Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 30. мај 2012.

АЛЕКСИЋ: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИМА СНС АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ И ПРЕДСЕДНИКУ ДСС ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ | СРБски ФБРепортер

АЛЕКСИЋ: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИМА СНС АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ И ПРЕДСЕДНИКУ ДСС ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ | СРБски ФБРепортер

nikolaaleksic700

АЛЕКСИЋ: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИМА СНС АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ И ПРЕДСЕДНИКУ ДСС ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ

 
 
 
 
 
 
9 Votes

27.05.2012. ФБ Еколошки Покрет Новог Сада
ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИМА СНС АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ И ПРЕДСЕДНИКУ ДСС ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ
Поштована господо, 
Парламентарни и председнички избори 2012 у Србији су били покрадени и као такви нерегуларни, односно ништавни. 
Председник ДС се противуставно и незаконито кандидовао по трећи пут чиме је дао основни тон нерегуларности изборима на свим нивоима. 
Бирачки списак садржи најмање 700.000 непостојећих бирача, што се видело по неубичајеној излазности, разлици између пописа становништва из 2002 и броја бирача из 2012. године и енормном броју позива упућених покојним бирачима који 2008. године нису добијали позив за гласање. Значи да су поново уписани после брисања са бирачког списка после смрти.
Откривени су гласачки листићи различите грамаже и нијансе боје што указује на илегално штампање гласачких листића изван званичне контроле чиме се доказује изборна крађа, јер је сваки илегално штампани листић заменио званични употребљени гласачки листић, нађеним у контејнерима или уништен на други начин, али са преправљеним опредељењем гласача у корист режимских странака.
На биралиштима је било неслужбених лица из режимских странака, транспорт гласачких листића је вршен у отвореним џаковима и ковертама, на пјединим биралиштима у извештају о гласању је наведена излазност већа од 200%!
Гласачки листићи са Косова и Метохије се нису бројали на лицу места, него транспортовани на друго место са сумњивим резултатима.
Гласови бирача су јавно куповани, на биралишта су организовано довожени…
Победа Томислава Николића на председничким изборима представља математички доказ да је први круг парламентарних избора покраден, јер по резултату првог круга избора, Томислав Николић математички не би могао победити и у случају смањене излазности од 11%, колика је била разлика између првог и другог круга избора. 
О свему горе наведеном постоје бројни докази и видео снимци који су обишли Србију и постали више него јавни.
Поред свега тога, наставља се најгрубље кршење уставних права грађана који по Уставу имају право на своје представнике у локалној самоуправи што су им политичке странке узурпирале пропорционалним изборним системом.
Овим набрајањем нерегуларности протеклих избора постаје јасно да ће све одлуке Народне и Покрајинске скупштине бити ништавне ако се режим обори и последњег дана следећег мандата са свом кривичном и материјалном одговорношћу за донете одлуке у нерегуларном мандату. 
Више од крађе избора и свих нерегуларности, нас и вас треба више да брину разлози због чега су избори покрадени и народна воља погажена, а то су задаци које издајнички режим није спровео у протеклом мандату по налогу страних агентура које ће значити смрт за Србију и брисање српског народа са лица земље. 
Ако, ви, поштована господо, као одговорна лица две најпокраденије политичке странке прихватите резултате нерегуларних избора, постајете сагласни са свим набројаним неправилностима, односно саучесници преваре и гажења изборне воље грађана Србије каква се у њеној историји досад није догодила.
Ви, само ви, имате могућност да Србији спасете част и грађанима улијете наду да се могу ослободити тираније једне интересне групе и њеног, влашћу опседнутог председника, пре него постане неповратно касно, касно за народ, прекасно за државу Србију.
По Уставу Републике Србије, чл. 101, Народна скупштина се конституише када две трећине посланика верификује своје мандате. Ако одбијете да верификујете мандате својих посланика, а имате их заједно више од једне трећине, Народна супштина се не може конституисати и нови избори се морају поново расписати на свим нивоима. До нових избора се бирачки списак мора ревидирати и очистити од покојника и непостојећих бирача, усагласити са Уставом на локалном нивоу и обезбедити услове за спровођење законитих избора.
Одбијете ли ову једину и последњу могућност спасавања народа и Србије, вас нико неће моћи ослободити одговорности да сте свесно, зарад личних интереса продали будућност Србије. 
Ваши поступци у наредних неколико дана одредиће вам место у историји, али и на оптуженичкој клупи уколико се одлучите да изневерите народну вољу.
Само вас молим да не заборавите народну изреку, ничија свећа до јутра није горела, јер народ нико није победио.
С поштовањем,
Директор
Никола Алексић, с.р.

7 comments on “АЛЕКСИЋ: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИМА СНС АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ И ПРЕДСЕДНИКУ ДСС ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ

  1.  
    2
     
    1
     
    Rate This
    Господин Алексић је пример правог и честитог Србина!
    Камо среће да нас је више таквих! Јер не можеш бити прави Србин, а да те не заболи све ово што се дешава и што се тиче наших живота!
  2.  
    11
     
    1
     
    Rate This
    Никола свака част на вашим коментарима. Истрајте и даље у борби за слободу и здравље нације. Волео бих и да се огласите поводом најаве Бориса Тадића на завршној конвенцији да ће се он залагати за производњу генетски модификоване хране у Србији и да ће њоме хранити гладан народ. Опасно ако не дај боже то спроведе премијер и влада!!!
  3.  
    9
     
    1
     
    Rate This
    narod se moze ujediniti samo na ulici.ako parlament profunkcionise sa tadicem na celu,sveca ce im goreti i narednih pet godina. Odlazim iz zemlje,ako ista vlada bude na celu drzave.nemam vremena za cekanje.potpuno podrzavam g.Aleksica
  4.  
    10
     
    1
     
    Rate This
    Nikola Aleksic voli Srbiju a sve mi se čini da ih ima mnogo koji hoće da pobede iz svojih interesa i da zato ne žele da stanu svi zajedno, da opozicija bude jedinstvena. Srbiji se sve ovo i dešava upravo zato što smo razjedinjeni i to ne samo u Srbiji nego i širom sveta. Toliko se delimo na svim poljima, delimo čak i fudbalske klubove i crkve i guramo jedne na druge. Dok se ne ujedinimo, nema nam spasa, moramo da dišemo i radimo kao jedan. Ovo deljenje nam je nametnuto ali smo ga prihvatili. Imamo veliku odgovornost prema Srbiji i srpskom narodu, a ne prema svojim džepovima.



