Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 30. мај 2012.

Фонд Слободан Јовановић | Пол Кругман: Апокалипса ускоро

Фонд Слободан Јовановић | Пол Кругман: Апокалипса ускоро


This page as PDF
Одједном јасно видимо како евро – тај величанствени, фалични експеримент монетарне уније без политичке уније – може да попуца по шавовима. Не говорим о некој далекој будућности. Све би могло да се распадне страховито брзо, кроз неколико месеци, не година. А цена – како економска тако и политичка, што је можда још важније – могла би да буде огромна.
Пол Кругман: "Одједном јасно видимо како евро – тај величанствени, фалични експеримент монетарне уније без политичке уније – може да попуца по шавовима. Не говорим о некој далекој будућности. Све би могло да се распадне страховито брзо, кроз неколико месеци, не година. А цена – како економска тако и политичка, што је можда још важније – могла би да буде огромна. То не мора да се догоди; евро (или бар његов већи део) још увек може да се спасе. Али за тако нешто је потребно да европски лидери, нарочито у Немачкој и Европској централној банци, почну да се понашају потпуно другачије од онога како су се понашали у протеклих неколико година. Морају престати да моралишу и почети да се носе са стварношћу; морају престати да одуговлаче и да, бар једном, погледају даље од носа."
То не мора да се догоди; евро (или бар његов већи део) још увек може да се спасе. Али за тако нешто је потребно да европски лидери, нарочито у Немачкој и Европској централној банци, почну да се понашају потпуно другачије од онога како су се понашали у протеклих неколико година. Морају престати да моралишу и почети да се носе са стварношћу; морају престати да одуговлаче и да, бар једном, погледају даље од носа.
Волео бих да могу да кажем како сам оптимиста.
Прича је до сада ишла овако: када је евро настао, Европу је преплавио велики талас оптимизма – што је, како ћемо видети, било најгоре што је могло да се деси. Новац се слио у Шпанију и друге земље, које су изненада виђене као безбедне за улагања; ова поплава капитала подстакла је мехуре некретнина и огромне трговинске дефиците. Затим је новац, са избијањем финансијске кризе 2008, пресушио, што је изазвало озбиљне падове у истим оним земљама које су раније нагло напредовале.
У том тренутку, недостатак политичке уније у Европи постао је озбиљна препрека. Мехуре некретнина имали смо и на Флориди и у Шпанији, али кад је мехур на Флориди пукао, пензионери су могли да рачунају да ће им пензију и здравствено осигурање платити Вашингтон. Шпанија није имала такву подршку. Тако је пробушени мехур истовремено постао и финансијска криза.
Европски одговор била је штедња: дивљачко кресање потрошње у покушају да се одобровоље тржишта обвезница. Међутим, као што вам је могао рећи сваки разумни економиста (и говорили смо), ово кресање потрошње је продубило депресију у кризним европским државама, што је уједно додатно пољуљало поверење инвеститора и изазвало растућу политичку нестабилност.
А сада следи тренутак истине.
На тапету је тренутно Грчка. Бирачи који су, разумљиво, бесни на политику која је произвела незапосленост од 22 посто – преко 50 процената међу младима – окренули су се против партија које су ту политику спроводиле. А будући да је читав грчки политички естаблишмент био практично приморан да прихвати економску догму унапред осуђену на пропаст, фрустрираност бирача изазвала је пораст популарности екстремиста. Чак и да су анкете нетачне и да владајућа коалиција некако успе да намакне већину у следећем изборном кругу, игранка је практично готова: Грчка неће, и не може, да спроводи политику коју захтевају Немачка и Европска централна банка.
Демонстрација да је евро заправо реверзибилан довешће до навале штедиша на шпанске и италијанске банке.
Европска централна банка ће поново морати да одлучи да ли ће обезбедити финансирање на неодређени рок: ако одбије, евро би могао да нестане.
Дакле, шта сад да се ради? Грчка тренутно пролази кроз такозвани банкарски џогинг – својеврсну успорену верзију навале на банке, јер све више штедиша повлачи своје улоге у очекивању могућег изласка Грчке из еврозоне. Европска централна банка практично финансира ову навалу на банке, позајмљујући Грчкој неопходне евре; уколико и (највероватније) када централна банка донесе одлуку да више не може да позајмљује, Грчка ће бити приморана да напусти евро и поново изда своју валуту.
Ова демонстрација да је евро заправо реверзибилан довешће до навале штедиша на шпанске и италијанске банке. Европска централна банка ће поново морати да одлучи да ли ће обезбедити финансирање на неодређени рок: ако одбије, евро би могао да нестане.
Међутим, финансирање није довољно. Италији, а нарочито Шпанији, треба понудити наду – економско окружење у којем би могле да имају неке оствариве шансе за излазак из немаштине и депресије. Реално гледано, једини начин да се обезбеди такво окружење јесте да се Централна банка окане своје опседнутости стабилношћу цена, да прихвати, па и да подстакне, вишегодишњу инфлацију од 3 или 4 посто у Европи (и још више у Немачкој).
Финансирање није довољно. Италији, а нарочито Шпанији, треба понудити наду – економско окружење у којем би могле да имају неке оствариве шансе за излазак из немаштине и депресије.
Реално гледано, једини начин да се обезбеди такво окружење јесте да се Централна банка окане своје опседнутости стабилношћу цена, да прихвати, па и да подстакне, вишегодишњу инфлацију од 3 или 4 посто у Европи – и још више у Немачкој.
И функционерима Централне банке и Немцима ова идеја је одбојна, али то је једини могући начин да се евро спаси. За протекле две и по године, европски лидери су на кризу одговарали половичним мерама којима је куповано време, али они то време нису искористили. Сада је време истекло.
Дакле, хоће ли Европа бити на висини задатка? Надајмо се да хоће – и не само зато што би пуцање евра произвело негативне ефекте по целом свету. Још већа штета погрешне европске политике вероватно би била она политичка.
То треба схватити овако: пропаст евра представљала би велики пораз ширег европског пројекта, покушаја да се успоставе мир, просперитет и демократија на континенту са ужасном историјом. Ефекат би био практично исти као овај који, услед неуспеха стезања каиша, видимо у Грчкој – дискредитовање политичког мејнстрима и успон екстремиста.
Дакле, европски успех нам је свима у интересу– међутим, само Европљани могу да постигну тај успех. Читав свет чека да види да ли су за то способни.
Изворник текста: The New York Times
Изворник преноса: Пешчаник
Превод: Ивица павловић


Пол Кругман, 30.05.2012.

Нема коментара:

Постави коментар