Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

недеља, 03. јун 2012.

Избори у Грчкој и будућност европске левице | Савремени свет

Избори у Грчкој и будућност европске левице | Савремени свет

Савремени свет

Избори у Грчкој и будућност европске левице

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 02. јун 2012.
Грчка на мостобрану европске политичке историје
Толико често представљани као „слепо црево Европе“, Балканци су до сада небројено пута доприносили европском континенту и цивилизацији, налазећи се увек у епицентру њених ратова и револуција, културних и политичких презања. У XX веку, народи Балкана (Грци и Срби поготово) учествовали су више него равноправно у унутрашњим трзавицама које су разједале континент, а у освит XXI века, полуострво је постало поприште на коме се најактуелније политичке и друштвене идеје суочавају са суровом стварношћу света у коме живимо. Послератна БиХ послужила је као заморац за утемељење новог начина „меког управљања“ новоутемељене постхладноратовске „међународне заједнице“. Србија је ратовала против НАТО, поставши први у историји Европе устаник против овог новог облика ауторитаризма и репресије. Најзад, презадужена Грчка постала је епицентар унутрашње борбе финансијских институција „нове Европе“ за опстанак у условима глобалне рецесије и самоурушавања глобалне неолибералистичке куле од карата. Када је престижни амерички часопис „Тајм“ одлучио да својим „човеком године“ прогласи неименованог „демонстранта“, обичног човека који устаје у заштиту сопственог политичког интегритета пред отуђеним институцијама државе и међународним организацијама које све мање имају слуха и разумевања за његов положај и интересе, покривајући при томе шаролики спектар „грађанских револуција“ од лондонског Тотенхема до Трга Тахрир у Каиру, и од њујоршког Волстрита до московског Блатног трга, није сакривао да се у епицентру ових турбулентних догађаје нашла експлозија уличног насиља и последична политичка криза у Грчкој.
О грчкој политичкој стварности, поред заслуженог поштовања према организованости и политичкој самосвести становника те земље, код нас се мало зна. Тек је повећана пажња европских и светских медија према изборима који су одржани 6. маја, а који су у Грчкој попримили својеврсан статус референдума о спорном меморандуму ЕУ о финансијској помоћи Грчкој, који ту помоћ условљава крајње радикалним мерама штедње и вишеструким обарањем социјалног стандарда у земљи, обезбедила да се и шира јавност у Србији упозна са грчким политичким партијама и њиховим лидерима. Пажња према политичкој и економској кризи у Грчкој, праћена крајње катастрофичким коментарима штампе о могућности „пропасти Еврозоне“ и „разградње Европске уније“ (које су опет, јарко одударале од неубедљивих уверавања европских бирократа да је грчка економија „мала и небитна“ и да самим тим не може да утиче на ЕУ као целину) отворила је интересовање и за богати политички и друштвени живот ове земље, који има своје дубоке корене у европској и балканској историји и политичкој традицији, као што најновија кретања у њему имају далекосежне импликације по будућност западне цивилизације у савременом смислу те речи.
Резултати избора и политички легитимитет
Избори 6. маја носили су са собом читав низ специфичности. Пре свега, њихово само одржавање представљало је плод очајничке борбе грчких политичара за легитимитет сопствених одлука, којима су се на бруталан начин супротставили чиновници Европске уније. Након што је, некада незамислива, изнуђена коалициона влада два „вечна ривала“ грчке политичке сцене, десно-центристичке Нове демократије (ΝΔ, НД) и лево-центристичког Панхеленског социјалистичког покрета (ΠΑΣΟΚ, Пасок), упркос нередима и штрајковима који су у Грчкој попримали обрисе опште анархије, под притиском пристала да потпише поменути Меморандум, већ озлоглашена „Тројка“ (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ) одбила је да им дозволи да потврду тог документа, који захтева огромна одрицања грчких грађана у наредној деценији, затраже од грађана на референдуму. Ове две партије одлучиле су тада да омогуће грађанима да се о овој „проевропској политици“ изјасне на други демократски начин – на изборима. И ова одлука изазвала је гнев бриселских кругова, међу којима су они дрскији и бахатији чак захтевали да се успостави нека врста трајне техничке владе под контролом ЕУ, која би контролисала спровођење меморандума и трошење средстава европске помоћи. Док су грађани Атине, Солуна и других градова све чешће оптуживали ЕУ и њен „мотор“, Немачку, за „отворени фашизам“ и гушење демократије, са друге стране стизале су погрде на рачун грчког народа као „гомиле расипника и лењиваца“, којима се „ни по коју цену“ не сме препустити доношење одлуке о нечему тако важном као што је опстанак европске финансијске и монетарне политике. Принципијелни став грчке политичке елите, толико супротан увелико антидемократским тенденцијама у већини европских земаља, где се грађани питају за омер партијских снага у парламенту и ништа више, дочекан је као „бесрамно лукавство“ и „политички кукавичлук“.
Резултат избора, наравно, никога није изненадио – осим можда баш загрижених следбеника званичне европске реторике, према којој су немири који су запалили Грчку само „плод очајања екстремистичке мањине“.