Русија - протести да, хаос не | Савремени свет

Русија - протести да, хаос не | Савремени свет

Савремени свет

Русија - протести да, хаос не

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
среда, 30. мај 2012.
У Доњем дому руског парламента у току је поступак за доношење новог закона о митинзима. Предлог је у првом читању већ усаглашен, а коначан текст треба да се усвоји првих дана јуна.
Закон треба да уведе ред у ову веома осетљиву област којом се, према оценама стручњака, у великој мери одређује ниво демократије и права човека у сваком друштву. Важећи закон, кажу експерти, превазиђен је посебно у условима када су митинзи и друга окупљања релативно честа појава у руским градовима.
Да одмах кажем: најбитније промене су у висини казне за кршење закона о окупљањима (дозвола, место окупљања, трајање, број учесника, њихово понашање и тд).
У првој верзији пројекта, биле су предложене казне до 1,5 милион рубаља за организаторе таквих митинга, а до милион рубаља за учеснике. Сада та казна износи до 50.000 за организаторе, односно 5.000 рубаља за учеснике. После критика парламентарне опозиције и неких других опозиционих кругова, горња граница предложене казне је смањена на 500.000, односно на 300.000 рубаља. Казне за прекорачење броја учесника митинга изрицаће се само ако је такво нарушавање закона довело до угрожавања безбедности грађана.
Наша је основна концепција, каже потпредседник Доњег дома парламента Сергеј Неверов, у томе да слобода једних не треба да нарушава права трећих лица и да ствара претњу безбедности, што може довести до неконтролисане ситуације.
Председник Владимир Путин изјавио је на састанку ,,Јединствене Русије’’ да о свему томе треба спровести јавну дискусију. Он сматра да парламент треба да донесе избалансиран закон. ,,Све измене и све иновације треба да ојачају демократски карактер наше државе и друштва и истовремено да заштите људе од крајње радикалних појава’’. Путин каже да држава и друштво имају права да се заштите од таквих појава, али да решења треба да буду избалансирана. Ми радимо то и у области законодавства које регулише еконосмска кретања. Приликом усавршавања законодавства неопходно је оријентисати се и на најбоља искуства и праксу у свету, сматра Путин. Како се сазнаје, предлагачи закона су изучили искуства из те области САД, Велике Британије, Француске, Шведске, Швајцарске и неких других земаља.
Противници овог законског пројекта сматрају да се њиме спречава право људи на миран протест. По мишљењу ветерана протестног покрета, Едуарда Лимонова, иначе оснивцача забрањене Национал-бољшевичке партије, власт фактички радикализује протестни покрет. Законом се људи сатерују у угао, они неће моћи са белим тракама да шетају улицама због страха од казне. То је исто као када рањену животињу сатерате у угао- она хоће да скочи на онога ко ју је сатерао.
Тај ме закон неће зауставити, каже Лимонов. Нека ми суде, нека ме осуде на казну. Ја сам и сада осуђен да бившем градоначелнику Москве Јурију Лушкову исплатим 500 хиљада рубаља. Ако ме опет казните, то ће укупно бити 800 хиљада или не знам колико, али ја на то пљујем. Они (власт) не разумеју нашу логику, каже Лимонов.
Руководилац Савета за права човека Михаил Федотов такође је против доношења овог закона и каже да ће, ако га усвоје оба дома парламента, предложити председнику Путину да стави вето. Федотов је мишљења да је овај документ у супротности са оним што је данас потребно руском друштву и да противречи ставовима које је својевремено износио доскорашњи шеф државе Дмитриј Медведев. Ипак, током сусрета са Путином, Федотов је ублажио свој став и сматра да је првобитни текст закона значајно побољшан.
У ,,Јединственој Русији’’ тврде да законски пројекат никога не тера у угао. Високи функционер партије и потпредседник Думе Сергеј Неверов сматра да закон гарантује безбедност људи и обезбеђује њихова права. Нико не жели никоме да ,,заврће руке’’ или ограничава нечију слободу. Они, који изражавају своју позицију у оквирима закона, уважавајући при томе права и слободу других, имаће за то све могућности. Циљ доношења закона је да се гарантује безбедност људи који су изашли на протест и спокојство свих житеља- закључује Неверов.
Што се тиче висине казне за прекршиоце, предлагачи закона сматрају да нису претеране. Путину су на састанку са партијским активом предочени подаци да се у Француској и Немачкој кажњавају демонстранти који сакривају или маскирају лице, држе камење под пазухом, боце, или су под дејством алкохола. А казне су до 10 или 15 хиљада евра, у Швајцарској до 100 хиљада франака, а прекршиоци закона могу бити осуђени и на затворску казну. У Канади, где ових дана теку демонстрације, казне су такође велике.
Да ли ће доношење новог закона застрашити организаторе протестних скупова?
Ових дана из московског затвора је изашао лидер ,,Левог фронта’’ Сергеј Удаљцов кога је око стотињак присталица дочекало аплаузом. Омања скупина аплаудирала му је и код споменика Булату Окуџави на Арбату. Удаљцов је са Алексејем Наваљним био осуђен на 15 дана затвора због супротстављања полицији током протестне шетње 9. маја. Друштво им је у затвору правио и лидер ,,Солидарности’’ Иља Јашин који је био осуђуен на 10 дана. Наваљни је по изласку из затвора најавио антивладине демонстрације за 12 јун које би према његовој замисли требало да представлају припрему за општенационалну акцију протеста почетком септембра.
Изгледи за велики одзив грађана на овим акцијама су, према оценама аналитичара, веома скромни. То су показала и последња окупљања која су по броју учесника била готово симбоилична.
У сваком случају, нови закон о митинзима треба, према замисли предлагача, да унесе више реда у ову осетљиву област уз поштовање свих грађанских права и слобода и у складу са општепризнатим нормама и принципима.
 

