Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 30. март 2012.

Љиљана Смајловић: Запад, западоисток | Хроника

Љиљана Смајловић: Запад, западоисток | Хроника

Хроника

Љиљана Смајловић: Запад, западоисток

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 30. март 2012.
Право је питање, са којим правом европски министри износе шта српски медији смеју, а шта не смеју да тврде. Како се усуђују да кажу да српски извештачи нису на лицу места видели оно што тврде да су видели? Зар је аустријска блокада боља од домаће?
Европски парламент и званично је јуче зажалио због тога што су државне власти у Србији наводно завеле "медијску блокаду" током инцидената јула 2011. године на северу Косова и погрешно представиле улогу КФОР-а у тим догађајима.
Агенција Бета је приликом расправе у Спољнополитичком одбору овог парламента добила тумачење да иза тог става "највише" стоји уверење известиоца за Србију Јелка Кацина, "и још неких кругова", да није била на месту "тврдња српских власти" да су војници КФОР-а употребили бојеву муницију и да су у инцидентима у јулу том муницијом пуцали на српске цивиле.
Лако је погодити који то још "кругови" стоје иза "уверења" Европског парламента да је у Србији у јулу 2011. заведена "медијска блокада". Европски политичари који јесенас нису крили колико их нервира извештавање српске штампе са барикада на северу Косова зову се Гвидо Вестервеле и Михаел Шпинделегер. Реч је о шефовима дипломатија Немачке и Аустрије, утицајних чланица Европске уније, чији су војници лане повређени у нападима КФОР-а на Србе на барикадама. Вестервеле и Шпинделегер захтевали су да се о тим нападима извештава као о насиљу српских демонстраната против војника КФОР-а, а Шпинделегер је критиковао српске медије због тврдњи да су војници КФОР-а напали Србе. "Ако се знају чињенице, онда се то не може ни у ширем смислу тако тумачити", објаснио је Аустријанац.
Лепо је од Европског парламента што брине о слободи српских медија. У резолуцији ЕП пише да српски новинари раде под политичким и другим притисцима, што је апсолутно тачно. Свеједно, необична је, и невероватно покровитељска, претензија посланика тог парламента да утврђују шта је истина о догађајима којим нико од њих није присуствовао и о којим постоје мањкаве, непотпуне и слабо документоване званичне тврдње, како НАТО, тако и српских власти. Српски новинари су извештавали са лица места, а НАТО није показао никакве видео-записе који би демантовали њихове тврдње, иако је познато да КФОР снима све што се дешава на барикадама. Службеници КФОР-а и Еулекса никада нису пружили прилику српским новинарима да у директном сусрету, на званичној конференцији за штампу, упореде своје и НАТО верзије насилних инцидената на барикадама. Ако КФОР није користио бојеву муницију, откуд меци у телима српских цивила? Тврди ли можда НАТО да је то "пријатељска ватра", у жаргону који користе западне снаге када једна страна у сукобу пуца по сопственим људима? Да ли је КФОР радио, или затражио, стручно вештачење муниције пронађене у телима Срба? Како КФОР објашњава што је 28. новембра у Јагњеници, са раздаљине од само двадесетак метара, гуменим мецима тукао по српским новинарима који су обављали професионалне новинарске задатке под ионако изузетно тешким условима?
На мноштво сличних питања не желе да одговарају ни српске власти, ни КФОР, па је међу њима заправо мртва трка кад је реч о одговорности за "медијску блокаду". Нити Драган Шутановац хоће да тражи снимке НАТО, нити НАТО хоће да покаже снимке јавности.
То није, дабоме, ништа нарочито ново: када је Дик Марти Савету Европе обелоданио саучесништво европских влада са америчком ЦИА у незаконитом пребацивању и мучењу осумњичених за тероризам, пљуштали су демантији и оспоравања. После су се те владе извињавале грађанима, а у Пољској је пре неколико дана почело суђење бившем шефу домаће обавештајне агенције који је оптужен за кршење међународног права и Устава Пољске јер је омогућио да ЦИА у Пољској држи тајни затвор за припаднике Ал Каиде, што је први утврдио Дик Марти.
Право је питање, међутим, са којим правом европски министри износе шта српски медији смеју, а шта не смеју да тврде. Како се усуђују да кажу да српски извештачи нису на лицу места видели оно што тврде да су видели? Зар је аустријска блокада боља од домаће? Уосталом, сме ли аустријски министар од аустријске штампе да тражи шта ће и како писати? Видели смо пре неколико недеља како се слична авантура завршила у Немачкој, где је осрамоћени председник државе принуђен да се повуче са положаја. Никакве му кривичне радње нису доказане, још није ни оптужен за било какво кривично дело, али његов пад је дефинитивно почео оног тренутка када се усудио да се извиче у телефонску секретарицу главног уредника таблоида "Билд". Боље речено, његова је судбина запечаћена оног часа када је тај главни уредник одлучио да јавно обелодани како му је Кристијан Вулф претио да не објављује спорне детаље из његовог живота, о којим у то време још није било ни истраге, а камоли оптужнице. Када се клупко почело одмотавати, испоставило се да Вулф воли да прима скупоцене поклоне од богатих пријатеља, да не види ништа лоше у томе да му банкари дају кредите по посебно ниским стопама и да га бизнисмени о свом трошку шаљу на луксузна летовања. Одсуство скрупула навело га је да помисли како се друштвене норме на њега не односе, и како му положај председника даје право да цензурише медије.
У Немачкој на то нема право. У Србији, нажалост, ствари стоје нешто другачије, али то не сме бити разлог да европски политичари српским медијима испостављају захтеве које својима не би смели. Европски стандард је слободна штампа, која не тражи дозволу власти да критикује власт, и која не пита владајуће кругове сме ли да објави оно што је забележила. Није европски стандард да аустријски шеф дипломатије приговара председнику или Влади Србије што неки извештач са севера Косова тврди да је видео шта је видео. Ни да критикама српске штампе правда одбијање да гласа за кандидатуру Србије у ЕУ.
Можда је неизбежно да нас, док молимо пред вратима Европе, доживљавају као сиромашне рођаке из провинције пред којим се не морају претерано устручавати, или као поданике из далеке колоније. То не значи да представници српске државе имају дозволу својих грађана да тај покровитељски став прихватају као нешто што им следује. Европски парламент има право да тражи да се и у Србији поштују европски стандарди слободе медија. Грађанин Србије има право, али и обавезу, да од својих власти захтева да се понаша као да је Србија суверена држава.
Нешто као Пољска, која изводи свог првог контраобавештајца на суд јер је помагао главном пољском савезнику, Америци. Пољаци кажу: Ми свој Устав схватамо озбиљно. Адам Боднар, председник тамошње Хелсиншке фондације за људска права, каже да је запамтио све чему су га Американци учили почетком деведесетих година: "Увек су нам говорили, морате да напишете нови устав, а за све што власт ради морају да постоје неке границе. Е па, ту смо лекцију добро савладали."
(Независне новине)
 
Пристигли коментари (0)
 
 

Нема коментара:

Постави коментар