Резултат избора, наравно, никога није изненадио – осим можда баш загрижених следбеника званичне европске реторике, према којој су немири који су запалили Грчку само „плод очајања екстремистичке мањине“. Две највеће грчке партије (и једине које су подржавале меморандум и најављену политику штедње) изгубиле су скоро пола укупне подршке у јавности и заједно онемогућене да саставе парламентарну већину. Са друге стране, до тада минорне партије и парламентарне фракције, иступајући листом против мера штедње и наметнутог меморандума, забележиле су значајан скок подршке међу грађанима. Моралним победником избора је тако постала другопласирана Коалиција радикалне левице (ΣΥΡΙΖΑ, Сириза), која је искористила наклоњеност незадовољних грађана према левичарској реторици, као и узлет глобалног левичарског покрета „Окупирајмо Волстрит“ (OWS) да престигне традиционалне заступнике левице на грчкој сцени, Пасок и Комунистичку партију (KKE), и избори се, практично, за статус политичког гласноговорника незадовољних грађана, који до сада своје неслагање са државном политиком нису могли да артикулишу и другачије него кроз, често насилне протесте.
Повратак идеје о политичкој одговорности и идеолошкој доследности
Прва поука ових избора била је, дакле, како завршавају „велике коалиције“ и „владе политичког јединства“, којима је европска бирократија толико наклоњена у земљама које настоји да контролише. Док бриселске кругове у овако деликатном тренутку не занима ништа друго осим пуке „предвидљивости“ грчке политике, па им је од примарног значаја да им се комотна већина у парламенту „закуне на верност“, спречивши тако неугодна изненађења, обарања владе и слично, они заборављају да функција парламентарних заступника није да „што ефикасније спроводе европску политику“ (што многи искрено верују), већ да пред парламентом заступају и бране одређене политичке идеологије и захтевају одређене политичке кораке, за шта су добили мандат од грађана. Формирање „велике коалиције“ између НД и Пасока само је допринело да се обесмисли вишедеценијска политичка борба између деснице и левице у Грчкој, а да се грађани увере да између заступника „умереног“ и „европског“ левог, односно десног центра нема никаквих суштинских разлика. Веома оштра поларизованост између православног, традиционалног и конзервативног дела грчког народа и његових опонената стасалим на традицији сломљеног комунистичког покрета отпора из Другог светског рата и Грчког грађанског рата, те левичарским идејама бораца против диктатуре војне хунте спласнула је пред сликом уједињења њених главних представника у циљу што ефикаснијег спровођења политике диктиране из Брисела и Берлина. Један део грађана окренуо се радикалнијим представницима ове старе поделе (и „искривљеним огледалима“ Пасока и НД) у лику комуниста и неофашистичке „Златне зоре“, док је остатак изразио јасну жељу за „новим политичким снагама“, од којих је природно у прави план изашла левичарска Сириза, чије су идеје у овом тренутку најближе социјално угроженом грађанству земље.
Европску унију су, међутим, дочекале и друге непријатности. Бриселска бирократија, превише добро навикнута да у својим провинцијама далеко лакше налази заједнички језик са политичком елитом, него са самим грађанима, са чуђењем и неверицом дочекала је вест да партије које су на изборима вишеструко увећале грађанску подршку критикујући политику ЕУ сада нису спремне да постану део владе која би ту политику спроводила. Коктел притисака и претњи из Брисела, толико уобичајена слика после избора у земљама периферије ЕУ, овај пут није уродио плодом. Потрошени НД и Пасок, који очигледно нису имали ни ауторитета, нити енергије да приступе формирању диктиране „владе националног јединства“, препустили су штафету партијама које су очигледно показале да су у успону. Међутим, ниједна од њих у тренутку раста сопствене популарности није била спремна да ризикује сарадњу са проказаним бившим режимом, док им међусобне оштре разлике (кудикамо веће него између европеизираних НД и Пасока) нису омогућавале да направе владу без њих. Да не помињемо да на грчкој политичкој сцени нико није претерано одушевљен задатком да се упусти у систематско уништење сопствене политичке каријере тако што ће се прихватити улоге европског утеривача дугова сопственим грађанима.
Али, политичку неодлучност на страну, оно што је одјекнуло као бомба већ у првим данима преговора о немогућој влади, а што Брисел никако није хтео да чује у овом тренутку, биле су више пута поновљене речи лидера Сиризе Алексиса Ципраса (који је на чело ове шаролике коалиције дошао 2008. у својој 33. години као најмлађи лидер парламентарне странке у историји Грчке) да је та коалиција добила гласове грађана да се бори против европских мера штедње, а не да их спроводи заједно са представницима политичког система који је Грчку и довео у ситуацију у којој се налази. Истовремено, лидер „Демократске левице“ (ΔΗΜ.ΑΡ, Димар) Фотис Кувелис, чијих би 19 посланика било довољно да се обнови „стара влада“, изјавио је да му 6,11% гласова на изборима не даје за право да одлучује о тако пресудном питању по грађане Грчке.
Нови избори и калкулације