„Вашингтон пост”: Лекције из распада Југославије за ЕУ | Хроника

„Вашингтон пост”: Лекције из распада Југославије за ЕУ | Хроника

Хроника

„Вашингтон пост”: Лекције из распада Југославије за ЕУ

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 30. мај 2012.
ВАШИНГТОН/ПРАГ - Криза са којом се уједињена Европа данас суочава није само економске природе и уколико је буде „преживела” њена будућност изгледа све више аскетски, свађалачки и изнад свега мање демократски, оцењује лист „Вашингтон пост”.
Лист је тренутну кризу у Европској унији довео у аналогију са распадом бивше Југославије, уз подсећање да је њен „пад био попраћен обновом етничких сукоба крвавијих од борби у Другом светском рату”.
„Није прича о 'братству и јединству' код куће и 'несврстаности' у иностранству одржала Југославију, већ челична рука њеног вође Јосипа Броза Тита којег су, након смрти 1980, наследиле неуспешне бирократе”, преноси радио Слободна Европа писање америчког листа.
„Вашингтон пост” наводи да је као и ЕУ, и Југославија константно покушавала да исправи дубоко укорењена ривалства бирократским путем, како између Албанаца и Срба, тако и између Срба и Хрвата.
„Промене вођства, дуплирање институција и измене устава никад нису успеле да зауставе поменута ривалства, иако су скоро сви народи Југославије говорили истим језиком”, подсећа лист.
Лист даље наводи да криза с којом се данас суочава Европа није у потпуности без преседана и да се поставља питање како може да избегне судбину Југославије.
„Европски политичари се баве краткорочним настојањима да прикрију неред. Међутим, они покушавају да се боре против тектонских сила које су се уротиле против Европе, не узимајући у обзир да су сличне силе разориле Римско царство и Југославију”, оцењује „Вашингтон пост”.
Лист наводи да постоје два начина да се изађе из тренутне ситуације - један је распад, а други је још снажнија конфедерација.
„Иако је мало вероватно да ће распад бити крвав као распад Југославије, пропаст ЕУ, чак и постепена, би осиромашила континент и оставила отровни талог националистичке мржње”, наводи лист.
„Вашингтон пост” указује да би други рецепт за спас ЕУ, коју је назвао „релативно лабавом конфедерацијом”, значило стварање још снажније конфедерације.
„То би у пракси значило предати Бриселу још већи део свог националног суверенитета, што по први пут укључује губитак контроле изабраних државних парламената над основним финансијским одлукама”, наводи амерички лист.
(Танјуг)
 
Пристигли коментари (0)

Фонд Слободан Јовановић | Мирослав Лазански: НАТО је јасно рекао да признаје Косово

Фонд Слободан Јовановић | Мирослав Лазански: НАТО је јасно рекао да признаје Косово


This page as PDF
НАТО је јасно рекао да признаје Косово као независну државу, а у Београду се правимо блесави
Након самита НАТО, одржаног у Чикагу 20. и 21. маја, аналитичар Мирослав Лазански изнео је своје мишљење у вези са односима НАТО-а са државама на Балкану:
Мирослав Лазански: "Пара у Европи више нема. Друго, нама је јасно речено да када Хрватска следеће године уђе у ЕУ, врата до даљег остају затворена. Нико не нуди Србији неки брзи улазак у ЕУ. Чак и да уђе у НАТО, времена када се преко НАТО-а брже улазило у ЕУ одавно су прошла. То су времена када су улазили Бугари и Румуни, кад су американцима требале базе у Бугарској и у Румунији због америчке интервенције у Авганистану и прилажења јужним руским границама. Та времена су прошла - НАТО сада има базе у Румунији, Бугарској, у Мађарској, има базу Бондстил на Косову, у Македонији. Њима база у самој Србији не треба. Не видим чиме то Србија може да заслужи да је НАТО подржи око ЕУ, тим пре што ЕУ није јединствена по том питању, они више не желе ширење. Приступни фондови ЕУ су већ празни, они не знају како да покрију дугове Грчке, Шпаније и Италије, поготову када им следеће године уђе Хрватска са 40 милијарди евра дуга, а не још и Србија. Европској Унији, нови сиромаси не требају." Фото: Политика
Балканске земље које још нису у НАТО-у, мислим пре свега Црна Гора и Босна и Херцеговина су добиле неке похвале. Македонија је остала блокирана због става Грчке око њеног имена- македонци су јако разочарани због тога. Црногорци су добили неку врсту похвале, и вероватно су сад еуфорични због тога, али они имају проблеме на унутрашњем плану. Како ће се сада црногорска влада понашати, да ли ће уопште опстати, остаје да се види. Сваких десетак дана имају велике демонстрације због социјално- економске кризе коју имају у земљи. Већина становништва у Црној Гори је против уласка у НАТО. Међутим, политичка елита покушава да прогура чланство Црне Горе у НАТО-у кроз одлуку парламента, док та одлука нема утемељење у вољи грађана. Елита у Подгорици ће вероватно покушати да избегне референдум становништва и евентуално ће покушати да преко странака у парламенту добију подршку.
Чињеница је да Црну Гору учешће њених 35 војника у мировној мисији ИСАФ у Авганистану кошта скоро половину њеног војног буџета. Свака земља сама плаћа своје војнике у саставу ове мировне мисије. Дакле, што се тиче Црне Горе- постоји потпуно различит став политичке елите и народа по питању чланства у НАТО-у.
Што се тиче Србије- НАТО се наиме врло похвално изразио о досадашњем степену сарадње са Србијом (ми смо чланица Партнерства за мир). У Србији – већинско расположење народа је против НАТО-а. Недавна истраживања показују да је чак 19% младих људи је против учлањења Србије у НАТО. Нека друга истраживања показују да већинско расположење чланова ЛДП-а, странке која јесте за улазак у НАТО, је против учлањења. Дакле, у Србији нема политичког, а посебно нема националног консензуса и то се неће тако брзо променити. Поготову сада, у контексту избора новог председника, господина Николића, који такође то питање сигурно неће преламати кроз парламент. Коначно, и око евентуалног уласка Србије у ЕУ и у НАТО- народ ће путем референдума дати своју реч. Што се конкретно уласка у НАТО тиче- ту је став јасан, скоро 90% становништва је против.
