Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

петак, 22. јун 2012.



 
назад верзија за штампу
 
РУСИJА

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС И СПОЉНА ПОЛИТИКА РУСИЈЕ

Виктор ПИРОЖЕНКО | 12.03.2012 | 00:01
 

Неколико дана пре председничких избора у Русији „Московске новости“ су објавиле седми програмски чланак В.В.Путина, који се односи на питања међународне политике. У центру чланка је анализа спољних изазова и претњи са којима се руска држава тренутно среће. Да наставимо разговор о томе.
Рекло би се да главни спољни изазови Русије произилазе из напора „глобалног хегемона“ да по сваку цену задржи монопол у решавању најважнијих међународних проблема, да добије „право“ које ништа неће ограничавати, а које би значило свемоћ у прекрајању политичке карте света. Одатле непрекидни покушаји да се Русија истисне из учествовања при одређивању светског дневног реда, тежња да се по било коју цену дође до снижавања њеног геополитичког статуса. У решавању глобалних проблема САД принципијелно не желе да имају равноправне партнере.
Значи - то је главни изазов Русији као великој држави која има свој национални интерес и своје геополитичке тежње. Тај интерес  и тежње одредила је величина руске територије (једна седмина копна на Земљи), место Русије – простире се на два континента, има директан излаз на два океана, као и њене економске и одбрамбене потребе, многовековна традиција, али и традиција носиоца у врло дугом периоду једне од главних улога у европској и светској политици.
Русија је, како тачно констатује В.В.Путин, практично увек имала привилегију да буде независна у вођењу своје спољне политике. Ни пријатељи, ни геополитички супарници и потенцијални противници Русије не треба ни мало да сумњају у њену спремност да себе, своје пријатеље и савезнике и сада штити, као и у њене принципе који  се могу одредити речима: праведни и равноправни међудржавни односи. У том смислу слобода поступања ове или оне светске силе ће се увек завршавати тамо, где почињу размишљања о безбедности Русије као државе.
Сасвим је сигурно да Русији тек предстоји да каже оно што треба, а што се односи на одређивање „правила игре“ у свету у зависности од њених интереса. Између осталог, ту су:

  1. Као најважнији  - принцип државног суверенитета,
  2. Универзалност и свеобухватност у примени норми међудржавних односа; неприхватање дуплих стандарда.
  3. Безусловни приоритет мирних, политичко-дипломатских начина решавања конфликата и искључење несразмерне примене силе.
  4. Неприхватљивост „хуманитарних интервенција“. Жртве међу цивилним становништвом као последица извиканих „хуманитарних интервенција“ већ су много пута надјачале „зверства диктаторских режима“, због којих, као, долазе интервенти. При чему САД постављају утврђивање надмоћи принципа „хуманитарних интервенција“ изнад принципа државног суверенитета, уз проповедање о „дуплим стандардима: САД су избориле „право“ на „хуманитарне интервенције“  у односу на остале земље, зато што САД сматрају да је њихов принцип државног суверенитета безуслован.
  5. Принцип јединства и недељивости безбедности.

