуштен.
Погледајмо сада шта је од издања у окупираној Србији забележено у систему COBIS.SR за 1916. и 1917. годину (Табела 3):

КЊИГЕ
ПЕРИОДИКА
Година
Ћирилица
Латиница
Ћирилица
Латиница
1916.
0
0
0
2
1917.
0
4
0
1
Табела 3
Сваки коментар резултата на табели 3 је, очигледно, сувишан.
„Немачки коњ је културнији од српског професора“
Др Славка Михајловић је провела све време аустроугарске окупације у Србији – углавном у Београду – и оставила сажет, речит дневник о том ужасном времену и приликама[21].
Мада ми није успело да нађем званичну наредбу окупатора о обавезном уклањању свих фирми у Србији исписаних ћирилицом – запис гђе Михајловић од 25. маја 1916. године недвосмислено сведочи да је таква наредба донета, и то у истом временском периоду када је донета и већ наведена званична окупаторова наредба о забрани издавања ћириличног штампаног материјала. Госпођа Михајловић бележи:
„25. мај 1916.
Данас је непријатељска полиција поскидала све старе фирме и наредила да се испишу нове, латиницом.
Поподне су ми два мађарска полицајца наредила да заменим ћирилицом исписану моју лекарску таблу.
Полиција врши преглед станова и све боље собе реквирира за официре.“
Иначе – опште држање окупаторских војника према поробљеном српском становништву се најсликовитије огледа у њеном запису од 16. октобра 1918. г. (и то свега 4 дана пре ослобођења Београда!):
„... Неки су Немци увели коња у стан једног професора и привезали га за клавир. Кад их је професорова супруга замолила да коња уклоне, смејали су се, говорећи: „Немачки коњ је културнији од српског професора!....“
Привремени повратак на нормално стање
Београд је ослобођен 20.10.1918 године.
Већ 1.11.1918. управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић, издао је следећу наредбу[22]:
"Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."
Та наредба је (тада) извршена.
Правац којим се ствар српске ћирилице касније жалосно одвијала, већ сам описао[23].
Где је ћирилица данас?
Где је ћирилица данас – што се издаваштва тиче, види се из (поновљених) података са табеле 2: 
КЊИГЕ
ПЕРИОДИКА
Година
Ћирилица
Латиница
Ћирилица
Латиница
2010.
8149 (49,1%)
8444 (50,9%)
112 (43,1%)
148 (56,9%)
2011.
7607 (47,8%) ↓
8287 (52,2%)
70 (31%) ↓
156 (69%)

Овде је нарочито потребно скренути пажњу на даље опадање представљања ћирилице (2010 : 2011) – како код књига, тако још и више у периодици.
Што се присуства ћирилице у осталим видовима јавног живота и комуникације у Србији тиче (натписи и титлови на телевизији, филму), имена улица и путокази, рекламе и фирме, мирне душе се може рећи да је оно маргинално (ако је једва и 10%). Куда (и да ли) даље?
Сходно уставу Републике Србије[24], његов Члан 10 гласи:
„Језик и писмо, Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.
Погледајмо сада шта о томе каже о Закон о службеној употреби језика и писама[25], чији Члан 4 гласи:
“Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом. У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом.“
Како сад разумети ово (највероватније намерно амбивалентно) формулисање “поред ћириличког и латиничким писмом“? Да ли се поред (обавезног?) ћириличког натписа то исто може исписати и “latiničkim“, или је законом остављен слободан избор – pa piši kako voliš? С друге стране, у истом члану закона аподиктички стоји: “... део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Зашто, и на основу чега се овим Законом забрањује исписивање ћирилицом текста дела који се користи као знак? Шта би то требало да значи?! Да ли је то нека врста повампиривања оне аустроугарске забране ћирилице из времена окупације Србије?
Овај члан 4, овако како је формулисан, можда баш намерно омогућава и олакшава даље потискивање српске ћирилице.
Питање даљег опстанка и евентуалног опоравка положаја српске ћирилице у Србији уопште није језикословно (лингвистичко) питање. То чак није ни превасходно политичко питање! То је искључиво политичко питање – јер, српска ћирилица је била и остаје један од најбитнијих камена темељаца српског националног идентитета. Она баш зато и јесте предмет сталних, вишедеценијских директних, као и подмуклих “колатералних“, напада разних “пријатеља“ српског народа. Због тога је – у овом предизборном периоду, 2012. године у Србији – од кључне важности да они којима је стало до српске ћирилице свим српским политичким странкама отворено поставе питање са захтевом да оне јавно и недвосмислено изнесу свој став према српској ћирилици и њеном положају у јавном и културном животу Србије.
Ако се сада,у предизборној кампањи 2012. године, а после избора да и не говоримо, док се очекују снажни спољни и унутрашњи притисци за промене Устава Републике Србије (а и питање језика и писма ће неизоставно бити подложно тим притисцима), ништа не предузме – биће касно за српску ћирилицу.
Dixi et salvavi animam meam!

