Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 30. март 2012.

Да ли је Вук творац „српске латинице”? | Културна политика

Да ли је Вук творац „српске латинице”? | Културна политика

Културна политика

Да ли је Вук творац „српске латинице”?

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Ђорђевић   
четвртак, 29. март 2012.
1. Увод
Међу савременим српским назови интелектуалцима постало је помодно заговарати став да је творац „српске латинице” Вук Ст. Караџић. Први је ту тезу изнео др Петар Милосављевић у у књизи „Српска писма” (2006). Ту он тврди да је латиница коју данас користе Хрвати, Бошњаци и многи Срби измислио Вук, а „коју је Гај прихватио” (стр. 465).
Исфрустрираном српском народу та теза може доћи као мелем на рану. Нема везе што стално доживљавамо поразе, битно је да смо Хрватима створили писмо! Јадни Хрвати! Без нас они би били неписмени! То је психолошка основа која омогућава лако прихватање те тезе. Нажалост (или на срећу) та теза нема научног основа. Да би се одговорило на питање ко је творац латинице коју данас користe Хрвати, Бошњаци и велики број Срба потребно је познавати латински језик, културно-историјске прилике Вуковог доба и методологију научно-истраживачког рада. Др Милосављевић показује помањкање свега тога.
Као главни доказ за тврдњу да је Вук творац „српске латинице”, др Милосављевић нуди три табеле које се налазе у Вуковим делима. Стога сваку од њих морамо пажљиво анализирати.
2. „Српски рјечник” (1818)
У књизи „Српска писма” (2006) др Милосављевић је објавио табелу из првог издања „Српског рјечника” (1818) и испод ње написао: „По Вуку (и Копитару) Срби имају два писма: ћирилицу и латиницу” (стр. 380). Да би се одговорило на питање да ли је овај закључак исправан, потребно је ту табелу размотрити у целини.
У тој табели, оригинално на стр. LXIX, дата су писма 11 народа: прва је на ћирилици, а других 10 на латиници.
Прво питање разумног човека могло би да гласи: ко је био тај ко је саставио ту табелу? Већ на почетку свог „Српског рјечника” (стр. VIII) Вук је признао да му jе код писања на латинском и немачком помагао Јернеј Копитар. Све табеле су писане на латинском језику, па се може лако претпоставити да их је саставио Копитар. Но, питање ко је саставио те табеле споредно је у односу на оно најважније: да ли је састављач табеле уједно и творац тих писама? Одговор је очигледан: онај ко састави неки – како стоји у наслову – „упоредни попис писама Европе” („Europae alphabetis parallēlismos”) не значи да је уједно и творац свих тих писама. И овде је реч о једној психолошкој замци.
Будући да је добро познато да је Вук реформатор „славенске”, тј. црквенословенске ћирилице, савремени некритички истраживач може лако помислити да је Вук морао бити и реформатор дугих писма. Заправо, културно-истроријска ситуација „суседних народа и других религија Европе” („viciniorum popularium et aliis culturolis Europae”) била је врло различита. Oсновна је била та да су православни штокавци, тј. Срби користили преобимну азбуку која више није одговарала њиховом фонетском систему. Вук у „Српском рјечнику” наводи да „славенска” азбука има 45 слова и предлаже да се од ње задрже само 23 слова (стр. XXXIII). Како се види из тебеле на стр. LXIX, полуглас „јер” (ь) такође не уврштава у азбуку. Дакле, прелаже да се избаци 23 слова, а задржи само 22. Осим тога, он предлаже и да се у српску азбуку убаци и шест нових слова „којије Славени немају (ђ, ј, љ, њ, ћ, џ)” (стр. XXXV). Ta се слова заиста налазе у помињаној табели. Вук, дакле, предлаже да се избаци или дода 39 слова. То представља веома радикалну реформу. Међу западнохришћанским народима није било потребе за тако радикалном реформом. Нека су садржавала диграме, диграфе или двословља, неке фонеме нису имала своја слова, али свакако није постојала потреба за радикалном реформом. Исти је случај и са писмом „Срба латинског обреда” („Serb. lat.”). Драстична промена њиховог писма не само да није била потребна. Не само да није за тим послом није било потебе него није ни могло доћи од стране једног православца какав је био Вук. Православни кругови су се веома противили Вуковој реформи „Славенске” азбуке, па се Вук стално морао правдати да није јеретик. У таквој атмосфери, Вук није могао ни помишљати на рефромисање писма „Срба латинског обреда” („Serb. lat.”). Њихово писмо се налази у другој колони и захтева посебну пажњу.
3. Шта значи скраћеница „Serb. lat?
За савременог истраживача велико је искушење да скраћеницу „Serb. lat.” преведе као „српска латиница”. Тај закључак је погрешан, јер је заснован на непознавању латинског језика и културно-историјских прилика Вуковог доба.
Важно је приметити да прва колона не гласи „Serb. cyrill.” – „српска ћирилица”, већ „Serb. graec.” Шта то значи? То може бити скраћеница за: Serbii graeci ritus – Срби грчког обреда; Serbii graeci culti – Срби грчког богослужења; Serbii graecae fidei – Срби грчке вере; Serbii graecае confessionis – Срби грчкe вероисповести; Serbii graecае religionis – Срби грчке религије. Без обзира да ли је реч о обреду (ritus), богослужењу (cultus), вери (fides), вероисповести (confessio) или религији (religio), у свим случајевима то значи да је ту реч о Србима православцима.
Изнад друге колоне стоји: „Serb. lat.” што такође може бити скраћеница за више израза: Serbii latini ritus – Срби латинског обреда; Serbii latini culti – Срби латинског богослужења; Serbii latinae fidei – Срби латинске вере; Serbii latinае confessionis – Срби латинске вероисповести; Serbii latinае religionis – Срби латинске религије. У свим случајевима то значи да је ту реч о Србима католицима.
Да је то исправно читање тог натписа сугерише и наслов табеле: „Писма Србâ са упоредним писмима суседних народа и других религија Европе” („Alphabeti Serborum cum viciniorum popularium et aliis cultioris Europae alphabetis parallēlismos”). Разлог зашто је Вук, или, што је вероватније Копитар, поред „народâ” споменуо и „религије” јесте тај што је знао да су штокавци подељени у три религије („закона Грчкога”, „закона Турскога”, „закона Римскога”).