Ту је наравно, интересантна позиција Русије. Врло је занимљиво у том контексту разматрати зашто НАТО сматра да је Русији довољно чланство у Партнерству за мир, а не нуди чланство у организацији, док за Србију и Црну Гору сматрају да треба да уђу у НАТО. Ми јесмо, овде у Србији предмет сталног нуткања, потицања па чак и грубог гурања да се уђе у НАТО. При томе се Србија стално прозива да су сви други око ње ушли у организацију, а то није сасвим тачно- имате државе чланица ЕУ, које нису чланице НАТО.
Око евентуалног уласка Србије у ЕУ и у НАТО - народ ће путем референдума дати своју реч. Што се конкретно уласка у НАТО тиче - ту је став јасан, скоро 90% становништва је против. На слици: Последице НАТО бомбардовања цивилних објеката у Србији.
А каква је, по Вама реална шанса да Србија остане неутрална, обзиром на гео-политички положај и незавидну економску ситуацију? Претпоставимо да ће се неке ствари на економском пољу променити, ако би Србија добила ветар у леђа управо од стране Евро-атлантских интеграција…
Лазански: Прво, пара у Европи више нема. Друго, нама је јасно речено да када Хрватска следеће године уђе у ЕУ, врата до даљег остају затворена. Нико не нуди Србији неки брзи улазак у ЕУ. Чак и да уђе у НАТО, времена када се преко НАТО-а брже улазило у ЕУ одавно су прошла. То су времена када су улазили Бугари и Румуни, кад су американцима требале базе у Бугарској и у Румунији због америчке интервенције у Авганистану и прилажења јужним руским границама. Та времена су прошла- НАТО сада има базе у Румунији, Бугарској, у Мађарској, има базу Бондстил на Косову, у Македонији. Њима база у самој Србији не треба. Не видим чиме то Србија може да заслужи да је НАТО подржи око ЕУ, тим пре што ЕУ није јединствена по том питању, они више не желе ширење. Приступни фондови ЕУ су већ празни, они не знају како да покрију дугове Грчке, Шпаније и Италије, поготову када им следеће године уђе Хрватска са 40 милијарди евра дуга, а не још и Србија. Европској Унији, нови сиромаси не требају.
НАТО је јасно рекао да признаје Косово као независну државу. Европска Унија такође признаје Косово као независну државу.
А у Београду се правимо блесави.
Наводно не, НАТО није признао Косово – зато што Шпанија, Румунија нису признале Косово.
Оне га нису признале због својих проблема, а не због нас.
Чини се да би Србији можда било најпаметније да сачува неутралност по питању сарадње са НАТО-ом. Под престпоставком да подржавате овај став, како Ви видите да је то могуће? Обзиром да су односи са Косовом такође били на дневном реду самита….
Лазански: НАТО је јасно рекао да признаје Косово као независну државу. Европска Унија такође признаје Косово као независну државу. А у Београду се правимо блесави. Наводно не, НАТО није признао Косово- зато што Шпанија, Румунија нису признале Косово. Оне га нису признале због својих проблема, а не због нас.
НАТО је узео Србији Косово и својим уласком у НАТО, Србија би била једина држава у историји која улази у неки војни савез који јој је одузео територију. Дакле, уласком у НАТО, Србија ништа практично не добија. Не добија скраћени пут ка ЕУ, јер је како сам већ рекао, ЕУ већ презасићена, а и питање је шта ће бити са самом Унијом кроз пар година.
Једини здрав новац за економију, који може да се нађе на тржишту новца је у Русији.
Политичка елита у Београду, ипак мора да води рачуна о ставу народа. То се сад видело и на овим председничким изборима. Дакле, не може се у дужем временском периоду игнорисати расположење народа према уласку или неуласку.
* * *
Народ није расположен за НАТО, најбољи пример за то су странке – најпре СПО и ЛДП. Наиме, ове странке које су о потреби да Србија уђе у НАТО говориле пре почетка предизборне кампање, за време саме кампање о томе се уопште нису изјашњавале.
Осим Демократске странке Србије која је отворено рекла да је политика неутралности, најбоља опција за Србију, сви остали су ћутали.
Са друге стране, једини здрав новац за економију, који може да се нађе на тржишту новца- је у Русији.
Политичка елита у Београду, ипак мора да води рачуна о ставу народа. То се сад видело и на овим председничким изборима. Дакле, не може се у дужем временском периоду игнорисати расположење народа према уласку или неуласку.
Свака елита, која буде игнорисала став грађана, на неким превременим или редовним изборима ће да изгуби. Према томе, ако желе да уче, политичари су могли добру лекцију да науче на овом другом кругу председничких избора.
Дакле, ја не видим никакву могућност да Србија уђе у НАТО у неком наредном временском периоду, јер на крају, и то је ствар која се решава на референдуму.
Народ није расположен за НАТО, најбољи пример за то су странке – најпре СПО и ЛДП. Наиме, ове странке које су о потреби да Србија уђе у НАТО говориле пре почетка предизборне кампање, за време саме кампање о томе се уопште нису изјашњавале.
Интересантно је да се заправо о НАТО-у у току кампање за парламентарне изборе, нико није изјашњавао.
Осим Демократске странке Србије која је отворено рекла да је политика неутралности, најбоља опција за Србију, сви остали су ћутали. Јасно је да се на овом питању губе гласови бирача.
Србија ће сарађивати са НАТО у оној мери, колико то Србији буде одговарало, али од неког формалног учлањења у НАТО, мислим да од тога нема ништа.
Изворник текста: Глас Русије
Мирослав Лазански: "НАТО је узео Србији Косово и својим уласком у НАТО, Србија би била једина држава у историји која улази у неки војни савез који јој је одузео територију. Дакле, уласком у НАТО, Србија ништа практично не добија. Не добија скраћени пут ка ЕУ, јер је како сам већ рекао, ЕУ већ презасићена, а и питање је шта ће бити са самом Унијом кроз пар година." На слици: Предизборни летак Тадићеве "Коалиције за `европску Србију`" из 2008. године - прилог за историју погрешних политичких процена успешно употребљених пропаганди у погрешно одабраног политичког циља.