[1] http://soundcloud.com/kojeovajcovek/track
Саслушајте ово: све у овом старом грамофонском снимку одлично римује са српском традицијом – али онај додатак наслова –два писма у правопису – никако не!
[2] ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА, ИЗМЕЊЕНО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ, Матица Српска, Нови Сад, 2010. О њему наводимо текст са званичног сајта Матице Српске: Редакторска група, у саставу Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић, Бранислав Остојић и Живојин Станојчић, приредила је измењено и допуњено издање Правописа српскога језика Матице српске из 1993. (и у поновљеним издањима 1994. и 2002), чији је главни аутор био Митар Пешикан, уз сарадњу са Јованом Јерковићем и Матом Пижурицом. Рецензенти првог издања били су Павле Ивић и Иван Клајн, а измењеног и допуњеног Иван Клајн и Драго Ћупић.
Као пројекат Матице српске а у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, актуелни Правопис Матице српске је (1) прекомпонован (у редоследу поглавља вратио се белићевсакој традицији), (2) изостављени су прилози који не спадају у правописну проблематику, (3) текст је скраћен, темељно прерађен и престилизован, (4) ослобођен је позивања на Правопис српскохрватскога језика двеју матица из 1960. године и свих релација према хрватској стандардизацији (нису, наравно, увођене релације према „новим" језицима), (5) уведене су ограничене новине у скоро свим поглављима, али углавном само у детаљима у којим је пракса демантовала важећа правила, (6) лишен је сувишних ужеправописних двојстава, (7) написан је готово нов текст о интерпункцији, потпунији и инструктивнији, а одељак о транскрипцији допуњен скандинавским језицима, замењен је текст о писању имена из енглеског језика, а ретуширан је и проширен део о француском и незнатно о словенским језицима (8) речник уз правопис је допуњен и то, пре свега, пописом примена правописних правила актуелном грађом, (9) уведено је знатно више инструктивних детаља и илустрација којима се подржава разноврснија функционална писменост, (10) у складу с нашом традицијом, ново издање је сачувало, донекле и даље развило, улогу правописа као приручног језичког саветника итд.
[3] Његови потписници из Србије су били (http://govori.tripod.com/novosadski_dogovor.htm)
Ivo ANDRIĆ, književnik i akademik iz Beograda; dr Aleksandar BELIĆ, profesor univerziteta i predsjednik Srpske akademije nauka iz Beograda; Živojin BOŠKOV, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada;dr Miloš ĐURIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; dr Krešimir GEORGIJEVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Miloš HADŽIĆ, sekretar Matice srpske iz Novog Sada; Marijan JURKOVIĆ, književnik iz Beograda;
Radovan LALIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Mladen LESKOVAC, književnik i profesor univerziteta iz Novog Sada; Svetislav MARIĆ, profesor i potpredsjednik Matice srpske iz Novog Sada; Živan MILISAVAC, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada; dr Miloš MOSKOVLJEVIĆ, profesor i naučni saradnik Srpske akademije nauka iz Beograda; Boško PETROVIĆ, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada; Veljko PETROVIĆ, književnik i akademik, predsjednik Matice srpske, iz Beograda; Đuza RADOVIĆ, književnik iz Beograda; dr Mihailo STEVANOVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda;
[4] Сања Лубардић: Нови, стари, бољи правопис. Православље. Новине Српске Патријаршије, бр. 1056, 2011. http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1056/tekst/novi-stari-bolji-pravopis/
[6] Павле Ивић: Језичке прилике, стр.289. у: Историја српског народа, VІ-2, Српска књижевна задруга, Београд, 1983
[7] Dž. Juzbašić: Jezičko pitanje u austrougarskoj politici u Bosni i Hercegovini pred prvi svjetski rat. Sarajevo, 1973, 84-90.
[8] D. Đorđević: Austro-ugarski okupacioni režim u Srbiji i njegov slom 1918, u povodu 50-godišnjice raspada Austro-Ugarske. Zagreb, 1969, 214-215.
[9] Стокхолмски синдром је психолошки феномен у оквиру кога особа која је таоц : у овом случају – један кетман, који у почетку само форме ради наводно прихвата оно што му се намеће од стране моћника, али после неког времена почиње да стварно прихвата становиште свога отмичара/ тамничара и свесрдно их заступа и помаже.
[10] Андреј Митровић: Окупација. стр.160. у: Историја српског народа, VІ-2, Српска књижевна задруга, Београд, 1983
[11] Ради се о генерацији рођеној 1904 - надаље (ваљда до 1909 г.) које су, узимајући у обзир животно очекивање од око 70 година, доцније била активна у периоду од око 1926 – 1972. године. Најдуговечнији су изумрли око 2000. године.
[12] Архив Србије (АС) ВГГ, XXІ, “Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”, ІV Stück. – Ausgegeben und versendet am 20. Mai 1916.
[13] Исто, број 16.
[14] Исто, број 16, § 3: “:…Druckschriften mit cyrillischen Schriftzeichen dürfen nur auf Grund einer Erlaubnis des Militärgeneragouvernement hergestellt werden.
[15] Исто, § 4. Pflichtexemplare.
[16] Исто., 17. Kundmachung des k.u.k. Armeeoberkommandos vom 12. April 1016, betreffend die Aufname des Scheckverkerhes im Postspakassedienste. 18.Kundmachung des k. u. k. Armeeoberkommandos vom 12. April 1916, betreffend den Postanweisungsdienst im Okkkupationsgebiete in Serbien.
[17] Исто, 17.: „Serbo-kroatische ausferigungen sind mit lateinischen Buchstaben zu schreiben”.
[18] Rado L. Lencek: A FEW REMARKF SOR THE HISTORY OF THE TERM “SERBOCROATIAN” LANGUAGE. Зборник за филологију и лингвистику, XІX/І, 45-53, Матица Српска, Нови Сад, 1976.
[19] Божица Б. Малденовић: Град у аустроугарској окупационој зони у Србији од 1916. до 1918. године.
Чигоја штампа, Београд, 2000.
[20] Самоправа, бр. 9, 1919, Из окупираног Београда, Српска књига.
[21] Др Славка Михајловић: Облаци над градом (1914-1918), Београд, 1955.
[22] Живети у Београду 1890-1940, стр. 432. Документа Управе града Београда. Историјски Архив Београда, Београд, 2008.
[23] Василије Клефтакис: ЗАТИРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ: ПЛАН... ИЛИ СЛУЧАЈНОСТ? , http://www.nspm.rs/kulturna-politika/plansko-ili-slucajno-zatiranje-srpske-cirilice.html, и “Ћирилица“, Београд, 2012 (ISBN 978-86-89027-00-6)                                                          
[25] Закон о службеној употреби језика и писама. Закон је објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10.
 