Према томе, када савремени истраживач др Петар Милосављевић у књизи „Српска писма” (2006) тврди да ова табела доказује да „Срби имају два писма: ћирилицу и латиницу” (стр. 380), он заборавља да дода да су та писма подељена по јасном верском критеријуму: ћирилица је писмо православних штокаваца („Срба грчког обреда”), а латиница писмо католичких штокаваца („Срба латинског обреда”).
Закључак досадашње анализе могао би да гласи: писмо које се налази под одредницом „Serb. lat.” није писмо ма којих Срба, већ само оних „латинског обреда”. Сада се можемо запитати: да ли су се ти „Срби латинског обреда” уопште осећали Србима? Одговор на то питање даје сâм Вук Ст. Караџић и студији „Срби сви и свуда” (1836).
4. „Срби сви и свуда” (1836)
Вук је студију „Срби сви и свуда” написао 1836, а објавио у књизи „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона” (1849). У њој је тврдио да су прави Хрвати само чакавци и кекавци (или кајкавци), док су штокавци Срби. Но, он је био искрен и у студији изнео стање са терена из којег се види да то разликовање по лингвистичком критеријум није одговарало стварности. Он изричито каже да само они „закона Грчкога” (православне вере) себе зову Србима или Србљима, а да „остали овога имена не ће да приме” (стр. 2). Он изричито каже да муслимани себе сматрају правим Турцима, „премда ни од стотине један не зна Турски” (стр. 2). За католике каже да себе „зову по мјестима у којима живе”: Славонцима, Босанцима (или Бошњацима), Далматинцима и Дубровчанима, а да их књижевници обично зову и Илирима или Илирцима. Вук додаје да их првославци зову још и: Буњевцима (у Бачкој), Шокцима (у Срему, Славонији и Хрватакој), Латинима (око Дубровника и по Боки Которској), а „у пријатељскоме разговору” и Кршћанима. Да не би било забуне, додаје да „Срби закона Римскога не ће Срби да се зову” (стр. 3). Према томе, Вук сâм признаје да фактички не постоје Срби „сва три закона”, већ само „закона Грчкога”. Његово мишљење о постојању „Срба сва три закона” није одражавало стање на терену. Оно је плод његове жеље, а не стварности.
Закључак досадашње анализе могао би да гласи: писмо које је Вук (тј. Копитар) навео у „Српском рјечнику” (1818) под одредницом „Serb. lat.” писмо је оних штокаваца који „не ће Срби да се зову”. Са том стварношћу Вук се није мирио.
5. „Сукоб цивилизација”
Вук Ст. Караџић је био свестан да религија утиче на национално опредељење, али се са тиме није мирио. То немирење је изразио у студији „Срби сви и свуда”: „А кад човјек помисли, н. п. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Калвинскога закона, па се сви опет зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона Римскога не ће Срби да зову” (стр. 3).
Оно што Вук није могао да схвати јесте то да међу католицима и протестантима, упркос теолошких разлика, не постоји цивилизацијска разлика, док имеђу католика и првославних, и поред теолошких сличности, постоји цивилизацијска разлика. Разлог зашто су Мађари и Немци могли да оформе мултиконфесионалне нације, а Срби, Хрвати и Бошњаци, који говоре један језик, то нису могли лежи у цивилизацијским разликама. О њима уверљиво говори амерички политиколог Семјуел П. Хантингтон (Samuel P. Huntington) у књизи „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка” (2000). Kатолицизам и протестантизам, упркос теолошких разлика, конституишу јединствену западну цивилизацију, а православље и ислам конституишу посебне цивилизације. Католици и протестанти теолошки се више разликују него католици и православни, па ипак не конституишу две цивилизације него једну. Са друге стране, православни, који се од католика теолошки мање разликују него протестанти, конституишу посебну цивилизацију. Имајући то у виду, јасно је зашто Мађари и Немци, међу којима има и католика и протестаната, могу да конституишу нације засноване на језичком, а не на верском принципу, а то не могу истојезични Срби, Хрвати и Бошњаци. Иноверје није препрека за формирање нације када су у питању католици и протестанти, али јесте када су у питању православни, католици и муслимани. Разлика је у цивилизацијама.
Несхватање важности религије нагнала је Вука да све штокавце сматра Србима. То није одговарало стварном стању ствари ни у доба Вука Караџића, а још мање одговара садашњем. Вук је пренебрегнуо чинилац религије, а то чини и др Милосављевић. Поред тог превида, др Милосављевић уме да учини и друге грешке: методолошке. Једна од њих је везана за „Први српски буквар” (1827).
6. „Први српски буквар” (1827)
У књизи „Српска писма” (2006) др Милосављевић је објавио табелу (стр. 395) која се – по њему – налази у Вуковом „Првом српском буквару” (1827). Заправо, тај буквар има 17 малих страница и у њему се не налази никаква табела. Та табела је заправо први пут објављена тек на почетку Вуковог превода Новог завјета (1847). Тек после Вукове смрти, та табела је убачена у репринт издања „Првог српског буквара”. Прво репринт издање у коме се она налази јесте оно Народне библиотеке Србије из 1978. Уредник тог издања је био др Голуб Добрашиновић. Заправо, небитно је ко је и када ту табелу убацио у репринт издање „Првог српског буквара”; битно је да се она не налази у његовом оригиналу. Очигледно је др Милосављевић користио кривотворено репринт издање, што га је датумски завело. Тај пропуст га је одвео ка закључку да је латиницу из друге колоне Вук „сам начинио и објавио као илирску латиницу” (стр. 292). Заправо, када је та табела издата (1847) „илирска латиница” је била већ одавно у употреби код Илира. Вук није имао ни потебе ни могућности да је ствара.
7. „Нови завјет” (1847)
Да би се разумело шта у Вуковој табели на почетку Новог завјета стоји, мора се разумети један важан културни покрет који се у међувремену збио – илирски. Његова суштина је та да су Хрвати (кекавци или кајкавци) прихватили за свој књижевни језик штокавски и заједно са католичким штокавцима („Србима латинског обреда”) почели називати Илирима. Та промена је уочљива на тебели Вуковог Новог завјета из 1847. У њој на првом месту стоји српско писмо („Serbic.”), а на другом илирско („Illyr.”). У тој табели се не спомиње писмо католичких штокаваца („Срба латинског обреда”) нити писмо Хрвата (кекаваца или кајкаваца), јер су се они тада сматрали Илирима.