Фонд, 30.05.2012.
 
 

Фонд Слободан Јовановић | Пол Кругман: Апокалипса ускоро

Фонд Слободан Јовановић | Пол Кругман: Апокалипса ускоро


This page as PDF
Одједном јасно видимо како евро – тај величанствени, фалични експеримент монетарне уније без политичке уније – може да попуца по шавовима. Не говорим о некој далекој будућности. Све би могло да се распадне страховито брзо, кроз неколико месеци, не година. А цена – како економска тако и политичка, што је можда још важније – могла би да буде огромна.
Пол Кругман: "Одједном јасно видимо како евро – тај величанствени, фалични експеримент монетарне уније без политичке уније – може да попуца по шавовима. Не говорим о некој далекој будућности. Све би могло да се распадне страховито брзо, кроз неколико месеци, не година. А цена – како економска тако и политичка, што је можда још важније – могла би да буде огромна. То не мора да се догоди; евро (или бар његов већи део) још увек може да се спасе. Али за тако нешто је потребно да европски лидери, нарочито у Немачкој и Европској централној банци, почну да се понашају потпуно другачије од онога како су се понашали у протеклих неколико година. Морају престати да моралишу и почети да се носе са стварношћу; морају престати да одуговлаче и да, бар једном, погледају даље од носа."
То не мора да се догоди; евро (или бар његов већи део) још увек може да се спасе. Али за тако нешто је потребно да европски лидери, нарочито у Немачкој и Европској централној банци, почну да се понашају потпуно другачије од онога како су се понашали у протеклих неколико година. Морају престати да моралишу и почети да се носе са стварношћу; морају престати да одуговлаче и да, бар једном, погледају даље од носа.
Волео бих да могу да кажем како сам оптимиста.
Прича је до сада ишла овако: када је евро настао, Европу је преплавио велики талас оптимизма – што је, како ћемо видети, било најгоре што је могло да се деси. Новац се слио у Шпанију и друге земље, које су изненада виђене као безбедне за улагања; ова поплава капитала подстакла је мехуре некретнина и огромне трговинске дефиците. Затим је новац, са избијањем финансијске кризе 2008, пресушио, што је изазвало озбиљне падове у истим оним земљама које су раније нагло напредовале.
У том тренутку, недостатак политичке уније у Европи постао је озбиљна препрека. Мехуре некретнина имали смо и на Флориди и у Шпанији, али кад је мехур на Флориди пукао, пензионери су могли да рачунају да ће им пензију и здравствено осигурање платити Вашингтон. Шпанија није имала такву подршку. Тако је пробушени мехур истовремено постао и финансијска криза.
Европски одговор била је штедња: дивљачко кресање потрошње у покушају да се одобровоље тржишта обвезница. Међутим, као што вам је могао рећи сваки разумни економиста (и говорили смо), ово кресање потрошње је продубило депресију у кризним европским државама, што је уједно додатно пољуљало поверење инвеститора и изазвало растућу политичку нестабилност.
А сада следи тренутак истине.
На тапету је тренутно Грчка. Бирачи који су, разумљиво, бесни на политику која је произвела незапосленост од 22 посто – преко 50 процената међу младима – окренули су се против партија које су ту политику спроводиле. А будући да је читав грчки политички естаблишмент био практично приморан да прихвати економску догму унапред осуђену на пропаст, фрустрираност бирача изазвала је пораст популарности екстремиста. Чак и да су анкете нетачне и да владајућа коалиција некако успе да намакне већину у следећем изборном кругу, игранка је практично готова: Грчка неће, и не може, да спроводи политику коју захтевају Немачка и Европска централна банка.
Демонстрација да је евро заправо реверзибилан довешће до навале штедиша на шпанске и италијанске банке.
Европска централна банка ће поново морати да одлучи да ли ће обезбедити финансирање на неодређени рок: ако одбије, евро би могао да нестане.
Дакле, шта сад да се ради? Грчка тренутно пролази кроз такозвани банкарски џогинг – својеврсну успорену верзију навале на банке, јер све више штедиша повлачи своје улоге у очекивању могућег изласка Грчке из еврозоне. Европска централна банка практично финансира ову навалу на банке, позајмљујући Грчкој неопходне евре; уколико и (највероватније) када централна банка донесе одлуку да више не може да позајмљује, Грчка ће бити приморана да напусти евро и поново изда своју валуту.
Ова демонстрација да је евро заправо реверзибилан довешће до навале штедиша на шпанске и италијанске банке. Европска централна банка ће поново морати да одлучи да ли ће обезбедити финансирање на неодређени рок: ако одбије, евро би могао да нестане.
Међутим, финансирање није довољно. Италији, а нарочито Шпанији, треба понудити наду – економско окружење у којем би могле да имају неке оствариве шансе за излазак из немаштине и депресије. Реално гледано, једини начин да се обезбеди такво окружење јесте да се Централна банка окане своје опседнутости стабилношћу цена, да прихвати, па и да подстакне, вишегодишњу инфлацију од 3 или 4 посто у Европи (и још више у Немачкој).
Финансирање није довољно. Италији, а нарочито Шпанији, треба понудити наду – економско окружење у којем би могле да имају неке оствариве шансе за излазак из немаштине и депресије.
Реално гледано, једини начин да се обезбеди такво окружење јесте да се Централна банка окане своје опседнутости стабилношћу цена, да прихвати, па и да подстакне, вишегодишњу инфлацију од 3 или 4 посто у Европи – и још више у Немачкој.
И функционерима Централне банке и Немцима ова идеја је одбојна, али то је једини могући начин да се евро спаси. За протекле две и по године, европски лидери су на кризу одговарали половичним мерама којима је куповано време, али они то време нису искористили. Сада је време истекло.
Дакле, хоће ли Европа бити на висини задатка? Надајмо се да хоће – и не само зато што би пуцање евра произвело негативне ефекте по целом свету. Још већа штета погрешне европске политике вероватно би била она политичка.
То треба схватити овако: пропаст евра представљала би велики пораз ширег европског пројекта, покушаја да се успоставе мир, просперитет и демократија на континенту са ужасном историјом. Ефекат би био практично исти као овај који, услед неуспеха стезања каиша, видимо у Грчкој – дискредитовање политичког мејнстрима и успон екстремиста.
Дакле, европски успех нам је свима у интересу– међутим, само Европљани могу да постигну тај успех. Читав свет чека да види да ли су за то способни.
Изворник текста: The New York Times
Изворник преноса: Пешчаник
Превод: Ивица павловић


Пол Кругман, 30.05.2012.