 

Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису

понедељак, 19 март 2012 21:44
Г. Клефтакису
Хвала (и) за овај текст, капа доле! Ово што ви радите од непроцењивог је значаја. Хвала и сајту НСПМ!
Препоручи коментар:
61
4
понедељак, 19 март 2012 22:01
Драгана
Срби, гледајмо српска посла, вратимо се Србији, српској традицији и ћирилици. Ни један православни народ нема латиницу за своје писмо. Ни срби. Намећу је професионално плаћени линвисти. Не поштују Устав, него долар.
Препоручи коментар:
55
4
понедељак, 19 март 2012 22:12
саша р.
Одличан текст, браво!
Још пре десетак година, једна другарица ми је рекла да обратим пажњу на то колико је српски језик унакажен германизацијом. Такође ми је рекла да руске писце читам искључиво на руском, јер су нама "убили" меке знакове, а самим тим утицали и на топлину словенског језика. И то је апсолутно тачно. Но, непријатељ не мирује, колико пута сам само излазио на сајтове да скинем речи неке руске песме, и био врло непријатно изненађен да видим руску песму преведену на латиницу. Уништили су Пољаке, Чехе и Словаке, остали смо само Руси, Бугари, Македонци и ми.
Могу само да кажем - браћо Срби, пишите и мислите ћирилицом, а и сањајте је, не дајте да нам је одузму они који немају божанског срца и духа, не дајте да нам је узму они који немају маште у себи, не дајте да нам је одузму они који се позивају на Бога и смерност, а имају Ватиканску банку!
Препоручи коментар:
58
4
понедељак, 19 март 2012 22:26
Симо
Када би Срби покушали да схвате, како је народу без идентитета,ваљда би се одговорније односили према својој ћирилици.Довољно је замислити се у кожи Бошњака, кјима је јасно да они то нису.Бошњак је синоним за Босанца и баш ништа више.У Славонији пистоји Општинско мјесто које се зове Бошњаци, које је добило име по Хрватима досељеним из Босне.Хоћу рећи када изгубимо писмо (језик) наћи ћемо се у истој ситуацији да смо се одрекли себе.Ако су Срби освојили латиницу па је љубоморно чувају као ратни плијен, онда је не можемо стављати у исту раван са матичним писмом ћирилицом.Тада не можемо рећи да смо изгубили ћирилицу, али евидентно је да смо је се одрекли и за то је глупо опзуживати друге.Народ каже: не може и јаре и паре.Не може и Шпанац и Шпањолка, што као обавезно говоре наши спортски коментатори.
Препоручи коментар:
40
2
понедељак, 19 март 2012 22:54
Пуковников ученик
Само посрбљавај брате! Даће Бог, па ће једног дана све ове анализе осванути у неком уџбенику историје, написаном на ћирилици, наравно.
Препоручи коментар:
38
2
понедељак, 19 март 2012 23:25
Milan
""он прихвата као писмо српског језика и (хрватску) латиницу. ""