Слова у том илирском писму су врло слична писму „Срба латинског обреда” које је приказано у табели из 1818. То значи да су Хрвати, сада преименовани у Илире, преузели нека слова „Срба латинског обреда”. Тако су dy заменили у dj, ly у lj, а ny y nj, sz у s, cz у c итд. Све те словне промене нису од великог значаја: писмо им је остало латиничко уз мање измене. Значајно је то да су се Хрвати и католички штокавци („Срби латинског обреда”) одрекли свог националног имена и преименовали се у Илире.
8. „Српски рјечник” (1852)
Када је Аустрија забранила илирско име (1843), Илири су могли да се назову Срби, али то нису учинили. По језику су и били Срби, али чинилац језика није однео превагу. Превагнуо је чинилац религије. Илири су узели име Хрвати. То што су Илири говорили штокавским језиком није утицало на то да почну да се осећају Србима. Чинилац религије однео је победу. Та промена се види и у другом издању Вуковог „Српског рјечника” (1852), где се Илири називају Croаt[ii] = Хрвати.
9. Национални идентитети
Окосницу савременог хрватског идентитета не чини само језик, него и религија и писмо. Језик не деле са суседним Италијанима, Словенцима, Аустријанцима и Мађарима, а религију не деле са суседним Србима и Бошњацима.
Окосницу савременог српског идентитета не чини само језик, него и религија и писмо. Језик не делимо са Мађарима, Румунима, Бугарима и Македонцима, а религију не делимо са суседним Хрватима и Бошњацима. Са Црногорцима делимо и језик и религију, али не и исту државноправну свест.
10. Чинилац религије
Да би се правилно и целовито разумеле Вукове табеле потребно је познавати латински језик и културно-историјске околности у ком су настале. Професор Милосављевић и други савремени истраживачи склони су да потцене чинилац религије. У књизи „Српска писма” професор Милосављевић је записао: „Традиционални филолошки принцип је да се национални идентитет одређује језиком” (стр. 5). Убеђен у своју исправност, аутор реченицу понавља у чланку „Данашња српска писма: ћирилица и латиница” (Видовдан, 21. фебруар 2011). Међутим, тај став је израз крајње једностраности. Националне идентитете образују поред језика и многи други чиниоци: религија, писмо, државно-политичка традиција итд.
Да национални идентитет не одређује само језик доказује и Вукова студија „Срби сви и свуда” и његове (тј. Копитарове) табеле. На основу његове (тј. Копитарове) табеле из 1818. види се да је религија била та која је делила штокавце на православце и католике, а тиме и њихова писма. Из друге (1847) види се да су се католички штокавци („Срби латинског обреда”) и Хрвати објединили у Илирску нацију. Основ њиховог уједињења била је римокатоличка религија. Хрвати су били спремни да напусте свој језик, чак и своје етничко име, али не и религију. Католички штокавци („Срби латинског обреда”) били су спремни да напусте своје етничко име, али не и религију. Како сугеришу Вукове табеле, католички штокавци, неаутентично названи „Срби латинског обреда” (1818), претопили су се најпре у Илире (1847), а затим у Хрвате (1852). И поред ових промена, задржали су своје писмо (латиницу) и своју религију (римокатолицизам). Чиниоци који су кључно поделили Хрвате и Србе били су религија и писмо, не језик.
11. Општа слика
Три табеле (1818, 1847, 1852) разликују се у детаљима, али им је једно заједничко: писмо источних хришћана (православаца) је ћирилица, а писмо западних хришћана (католика и протестаната) латиница. Будући да данас не постоје Срби католици као значајан национални и културни чинилац, писмо садашњих Срба суштински мора бити само ћирилица.
12. Питање идентитета
Када савремени српски првописци пишу о „српској латиници”, они тиме исказују своје секуларистичке, просветитељске погледе: став да само језик одређује национални идентитет. Како показује студија „Срби сви и свуда” (1836), то није било тачно ни у Вуково доба, а није тачно ни данас.
У студији „Срби сви и свуда” Вук јасно пише да штокаваца има три врсте: око три милиона православаца („закона Грчкога”), који се називају Срби или Србљи, и два милиона оних који „имена овога не ће да приме” (стр. 2). Вук процењује да од та два милиона има две трећина „закона Турскога” (тј. око 1.300.000) и једна трећина „закона Римскога” (тј. око 750.000). Дакле, језички критеријум није био подударан са етничким. То је свесно превиђао Вук Ст. Караџић, а то данас превиђа – свеједно да ли свесно или несвесно – и др Милосављевић.
Ни данас лингвистички критеријум није поуздан за одређивање националног идентитета. Заправо, он је крајње заводљив. Оно што суштински разликује данашње Србе, Хрвате и Бошњаке није језик, него религија. Ова три народа се не разликују по језику, већ по религији. Стога је пренебрегавање религиозног чиниоца недопустив превид.
Савремена широка распрострањеност латинице код Срба указује на њихово идентитетско лутање – на њихову слабу националну свест. Правописци који сугеришу да су српска писма и ћирилица и латиница раде – вероватно несвесно – на сузбијању ћирилице и православља, а тиме и српске национале свести. Кључну препреку за изградњу чврстог и јасног српског националног идентитета представљају српски интелектуалци, поготово филолози.
13. Идеолошке последице сна о Србима „сва три закона”
Вукова идеја о Србима „сва три закона” не само да је била историјска утопија, него се показала и као погубна за Србе. Она је одиграла крајње негативну улогу код Срба. Срби су геноцид у Другом светском рату дочекали крајње идеолошки неприпремљени. Ту идеолошку збуњеност Срба сјајно приказује студија др Михаила Станишића „Експанзионизам Хрвата и растојство Срба” (1999). Основни узрок растројства Срба је било веровање у Вукову идеју о Србима „сва три закона”. Срби су били крајње збуњени када су Хрвати и босански муслимани почели да их кољу. Нису могли да схвате како они који говоре истим језиком као и они могу толико да их мрзе. Били су веома наивни, јер их је њихова интелигенција успављивала причом о Србима „сва три закона”.