Након што је Сириза заузела овај тврди и принципијелни став, који нису могли поколебати сви позиви на „одговорност“ и „политичку храброст“, нити катаклизмичне прогнозе и поновно обарање кредитног рејтинга Грчке (да и не помињемо хистеричне реакције светских берзи и финансијског тржишта, који су се понашали као да се распад Еврозоне догодио јуче, а не да представља само једну крајње натегнуту и на кратке стазе мало вероватну могућност), јединим излазом показали су се нови избори, након непуне две недеље преговора о влади (преговори о тренутној влади Белгије трајали су, праћени такође значајним притисцима ЕУ, 541 дан).
Рачуница свих актера у игри показала се јасном – Сириза, „Независни Грци“ (ΑΝΕΛ, састављена од разочараних и незадовољних чланова НД), Димар, комунисти и фашисти очекују да ће се на наредним изборима 17. јуна наставити тренд пада подршке партијама бивше власти и да ће бити у позицији да постављају услове за формирање нове владе, док НД и Пасок, заједно са европском бирократијом која их подржава, очекују да ће двонедељни пљусак грдњи, претњи и катастрофичких прогноза бити довољан да грађане „доведе у ред“ и натера да „преломе мозак“ и на изборима одаберу „једину могућу и рационалну опцију“. Са једне стране, структуре ЕУ с разлогом имају велико поверење у своје механизме застрашивања и политичке принуде, који су до сада небројено пута дали очекиване резултате; са друге стране грчки народ је током претходних година недвосмислено показао да не пристаје на уцене и чврста опредељеност грађана на политичку борбу свим средствима адут су на који се с доста права ослања Ципрас и други лидери опозиције. Прва истраживања јавног мњења иду на руку Сиризи, прогнозирајући додатни раст популарности и веома могуће (по некима чак и убедљиво) прво место.
Извори грчке (и светске) кризе
Не треба занемарити последице које исход новог круга парламентарних избора у Грчкој може имати по економију ЕУ, али, ма како те последице по неким проценама могле бити катастрофалне, оне нису оно што је најважније. Иако многи покушавају да прикажу Грчку као климаву домину која прети да пољуља и уништи иначе потпуно стабилну и хармоничну европску привреду, она није никакав „изузетак који потврђује правило“, већ управо парадигматски случај оне врсте социо-економског колапса према коме природно води европска (и глобална) политика „циљаног неолиберализма“, тј. имплементације неолиберлистичке матрице пословања у пуној снази у она друштва која нису у стању да буду конкурентна, па самим тим њихова привреда под притиском конкуренције колабира, претварајући грађане или у тржиште за производе моћних (и заштићених) компанија из тзв. „бољег дела Европе“, или у радну снагу за производњу тих производа за тржишта која могу да их приуште.
Рачуница свих актера у игри показала се јасном – Сириза, „Независни Грци“, Димар, комунисти и фашисти очекују да ће се на наредним изборима 17. јуна наставити тренд пада подршке партијама бивше власти и да ће бити у позицији да постављају услове за формирање нове владе, док НД и Пасок, заједно са европском бирократијом која их подржава, очекују да ће двонедељни пљусак грдњи, претњи и катастрофичких прогноза бити довољан да грађане „доведе у ред“ и натера да „преломе мозак“ и на изборима одаберу „једину могућу и рационалну опцију“.
Идеја да су Грци успели да утаје оне стотине милијарди долара које дугују (план спаса грчке економије подразумева обезбеђивање 130 милијарди евра помоћи, уз отписивање још више од 100 милијарди дуга – укупни спољни дуг Србије на крају 2011 године износио је уз све перипетије и манипулације које га прате 24,1 млрд. евра) апсолутно је наивна, будући да међународне кредитне организације нису ништа мање контролисале токове својих финансија него што то чине данас. Оно што се догодило у Грчкој, налик страшном колапсу америчких банака пре две године, није последица немара власти, већ последица инхерентних проблема, нелогичности и аутодеструктивних тенденција у глобалним финансијским структурама као таквим. Као што је амерички банкарски систем замало банкротирао, не зато што су грађани узимали кредите без покрића (то су им омогућавале банке), већ зато што су финансијске шпекулације масовно и систематски надувавале финансијски мехур од сапунице хартијама од вредности без вредности, тако су и лакоме европске и финансијске структуре пумпале огромне количине новца у грчку привреду, рачунајући све време да ће зарадити, не на развоју и расту грчке привреде, него на мешетарењу и манипулацијама хартијама од вредности везаних за прецењене и неперспективне „пројекте“ у које се улагало.