Od kad je latinica hrvatska???
Препоручи коментар:
22
16
понедељак, 19 март 2012 23:43
Здравко
Многи ће овај текст дочекати на нож и рећи да су то тлапње о теорији завјере против Срба и српског народа, наше историје, културе и традиције. Међутим, недавно се појавила књига професора Мила Ломпара "Дух самопорицања". Е након читања те књиге ствари постају кристално јасне. Не ради се о ТЕОРИЈИ већ о ПРАКСИ завјере. Хрвати и њихов културно-историјски потенцијал су само пуко оруђе против Срба. Професор Ломпар говори о континуитету колонизације српског идентитета хрватским одредницама. Он то назива "поунутрашњење хрватске културе у српски народ". Ту можемо слободно за примјер узети и овај одлични текст господина Василија. Ћирилица је само кап у мору вриједности српске културе који су се нашли под гиљотином похрваћења. Континуитет аустроугарске, интегралног југословенства, усташке идеологије и комунистичке утопије своју оштрицу пружа по живом српском ткиву. У овим одредницама многе ствари нису исте али небитне ствари, све битне су исте, а оне се тичу опстанка Срба на овим просторима.
Препоручи коментар:
38
1
понедељак, 19 март 2012 23:55
Здравко, други дио
Интереси су вишезначни и вишевјековни и у страдању српског народа у крвавом 20. вијеку ништа, али баш ништа, није било случајно. Интерес Ватикана је мисионарско покрштавање шизматика. И зато су инструментизовли Хрвате до безумног оруђа, србосјека. И ови су то темељито и одрадили, јест крваво и злочиначки, али заборавиће се јер ко посједује душе посједује и мозак. Интерес Западне Европе зацртао је још прије равно 200 година Наполеон Бонапарта. Он је рекао да су "Срби Руски коњоводци до топлих медитеранских мора" и стога "свака стопа земље јужно од Дунава а коју посједују Срби, је опасност за Западне интересе". И трећи али не и небитан, разлог задире у чисту психологију људску. Сви бивши Срби а садашњи Бошњаци, Црногорци, Македонци, Хрвати посједују ту извјесну свијест о преласку. Ту свијест имају и они Срби који су остали Срби. Неутрализацијом Срба нестаје сваког трага о издаји. И не треба чудити зашто су нам радили оно што су нам радили и дан данас раде. Борба је сасвим неизвјесна али.
Препоручи коментар:
35
3
уторак, 20 март 2012 00:18
vasilije
HA,HA,HA...dolazi vreme kad ćemo da budemo sretni ako će budući fejsbukovci čitati samo "hrvatsku latinicu"...HA,HA,HA,HA
Препоручи коментар:
1
26
уторак, 20 март 2012 05:00
Bob
Kao što je jezik samo jedan - SRPSKI, a hrvati su ga ukrali, isto tako su ukrali i latinicu.
Ne postoji nikakva "hrvatska latinica", ne znam kako ste mogli da nasednete na to?!
Препоручи коментар:
10
13
уторак, 20 март 2012 07:53
Млади Џедај
Све честитке за чланак, обиље података и интересантних детаља. Такође, за храброст да се изађе са реалном проценом о заступљености ћирилице (и мени се чини да не прелази 10%), да би се раскринкао мит о "равноправности писама", један од најподлијих пропагандних трикова употребљен у сврху елиминације ћирилице. Закључак је изванредан - сад је прави тренутак да се испоставе захтеви политичким партијама.
Препоручи коментар:
18
1
уторак, 20 март 2012 08:30
Виде Даничић
Господине Клефтакисе, Бог Вам дао мир у кући, здравље и наду! Ви чините за србски језик и писмо више од већине лингвиста и филолога Србије, да не говоримо о обичним грађанима. Србски народ, нажалост, у овом безизгледном геополитичком положају, међусобно се спори чак и око језика и писма. Наши лингвисти су изгубили све битке са крватским језичким шовинистима и ни данас нису у стању да се договоре о напуштању сербокроатистике, оснивању србистике и националном писму. Уставом је решено питање званичног језика и писма, али антисрбски подрепаши из Матице српске и САНУ издају некакве правописе који нису у сагласности са Уставом. Ћирилица је у деценијском пузећем изумирању. Многи латиничари позивају се на Вука Караџића као творца наводне српске латинице, што није тачно. У првом србском буквару из 1827. г. нема тзв. српске нити било какве латинице (доказ дигитално издање НБС). А све да је Вук и створио ту хрватску латиницу (а није!), то не би значило да је то и српска латиница. Ћирилица је све.
Препоручи коментар:
22
0
уторак, 20 март 2012 08:58
Миша Којић
Хвала Василију Клефтакису на још једној потврди свега раније изреченог, када је српско писмо и достојанство у питању.На жалост, они који су у могућности нешто да предузму, нису спремни из најразличитијих разлога:од страха до личних интереса или чак убеђења која су стекли у претходном анационалном времену.
Преостаје нам једино да се сами, као појединци или организовани као слободна удружења,не предајемо у неравноправној борби за очување народног идентитета.
Зато је пример г. Клефтакиса, како се можемо одупирати вештачкој латинизацији српског народа, врло користан и вишезначан - показује да је доста тога у нашим рукама,а све је ствар воље и личног приоритета.
Препоручи коментар:
27
0
уторак, 20 март 2012 09:17
Никола Танасић
Сјајно, Василије! Са великим задовољством пратим Ваше текстове на ову тему и драго ми је да видим да истрајавате на научној педантности и аргументативномн стрпљењу које је неопходно у ува наша слуђена времена. Најискреније мислим да је једини пригодан коментар овог Вашег текста (а и неколико сличних) - "паметноме доста!" Истински не могу замислити да се неко сматра припрадником српског народа и да после читања података које сте овде изложили настави са коришћењем латинице, ма и у приватне сврхе.