Слично се догодило и пола века касније. Српска интелигенција се чудила зашто су Хрвати и Бошњаци поново устали против Срба (1991). Она је и даље сањала Вуков сан о Србима „сва три закона”, тј. у тадашњој терминологији о „братству и јединству”. И док су се листом сви одвајали од Срба, српски интелектуалци су били крајње неспремни. Ту неспремност је одлично описао Зоран Обеновић у студији „Распад Југославије и политичка неспремност српске елите на изазове распада”(1994): „Српска елита није ни духовно ни политички била спремна на ситуацију у којој правила државног и међународног права престају да важе и где основни оријентири постају државни и национални интереси” (стр. 396). Аутор је још јаснији када тврди: „У тренутку кад се Југославија распадала уз помоћ Западне коалиције и кад су настајале нове националне државице, једини народ који није имао ни минимални прећутни консензус око својих виталних интереса био је српски народ. До последњег тренутка, српска политичка елита је своје националне интересе, и кад је на њима посебно инсистирала, сагледавала у перспективи Југославије” (стр. 396-397). Разлог зашто је српска политичка елита неспремна дочекала распад Југославије суштински је био тај што је слепо веровала у југословенство, тј. у „братство и јединство”, тј. зато што је сањала Вуков сан о Србима „сва три закона”.
У идеолошком смислу, Покрет за обнову србистике не представља ништа друго него наставак те титоистичке идеологије „братства и јединства”. Та филолошка школа и даље сања Вуков сан о Србима „сва три закона”. И док нас Хрвати и Бошњаци мрзе и презиру, србистичари сугеришу уједињење са њима на основи заједничког језика и то под српским именом! То је опасно месечарство!
Крајње је време да се српска интелигенција пробуди из Вуковог сна о Србима „сва три закона”, из титоистичког сна о „братству и јединству”. Филолози који тај сан представљају као стварност, Србе идеолошки успављују. Срби се неће препородити никаквим „филолошким програмима”, јер није језик оно што нас одваја од Хрвата и Бошњака. Срби ће се препородити само када буду примењивали „верски програм”, јер је вера та која нас од њих одваја. Док то српска интелигенција не схвати, она ће и даље сањати Вуков и Милосављевићев сан о Србима „сва три закона” и тиме се излагати опасности да неспремни дочекамо још један геноцид.
14. Ко је, дакле, творац латинице?
Савремену латиницу коју користе сви штокавци (Хрвати, Буњевци, Бошњаци, Горанци, Срби и Црногорци) није продукт ниједног појединца. Када др Петар Милосављевић у чланку „Кључно питање: национални програм” (Видовдан, 8. марта 2011) тврди да она „дело српских филолога, Вука Караџића и Ђире Даничића”, он им удељује незаслужено признање. Творац латинице није ни Људевит Гај. Он је само њен кључни пропагатор: онај који је најзаслужнији што је писмо „Срба латинског обреда” (1818) прихваћено од кајкаваца (загорских Хрвата). Уједињени у језику (штокавштини), писму (србокатоличком) и религији (римокатолицизму) настали су Илири, тј. Хрвати, што и сугеришу Вукове табелеле из 1847. („Илири”) и 1852. („Хрвати”). Све у свему, творац те латинице није ниједан појединац, него је она плод вишевековне животне праксе „Срба латинског обреда”, тј. „Илира”, тј. „Хрвата” – све у свему – римокатолика. Вук са тим процесом није имао никаве везе. То јасно и сâм признаје у „Писмима Преосвештеноме господину Платону Атанацковићу” (1845) назвавши то писмо „Илирски или Загребачки правопис” (фуснота на стр. 23; заправо: 21). А оно је – додаје Вук – јeдно од писама „јужнијех Славена Римскога закона”. Sic! „Римскога закона” – дакле, римокатолика. Vuk locuta, causa finita!
15. Закључак
Теза да је Вук творац „српске латинице” није само нетачна, него је и друштвено штетна. Она даје оправдање да Срби, једини у свету, буду двоазбучан народ. Такво стање представља знак културне и друштвене шизофреније. Теза да је Вук творац „српске латинице” не само да је погрешна, него и учвршћује ту нашу културну и друштвену шизофренију.
Аутор је сарадник Српског културног клуба
Извори
1. Караџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија јерменскога манастира, Беч, 1849.
2. Караџић, Вук (прев.), „Нови завјет”, Штампарија Јермарскога манастира, Беч, 1847.
3. Kaраџић, Вук и Сава Текелија, „Писма Високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1845.
4. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1827.
5. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Gedrudi bei den p.p. Armeniern, Беч, 1818.
6. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Штампарија Јерманског намастира, Беч, 1852.
Репринт издања
1. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, уредник: Антоније Ђурђевић, Управа манастира Троноша, без места, без године.
2. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, главни и одговорни уредник: др Александар Пејовић, Народна Библиотека Србије, Београд, 1978.
3. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, главни и одговорни уредник: Војин Тривуновић, Trivunija line, Бања Лука, 2007.
Литература
1. Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бесједа, Бања Лука, 2006.
2. Обреновић, Зоран, „Распад Југославије и политичка неспремност српске елите на изазове распада”, у: „Филозофија и друштво IV: теоријске претпоставке разумевања распада Југославије”, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 1994, стр. 385-405.
3. Станишић, Михаило, „Експанзионизам Хрвата и растројство Срба”, Службени лист СРЈ, Београд, 1999.
4. Семјуел, Хантингтон, „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка”, 2. издање, ЦИД, Подгорица; Романов, Бања Лука, 2000.
5. Милосављевић, Петар, „Данашња српска писма: ћирилица и латиница”, Видовдан, 21. фебруар 2011.
6. Милосављевић, Петар, „Кључно питање: национални програм”, Видовдан, 8. март 2011.
 