Ово је најлакше потврдити ако се погледа како се кредитни рејтинг ове земље мењао током последње деценије. Све до 2009. године кредитни рејтинг три највеће агенције (S&P, Fitch, Moody’s) кретао се између А и А+ (тј. А1 и А2), у рангу са најразвијенијим и најперспективнијим економијама. Грчка је организацију Олимпијских игара 2004. привела крају са највишим рејтингом, иако је претходних година увелико било речи о немогућности да се врате дугови. Циљ рејтинга је да инвеститорима укаже на дугорочну вредност хартија од вредности које купују, како би они могли да стратешки планирају своје инвестиционе циклусе. Након почетка економске, социјалне и политичке кризе у Грчкој (дакле, не пре него што је она започела), агенције су за мање од две године сурвале кредитни рејтинг Грчке практично до нивоа банкротства, потврђујући да се уопште не баве предвиђањем финансијских кретања, већ искључиво њиховим мапирањем. То значи да је куповина грчких дугорочних обвезница пре две године била једна од најсигурнијих инвестиција на тржишту, док су те исте обвезнице данас постале скоро безвредна хартија. Наравно да светске финансијске организације данас лију крокодилске сузе, кунући се да „нису знали да је стање у Грчкој такво какво јесте“, али то никако не може бити тачно, ако само имамо на уму колики ниво контроле ЕУ има над финансијама и економским инструментима земаља које нису њене чланице, попут Србије. Такође, „нисмо знали“ није никакав аргумент – управо њихов посао је да то знају и да о томе благовремено обавесте инвеститоре („благовремено“ овде никако не значи „тек након што жута штампа на сва уста разгласи пропаст грчке економије“).
Најзад, не треба заборавити и аргумент свих аргумената када су глобалне финансије у питању – cui bono? Сада, када је грчка привреда на коленима (могу заборавити раст, развој и конкурентност), када су њихове финансијске структуре под директном контролом међународних чинилаца (губитак економског суверенитета), а када је њихов кредитни рејтинг најнижи у Европи (што значи да се за на уложени новац у грчку наплаћују вишеструко, неупоредиво веће камате), ко може да профитира? То сигурно нису грчки грађани, који ће мерама штедње које не контролишу њихови изабрани представници у власти, већ људи и организације које нити су бирали, нити су делегирали, бити принуђени да сав новац који имају (много више него што су успели да акумулирају од својих претераних прихода и прецењеног социјалног стандарда) прелију натраг у џепове европских банкара, остајући – сиромашнији него што су икад били. А ово је процес који суштински нема везе са државним трошењем Грчке, које је очигледно било корумпирано и претерано. У питању је процес који се може догодити било коме, било где. Огромне масе грађана САД, тог глобалног симбола богатства и просперитета, остале су на улицама преко ноћи, а да за то уопште нису криви. Једноставно, западна средња класа која је радила све оно што се од ње очекивало – ишла на посао, учествовала у одржавању потрошачког друштва и „индустрије услуга“, узимала кредите и отплаћивала своје обавезе – једног јутра се пробудила без посла, са обавезама које вишеструко превазилазе њене могућности, и без перспективе да ће нешто у догледно време да се промени. Од ситне буржоазије преко ноћи су постали лумпен-пролетаријат.
Грчка криза и рађање нове европске левице
Суочени са оваквом врстом угрожености, грађани су се природно окренули политичким заступницима левичарских идеја – критичарима неолиберализма, капиталистичке експолатације, банкарског зеленаштва и корпоративног империјализма и гласноговорницима хуманости, солидарности и социјалне правде, што све спада у традиционални реторички репертоар левице. Избор грчких грађана испрва је био умерени Пасок, али њихова попустљивост и према грађанима, и према међународној заједници само је погоршала ситуацију и на крају уништила репутацију партије и начисто подрила њен политички утицај. Остатак традиционално јаке левичарске сцене у Грчкој није се одмах са тиме снашао. Много више левичарске реторике било је на улицама Атине, него у грчком парламенту. Колико је социјална питања неопходно радикализовати у овој земљи показали су пре свега грчки анархисти, који су размерама насиља у новије време незапамћеним у Европи буквално бакљама, каменицама и молотовљевим коктелима очистили простор за отварање социјалног дијалога у Европи. Тај брисани простор који је остао иза криминализованих радикалских група на крају је успела да попуни коалиција Сириза, чије је деловање у Грчкој претходних месеци, а поготово након избора 6. маја, привукло огромну пажњу и симпатије европских и западних левичара.
Суочени са оваквом врстом угрожености, грађани су се природно окренули политичким заступницима левичарских идеја – критичарима неолиберализма, капиталистичке експолатације, банкарског зеленаштва и корпоративног империјализма и гласноговорницима хуманости, солидарности и социјалне правде, што све спада у традиционални реторички репертоар левице.
Овде не треба имати никаквих илузија – сама Сириза није никаква „нова левица“. У питању је лабаво обједињена група тринаест различитих левичарских организација (уз подршку групе самосталних левичара без партијске припадности), од којих већина води порекло из Комунистичке партије, значајно осуте и ослабљене након пада СССР. Њихове идеологије такође не представљају ништа ново – међу њима има социјалиста, комуниста, „еврокомуниста“, „троцкиста“ и „маоиста“, као и присталица еколошких идеја попут „заштите животне средине“ и „очувања природних ресурса“. Чак је и сам лидер Сиризе, Алексис Ципрас, упркос својој младости и очигледном слуху за„дух времена“, левичарски активиста још од позних осамдесетих, дакле присутан на политичкој сцени практично од утемељења „нове европске стварности“. Његова матична партија, Синаспизмос (Συνασπισμός) на политичкој сцени Грчке делује више од двадесет година и у том периоду заступала је, уобичајене за „евро-левицу“ идеје пацифизма, права жена, заштите животне средине, као што је у свом називу 2003. године традиционалну социјалистичку идеју „прогреса“ (πρόοδος) заменила евро-левичарском идејом „екологије“ (οικολογία).