Ако ми допустите Ви и Ваши читаоци, заложио бих се ипак за нешто оптимистичније тумачење наведених чланова Закона. Рекао бих да текст Закона подразумевева да је натпис на службеном писму обавезан, а латинични натпис слободан (што је у реду, по моме мишљењу), док појам "знака" у ствари значи "заштитни знак", тј. "логотип". У основи, то значи да се"знакови" као што су "Coca Cola", "Société Générale" или "Fiat" не морају пресловљавати на ћирилицу, као у Грчкој или Русији.
Препоручи коментар:
16
0
уторак, 20 март 2012 09:42
Бели Орао
""Господин Клефтакис својом љубављу према писму надвишава лингвисте као некад Сотомајор.
Препоручи коментар:
14
0
уторак, 20 март 2012 09:52
Јован Анастасијевић
@Milan: „Od kad je latinica hrvatska???“ ОВА латиница која је натурена Србији јесте хрватска: за звуке Љ,Њ,Ш,Ђ, Џ, Ч, Ћ, Ж она има разне “куке и кваке“ накалемљене на “нормална“ латинична слова, а нема нпр. знаке Q,W, Y који су присутни у латиници страних језика које српска деца треба да уче. Најважније: та, хрватска, латиница никада није била присутна у Србији док је нису на силу, терором, наметнули аустроугарски окупатори 1916 г., и због југо-илузија и заблуда остала. Треба је најзад избацити.
@Bob : „ Kao što je jezik samo jedan - SRPSKI, a hrvati su ga ukrali, isto tako su ukrali i latinicu“. Јесу – а зашто их не пријавите полицији? Не вреди... и Англосаксонци, Французи, Шпанци су покрали читаве континенте, то се зна из историје – а сада је онако како је. Они су господари,а где су домороци? У резерватима. Са Вашим ставом и српска ћиилица завршава у неком резервату. То хоћете?
Још има лека. Кроз 10- 20 година више не. Биће касно.
Препоручи коментар:
19
0
уторак, 20 март 2012 10:48
б.с
Кад је Београд пао у аустроугарске руке, 1915. године, део страховладе окупатора је, између осталог била и забрана ћирилице. Све на југ до Чачка, сви натписи су морали бити на латинци, занатлије, кафане, општински органи, школе, да и у школама је забрањена ћирилица. Бора Станковић, књижевник, интерниран је у Сарајево, одакле је својој породици писао писма само на латиници, јер му је ћирилица забрањена.
Закључак: аустроугарски каплар ј.б.броз, смишљено наставља традицију окупатора из 1. рата, у Србији окупираној 1945. године од стране његове партизанске војске. Срби партизани, који су чинили већину те окупаторске војске, појма немају шта је суштина брозове борбе. Партизански унуци, ових дана, немају појма зашто не треба користити латиницу.
Препоручи коментар:
14
1
уторак, 20 март 2012 10:54
б.с.
Крвати су прогласили ћирилицу једним од своја три писма (+ глагољица и латиница). Зашто? Да би несметано гусарили по српској културној баштини и присвајали је и именовали својом. Пројекат измишљања хрватског језика и нације је пре много векова створен ради освајања, а потом германизовања српског народа који обитава у Илирику. Кажем Илирику јер је то првобитно име Балкана.Германи већ вековима, уз помоћ разних папа, прво врше кроатизацију, затим германизацију српских маса.
Тренутно смо у епицентру кроатизације. Али молим вас, не дајте се! Пишите ћирилицом, говорите о ћирилици, мислите на ћирилицу, дивите се ћирилици, не одустајте од ћирилице.
Препоручи коментар:
19
0
уторак, 20 март 2012 11:03
Филозофија
Изузетно, исцрпно, аргументовано и искрено! Хвала Вам, господине Κλεφτάκης! Због толике Ваше пажње према ћирилици и из искрене захвалности, пишем ваше име грчким алфабетом!
Сво ово стање у Србији се може исправити ако постоји воља народа и њене власти. Босна и Херцеговина је од анексије била у канџама Аустроугара, а данас се ћирилицом пише и она се чува. То је својеврсно чудо, али и знак да никада није касно изборити се за идентитет.
Препоручи коментар:
19
0
уторак, 20 март 2012 13:54
Мила
Хвала Вам до неба. Нека Вас Бог укрепи.
Препоручи коментар:
8
0
уторак, 20 март 2012 14:27
Дарко Бабић
У овом чланку недостаје чињенаца коју моја меленкост често истиче: У Првом светском рату је било случајева да су Срби одвођени у радне логоре само из тог разлога што нису хтели српски језик записивати нећириличким писмом.

Осврнуо бих се на фусноту број 4. У овом чланку ће се на крају испоставити да не постоји мишљење г-ђе Лубардић већ само политичко одређење СПЦ да је двоазбучје корисна појава. Немојмо сметнути са ума да се СПЦ јасно одредила према овом питању.

Када је реч о језичарима (=лингвистима) мора се рећи да Пижурица није у праву због тога што Бугарски и Клајн директно утичу на то да не могу добити своју саобраћајну дозволу са унетим подацима на ћириличком писму. Годину дана се борим да остварим своје основно људско право.
Препоручи коментар:
10
0
уторак, 20 март 2012 15:41
НЕПОСЛУШНА СРПКИЊА
Одличан Вам је текст Господине, као и онај предходни,
само још када би их прочитали сви они наши Срби, који на сваком кораку крше Устав.
Желим да обавестим све оне, који мисле да ми који се боримо за очување нашег вишевековног писма и стално нешто умишљамо и измишљамо, треба да знају следеће:
да би сте добили саобраћајну дозволу на ћирилици, морате да напишете "специјални захтев", наравно да то не стоји на паноу са обавештењем , већ ви морате да питате, у супротном добићете је латиничну, као ја. Пошто сам се побунила због писма, добила сам такво објашњење. Наравно да сам пристала на то да бих истерала своје, али онда ми је речено да морам поново да уплатим хиљаду и нешто динара, нашта сам се опет побунила. Послали су ме код шефовице и тек када сам затражила да ми писменим путем наложе да по други пут уплатим исти износ, шефовица је прихватила то као моју ракламацију. За око недељу дана добила сам нову саобраћајну са моји именом на ћирилици, али остали подаци су и даље на латиници.
Препоручи коментар:
6
0
уторак, 20 март 2012 16:12
Јаков
Зашто прозвани лингвисти избегавају да се суоче са чињеницама изнетим у изванредном Клефтакисовом тексту? Плански или случајно?
Срби су ваљда довољно и паметни и писмени да схвате да нема случајности, да треба плански отворити врата писму које претходи латинизацији свега што нас још чини Србима.
Да имамо бољу елиту не би изгубили цео један век и вратили се на почетак, а сада се вртели у круг.
Препоручи коментар:
4
0
уторак, 20 март 2012 16:30
Константин
Док г. Клефтакис ради посао за који није плаћен, посао србских лингвиста, и други раде свој посао.
Лектори лекторишу, колектори скупљају сву духовну нечистоћу и просипају са ТВ екрана, плаћени стручњаци су заузети, СПЦ и Сану одмарају; Уосталом народ ( србски сељак ) је носилац идентитета и вере.
И неће нико други, него сам народ пре или после преломити, као много пута раније.
Препоручи коментар:
6
0
уторак, 20 март 2012 17:25
морнар попај
Заиста охрабрује и даје наде што велика већина коментатора врло озбиљно схвата потребу спасавања и ширења ћирилице – још само убедити и политичаре у то, а сада је баш и тренутак да се у предизборној кампањи отворе и њихове карте. У том смислу је сигурно од интереса да ће се – како видим на фејсбук сајту:
http://www.facebook.com/pages/%D0%8B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0/176207155739886
28 марта у 19.00 сати у сали Општине Вождовац одржати трибина на тему “Затирање српске ћирилице - план или случај“. Ето прилике да заинтересовани тамо дођу, чују излагања и размене мишљења о том питању – можда баш и са присутним политичарима? Укоментарима има доста мишљења да треба предузети неку иницијативу – ево и ово би могао бити први корак.
Препоручи коментар:
4
0
уторак, 20 март 2012 18:16
Byakuya-sama
Kraljavina Srbija nije ušla u poslednju ''mirnu'' 1911., Srbija je okupirana još od 1903., ovo od 2000. je samo potvrda.
Препоручи коментар:
1
0
уторак, 20 март 2012 19:12
Александар Невски
Људи, молим ве пишите чистом ћирилицом, без нѣмачкога латиничнога слова "Ј" наметнутога Йернейем Копитарем. Наше слово йе "Й"!
Препоручи коментар:
0
0
уторак, 20 март 2012 19:37
Сталкер
Да ствар буде гора универзитетски уџбеници се великом већином штампају на латиници. Ево на стоматологији сам наишао на 3 уџбеника штампана ћирилицом и то су стара издања. Процентуално то је испод 1%.
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]
 