 

Да ли је Вук творац „српске латинице”?

четвртак, 29 март 2012 11:13
Ковач Југовић
Не сумњам г. Ђорђевићу, да Ваш рад негује сувремену политичку коректност, макар Ви идеју о двоазбучју код Срба називали "шизофреном". Караџић јесте планирао да се ћириличка слова могу симетрично преносити у латиничка, и то му је био један од циљева, управо да би се приближио Србима католицима који су (по својој вољи) постојали и који постоје и данас као говорници српског (или како ви тај језик према владајућој политичкој коректности називате - "штокавског" језика). И зашто Ви одједном, поред толико сумњичавости у Караџићеве ставове, њему (када Вам одговара)слепо верујете да ови католици" - "неће Срби да се зову"? Па он је код Срба католика гостовао по разним западним крајевима, најпре у Дубровнику. Па шта ћемо радити са госпаром Медом Пуцићем, католиком, који је славу српског имена проносио Дубровником и приморским кајевима? Шта ћемо са славним Миланом Решетаром, дубровачким Србином-католиком, који се није никада нити српства нити католичке вере одрекао. Шта ћемо са Андрићем...
Препоручи коментар:
29
10
четвртак, 29 март 2012 11:24
Бранислав Поповић
Истина јесте да је већина Срба "римског закона" постала Хрватима, али исто је тако истина да је у 19. веку било и Срба католика. Најмање 20 000 људи у Далмацији се почетком 20. века називало тако.
Препоручи коментар:
39
1
четвртак, 29 март 2012 11:37
filolog
Apsolutno istinito i ta;no!
Препоручи коментар:
12
15
четвртак, 29 март 2012 12:39
alef
Hrvatska latinica je nastala pod uticajem (preuzeta od)Čeha koji su u to vreme bili lideri u slavistici. Slova č, š i ž su iz njihove abecede. I u danasnjem Hrvatskom jeziku ima puno čehizama.
Препоручи коментар:
21
1
четвртак, 29 март 2012 14:15
сељак беземљаш
Вук је писао СРБИ СВИ И СВУДА под утиском општег европског покрета да је нација јединство језика.Тог на рацинализму заснованог правила држали су се Немци,Французи,Италијани али и Срби.Ево шта о томе каже Милорад Екмечић У ДИЈАЛОГ СА ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ.
"У свој XX век Срби су ушли са културом која почива на идеологији по којој је нација заједница језика.Излазе из тог века са идеологијом да је нација заједница религије..оквир(за то)од 1984..На то их је силила и традиција врло снажног покрета Срба католика у Далмацији,Војводини,Боки и делимицно у Босни.Од 1903. г.муслиманска заједница Гајрет,а нарочито након њене реформе 1923.г.за српску нацију везује знатан део муслимана"...као разлог зашто овај пројекат није успео Екмечић наводи "..цена којом је српски народ платио уједињење 1918.г.Главни разлог за победу религиозног типа националног покрета..било је остварење политичке идеологије католичке цркве."наставак
Препоручи коментар:
18
0
четвртак, 29 март 2012 14:44
сељак беземљаш
Даље Екмечић пише"Тријумф религиозног типа нације остварен је 1941-1945..прети стварање две или три српске нације можда и религије."Милорад Екмечић је у свом двотомном делу СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1790-1918 пре тридесет година ставио на увид јавности историјско кретање стварања нација на нашем простору.Дигла се велика галама али стручног оспоравања није било.Сличан пример стварања нација имамо у Ирској и Либану.Пораз српског пројекта који противници називају великосрпски имао је за последицу средњевековну верску несношљивост.И створио је могућност за лако распиривање регионалних покрета,сепаратизма..
Узгред само једно питање аутору доста доброг(корисног)текста Ако су у питању цивилизацијске препреке шта се дешава у Северној Ирској.Тамо су католици и протестанти.
Препоручи коментар:
20
1
четвртак, 29 март 2012 15:42
брм
толика количина
- бесмислица, ("Оно што Вук није могао да схвати јесте то да међу католицима и протестантима, упркос теолошких разлика, не постоји цивилизацијска разлика, док имеђу католика и првославних, и поред теолошких сличности, постоји цивилизацијска разлика. Разлог зашто су Мађари и Немци могли да оформе мултиконфесионалне нације, а Срби, Хрвати и Бошњаци, који говоре један језик, то нису могли лежи у цивилизацијским разликама.") - пре свега логичких контрадикторности, подметања, мењања контекста ("За савременог истраживача велико је искушење да скраћеницу „Serb. lat.” преведе као „српска латиница” - постоје ли будале који тако тумаче серб лат?)
и отворених лажи("У њој је тврдио да су прави Хрвати само чакавци и кекавци (или кајкавци), док су штокавци Срби."НИЈЕ ТВРДИО НИ СЛИЧНО!!! али то је она лаж хиљаду пута поновљена) у само једном тексту..да ли је и овај академик?
Препоручи коментар:
3
13
четвртак, 29 март 2012 15:56
Slavomir Srpski
Posle ovoliko nepotrebnih diatriba oko pisanija, gde se pokusava jedno latinicno pismo da izbaci iz srpske kulture, sto je apsurdni i stetni redukcionizam, ne ostaje drugo nego da se vratimo korenima, citiram:

"Будући да је добро познато да је Вук реформатор „славенске”, тј. црквенословенске ћирилице, .."