Ова група левичара већи део деведесетих и прву половину двехиљадитих година провела је организујући и координишући различите антиглобалистичке протесте, што је дало за право бројним њеним критичарима, како на позицијама конзервативних и десних снага, тако и представницима „старе школе“ марксизма и социјализма, да доведу у питање њихову компетентност да у суштини развију економски модел који би представљао алтернативу тренутно неподношљивом стању. Томе у прилог говори и чињеница да је Ципрас јавности, осим изразите храбрости, доследности и принципијелности, понудио изузетно мало. За разлику од „тврдих левичара“ из ККЕ, за које нема дилема шта су кораци које Грчка треба да предузме – напуштање Еврозоне, иступање из ЕУ, враћање драхми и заштита грчког тржишта како би се повратила конкурентност и заштитио стандард – Ципрас се отворено заложио за останак Грчке у Еврозони захтевајући „хуманији“ и „солидарнији“ одговор на грчку кризу од актуелног Меморандума, који је, по његовим речима, „народ дефинитивно делегитимисао на изборима“. Гледано из те перспективе, осим смелости да се европској бирократској машинерији каже „не“, у наступу Сиризе на европској сцени нема ничег нарочито револуционарног, поготово не у поређењу са размерама које је попримало улично насиље у Атини претходних месеци и година, а које указују да је грчки народ спреман да се бори за кудикамо више од „европске солидарности при решавању европског проблема“. Позиције Сиризе, насупрот њеном имену, далеко су од „радикалних“ – оне су по свој прилици кудикамо ближе идејама које је на управо завршеном скупу Г8 изнео новоизабрани француски председник Франсоа Оланд (његову победу грчки левичари скоро да су придодали својој, будући да је Никола Саркози био један од чвршћих присталица политике условљавања у Грчкој већ увелико омражене Ангеле Меркел), а то је формула „развој, а не штедња“, тј. претпоставка да се огроман проценат БДП европских држава који одлази на дуг може смањити, не мукотрпним отплаћивањем дуга, већ просто „повећавањем БДП“ (као да сав онај дуг није акумулиран управо у настојању да повећа БДП).
Примедбе грчке и светске јавности на рачун Сиризе веома су налик примедбама против покрета „Окупирајмо Волстрит“ – одсуство свежих идеја и неаутентичност, фокусирање на негативно и немање конкретних решења за проблеме који се именују, одсуство јаке унутрашње координације и идеолошка разједињеност. Другим речима, Сириза се види као група политичких идеалиста са списком лепих жеља и мало начина или ресурса да их оствари. Томе у прилог иде и замирање импулса који је светској политици дао сам OWS крајем прошле године, а који се није капитализовао у облику конкретних политичких промена у САД (као што је дискутабилно у којој мери ће помоћи „левичару“ Бараку Обами да ове године задржи положај председника САД). Све ове критике, ма колико биле тачне у својим запажањима, заборављају само једну чињеницу – за разлику од западних левичарских покрета који су се трагикомично борили против глобалних ветрењача пре десет година, политички темељ глобалног поретка из деведесетих и двехиљадитих, апатична, умртвљена и бесловесна западна средња класа, подмићена незаслужено високим стандардом и успавана конзумеризмом, скоро да се потпуно отопила током четири године кризе. Више нема стандарда који би је успавао, нити новца који би им омогућио да испуњавају своје пренаглашене апетите. Они су гневни, спремни да делују и решени да натерају глобалну политичку елиту да сноси последице своје мешетарске и зеленашке глобалне политике. Прича коју причају левичарске организације, попут Сиризе, можда се и није много променила, али она данас има одјек. Одјек „окупаторских“ протеста у Њујорку, Портланду и Риму. Одјек масовних штрајкова и сукоба са полицијом широм Грчке. Одјек „Арапског пролећа“, које се, истина неосновано, широм Европе сматра за пример устанка слободних грађана против отуђености и репресалија политичке елите. Сириза можда прича стару причу, али ту причу данас има ко да слуша.
Буђење правог нацизма под окриљем лажне левице
Колико је ситуација озбиљна и колико је европска криза налик на ону страшну из 30-их година (а добро знамо како се она разрешила) сведочи и пораст популарности фашистичких и неонацистичких организација широм Европе, чија су главна мета „имигранти“ – припадници „примитивних народа“ и „инфериорних култура“ који сопственим „недостатком људског достојанства“ и спремношћу да „раде најпрљавије послове“ за мизерну плату „остављају Европљане без посла“. У Грчкој је овај тренд оличен у уласку скоро отворено нацистичке „Златне зоре“ у парламент, чији су чланови и симпатизери у јавности препознати као „батинаши“ који су нападали „комуњаре“ током грађанских протеста и тако вршили онај „додатни притисак“ за који полиција и државне службе нису имале воље, или смелости. Уосталом, такав образац је до сада виђен небројено пута и представља верну слику сличних превирања у међуратној Европи.