 
Културна политика

Ћирилица у Београду некад (1894) и сад (2012)

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав М. Станојчић   
уторак, 20. март 2012.
Десетогодишњи Вељко Петровић, тада основац и поданик Аустроугарске монархије, а касније познати српски књижевник, први пут је посетио Београд 1894. године. За државу у којој је рођен и у којој је живео, Срби су били нужно зло, а њихова национална обележја – ако већ нису изричито забрањена – у најмању руку сувишна и непожељна. У српској престоници  дечаку Вељку све се чини друкчије и лепше, што он посматра пуних очију и раздрагана срца и оставља забележено у својим “Успоменама”: “Лађа којом смо том приликом прелазили из Земуна у Београд била је дупком пуна, а, што је важније, носила је српску тробојку око димњака. Све то зависи од узраста и свести, видео сам ја њу на бродовима и раније, али сад ми је њено симболично значење било јасно и потресно. Ми смо се “испрека” морали свикнути на то: да све што је наше, народно, све је забрањено, а у Београду не могу очи да се довољно засите: сви натписи, сви цимери, све сама ћирилица, народне боје, грбови...” 
Да се нешто Вељко Петровић  данас запути у  Београд –  српску престоницу са краја деветнаестог века, разуме се, не би уопште могао да препозна. Не само зато што се из Земуна у Београд још од  бродолома “Ниша” у јесен 1952. године више не стиже Дунавом и Савом, и што је сада главни град Србије много пута већи и уређенији, већ и што се на цимерима ( “таблама са натписом над каквом радњом”) београдских продавница, кафана и хотела, или на рекламним стубовима и плакатама само изузетно може видети ћирилица.
Зачудио би се познати  књижевник  свакако и многобројним београдским маркетима и супермаркетима, шопинг центрима, моловима и аутлетима. На њиховим “цимерима” а ни у њима не би видео друго писмо сем латиничног, што важи и за  робу коју продају, те је готово немогуће на неком артиклу пронаћи ћирилицу. Збунила би га, нема сумње, и помама која већ више година влада у Београду и Србији: да се рекламе не само исписују латиницом, већ и да се у њима све више користи енглески језик, чак и кад за пропагандну поруку постоје сасвим одговарајуће српске речи. А  тек колико би се изненадио да види аутобусе ГСП-а на којима су одредишта означена латиницом или кад би се прошетао новобеоградским улицама чије су табле такође латиничне!
Не би му осећао пријатније ни кад би у књижарама упоредио број књига штампаних латиницом и ћирилицом. Или кад би схватио да је слично стање, или и много горе,  и у српској штампи, програмима телевизијских станица,  потписима. у филмовима које приказују итд.
У Уставу Краљевине Србије, који је важио у време када је Вељко Петровић први пут боравио у Београду, није постојао члан о писму које се употребљава у Србији. Знало се које је српско и то није било потребно наглашавати. Данас је, нажалост, стање друкчије, па у Уставу Републике Србије постоји одредница о званичној употреби писма, али је многи несвесно или намерно заборављају. Непоштовање Устава догађа се и државним органима. Уведу, тако, нове аутомобилске таблице са латиничним словима уз два ситна, једва видљива, слова ћирилицом, а затим изјављују како су на таблицама коришћена оба писма  (што је тачно, али и смешно кад се упореде величине једних и других слова). Ништа није боље ни када државни органи организују  међународне скупове, па на њима испишу ознаке на два језика. Једне – на енглеском језику – за госте из иностранства, а друге –за домаће званице - хрватском латиницом.
Има у свему томе и незнања и зле намере једних, али и несхватљиве равнодушности других којима је свеједно што се ћирилица затире. И захваљујући таквом односу према ћирилици ту смо где јесмо: оно што је некадашња Аустроугарска постизала на својој територији законима и уредбама, данас добар део Срба, у својој земљи, прихвата добровољно и свесно се – као да га се стиди – одриче свога писма.