Принципи међудржавних односа  („правила игре“), за које се бори Русија, су у складу са представама огромне већине народа и држава на свету о праведном и безбедном уређењу света. Руски прилаз међународним пословима ће објективно бити увек искористив. Тим пре је искористив сада, када се принципи, чије поштовање гарантује стабилност и безбедност у свету, цинично игноришу. У томе је морална надмоћ Русије и претпоставка да ће у будућности она имати главни морални утицај.
Руска дипломатија треба да врати те принципе у светску политику као фундаменталне основе међудржавних односа. Управо Русија (а ко још?) мора да на себе преузме иницијативу формирања новог светског начина размишљања, новог општег фундамента у међудржавним односима, којим се искључује глобално приморавање.
Помажући другима да се изборе за независност, при чему не на бази тренутних уступака западним „центрима моћи“, већ на бази систематског коришћења напред наведених принципа, Русија истовремено обезбеђује и своју безбедност и, уосталом, и безбедност Западног света. То и представља поштовање принципа недељивостибезбедности.
Тежња Сједињених Држава да Русију сврстају у ред другостепених држава, Америку води у авантуре и у дефинитивно утопистичке поступке.
Прво, то је тежња САД да себи обезбеди апсолутну недодирљивост, између осталог – недодирљивост  према нуклеарном удару као одговору. Американци покушавају да се избаве из ћорсокака узајамног (а то значи и њиховог) гарантованог уништења без обзира на то, да постоји сценарио почетка атомског рата са супарником исте снаге. Очигледно, мисао да Америка као држава може да буде избрисана из историје – као што је до сада управо она то учинила са другима (Југославија, Ирак, Либија) за америчку политичку елиту је неиздржљива. Одатле и притисак на глобалну против-ракетну одбрану, уз гуркање Русије према суновратном смањењу њених  нуклеарних снага. При том је америчка против-ракетна одбрана уперена на обезвређивање нуклеарног потенцијала Русије. Притисак Вашингтона на добијање једностраних предности, уколико буде очуван, и даље ће било које преговоре о контроли наоружања водити у ћорсокак. Већ је сада очигледно да САД за себе у принципу не могу да обезбеде добијање једностране нерањивости.
Друго, назире се тежња САД и њених европских савезника да Русију лише  пријатеља, савезника, квалитетних економских партнера и тржишта за промет робе тако, што су уништили режиме који су јој били пријатељски или једноставно – лојални. Ради се у наведеном случају о Ираку, Либији, Сирији, Ирану, али та тенденција има општији карактер. Ту може да се урачуна и прекид споразума између Газпрома и Опела, као и покушаји да се економске санкције уведу овим или оним руских предузећима, посебно у сфери војно-индустријског комплекса, који сарађују са „лошим земљама“, и прихватање правила у Европској унији којима се дискриминише Газпром, и сл.
Тај курс је посебно опасан према земљама које се налазе на простору бившег Совјетског Савеза. Низ чињеница, конкретно немири у Жанаозену (Казахстан) и покушаји подривања политичке стабилности у Белорусији, показује да је дестабилизација политичких режима у земљама Јединственог економског простора, уз помоћ технологије „плишаних“ државних преврата, постала дугорочан циљ Вашингтона. Јасно је на шта Американци рачунају: све док евроазијска интеграција не стекне у пост-совјетским државама стабилну подршку елита на власти, све док се не превазиђу тешкоће у раду Царинског савеза, „смене режима“ у појединим земљама треба да ударају по комплетном Евроазијском пројекту , и тако да растуре евроазијски центар утицаја, који се тек ствара.
Треће, очигледан је напор да се изнутра политички дестабилизује и сама Русија. Шема деловања је позната: под видом подршке политичком учешћу народа и „демократизацији“ користи се технологија „меких“државних преврата. Компоненте тих технологија су: финансирање широког спектра невладиних организација, обука њихових активиста методама информационог ратовања и рад у циљаним с гледишта задатака преврата аудиторијама.
Четврто, против Русије се води пажљиво испланиран информативни рат. Дошло је време  када руска званична лица, научна јавност, масмедији, експерти, треба да осмисле свој систем појмова, значења  и симбола у различитим сферама савременог развоја – у сфери правне заштите, културно-историјској и другим. То је – најважније је, оно што ће омогућити да се избегну порази у информативном рату. Коришћење појмовне мреже, која је увезена са Запада, а заснована на појмовима „демократија“, „тоталитарни режим“, „ауторитарни режим“, „стаљинизам“ и сл., при негативном оцењивању било ког руског (совјетског) историјског искуства поново и поново тера Русију у клопку да о проблемима дискутује помоћу термина западног агитпроп-а. Руски политичари и научници, када се сложе да раде са тим идеолошким заклетвама, којима су замењени појмови који нешто значе, у информативним сукобима унапред себе воде ка поразу.
Пето, један од најбитнијих момената у спољној политици Русије је њена хуманитарна компонента. Комбинација метода дипломатије, писмене информативне политике, популаризација достигнућа сопствене државе, њене историје, језика и културе, представљају најчвршћу, дугорочну базу, за решавање спољнополитичких задатака. И, а то се пре свега односи на територију Историјске Русије. „Ми морамо да за неколико пута појачамо образовно и културно присуство у свету – и да га дупло појачамо у земљама, у којима део становништва говори руски или руски разуме“ – потпуно тачно каже В.В.Путин.
По том питању руска спољна политика треба да полази од чињенице, да положај становништва које говори руски, као и тумачење историје тих земаља у земљама Заједнице независних држава, заједничке са Руском Федерацијом, не може да се посматра само као искључиво унутрашња ствар било које једне, посебно узете земље. Заједничка државна прошлост пред бивше републике СССР-а ставља одређене хуманитарне и моралне обавезе једне према другој – и сада, и у будућности. Очување права оних група народа, за које у петнаестак земаља руски језик представља матерњи, и супротстављање фалсификовању историје која је заједничка са руском, морају постати критеријуми реалног пријатељског, а не декларативног односа ове или оне земље Заједнице Независних Држава према Русији и њеном народу. Ова питања руска дипломатија мора да унесе у стални дневни ред билатералних односа са земљама Заједнице Независних Држава, а пре свих других, са Украјином.
Русија мора одлучније и доследније да шири сопствено схватање принципа међудржавних односа. И исто тако одлучно, без колебања, да пресеца сваки покушај игнорисања руских интереса. Москва поседује сва средства да натера друге државе да по питањима против-ракетне одбране поштују њене интересе, на постсовјетским просторима, на Блиском Истоку, и т.д. Само када би се одлучила на дискусију о питању затварања своје територије за транзит јединица САД/НАТО за Авганистан, у главним градовима Западне Европе би то добило, сасвим сигурно, одговарајући ефекат.
Чврста, принципијелна заштита принципа међународног права и сопствених националних интереса од стране саме Русије, само може да повећа број њених пријатеља у свету. И то ће већ бити другачије уређење света, које неће значити само повратак Русије међу главне светске државе, - Руска Федерација никада није ни изашла из њиховог реда, - већ, конкретно, међу лидере развоја читавог света.
 
Тагови: Запад Русија Владимир Путин
 

 
Рејтинг: 5.0 (9)      Ваша оцена: 1 2 3 4 5     

Нема коментара:

Постави коментар