Наравно да је сама Европа крива за овакав развој догађаја, а највише су криве њене бројне псеудо-левичарске организације које су антифашизам изједначиле са „правима хомосексуалаца“, слободу са „сексуалном оријентацијом“, а левичарске идеје са тупавим и неинтелигентним омаловажавањем ауторитета религијских заједница и традиционалних вредности, при томе уредно пропустивши да укажу на повампирења нацистичког ревизионизма у, рецимо, Балтичким републикама, Хрватској, Мађарској, Украјини (у основи у свим оним земљама где се та врста сентимената могла окренути против Русије – звучи познато?), или да се успротиве империјалистичким агресијама на Југославију, Авганистан, Ирак и Либију. Са таквом лажном левицом, Европа је себе довела до ситуације у којој нико не обраћа пажњу на повике „ето вука!“. Наравно, нацистичке организације у Европи далеко су од стварне политичке претње у овом тренутку (за разлику од нацистичких елемената који све чешће и све бруталније избијају у први план у европској „мејнстрим политици“), али ова неспремност да се изађе у сусрет изазовима епохе на нивоу целог континента више него јасно указује на то каква мрачна алтернатива може да нас сачека иза ћошка.
Баук непосредне демократије – изазови новог доба
Уместо да се боре да сузбијају нарастајући гнев, нетрпељивост и ксенофобију у својим редовима, као и оно што им лежи у темељима – необразованост, размажени конзумеризам и сиромаштво – европске газде сву своју пажњу посвећују сузбијању демократије. Као што је већ речено, тешко је описати презир, јарост и хистерију са којом су европске бирократе дочекале и пропратиле грчке изборе и грађанске демонстрације и протесте који су им претходили. Запањујућа је њихова незаинтересованост и одсуство сваког поштовања према вољи грађана, када отворено захтевају да тек изабране партије окрену леђа својим бирачима и наставе беспоговорно да испуњавају декрете из Брисела. И поражавајућа је њихова осионост и бахатост, када захтевају од грчког народа да изађе у нови круг избора као на поправни испит, претећи безмало Страшним судом, ако се само грчки народ одлучи да још једном „заокружи погрешан одговор“. Оно што бриселска бирократија одбија да схвати јесте да је њихов политички ауторитет, њихов ореол свезнајућих експерата и саморазумљиви углед технократа чије одлуке непогрешиво воде у бољу будућност бесповратно отопио под налетима кризе чији долазак нису могли ни да предвиде, ни да предупреде, ни да санирају. Криза је као природна непогода покидала њихове узице и конце и сада је илузорно покушавати да се дух грађанског гнева и отпора врати у боцу. Одлуке које они захтевају од политичких елита већ су донете на другом месту, и никакав изборни инжењеринг то више не може спречити. На грчким партијама је да то препознају и виде да ли су спремне да наставе да воде рат са својим грађанима, рат у коме пре или касније морају изгубити уз несагледиве последице, или су спремни да поврате свој углед и достојанство и поново буду оно што би требало да буду – представници и заступници народа.
Управо у томе лежи истински значај бројних покрета окупљених око поклича „Окупирајмо Волстрит!“ и „ми смо оних 99%!“, односно значај плиме грађанског незадовољства у Грчкој и другим земљама запада – они нису ту да понуде алтернативу, нити да се „надовежу“ на дугачку серију политичких грешака, недопустивих компромиса и катастрофалних одлука – они су ту да политичку елиту као целину казне одузимањем политичког ауторитета и његовим враћањем ономе, ко је његов једини истински и стварни носилац – народу. У одсуству демократског капацитета демократских институција демократског запада, грађани ових земаља окренули су се непосредној демократији као једином некомпромитованом облику овог, некада узвишеног западног политичког идеала.
„Непосредна демократија“, одбацивање вођа и ауторитета и делегитимизација политичке елите као такве главни су лајтмотиви протеста у Њујорку, Лондону, Риму, Букурешту, Атини или Подгорици. Ови протести могу увек бити политички изманипулисани и искоришћени у партијске сврхе – као што је опозиција у Румунији (опет шаролика коалиција предвођена левицом) преузела власт након грађанских немира у тој земљи, као што је опозиција почистила владајуће странке у Грчкој, или као што ће Демократска странка у САД недвосмислено настојати да искористи активистички полет OWS. Али све ове политичке снаге неће имати ништа више политичког ауторитета од њихових представника, и моћи ће да рачунају на управљање својим земљама утолико, уколико им то дозволе њихови грађани. Другим речима, приближило се време када народ више неће бити само гласачка машина за аутоматску афирмацију отуђених и самопроизводећих лажних елита. Приближило се време када ће партије поново морати да поведу рачуна о својој идеологији, и политичким потезима које повлаче. Утолико што је ово јасно грчкој опозицији и коалицији Сириза, они представљају политичку снагу будућности. Није искључено да ће европски притисци, уцене и застрашивање и 17. јуна по ко зна који пут уродити плодом и омогућити да ЕУ добије своју „одговорну и рационалну“ грчку владу. Али та влада опет неће бити способна да спроводи политику, којој су грађани отворено и категорично рекли „не“. То је нова политичка реалност Грчке, а како ствари стоје, и политичка будућност Европе.
 
 

Избори у Грчкој и будућност европске левице

субота, 02 јун 2012 23:09
Mirko
Izvanredan tekst. Za udžbenike.
Препоручи коментар:
25
6
недеља, 03 јун 2012 01:40
Млади Џедај
Леп и надахнут чланак - честитке. Оно што бих ја само мало другачије поставио је везано за тзв "ослободите волстрит" покрет. По мом мишљењу, то су лажни револуционари, који више служе да глобалистичкој тиранији дају привидно демократски лик, него да стварно издејствују неку промену. Зато је погрешно трпати их у исти кош са стварним покретима незадовољних у окупираним колонијама, јер они заправо помажу у одржавању садашњег глобално капиталистичког система.
Препоручи коментар:
18
7
недеља, 03 јун 2012 07:15
Жекс
Читљив текст, с дубоким смисаоним имликацијама. Свака част аутору. Прокоментарисаћу само један детаљ.
”…они заборављају да функција парламентарних заступника није да 'што ефикасније спроводе европску политику' (што многи искрено верују), већ да пред парламентом заступају и бране одређене политичке идеологије и захтевају одређене политичке кораке, за шта су добили мандат од грађана.”
Управо то настоје да униште бриселске бирократе под америчком контролом. Непосредну демократију и слободну политику. Али пример Грчке који је господин Танасић детаљно анализирао и уверљиво представио, показује да се демократија (= суверенитет народа) не може лако угушити.
Препоручи коментар:
18
6
недеља, 03 јун 2012 09:59
Mali Jovica
Jos jedan odlican tekst autora. Uzivao sam dok sam citao, skoro sa svim se slazem.
Препоручи коментар:
14
3
недеља, 03 јун 2012 10:44
Marko Gay
Непосредна демократија“, и делегитимизација политичке елите као такве главни су лајтмотиви протеста


Cim neko nema podrsku naroda, pocinje da trazi neposrednu demokratiju.

A sta fali posrednoj?

Nijedan politicar ne zeli da bude na vlasti samo 4 godine. Dakle itekako mu je stalo da vas ne izneveri i ne naljuti bas toliko da ne glasate za njega ponovo.

U slucajevima kada vas politicar ipak prevari i uradi nesto sasvim suprotno od onoga sto ste zeleli, za cetiri godine necete glasati za njega ili njegovu partiju i to JESTE ogromna i bolna kazna za njega. Mito to tesko moze da nadoknadi.