Ћирилица у Београду некад (1894) и сад (2012)

уторак, 20 март 2012 09:53
Милић Петар Кецман
Можемо само да замишљамо шта би било да се којим случајем и Радоје Домановић прошета у друштву својих савременика. Али као што дуга путовања почињу једним кораком тако и ова наша борба за отаџбину мора једном почети, а ћирилица би могла бити тај почетак. Почнимо да се потписујемо ћирилицом, тражимо ћирилична документа, поносимо се својим прецима, имамо зашто! Зато хвала НСПМ и аутору, тачније ауторима који ово питање покушавају да покрену.
Препоручи коментар:
38
0
уторак, 20 март 2012 10:36
б.с
Кад је Београд пао у аустроугарске руке, 1915. године, део страховладе окупатора је, између осталог била и забрана ћирилице. Све на југ до Чачка, сви натписи су морали бити на латинци, занатлије, кафане, општински органи, школе, да и у школама је забрањена ћирилица. Бора Станковић, књижевник, интерниран је у Сарајево, одакле је својој породици писао писма само на латиници, јер му је ћирилица забрањена.
Закључак: аустроугарски каплар ј.б.броз, смишљено наставља традицију окупатора из 1. рата, у Србији окупираној 1945. године од стране његове партизанске војске. Срби партизани, који су чинили већину те окупаторске војске, појма немају шта је суштина брозове борбе. Партизански унуци, ових дана, немају појма зашто не треба користити латиницу.
Препоручи коментар:
31
1
уторак, 20 март 2012 10:41
паја патак
Сјајно написано! Хоће ли се народ икада освестити? Власти – тешко. Јесте, није увек зла намера и воља на путу рехабилитацији ћирилице, него често и синдром “Покондирене Тикве“, па и прави идиотизам. Ограничавам се само на регистрационе табле возила: У Грчкој се користе само она латинична слова која су истоветна са грчком азбуком. То би могло лако и у Србији – али власти немају памети (воље? знања?). Али - регистрационим таблицама данас царује не само њихово незнање – него идиотизам! Права њихова слика и прилика. У интернационалну латиницу убацили су хрватска слова која нико у иностранству не може тачно прочитати, а поврх свега још и X, W,Q, Y, који ни не постоје у хрватској латиници. Ономе ко је то одобрио требало би доделити почасну таблицу за његову лимузину: “KL-00-WC”.
Препоручи коментар:
28
0
уторак, 20 март 2012 11:16
Поробљен
Ми смо и сада под окупацијом.
Препоручи коментар:
25
0
уторак, 20 март 2012 11:29
симо
Прије двадесетак година, шетајући Београдом, кладили смо се у чоколадау ко ће први да види фирму исписану ћирилицом.Била је понека и то углавном изнад занатских радњи као:Шеширџија и сличне.Данас нема ни радњи ни ћирилице.
Препоручи коментар:
21
0
уторак, 20 март 2012 11:30
Г.С.М.
Волео бих много више оваквих текстова и других погодних начина да се, нпр. у радио и тв емисијама, новинама, часописима и слично, коначно и ова, врло важна ствар за један народ, поново успостави као један од најважнијих симбола нашег бића.
Јер, као што се зна, језик и писмо су оно најјаче што карактерише један народ. Не треба чекати више ни секунде већ се дићи и на сваки могући начин указивањем се борити да се наш народ врати својој изворној писмености. Са овим питањем би се сигурно неизоставно појавиле и друге негативности, не само везане за писменост, које исто тако представљају највиталније проблеме нашег опстанка као народа, те се једном за навек отарасити свих прљавих и подлих прозападних, ватиканских, комунистичких, турских и других утицаја.
А на крају и наших свих продатих издајника по било ком основу и било чијем платном списку. На овом путу никога не штедети па макар то био и један од тзв. реформатора ( у служби германских србомрзаца ) Вук Караџић! Нек се и ово једном...
Препоручи коментар:
15
0
уторак, 20 март 2012 12:02
Милорад Станојловић
ГОВОРИТЕ ЛИ ЛАТИНИЦУ?

Латиницу у Србији генеришу маркетиншке компаније, које се у суштини баве обичном пропагандом и расподелом профитног колача.
Губитници су оглашивачи.
Распелт ће бити када им се омлати о главу овако мудра пропаганда.
Читаоци већ сада знају да се за књиге штампане латиницом добијају донације од 45%, те купци полако траже ту донацију за себе или да се она бар подели на тржишту. Није далеко ни бојкот, итд.
Значи, кад год се сретнете с латиницом, тражите попуст бар 10%. Бугари већ траже 100%.
Цивилизација иде напред, ускоро ће и Србија!