I time je postavio ove probleme u prvi plan: mi se oricemo nase originalne istorije i visevekovnog pisma koje nas vodi na nase "slavenske" korene, radi jedne modernisticko-jevropske reforme po Beckim principima danasnje Jevro-kakofonije.

Jasno ispada da nam je Vuk kao neki savremeni drugosrbijanac,podmetnuo jevropeizaciju Srba i njegovog pisma,odrekavsi se pisma svih srpskih vladara Nemanjica i slobodne pre-turske srpske carevine. Danas se svi hvale svojom naprednom prosloscu i tradicijom, a mi ovd pisanijemo modernizovanim serbskim pisanijem, bilo na "cirilici" (jer to nije vise ono staroslavensko originalno pisanije Kirila i Metodija),bilo na (ne)srpskoj latinici.
Aferim.
Препоручи коментар:
6
9
четвртак, 29 март 2012 19:01
Драгана
Пустите Вука на миру. Имамо Устав, чл. 10. Вука у историју лингвистике. Пре Вука је постојало српско писмо. Које? Тачка. Понављам - имамо изражену вољу народа. Треба је поштовати. Докле да држимо лингвиста на државним јаслима који не дозвољавају да се поштује народна воља. У коју демократију то води?
Препоручи коментар:
10
2
четвртак, 29 март 2012 20:25
Ala
Ovde ima nebuloza.Hantingtonovu teoriju odavno dovode u pitanje,pa je treba selektivno i posmatrati.
Autor nije dosledan u analizi.
Dubrovacka knjizevnost je srpska knjizevnost i nauka.
Sta tu nije tacno?
Ilirski pokret je jedna u nizu vatikanskih podmetacina.
Kao i uvek ,cilj je bio da se jezicki Srbi i pravoslavni odvoje od matice Rusije.Vuk je mozda fonetski uprostio azbuku, ali je raskinuo kontinuitet s srednjevekovnom knjizevnoscu.
Vatikan je silom izvrsio asimilaciju.
Препоручи коментар:
13
4
четвртак, 29 март 2012 20:53
Др
Хвала аутору на одличном тексту. Посебно је добро приметио погубност тог сна о "Србима три вере", "Југословенству", "братству и јединству", који је на крају довео до овако бедне, распарчане и уништене земље, коју не престају да черече.

Једино остаје питање да ли би требало избацити латиницу из употребе. То је до 1945. можда и било могуће, али данас би се тим потезом одрекли једног дела националне културе. То значи да бисмо за будуће нараштаје морали да преводимо хиљаде и хиљаде књига написаних на латиници, док би Хрватима дефинитвно дали легитимитет да својтају дубровачку ренесансну књижевност и остале књижевнике, који су говорили српским језиком а писали на латиници.
Препоручи коментар:
16
4
четвртак, 29 март 2012 21:12
Акса
Да су два писма нешто добро, не би нас Србе задесило!


БУДИ СРБИН, ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ!
Препоручи коментар:
16
0
четвртак, 29 март 2012 21:14
Сарајлија
Вук је имао храбрости да изврши реформу. Његови савременици су имали храбрости да га подрже. Без обзира чиме се водио Вук, околности су се итекако промениле и ћирилица је у подрђеном положају. Српски језик је у подређеном положају. Не прихватам ни један коментар од наших језикословаца који нису за 50 година успели да заврше речник српског језика. Од језикословаца који су омогућили другима (Новосадски договор) да нам отимају језик и културу. Све књиге које су штампане до сада латиницом, могу се урадити ћирилицом и чувати у електронском формату. Можда основати посебну библиотеку која би била посвећена свим српским ствараоцима кроз историју, посебно онима који су живели пре ослобођења Србије или ван њених граница, а који су користили друга писма и друге језике. Ми немамо храбрости ни да поштујемо вољу грађана изражену на референдуму!!!
Препоручи коментар:
16
0
четвртак, 29 март 2012 21:37
сељак беземљаш
&САРАЈЛИЈА
Моја пуна подршка вашим предлозима.Волео бих да видим њихово остварење.
Препоручи коментар:
11
0
четвртак, 29 март 2012 22:39
Загор
Текст препун произвољности. На неке су неки коментатори већ указали, ја ћу додати још пар примера и примедби, чисто да покажем каква је ауторова "методологија научно-истраживачког рада", чији недостатак он тако самоуверено спочитава П. Милосављевићу.
Како се види из тебеле на стр. LXIX, полуглас „јер” (ь) такође не уврштава у азбуку.