Фонд Слободан Јовановић | Жељко Цвијановић: Николићева прилика

Фонд Слободан Јовановић | Жељко Цвијановић: Николићева прилика

ЗАШТО ЈЕ ДАНАС ЈЕДИНА СРПСКА ПОЛИТИКА ОНА ПРЕМА ЕУ
Шта ће Николић са три захтева из ЕУ: сусрет на врху, отварање канцеларије Приштине у Београду и укидање институција на Северу
Жељко Цвијановић: "Ствари су јасне – и провинцијализована, и европеизована, и просвећена до крви (не своје), и све то у исто време – српска елита не легитимише свој статус тиме што у нечем конкурише елитама у ЕУ. Она своју легитимацију дакле не стиче по критеријуму конкурентности, већ на много нижем нивоу, по својој идентификацији и уклапању, по томе што сопствени народ презире таман онолико колико га презиру и њихови узори из Европе."
Да ништа није урадио победом на изборима, осим што је натерао жуту класу и петооктобарску елиту – од Пешчаника до Влашчаника – да им се зноје табани, од Томе Николића за сада је довољно. Тај њихов немир – производ чињенице да је на челу Србије, први пут откад је република, човек чији пут није равномерна линија успона коју су елите усмериле ка власти и који, ни на овој ни на оној страни, није из реда титоистичких патриција – многим је маскама помогао да падну, још откад је почела кампања, а посебно откад Николић Србијом хода као победник. Загорку Голубовић и Драгољуба Мићуновића, старосте поретка у коме се Србија деценијама гуши, тај потрес је подсетио – а на шта би друго – на Немачку 30-тих, где сад свако од њих двоје себе спрам измишљеног Фирера види као стварног Томаса Мана. Нетоларантна увређеност размажене елите пред ликом плебејца који се усудио није ни могла да је наведе да у њега инвестира било шта сем својих бескрајних страха, беса и презира.
А баш то је генерисао један заправо дубоко расистички дискурс, који те елите негују према свом уморном народу, презирући Николића, као његовог симболичког и изборног репрезента. Та ескалација – тај никад видљивији раскол између народа и елита, на чијем крају стоји да ће или елите заменити народ или народ елите – је, иако први и мали, корак ка изласку Србије из историјског ћорсокака. Јер свашта се догађало, али да елите замене народ, није. Обратно је, међутим, важило у свакој смени епоха. Наравно, та смена елита неће се догодити ни за два дана ни за две године, али ова напетост коју показују јесте страх од губитка монопола, који би могао да се у јавном простору рефлектује отварањем многих важних питања, о којима се претходних година, не случајно, ћутало.
Нетоларантна увређеност размажене елите пред ликом плебејца који се усудио није ни могла да је наведе да у њега инвестира било шта сем својих бескрајних страха, беса и презира.
Тај расплет на крају неће омести чак ни то ако Николић и његова странка не преузму активну улогу у смени елита, јер они тај тренд нити су покренули нити су из њега изашли. Николићева срећа је у томе што му је дато да у право време буде на правом месту, што је постао персонификација те промене и што ће, ако буде умео, моћи да је прати са предношћу над осталим тркачима. Зато тај расплет не може да спречи ни то што се и у самом народном корпусу нашло гласова који су примили дискурс својих патриција, сведочећи да се рокадом на врху Србије ништа није догодило, како је Курта наследио Мурту, и како је Србија иста као што је била 20. маја предвече. Није иста, и, да би се то разумело, довољно је само видети то изненађење и племениту забезекнутост елите после Николићевог наступа на РТС. Ево је где је – посве у духу свог расизма – констатовала да је овај што не могу да преко уста превале да је председник био пристојан и одмерен. Како је само помиритељски настројен – чист византизам, остаје међу њима неизговорено – уместо да је, како су очекивали, пљувао по поду и псовао. Зар није било за очекивати да зарђалом кашиком вади око њиховом омиљеном водитељу, који га је само десет дана пре кињио, преносећи му шта о њему и онима који за њега гласају мисли класа овдашњег плавокрвног празилука. Ствари су јасне – и провинцијализована, и европеизована, и просвећена до крви (не своје), и све то у исто време – српска елита не легитимише свој статус тиме што у нечем конкурише елитама у ЕУ. Она своју легитимацију дакле не стиче по критеријуму конкурентности, већ на много нижем нивоу, по својој идентификацији и уклапању, по томе што сопствени народ презире таман онолико колико га презиру и њихови узори из Европе.
Кад је Путин Николићу рекао да Тадићу пренесе његове „речи благородности за заједнички рад“ и пожели му „све најбоље”, и Николић, и Тадић, и елите знали су шта је заправо први Рус рекао. Заједничког рада – који је Тадић обећао и Путину и Медведеву – није било јер је пуританској жутој класи руски новац некако био прљав. На слици: Портрет Константина Петровича Победноносцева, рад Иље Рјепина из 1903. године.
КОД ПУТИНА И КОД МИЛОША
Наравно да Србија није иста, и онај коме тај бес и презир елита нису довољни да макар толико разуме, тај не може да разуме ништа јер је у себи прешао на страну својих сатрапа. Док елита од Николића захтева да се самопоништи и не буде ту чим се она пробуди из ноћне море, еквивалентни јој сој патриота уверен је да Николић, како би доказао свој патриотизам и преданост народу, мора да учини управо онај корак који би га убио. И сви они заправо желе исто: док „патриоте“ не могу Николићу да опросте што је Путину уопште поменуо улазак у ЕУ и што се кући није вратио са СС-300, „европејци“ одбијају да схвате каква су то пошљедња времена дошла да се овог гејака из Бајчетине – који чак није био ни члан комитета ни племените дисидентске ложе – послало да моли за помоћ код руског Цара, уверени да је то исто што и канту бензина послати у аудијенцију пожару.
Отуда је и једнима и другима тешко замисливо да га је Цар прихватио обема рукама, па се још пред њим и наругао оном који је био и избор, и слика, и прилика те елите. Јер, кад је Путин Николићу рекао да Тадићу пренесе његове „речи благородности за заједнички рад“ и пожели му „све најбоље”, и Николић, и Тадић, и елите знали су шта је заправо први Рус рекао. Заједничког рада – који је Тадић обећао и Путину и Медведеву – није било јер је пуританској жутој класи руски новац некако био прљав. Узалуд је Тадић целу годину уочи избора чучао пред Кремљом да потпише стратешки споразум, који није био прљав јер је његова маркетиншка и ниједна дуга агенда налагала да мора да га буде. Путуј, игумане, поручио је дакле преко Николића тог дана Путин човеку који није разумео оно што је Милош схватио кад је први пут силазио с власти и што је Јовану Ристићу било јасно чим се суочио са уценама Беча. Да се у модерној историји Србије њоме није могло владати са багажом антируске политике.
Узалуд је Тадић целу годину уочи избора чучао пред Кремљом да потпише стратешки споразум, који није био прљав јер је његова маркетиншка и ниједна дуга агенда налагала да мора да га буде. Путуј, игумане, поручио је дакле преко Николића тог дана Путин човеку који није разумео оно што је Милош схватио кад је први пут силазио с власти и што је Јовану Ристићу било јасно чим се суочио са уценама Беча.
Да се у модерној историји Србије њоме није могло владати са багажом антируске политике.
Зато је Путинова порука најмање била сеирење над Борисовом горком судбином. Била је то, много више, историјска опомена Томи да, ако већ хоће да буде Обреновић, буде Милош, а не Милан, бар утолико што не постоји више само једно место на свету на коме се не сме лагати. И, наравно, како би тадићевске медијске елите – уверене да су овладале тајном стварања паралелног живота – уопште могле да преживе такву Путинову поруку, па још послану по Томи, а да бар не покушају да је у путу фалсификују. Па је испало да Путин шаље Тадићу „све најбоље жеље за будући рад”, где је тај додати и измишљени „будући рад“ ваљда ово Тадићево нелегитимно кандидовање за премијера и бланко подршка за све што још намерава да на том месту уради.