С поштовањем и уважавањем,
СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
Препоручи коментар:
11
0
уторак, 20 март 2012 12:14
Виде Даничић
Подржавам отварање расправе о србском језику и писму управо пред изборе. Нека гласачи виде за кога су гласали (ако су уопште и гласали за досманлије?!) и шта су нам урадили чак и у области језика и писма. Евентуално учлањење у ЕУ значило би промену србског источноправославног цивилизацијског кода у западно католички код. У том коду нема ћирилице! Нема чак ништа од србског духа, митова и идентитета. Уставом је прописано да је ћирилица званично писмо. То би значило да би Тијанићев досманлијски јавни радиодифузни сервис морао бити сав у ћирилици, на пример! А да ли је - сами видите. Да не говоримо о томе да нам Дачићев МУП не дозвољава издавање личних докумената на ћирилици. Регистарсте ауто-таблице су невиђено чудо и ругло. Децу нам у школама уче некаквом пижурица-правопису по којем србски језик наводно има два писма (прави аутори тог правописа су: пешикани, јерковићи, пижурице, клајнови...). Браћо Срби, ако одбраните ћирилицу, нећете одбранити ни саме себе ни своје потомке...
Препоручи коментар:
17
0
уторак, 20 март 2012 12:44
Дгарана
Сви пред САНУ, Министарство просвете, протествујмо. Морају САНЏије да поштују Устав. На свакој изборној трибини патриота мора да се пише ћирилицом. Ћирилицу на сунце. Све за ћирилицу.Све за Коштуницу, Радикале, Двери 1389, за патриоте. Доле ВИСОКОПАРНИ латинолингвисти. Напоље са буџета. Плаћамо их да крше Устав. Да ли је то демократија које су им пуна уста као џепови пара. Нека мало осете беспарицу. Живела српска и свака друга ћирилица. Ми смо срби.
Препоручи коментар:
17
1
уторак, 20 март 2012 13:32
Смиљански
Једна од највећих подвала српском народу, је та да он има два писма,и да треба да је срећан због тога!Та гнусна лаж је дала "резултате",па тако многи од нас имају свакодневне расправе на ту тему,и морамо да доказујемо, доказано!Морам још једном да поновим ,да нам је зимус,преко ноћи београд освануо са уличним натписима на два писма.То је урађено ,тихо,и подмукло,и како ствари стоје,ствар је прошла!?Нико се није нашао да пита због чега је то урађено,и зашто се ако ништа друго,у време велике кризе,бацају паре!?Наводно се то ради због туриста,иако странци неће моћи да разумеју те речи ,на хрватској латиници!Треба још једном споменуту "Војбођанску банку",која је све натписе променила на латиницу,и то без икаквог образложења,а так то колико је коштало,можемо само да претпоставимо!?
Препоручи коментар:
14
0
уторак, 20 март 2012 13:43
Johnny
...београдским маркетима и супермаркетима, шопинг центрима, моловима и аутлетима.
Bravo !!!!! Bravo !!! Bravo !! Да ли речи : маркете,супермаркете,шопинг .. молове..
које је аутор тако бриљантно успео да сакупи (све у једној реченици) !!! НАМЕРНО ставио или је то САМО слика и прилика пишчевог српског речника ? То је све ...паметном доста..
Препоручи коментар:
10
4
уторак, 20 март 2012 14:28
Милорад Богдановић
Наше писмо се може вратити само онако како нам је и отето. Другог избора нема. Част је у питању. Ако је некима и до части.
Препоручи коментар:
16
0
уторак, 20 март 2012 17:55
Susjedi Srbi, hrvatska je latinica samo vrh ledenoga brijega.

Jezik vam je prepun turcizama i drugih nesrpskih riječi koje paraju uši, a vi se tu bavite gajicom!?
Препоручи коментар:
3
7
уторак, 20 март 2012 18:24
ЉВЈ
Већ две године пишем Министарству спољних послова Србије због њиховог службеног сајта (искључиво) на латиници, без иједног слова службеног језика и писма, и - ништа. У порукама без потписа су пре више више од пола године рекли да раде на томе, пре тога су рекли да имају у плану, на моје тражење да писмо буде потписано и да ми, као службеном лицу, доставе податке о одговорном лицу које је донело одлуку о таквој употреби неслужбеног писма у јавној комуникацији с грађанима, уследило је - ћутање. Нико се није потписао, ниједну информацију (у складу са Законом о доступуности информација) нисам добио.
И, сад, ја кроз тај сајт и то министарство гледам и Владу, и целу Државу, и унутрашњу контролоу у њој, и законитост, и стање права ... и - слика није нимало добра. Другим речима, ужасно је лоша.
Докле?
Препоручи коментар:
9
0
уторак, 20 март 2012 18:36
Александар Невски
Човѣк из Хрватске йе у праву. Хрватска латиница йе само врх ледена брѣга. Наш йезик, прѣ свега заслугом Вука са турским презименом, поста наказа, како граматичка тако и рѣчничка. Йезик нам йе прѣко сваке мѣре засићен странима рѣчима. Толико то ухвати корѣна да наш народ заборави многе наше рѣчи и замѣни их странима, прѣ свега енглескима. Да поменем само неке: (срѣдиште, твар, непосрѣдно, усрѣдсрѣдити се, навияч, невоља, тешкоћа) се стално замѣњуйу странима (centar, materija, direktno, koncentrisati se, fan, problem). Захваљуйући Вуку унаказившему наш йезик граматички и правописно, његови наслѣдници титоисти га унаказуйу рѣчнички и затиру йедну по йедну нашу рѣч.
А за тужно стање ћирилице и њен прогон йе прѣ свега Вук одговоран, йер йу он тако прѣобличи да више личи на западне латинице него на братске нам руске и бугарске ћирилице. Бечка творевина више нема духа ћирилице у себи! Али зато има у себи нѣмачкога латиничнога слова "Ј".
Препоручи коментар:
5
2
уторак, 20 март 2012 19:24
ѣѣ
@Александар Невски

Бољи комѣнтар одавно нисам прочитао! Свака част!
Препоручи коментар:
3
0
уторак, 20 март 2012 19:49
Даница Петровић
Ви мене , заиста , неизмерно радујете.Када је интернет пре неколико година постао доступан и мојој скромној породици,прво што ме поразило била је шишана латиница на свим странама и таква неписменост да је било страхота погледати .Нигде великог слова,нигде интерпункције,речи у деловима и назнакама,прави језички кошмар.Одмах су ме засврбели прсти да се сукобим са таквим стањем .Тако сам и почела да куцкам коментаре у дневној штампи,ту и тамо,у зависности од слободног времена које женама из мог малог света ретко претиче.Наравно,ћирилицом.Пошто су коментари излазили,јер се ова домаћичка глава није претворила у укрчкану сарму,уживала сам гледајући како се издвајају лепотом писма .Трудила сам се ,повремено, и да збијам шалу са најнеписменијим коментаторима како бих скренула пажњу да треба водити рачуна о речима које шаљемо у свет.Моји коментари често су били једини написани ћирилицом,а било је чак и негодовања на писмо из "суседних" табора.
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]
 
 

Нема коментара:

Постави коментар