Da, u Srbiji se mnogi politicari ne drze svojih obecanja, ali to je samo zato sto prate ono sto narod (trenutno) zeli.

Npr Dacic: na proslim izborima je promenio stranu i tako navodno izdao svoja obecanja.

Ali vec ovi izbori su pokazali da narod nije ni zeleo da se on tih svojih obecanja drzi, i zadovoljan je "preumljenjem".

Posredna demokratija funkcionise.
Препоручи коментар:
7
13
недеља, 03 јун 2012 11:44
Перса
Вреди прочитати

http://globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=31149
Препоручи коментар:
10
0
недеља, 03 јун 2012 11:52
Андро Лутак
Веома је важно за Србију да Сириза оствари још бољи резултат на поновљеним изборима у Грчкој, јер ће то дати ветар ( па макар то био и "маестрал" ) у леђа и овдашњој левици.
Препоручи коментар:
13
3
недеља, 03 јун 2012 12:23
фристајло
Запањујућа је њихова незаинтересованост и одсуство сваког поштовања према вољи грађана, када отворено захтевају да тек изабране партије окрену леђа својим бирачима и наставе беспоговорно да испуњавају декрете из Брисела.
Само за оне који их до сада (што је већ ствар интелигенције) нису прозрели.
Бриљантна анализа стања, као и увек, од Танасића, који постаје врло озбиљан аналитичар политичких прилика у свету.
Све честитке; колико је погодио у срж- говоре и хистерични минуси, које су позитивни коментари на текст "покупили" одмах, чим су се појавили. Армија бриселских апаратчика је све нервознија и овде, на српском "Стратфору", који прате сви, укључени у српску политичку сцену.
Још једном- честитке, Танасићу!
Препоручи коментар:
15
3
недеља, 03 јун 2012 13:36
Давид Новаковић
@фристајло

Грешите у једној ствари. Брдо минуса не долази од бриселских послушника, имали смо овде организоване акције давања минуса видели смо шта то значи, већ десничара.

Видите, левица трпи удраце са две стране. Од интернационале деснице која се намеће као нови светски поредак после пада СССР-а и национале деснице, која не може својим бићем да поднесе погресивне леве идеје. Левица и национална десница се слажу у критици постојећег система, али су им решења различита.

Овде се лупају минису због огорчења што број гласова Сиризи и Комунистичкој партији расте. У Грчкој сем те фашистичке Златне зоре немате представника национале деснице.
Препоручи коментар:
11
3
недеља, 03 јун 2012 13:52
Милојко
Sta reci o nasoj samosvesti.Postoji u igri DOMINE tabla koja se zove duplo golo,na jednoj polvini nista sa druge strane opet prazno.To je odprilike slika naseg birackog tela.
Препоручи коментар:
11
1
недеља, 03 јун 2012 15:01
@Млади Џедај
Никола Танасић је прошле године прилично јасно и уравнотежено показао шта су елементи лажног, а шта аутентичног револуционарства код покрета "Окупирајмо Волстрит".

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/okupacija-volstrita-izmedju-revolucije-i-simulacije-ili-koliko-je-posto-onih-99-posto.html
Препоручи коментар:
9
1
недеља, 03 јун 2012 15:06
Сарајлија
Због оваквих текстова сам редован посетилац НСПМ-а. Хвала, Никола!
Препоручи коментар:
15
1
недеља, 03 јун 2012 16:00
Српкиња
Јако добар текст, свака част!
Препоручи коментар:
8
1
недеља, 03 јун 2012 20:09
фристајло
Давид Новаковић
@фристајло
Овде се лупају минису због огорчења што број гласова Сиризи и Комунистичкој партији расте.
Тога се напросто нисам досетио, будући да Танасићев текст нигде не сугерише неко левичарење; хвала на подсећању- изгледа ми, да сте у праву...
Чињеница је да "десна" идеја, која сама по себи не мора бити лоша- сада трпи из истих разлога, као некад "лева"- због непоштене промоције.
Поздрав!
Препоручи коментар:
2
0
недеља, 03 јун 2012 20:15
Φιλοσοφία
Odlicna analiza g-dina Tanasica! Sve cestitke! Grcka nanovo pokazuje put politicke samosvijesti i pored vrlo korumpirane vlasti i jednog dijela gradjana. Ta samosvijest je ono sto Grci nose u svom nacionalnom bicu i to ih odvaja od ostatka Evrope koja se sve vise udaljava od svojih, evropskih vrijednosti, a sve vise lici na americki prozdrljivi i agresivni imperijalizam.
Препоручи коментар:
5
0
недеља, 03 јун 2012 21:21
питање свих левичарских питања
који су резултати покрета ОВС и "Арапског пролећа"?
Препоручи коментар:
0
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]
 
 

Нема коментара:

Постави коментар