Овај додатни Тадићев мандат, нека врста његовог зауставног времена, продужетка који му је дат да заврши ствари које је обећао а није урадио већ ових дана показаће да је у Србији остала само једна политика, у којој се секу све друге.
Реч је о српској европској политици.
ЛАЈЧАКОВА ПОРУКА
Није највећи грех што су Борисове медијске елите лагале о Томином сусрету са Путином, већ што, гласније од сваке лажи, ћуте о постизборној поруци коју је новој влади – која год буде – донео Мирослав Лајчак из Брисела. И зато ће, кад влада буде формирана – ако добије реч подршке из Брисела – значити да је пристала на следећа три налога:
Да се српски премијер сретне са косовским, а то ће рећи Тачијем;
Да се у Београду има отворити канцеларија „Републике Косово“ – срећом, па је још не зову амбасада;
Да се имају укинути српске институције на северу Косова.
Није највећи грех што су Борисове медијске елите лагале о Томином сусрету са Путином, већ што, гласније од сваке лажи, ћуте о постизборној поруци коју је новој влади – која год буде – донео Мирослав Лајчак из Брисела. И зато ће, кад влада буде формирана – ако добије реч подршке из Брисела – значити да је пристала на следећа три налога: први, да се српски премијер сретне са косовским, а то ће рећи Тачијем; други, да се у Београду има отворити канцеларија „Републике Косово“ – срећом, па је још не зову амбасада – и; треће, да се имају укинути српске институције на северу Косова. Ове три ствари су, рекао је Лајчак, услови за добијање почетка преговора у Бриселу. И, гле чуда, у Бриселу, који Србији жели боље него сами Срби, нигде међу условима нема европске забринутости за локално правосуђе и медије, нигде услова за ревизију приватизација и хапшење криминалаца, ни реч о српској привреди. И зато је Тадић владао, и зато ће, заједнио са постоктобарским елитама, владати још неко време: дакле, не због тога што само они, уз помоћ ЕУ, могу да опорави Србију, већ зато што само они могу да опораве Косово. И то Бриселу на ползу, а не Београду.
Можда је Тадић некад и био политички опредељен за чланство Србије у ЕУ. Можда је потом од једне рационалне политичке опције направио идеологију, која је њему и елитама послужила као подлога за искључивање из јавног простора свега што тој радикалној идеологији не припада. Али данас, на крају свог пута, Тадић није чак ни политички опредељен, он је човек без идеологије, без идентиета, он је само клијент ЕУ. А то ће рећи да је он човек коме, и кад би у петак из Брисела јавили да ће се ЕУ у понедељак распасти, он би и суботу и недељу Србима причао о интеграцијама.
За Тадића је ЕУ најпре била нада, а – кад се нада потрошила – страх. Данас није ни једно од тога. ЕУ се данас код њега подразумева, као протеза, као нешто са чиме живи, што му много не прија, али без тога не би постојао. За Николића ЕУ никад није била нада, јер, у време када је то могла да буде, он је био радикал. Зато је за њега од ЕУ остао само страх...На слици: "Арнаут", рад Паје Јовановића.
Отуда је јасно и предизборно опредељење Брисела за Тадића, које се, уосталом као и његова игра на једну карту, показало великом грешком. То не значи да ЕУ није веровала Николићу, јер се и сам кувао на њиховој ватри, већ да му нису могли веровати колико Тадићу, не дакле као неком ко се веродостојније определио, већ неком коме ниједан други излаз није остао. Зато у Тадићевој и Николићевој политици има разлике. А то значи да се Тадићеве изјаве о ЕУ више не слушају јер је он, рекох, клијент. Николићеве се, међутим, пажљиво слушају не само по томе што је нов на својој позицији, већ што још није клијент, па је отуда, што се Брисела тиче, његово председавање Србијом у категорији надзираног.
За Тадића је ЕУ најпре била нада, а – кад се нада потрошила – страх. Данас није ни једно од тога. ЕУ се данас код њега подразумева, као протеза, као нешто са чиме живи, што му много не прија, али без тога не би постојао. За Николића ЕУ никад није била нада, јер, у време када је то могла да буде, он је био радикал. Зато је за њега од ЕУ остао само страх, што ће рећи да је он један од последњих у Србији који ће данас сањати благодети интеграција, али је једнако међу последњима који ће наћи рачуницу у директном противљењу Бриселу.
Зато ће Тадић настојати да у косовску причу и решавање Лајчакових налога увуче Николића како би финале косовске предаје поделио са својим ривалом. Ако не успе, Тадић ће, као премијер, покушати да маргинализује и изолује Николића, како би његову улогу председника учинио бесмисленом и како би спречио већ изгледан долазак напредњака на власт после следећих избора. За то ће му, поред медија и елита, бити неопходни странци. А то ће рећи да он не може да се одупре Лајчаковим захтевима, будући да је, како је речено, клијент Брисела. Осим ако пред Бриселом не буде имао сјајан аргумент: он би испунио сва три услова, али ту је онај Николић из 90-тих и не може од њега јер ће срушити владу.
Нема више времена, Србија је на раскрсници, драматизовао је Лајчак у уторак у свом ауторском тексту на сајту „ЕУОбсервера“, саопштивши да ни Николић ни било ко у Србији нема више никакав простор да буде и за Косово и за ЕУ у исто време.
Зато верујем да ће Николић настојати да своје изјашњавање одложи што је могуће више.
То његово одлагање – које неће добро пасти ни српској елити, која је клијент ЕУ, ни патриотама, који су опредељени за Косово – силно ће нервирати, али не мора да буде потпуно бесмислено будући да су се неки процеси који би могли да му дају за право отворили и у Србији и напољу, што ће рећи да он има шта да чека.
НИКОЛИЋ У БРИСЕЛУ
Наравно, у Бриселу не седе веверице, тако да ће одмах после инауграције Николић ићи тамо, где ће га званично упознати са три услова за почетак преговора и где ће бити његов Ватерло. Пре него што видимо како би се он могао понашати, хајде да видимо шта је заправо његова политика према ЕУ. Ако заборавимо његове двосмислене изјаве из времена подизања напредњака, Николићева европска политика може да стане у изјаву да је он за ЕУ, с тим што, ако му интеграције услове предајом Косова, он ће се захвалити и прекинути преговоре. Али ни он није веверица да не зна да је то двоје одувек у вези, али његова стратегија је у добијању на времену. Она није бесмислена из простог разлога што, ако се у Србији определите само за Косово, могућности да владате биће вам смањене. Ако сте за ЕУ, постаћете клијент Брисела, а то ће рећи да између њега и Тадића тада разлике неће бити.
Нема више времена, Србија је на раскрсници, драматизовао је Лајчак у уторак у свом ауторском тексту на сајту „ЕУОбсервера“, саопштивши да ни Николић ни било ко у Србији нема више никакав простор да буде и за Косово и за ЕУ у исто време. Зато верујем да ће Николић настојати да своје изјашњавање одложи што је могуће више. То његово одлагање – које неће добро пасти ни српској елити, која је клијент ЕУ, ни патриотама, који су опредељени за Косово – силно ће нервирати, али не мора да буде потпуно бесмислено будући да су се неки процеси који би могли да му дају за право отворили и у Србији и напољу, што ће рећи да он има шта да чека.