Нетачно. Прво, Вук за "танко" јер (ь) на стр. ХХХIV "Рјечника" из 1818. каже да "ь" (данас) није слово никакво, него је знак који умекшава полугласна слова". Вук је тај знак искористио за стварање два нова словна знака, написавши га слитно са словима Л и Н (=Љ и Њ).
За полугласник на који аутор очито мисли Вук је искористио "дебело" јер (ъ) - као касније Бугари, и оно је део азбуке у оба издања Вуковог "Рјечника" (1818. и 1852.): гръоце, сатръо, овръао итд. Затим је уместо ъ уведена двотачка над "р", да би се до почетка ХХ века и она изгубила, тако да ми данас многе речи данас неправилно пишемо.
Препоручи коментар:
7
0
четвртак, 29 март 2012 23:21
Бели Орао
""АКСА. Добро нам дошли у "Удружење".
Препоручи коментар:
1
0
четвртак, 29 март 2012 23:21
Загор
Даље.
Аутор упорно и неопростиво упростачује ствари, гурајући све католике у Хрвате. Прихватање хрватског идентитета од Срба-католика нипошто није ишло тако глатко и добровољно како аутор то приказује; оно је плод 150-годишњих како хрватских, аустријских и ватиканских притисака, тако и небриге српских држава. Разлог, наравно, лежи и у недовољно јакој националној свести католичких Срба, али то није главни и једини разлог, како аутор сугерише. Шта ћемо с црногорским Србима, који све до XVI века беху католици? С друге стране, нигде се не види ауторов одговор на кључно питање: имају ли ренегати право да, променивши нацију, просто преименују језик својих бивших сународника и назову га својим новим именом? По свему што је написао, аутор им то право не одриче. Он упорно трпа неке "Бошњаке" у доба В. Караџића, иако народ с тим именом постоји једва 15 година. А већина њих, бар у Србији, све до 70-их није ни знала своје садашње "национално" писмо, и служила се искључиво ћирилицом.
Препоручи коментар:
6
4
петак, 30 март 2012 01:03
Милош Марић
Колико ја знам Вук је био до прије неку годину почасни грађанин Загреба. Та чињеница наводи на помисао да је његова реформа имала велики утицај на реформу језика код Хрвата, Славонаца и Далматинаца. Уствари, колико сам ја до сада успио да докучим читајући, они су преписивали Вука, али то никада нису признавали. Више пута сам чуо оде црногорских него од хрватских писаца да је Вук "девастирао и уништио сву љепоту словенског језика". Са једним (тада Србином, сада Црногорцем) сам дуго водио, скоро свакодневну, полемику о томе. Додуше он је тада говорио о српском језику, а сада удобно живи у Београду и говори црногорским и тврди да Вук неће имати у скоријој будућности нарочите везе са њиховим писмом и језиком. Зато мислим да се не смијемо одрицати заслуга Вукових реформи које су имале пресудан утицај на сва писма и језичке варјанте посебно код Јужних Словена, и слажем се, свиђало се то њима или не, "Срба три закона".
Препоручи коментар:
2
0
петак, 30 март 2012 02:20
Србин црнац, атеиста, муслиман, католик, комуниста...
За неког ко тако смело улази у политичку и националну тематику текст је превише политички и идеолошки острашћен и не даје прави одговор на спорно питање. Само овде:
кајкаваца (загорских Хрвата)

аутор показује огромно етнографско незнање називајући кајкавце "загорским Хрватима". Шта је овде проблем. Или постоје Срби мухамеданци и Срби католици или не постоје. Аутор све време ову етнографску чињеницу (јер то је чињеница да постоје) покушава да умањи и избрише, те не постоје, те нису они прави Срби, те превелике су цивилизацијске разлике, те ако и постоје не ваља да постоје и да буду с нама... Аутор промовише изузетно штетну и нажалост прихваћену идеју да мораш бити православац да би био прави Србин, што је у нормалним околностима глупост и пре свега нетачно. То национално опредељење је пре свега резултат мешетарења бечког двора и католичке цркве, а употреба латинице у Далмацији је делом плод романског порекла далматинаца у касније словенизованом региону.
Препоручи коментар:
3
0
петак, 30 март 2012 02:34
Србин црнац, атеиста, муслиман, католик, комуниста...
Логична ствар је да је понекада неки полуроман-роман у Далмацији написао писмо неком и на латиници, барем на етничкој периферији. Питање употребе писма је погрешно постављено и оно треба да гласи: да ли је ћирилица једино традиционално и општеприхваћено писмо у српској култури с којим сте могли отворити свака врата? Ако је одговор да, а изгледа да јесте, онда је питање употребе ћирилице решено, а латиница нам није потребна. Ја се залажем да се латиница толерише донекле у западним српским крајевима као кат. Далмација, за потребе пресловљавања, за учење српског језика код трећих генерација емиграната. Који су политички разлози употребе једино ћирилице? То је зато што се наметање латинице ради због позападњавања Србије и наметања западњачког начина размишљања/због одвајања од Русије. То би требали бити прави политички разлози за ћирилицу као једино писмо у употреби, а не неко ривалство с Хрватима и питање настанка латинице, поготово не питање постојања Срба латинске вере.
Препоручи коментар:
2
0
петак, 30 март 2012 08:59
брм
"употреба латинице у Далмацији је делом плод романског порекла далматинаца у касније словенизованом региону."
тачно, само што су становници данашње Србије ВЕЋИНКИ истог - дакороманског порекла... а мањина су ароманског(цинцарског) ...
проблем на који се нико не осврће је тај да СРБЕ НИКО НЕ ШИБА ПО УШИМА ДА ПИШУ ЛАТИНИЦОМ А ОНИ ЈЕ УПОРНО И СВЕ ВИШЕ ПИШУ..питам се питам зашто...
а с тим Бечким словенским причама оладите већ једном.. и с тим континуитетом са средњовековним старословенским... старослеовенски је само кратко време у средњем веку биооо језик владајућег племства, да би га народ брзо пороманио (италијанизовао) и тако настаде српски, што би Руси рекли италијански руски.. ... тек појавом Русије на овим просторима у Војводини се вештачки наметао тај вештачки језик, безуспешно наравно..
не постоји ниједна подела унутар српског народа која није пореклом још из старог Рима...
Препоручи коментар:
0
3
петак, 30 март 2012 08:59
Даница Петровић
Мада сматрам да су Вукова реформа и Бечки књижевни договор у многоме започели процес претварања српског књижевног језика у конфекцијски капут без српског идентитета (ово се односи на дискриминаторско понашање према српским локалним говорима-живим врелима српскогјезика ),свесна сам и значаја Вука Караџића за излазак српског народа из потпуног мрака.Ми смо народ са превише историје,таква нам је судбина.То јесте наш велики хендикеп ,али може бити и наша предност.Због свести о томе да олујни ветрови над нама нису престали,нисам присталица оштрих резова.Мислим да борба за очување ћирилице и српског идентитета треба да се води вешто ,упорно и шаролико - кроз бројне манифестације у медијима - пре свега обогаћивањем образовног програма .Истовремено треба захтевати од највиших српских научних и образовних институција да направе и објаве план и програм рада на очувању и неговању идентитета српског народа,његове културе,традиције,језика,писма.Као да смо у иностранству.Нажалост.
Препоручи коментар:
1
0
петак, 30 март 2012 10:34
б.с
Срби ће се препородити само када буду примењивали „верски програм”, јер је вера та која нас од њих одваја. Док то српска интелигенција не схвати, она ће и даље сањати Вуков и Милосављевићев сан о Србима „сва три закона” и тиме се излагати опасности да неспремни дочекамо још један геноцид.
Ово је тачно у највећој мери. Београд је центар кроатизације. Београдски медији су кроатизовани, језик говорних медија уређују или турбо фолкери или анационални Срби. Ниш је полатиничен у 90% јавних натписа у последње две године. Зашто? Зато што ће можда доћи фра папа! Хрвати имају обавезу да у наредних 30 година преузму све српско: територије, људе, језик, историју и да назову хрватским. Топло препоручујем књиге др Василија Крестића на ову тему.
Препоручи коментар:
4
0
петак, 30 март 2012 10:55
Симић Манојло
У прилог ауторовој тези( не знам да ли је то уопште више "теза", јер је праксом много пута
потврђена),да је религија а не језик на Балкану
условљавала формирање националне свијести,навешћу
еклатантан примјер са терене. Када је после 1878.
(берлинског Конгреса)Босна и Херцеговина додијељена
Аустроугарској на "старање"( а у ствари окупирана),
почела је рана индустријализација( наравно,у сврху
што веће користи за Аустрију)-изградња ускотрачне
Жељеѕнице, отварање рудника(Вареш,Какањ,Зеница,
Чевљановићи)отварање Жељезаре у Зеници 1892.,
формирање дрвне индустрије("Криваја"Завидовићи,
Срнетица,до које је водила уска шумска пруга,само
ради извлачења дрвне грађе),увођење Трамваја у
Сарајево, и.т.д.До тада,за време турске Царевине,
Босна је заиста била "тамни вилајет", једна велика
васионска рупа, чију дужину, ширину и дубину,и данас осећамо.Окупатор је окупатор, али се ипак
показало да је, ако се мора, боље имати технолошки
развијенијег окупатора,него на коњу,са бичем и
јатаг
Препоручи коментар:
0
0
петак, 30 март 2012 11:12
Симић Манојло
наставак