Зато би у једном кратком прегледу ваљало поменути интензивирање унутрашњег разарања ЕУ. Поред тога што је модел за решавање кризе који потписује Ангела Меркел доласком Франсоа Оланда демонополизован, проблем са банкама који се отворио у Шпанији ће за ЕУ вероватно бити нерешив. Истовремено, важна битка води се у Грчкој, где се из ЕУ и кругова Тројке (ММФ, Европска банка, Европска комисија) – уплашени огромним одливом гласова са проевропског центра бриселских клијената (Пасок, Нова демократија) – веома упињу да спрече долазак на власт антиглобалистичког левичарског блока Сириза Алексиса Ципраса. Буђење Грчке, за које ћемо средином јуна видети да ли се догодило, мого би да постане снажан вирус који ће се проширити на осиромашене и понижене балканске нације.
Следећи процес важан за Николићево политичко понашање је ширење разлика између САД и ЕУ у њиховим балканским политикама.
Мера тог ширења могла би се описати чињеницом да су на мајским српским изборима можда чак биле ближе позиције САД и Русије него САД и ЕУ, што се до сада није догађало.
Инкубацију тог вируса у Србији њен маинстреам, елите и класа политичких клијената Брисела, наравно, нису желели да виде. Чак и када би се сложили са Николићевим критичарима да су он и Тадић исти, мотив његовог избора међу грађанима био је сличан ономе који је Ципраса гурнуо у први план. Зато сам склон мишљењу како је у другом кругу председничких избора из западних центара заправо дозвољена Николићева победа управо да би се зауставио тај вирус и спречила побуна грађана. Ако је то тачно, тада ће бити како српски избори нису апсолутна победа странаца, у шта многи верују, или бар да то јесу у много мањој мери него пре четири године. Отуд је Николићева победа део и процеса буђења грађана и свести западних центара о реалним процесима у Србији.
Следећи процес важан за Николићево политичко понашање је ширење разлика између САД и ЕУ у њиховим балканским политикама. Мера тог ширења могла би се описати чињеницом да су на мајским српским изборима можда чак биле ближе позиције САД и Русије него САД и ЕУ, што се до сада није догађало. Притом, ваља напоменути да је ширење разлика на линији Вашингтон-Берлин, нажалост, најмање на најважнијем српском питању – на Косову. И то ће за Николића представљати огроман проблем.
Следећа важна ствар које је Николић сигурно свестан тиче се ефеката европских интеграција Србије на њену економију.
Наиме, док је пре десет година питање интеграција било најлакше аргументовати економским ефектима, данас ствари стоје дијаметрално другачије.
Наставак интеграција подразумеваће и економску политику наставка задуживања код ММФ и западних банака.
Ескалација кризе, која извесно очекује Србију, налагаће да ће страни кредити бити све скупљи и да ће их бити онолико колико Србија може да гарантује, али не својом производњом, јер је нема, већ својим ресурсима.
А то значи да ће пара за пензије бити онолико на колико странци процене Телеком, Електропривреду и пољопривредно земљиште.
То ће рећи да ће Србија у новој Тадићевој проевропској влади јести не само сопствену будућност већ и свој шансу за економску обнову…
ИЛИ ЕУ ИЛИ СРБИЈА
Следећа важна ствар које је Николић сигурно свестан тиче се ефеката европских интеграција Србије на њену економију, Наиме, док је пре десет година питање интеграција било најлакше аргументовати економским ефектима, данас ствари стоје дијаметрално другачије. Наставак интеграција подразумеваће и економску политику наставка задуживања код ММФ и западних банака. Ескалација кризе, која извесно очекује Србију, налагаће да ће страни кредити бити све скупљи и да ће их бити онолико колико Србија може да гарантује, али не својом производњом, јер је нема, већ својим ресурсима. А то значи да ће пара за пензије бити онолико на колико странци процене Телеком, Електропривреду и пољопривредно земљиште. То ће рећи да ће Србија у новој Тадићевој проевропској влади јести не само сопствену будућност већ и свој шансу за економску обнову јер она се, видело се, не може догодити на страним инвестицијама, чак и ако их буде.
То опет значи две важне ствари: наставак српске европске политике биће двоструко погубан. Прво, он ће Србију сасвим оставити без Косова и отворити простор за даљу дезинтеграцију земље. И, друго, он ће Србију економски затравити. Није ту дакле реч о нашем приступу интеграцијама, који може да буде овакав или онакав, бољи или лошији. Реч је о томе да сваке интеграције Србију доводе у стање без излаза.
Тадић то можда и зна, али то није важно јер он је, понављам, клијент Брисела. Одласком у Москву Николић је показао да то још није, макар онолико колико је показао да има избор, који Тадић у барем две последње године своје владавине није имао јер је понизио Москву тако што се није држао обећања која је дао. Али, ако буде желео, Николић ће ускоро моћи да постане клијент Брисела. Ако то уради, међутим, Тадићева политичка судбина за његову биће ода радости. Зашто?
Зато што је Тадић производ петооктобарских српских елита, са подршком медија, јавног простора, чак на неки начин и духа времена. Он такав, оног тренутка кад је издао грађане Србије, није изгубио много својих упоришта јер није имао корен у тим грађанима него је за њих био производ који је рачунао са њиховим слабостима. Николић, ако изгуби грађане, неће имати ништа, и зато, због њихове подршке, од њега толико стрепи елита. Али та елита у томе налази и шансу за себе – довољно је само да Николића довољно убедљиво дискредитује и одвоји од те подршке. Без ње он неће имати ништа јер, чак и онолико колико су га признали у ЕУ, то је само толико што се плаше побуне на улицама.
Реч је о томе да сваке интеграције Србију доводе у стање без излаза.
Тадић то можда и зна, али то није важно јер он је, понављам, клијент Брисела. Одласком у Москву Николић је показао да то још није, макар онолико колико је показао да има избор, који Тадић у барем две последње године своје владавине није имао јер је понизио Москву тако што се није држао обећања која је дао.
Али, ако буде желео, Николић ће ускоро моћи да постане клијент Брисела.
Ако то уради, међутим, Тадићева политичка судбина за његову биће ода радости.
Та чињеница могла би да одреди коначну артикулацију Николићеве европске политке. Наравно, уз сагледавање једног европског троугла на чијој једној ивици пише да магнетизам ЕУ више не постоји, на другој да њена батина више није најубитачнија, док на трећој ивици, на хипотенузи, пише да је, од свега у ЕУ, најубитачније бити с њом. Наравно, то не значи да од Николића очекујем да, кад оде у Брисел, Ван Ромпују и Ештоновој понови тезе из овог текста и каже им да га нико у ЕУ више неће видети само ако му још једном помену она три Лајчакова услова. Нека им каже шта хоће, уопште није важно.
Али је важно да, кад дође кући, стане пред Србе и каже им ова три услова, па макар ни њима не рекао какав је његов одговор. То је важно зато што ће се, прво, кад Србима почне да говори истину, разликовати од Тадића; што ће, друго, у јавном простору отворити дебату о та три питања; што ће, треће, самим тим међу Србима отворити велику расправу о ЕУ, о којој су је толико лагале све ове елите, које данас мрзе Тому; и што ће, четврто, то бити можда једини начин на отпочнемо један озбиљан разговор о Србији и њеној судбини, који већ годинама спречавају управо европске интеграције.
Ако се то догоди, петооктобарским елитама оставићемо оно јалово питање да ли су могући и Косово и ЕУ и смена елита ће се догодити на правом питању – да ли су могуће и Србија и Европска унија? Из одговора на то питање може се наћи одговор и на већину осталих, пред том сфингом лежи обнова Србије.
Жељко Цвијановић: "Петооктобарским елитама оставићемо оно јалово питање да ли су могући и Косово и ЕУ и смена елита ће се догодити на правом питању – да ли су могуће и Србија и Европска унија? Из одговора на то питање може се наћи одговор и на већину осталих, пред том сфингом лежи обнова Србије." На слици: "Пријем владарских старешина код императора Александра III", рад Иље Рјепина 1885-1886. године.
Изворник текста: Нови стандард