Индустријализација је захтевала нове занате,и
обучене раднике који у Босни нису постојали, па је
Аустрија довела много Немаца(Аустријанаца),Чеха,
Словака, Словенаца и Маџара,обучених индустријских
радника, који су могли да обављају нове послове.
И сада долазимо до поенте. Када је почео 2.св.рат,
огромна већина из ових Нација, осећала се Хрватима,
само зато што су били католици, и почела масовно и
добровољно да се пријављује у усташе.Знам многа
презимена из ових Народа, чији су носиоци здушно
учествовали у покољима над Србима, и могао бих да
их набројим, али то не би било фер према њиховим
потомцима. И после 2.св.рата, многи припадници ових
Нација(нарочито Словенци,Чеси и Словаци)изјашњавали
су се, и осећали као Хрвати.Само због припадности
истој религији.
Тек за време последњег рата, када су њихове домицилне Државе почеле да шаљу огромне пакете помоћи својим сународницима у Босни, почела су да
се формирају национална Друштва(Словенаца,Чеха итд)
Препоручи коментар:
1
0
петак, 30 март 2012 11:25
сељак беземљаш
&СИМИЋ МАНОЈЛО
Кроатизација чак и католичких свештеника завршена је после 1918.г.Што се народа тиче све до седамдесетих година често се сретале породице у којима је деда себе видео као католика а синови и унуци су себе видели као Хрвате.
Препоручи коментар:
0
0
петак, 30 март 2012 11:34
Симић Манојло
наставак 2;

Дакле, не само "Срби католичке вјере"(мени ова
формулација изазива смијех)него и католички
Народи поријеклом изван Босне, осјећали су се и
изјашњавали као Хрвати.Потпуно идентичне ствари
одвијале су се и у Хрватској.
Апсолутно је тачан ауторов налаз, да су српски
интелектуалци (нарочито филолози и лингвисти),
својом глупом теоријом, благо модификованом у
односу на Вукову (о једном Народу са 3 вјере),
завели српски Народ у увјерење да неће њих њихова
једнојезична браћа клати (а само у 20.в.поклали су
2,5 милиона Србаља).И није Вук био први реформатор
српског језика. Ватрослав Јагић (неки дан сам наводио пун цитат, неким другим поводом), дивио се
чистом српском језику, и дивном ћириличним писмом
у Повељи Кулина Бана , дубровчанима, из 1189.г.
И заиста, може и данас да се чита и готово у
потпуности разумије.Видим из коментара да су се неки критичари окомили на аутора,али своје хипотетичке постваке, не подупиру примерима из праксе.Тако свака тема постане жвак
Препоручи коментар:
2
0
петак, 30 март 2012 11:53
сељак беземљаш
&ДАНИЦА ПЕТРОВИЋ
Ви сте драга особа и ваши коментари су тако лепи али.Немојте превише навијати за локални говор.То може да значи да је регионализација као разбијање суверености нације и државе успела. А за конфекцију морате да се обратите неком другом.Италијани су то решили тако што су одабрани тоскански дијалекат богатили речима из дела великих песника.(ДАНТЕ АЛИГИЈЕРИ,ФРАНЧЕСКО ПЕТРАРКА,ЂОВАНИ БОКАЧО...)
Национални препороди,стварање тржишта,већа комуникација људи, као захтев времена поставили су захтев за УНИФИКАЦИЈОМ ЈЕЗИКА.Лако је било Италијанима(и не само њима)Они су још 1528.г основали ACCADEMIJA DELLA CRUSKO тело за чистоту језика.Када су се ујединили 1861.г САМО 3% СТАНОВНИКА говорило је одабраним језиком.
Ми смо били у временском шкрипцу.Док су се други користили перо ми смо користили трешњев топ и кубуру.Па се морало надокнадити време.Можда је зато историја одабрала Вука Караџића да ломи преко оног свог кошчатог колена.И штулом.наставак
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар